О изложби Љубе Бечејског „Портрети без лика: Букурештанске даме кроз мој прозор” или „Чекање чекања – подухват намере и воље”

Изложбом Љубе Бечејског, пред посматрача је обједињено и постављено тридесет пет фотографија дефинисаних наизглед парадоксалним насловом „Портрети без лика: Букурештанске даме кроз мој прозор”. Међутим, историја портрета као културног обрасца, а сходно нашем предмету, као теме и мотива ликовног уметничког универзума, разуверава наше претпоставке и предубеђења о портрету (само) као икони, или огољеном лицу датом овде и сада. Појам утемељен иконом као основом иманентном сваком његовом визуелном уобличењу претпоставља и отклон од директног приказивања лика, отклон омогућен повесним ходом, метафоричким зрачењем и семантичким измештањем. Исти, сагласно томе, захтева и промену перцепције, што је међузависно процесу осамостаљења атрибута лика и елемената иконографске конвенције, активиране услед растакања целине, њеног јединства односно одсуства или прикривања лица као носиоца идентитета. Фотографски снимци настали су посматрањем модела − случајних пролазница које чекају на станици метроа (за чије присуство је потребно чекање фотографа), са висине, из горњег ракурса, укључујући скривеност творца чија статична позиција у удобности и недодирљивости стана у вишеспратници не искључује динамичност његове замисли, подухвата намере и воље. Заступљен је класичан приступ портретском третирању фигуре − допојасна у полупрофилу или с леђа, односно дата је конвенционална поставка али само у основном виду. У већини примера посматрање је ограничено на стражњи део главе, лица, леђа – дозвољено и ограничено само на полупрофил или профил који је сведен; замаскиране су персоналне карактеристике. Портрет са којим имамо посла је онај који се скрива – црте лица изостају, а са тим искључена је психологизација лика, док силуета влада, мада видно замућена. Секундарно се појачава, постајући носећа рола приказа наглашене ликовности; телесни став и гест амблематски су по конфигурацији, премда мутног смисла и дисторзиране хијератичности амблема, отварајући читање призора пркошењем норми херметичног. Резултат нису коначно структурисане слике-метафоре већ мале игре скоро дечијег маскирања или прикривања. Уметник ношен лудичким принципом показује благо субверзивни став – разарањем стабилности и интегритета фотографије доприноси зауздавању посматрачког ужитка – воајерског разголићења – ужитак добија форму, укалупљује се у естетски формат. Услед надражења дигиталним шумом тј. интервенцијом у софтверу за обраду слика, појачана је хроматска скала осамостаљених елемената у целини – попут анатомских детаља фигуре, делова одеће и позадине. Распршена локална боја, измењена и изазвана таквом интерференцијом − зрачи, уподобљавајући фотографију по моделу пастелне или акварелне технике саздане од градивних честица налик трагу мануелног потеза – сведоци смо постајања фотографије сликом у ужем смислу – painting-ом. С друге стране, акцентовани предмети, гестови, означени детаљи, постају атрибути личности (личних особености, животног стила, женствености, припадности друштвеној групи, супкултури…), њен говор обраћање имагинарном посматрачу. Не наступају у виду простих супститута, већ као персонификовани носиоци субјекта, пошто је она сама нема, несвесна да је објект посматрања – не прима поглед за поглед, а још  више од тога – ауторовим избором одстрањено је (јасно) лице.

 Упркос прозирности стваралачког поступка манипулације фотографским снимком, такав начин ауторског приступа показао се као кохезивни фактор (пред)домишљене замисли/поетике аутора. Конкретне радње  разарања фиксиране чврстине фотографског снимка без опреке допринеле су визуелној сагледивости целине циклуса и јединству концептуалне равни. Исход је концептуално и поетичко заокружење иако не без извесне једноличности, краткотрајности утиска као последице рашчаравања.

У анализи кореографских поступака настајања готовог дела истичу се два битна аспекта или позиције ствараоца: суверени фотограф (егзекутор снимка) и извођач интервенције унутар сликовног поља фотографског кадра. У позицији прве делимично су садржани умишљаји друге, јер потоња претпоставља извесну отвореност која није пуко понављање замишљених механичких радњи. Становиште невиног ока није присутно – први посматрач и тумач је уметник у атељеу након начињених снимака, истовремено и онај други који домишљава, врши измене, донекле монтира, ствара и наглашава знакове, атрибуте, посвећујући се детаљима. Ширећи спектар и продужујући линију читања ових дела можемо открити пародички став аутора према савременом надзирању скопчаним са технологијом. Поигравајући се са модусом заснованим на компјутерској технологији, аутор, индиректно упире на учинке софтвера за препознавања лица, чинећи управо супротно од тога. Тиме закључује свој став из којег происходи фотографија која се скрива, која скрива свој предмет, означавајући спутавање, зауздавање жеље (колективне и личне)  за потпуним и транспарентним приказом, за голим.  Свесни смо, пак, да Љуба Бечејски није одолео лепим сликама и њиховом стварању, јер оне уистину то и јесу, појединачно и у мозаику поставке.

Димитрије Јованов, историчар уметности

О аутору

Љуба Бечејски

1949. рођен у селу Сакуле у Банату.
1950. матурира у панчевачкој Гимназији „Урош Предић“.
1951. дипломира на Акдемији за позориште филм и телевизију „Јон Лука Карађале“ у Букурешту, одсек Филмске камере.
1952. почиње са радом на ТВ Нови Сад, у Редакцији документарног програма.
1953. под притиском познатих политичких догађања из тих времена подноси оставку на функцију главног и одговорног уредника Документарног програма ТВ Нови Сад.
1954. исељава се са породицом у Букурешт где и данас живи.

У својој филмској каријери радио је као директор фотографије, редитељ и сценариста на многобројним филмским пројектима, између осталих издвајамо:

„Струја“ ТВ докудрама  редитеља Ж. Жилника, Бечејски Љубомир – директор фотографије

„Станимир силази у град“ ТВ докудрама, редитеља Ж. Жилника, Бечејски Љубомир – директор фотографије

„Друга Генерација“ дугометражни играни филм, редитеља Ж. Жилника, Бечејски Љубомир – директор фотографије

„Београде, добро јутро“ ТВ филм редитеља Ж. Жилника, Бечејски Љубомир – директор фотографије

„Лијепе жене пролазе кроз град“ дугометражни играни филм редитеља Ж. Жилника, Бечејски Љубомир – директор фотографије

„Вруће плате“, играна ТВ серија, редитеља Ж. Жилника, Бечејски Љубомир – директор фотографије и косценариста

„Српски Рулет“, ТВ филм,  редитељ – Пуриша Ђорђевић,  Бечејски Љубомир – директор   фотографије

Као аутор (сценариста, редитељ и директор фотографије) остварио преко двадесет документраних и краткометражних филмова, а у укупном филмском опусу има око осамдесетак филмских дела.

2014, након пензионисања, почиње да се бави фотографијом и дигиталном графиком.

Самосталне изложбе:

2018. Културни центар Панчева
2019. Народни музеј Панчева