Хорват је дете Новог Сада, дете Ујвидека. Ту се родио, ту је одрастао. На улицама овог града, у кућама у којима је живео, настајало је пресудно најдубље искуство које га је формирало као песника, та егзистенција, најдубље постојање и данас траје у његовим песмама, иако је тај град, тај урбани простор, већ давно нестао у времену, потонуо је као кулиса на црвеном небу иза Телепа. (…) могло би се рећи да је Ото Хорват од оне врсте поета, који смишљено граде свој енвиронмент, обделавају свој врт, култивишу га, макар да је то нека врста илузионизма, што би могла бити замерка оних који претпостављају да песништво пре свега трага за истином, за истином у једном телу и једној души. А истина је та да је Ото Хорват баштиник ватре, и то оне њене угодније стране, светлости и топлоте, која је мера људског у природи, он је чувар сјаја, „злата времена“… (Слободан Тишма)

Ото Хорват (1967, Нови Сад), студирао у Новом Саду, Ерлангену и Берлину. Пише и преводи поезију са мађарског, немачког и италијанског језика. Објављене књиге поезије: Где нестаје шума (1987 – „Бранкова награда“), Горки листови (1990), Згрушавање (1990), Фотографије (1996), Дозвола за боравак (2002), Путовати у Олмо (2008 – Награда „Мирослав Антић”), Изабране & нове песме (2009); роман Сабо је стао (2014). Песме у антологијама (избор): Цртеж који капље (Алманах нове војвођанске поезије, 1988), Дие неуен Миетер. Фремде Блицке ауфеин вертраутес Ланд (Hrsg. I. Mickiewicz. 20042004), Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (Антологија српске урбане поезије, 2009). Преводи (књиге): Јанош Пилински, Кратер (1992, Награда Друштва књижевника Војводине за превод године), Ото Фењвеши: Анђео хаоса (2009), Ханс Магнус Енценсбергер, Последњи поздрав астронаутима (2010). Живи и ради у Фиренци. Хорватов роман првенац Сабо је стао у издању Културног центра Новог Сада (2014) био је у најужем избору за Нинову награду.