Документарна изложба „Јаков Игњатовић, српски књижевник: живот и дело“ поводом јубилеја 130 година од смрти нашег великог књижевника Јакова Игњатовића биће реализована у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада од 30. октобра и трајаће до 06. новембра 2019. године.           

Изложба „Јаков Игњатовић, књижевник српски: живот и дело“ је реализована поводом јубилеја 130 година од смрти књижевника, у оквиру циклуса „Јубилеји – знаменити датуми“. Културни центар Новог Сада је изложбу реализвао у сарадњи са Библиотеком Матице српске, Рукописним одељењем Матице српске, Галеријом Матице српске, Српском академијом наука и уметности и Музејом града Новог Сада.

Јаков Игњатовић је рођен у Сентандреји. Потиче из угледне и старе грађанске породице која је дала већи број чиновника и јавних радника. Игњатовићи су се 1690. под Чарнојевићем доселили из Призрена у Сентандреју. Игњатовићеви су били поносни на своје призренско порекло. Били су једна од најбројнијих породица у Сентандреји. Од предака најпознатији и најистакнутији био је Јаковов деда Симеун Сима Игњатовић, угледни трговац. Заједно са најближим пријатељима је 1741. године подигао иконостас у Преображењској цркви, најпознатијој од седам сентандрејских цркава и потом био њен дугогодишњи тутор. Родитељи су му били Јаков, трговац, и Ана, рођена Јаковљевић Љубовић, пореклом из Дивосела у Лици. Јаков је био последње, девето дете својих родитеља. У браку који је трајао непуних 14 година добили су деветоро деце, пет синова и четири кћери. Од њих је после Анине ране смрти, остало у животу само троје: кћи Екатерина и синови Стефан и Јаков. Рано остаје без родитеља, па су га школовали тутори. У Сентандреји је завршио основну школу и први разред гимназије. Похађао је гимназију на немачком, мађарском и латинском језику.

На Пештанском универзитету учио је филозофију, а потом је студирао права. Ту је живео под надзором брата од стрица, Симе Игњатовића, великог бележника града Будима. У његовој кући је од краја 1837. до половине 1838. становао у истој соби са Симом Милутиновићем Сарајлијом, који ће на њега извршити велики утуцај у погледу књижевног стваралаштва. У периоду од 1838. од 1839. године Милован Видаковић му је био приватни учитељ. 1845. године напушта студије и одлази у хусаре у Кечкемет. Као хусар дипломира права. Кратко време је био адвокат у Сентандреји. 1848. године је био посланик на Мајској скупштини у Сремским Карловцима где је изабран за члана Главног одбора Војводине. После разлаза са вођством Српског покрета, у Новом Саду постаје секретар Петра Чарнојевића, комесара мађарске владе. Током преговора у Сремским Карловцима био је ухапшен и изведен пред Војни суд. У затвору је провео шест недеља. После је до краја 1848. уређивао лист Вестник у Сремским Карловцима, и у њему са потписом Огњановић објавио је низ политичких чланака. По избијању Мађарске револуције 1848. године, узима учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао да пребегне у Београд.

До почетка јуна 1849. године у Београду је један од уредника и сарадник званичних Србских новина. У јесен 1849. године прелази у Панчево, а почетком 1850. у Пешту да би му се од 1851. до 1853. године изгубио сваки траг. Појављује се после три године и од тада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. 1853. године враћа се у Пешту. Бавио се адвокатуром у Сентандреји и био је уредник Летописа Матице српске (1854-1856). У периоду 1858-1859. године био је народни секретар у Карловцима. 1861. године постаје Велики бележник у Новом Саду кад је градоначелник био Светозар Милетић, а подбележник Јован Јовановић Змај. Од 1862. до 1863. године уређивао је са Ђорђем Рајковићем и Ђорђем Натошевићем у Новом Саду лист Путник.

У заједничкој политичкој борби са Мађарима против Беча коју је предводила Народна странка Светозара Милетића, Игњатовић је активно учествовао. У том периоду је 1861. и 1864. два пута биран за посланика. Кад је Народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје поборник српско-мађарског споразума. Он је заступао безусловно српско-мађарско пријатељство. Због тога је нападан као мађарон и био је принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. Тај његов политички став је лоше утицао на његову књижевну репутацију.

У периоду од 1863. до 1879. живео је у Даљу, бавећи се економијом, адвокатуром и књижевношћу. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Потом, након извесног периода који је провео у Темишвару где је уређивао Темишварски гласник, скрасио се сасвим у Новом Саду. За роман Увео листак (1878) и Стари и нови мајстори (1883) добио је награду Матице српске.

1888. године одликован је орденом св. Саве III реда. Исте године је изабран за дописног члана Српске краљевске академије.

Јаков Игњатовић се два пута женио. Први пут у Пирошу, 1861. године са Анком Фехеровом, са којом се после две године раставио. Други пут са Христином Ненадовић, с којом је у Даљу имао сина Владимира. Од 1879. до смрти живео је у Новом Саду као књижевник и новинар. У периоду од 1879. до 1882. године издавао је и уређивао Недељни лист.

 Умро је у Новом Саду јуна 1889. године уочи Ивандана, где је и сахрањен на Успенском гробљу.