U razgovoru učestvuju:
prof. dr MIODRAG RADOVIĆ
protođakon LJUBOMIR RANKOVIĆ
Među dokumentima u književnoj zaostavštini Dostojevskog nađena je zabeleška: Napisati knjigu o Isusu Hristu. Zabeleška je nastala po završetku romana Braća Karamazovi, dakle, pred samu smrt slavnog pisca. He zna se tačno kakvu je knjigu Dostojevski imao u planu. Da li bi to bio nastavak romana Braća Karamazovi ili posebno delo o Isusu Hristu? Tajnu je pisac odneo u grob. Ha tu njegovu želju, Veliki Inkvizitor života odgovorio mu je kao nekada Hristu u seviljskoj tamnici rečima: „Ti nemaš pravo da išta dodaješ onome što si već napisao… He, nemaš pravo, jer sve što bi naknadno napisao bio bi napad na slobodu ljudske vere, jer će se javiti kao čudo; a sloboda njihove vere je tebi bila dragocenija od svega na svetu… Zar nisi često govorio i pisao: čovek treba da bude slobodan“.
Dostojevski je, nažalost, brzo promenio svetom, a da nije ni znao da je Knjigu o Isusu Hristu, njegovo najveće životno delo, već napisana. Jer, iz šire perspektive gledano, šta je drugo njegovo kolosalno književno i umetničko stvaralaštvo, nego jedna veličanstvena hrišćanska knjiga nad knjigama o Gospodu Isusu Hristu, Sinu Božjem i Sinu Čovečjem? Može se slobodno reći da je delo Dostojevskog u poslednjih sto trideset godina, dakle, u vremenu najvećih iskušenja za hrišćanstvo, odigralo važnu misionarsku i prosvetiteljsku ulogu, isto koliko i Biblija, knjiga reči Božje. To delo je, zbilja, svojevrsno čudo nad čudima u čijoj osnovi je Hristos i NJegove dve najveće zapovesti o ljubavi prema Bogu svome i prema bližnjemu svome.
Ko god je od ljudi iskreno i strastveno tragao za sobom i svetom oko sebe, zastajao je i nadnosio se nad delom Dostojevskog, nad tim knjigama „svetih čudesa“ kao pred ogledalom večnosti (sub specie eternitatis). NJima je gasio mučne i vatrene žeđi svoje duše i svoga bića. I svako je u tom nedoglednom bezdanu nad sobom i pod sobom, u ledu i tami istorije i života, uočavao svete vatre kojima je nenasito hrlio da se osvetli i zagreje. Pokraj tih svetih vatri na davno ostavljenim domaćim ognjištima, uvek bi ugledao Onoga, „Jedinoga Bezgrešnoga“, koji je iz svoje beskrajne lude ljubavi prema čoveku kao Bog, prosjaku sličan, pohodio zemlju, da svoju ljubav posvedoči najvećom žrtvom – smrću na krstu, „radi nas i radi našega spasenja“. I uvek bi On sa radošću dočekivao svoju decu sa najlepšom haljinom i zlatnim prstenom. Te svete vatre u delu Dostojevskog su, u stvari, ona mesta gde se genijalni pisac, večno zaljubljen u Hrista, svojom nenadmašnom književnom imaginacijom dotiče NJega, direktno ili indirektno. To su one zelene oaze na kojima zastajemo i pokraj kojih se odmaramo od zamornog puta, kroz slavne romane: Zli dusi, Zločin i kazna, Idiot, Mladić, Braća Karamazovi…
Kao što savesni i pažljivi putnik sa svojih putovanja ponese i daruje dragim osobama poneku vrednu uspomenu tako smo i mi sabrali sva ta sveta mesta iz dela Dostojevskog u jednu knjigu, za koju je već slavni autor napisao naslov pre više od 130 godina, da njome obradujemo svoj narod. Ha taj način smo ispunili njegovo životno zaveštanje i uvereni smo da se i njegova velika hrišćanska duša iz „inih svetova“ raduje pojavi ove knjige. Raduje se istom radošću kojom će se, sigurni smo, obradovati brojni čitaoci i poštovaoci njegovog dela i svi iskreni bogotražitelji i sebetražitelji… (iz Predgovora protođakona LJubomira Rankovića)
Komentari
Sjajno! Bravo brate,Ljubomire!!!!!!!!!!
Ostavi komentar