Izložba Giga Đuragića Dileta biće otvorena u ponedeljak 10. maja u Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada i uz propisane mere zaštite moći će da se pogleda do 24. maja.

RAZGOVOR SA SAVOM

Uz pomoć mašte i foto-šopa našao sam se pored Save Šumanovića (1896–1942) na otvaranju njegove najveće izložbe, ujedno i poslednje, septembra 1939. godine, u tada novoj zgradi Beogradskog univerziteta, sadašnjeg Filološkog fakulteta. Ovde smo Sava i ja započeli „razgovor“ i vodimo ga sve do današnjih dana.
Savu su ustaše ubile 1942. godine, a četiri godine kasnije, 1946. sam ja rođen. Kada je ubijen, Sava je imao četrdeset i šest godina, a ja sada imam sedamdeset pet godina. Savi je izložba iz 1939. godine bila šesta po redu, a ova izložba je meni sto šesta. Sava je imao dvadeset i četiri godine umetničkog rada, a ja sada imam pedeset godina umetničkog rada.
Još u mojim mladim danima Sava mi je postao idol, prosto me je opčinio, kao da me je njegov duh pohodio i kroz umetnički život vodio. Zato nije čudno što sve vreme s njim „razgovaram“.
U njegovom sudbinskom Šidu uvek sam se dobro osećao, kao da i ja tu pripadam. Ima neka tajna veza, što bi rekao Duško Trifunović, te sam u Šidu upoznao još dva Duška, svoje ispisnike, Šarca i Teodorovića. Povezali smo se još kao mladi izviđači. I sada se pitam da li su me u Šid doveli oni ili Sava Šumanović.
Posle Savine izložbe 1939. godine pojavilo se u štampi više prikaza najznačajnijih kritičara: Todora Manojlovića, Koste Strajnića, Pjera Križanića, Pavla Vasića i drugih. Sve njihove kritike su bile s pozitivnom konotacijom, jer se u to vreme negovala svest publike o lepoti umetničkog dela.
Drugačije stavove je objavio časopis Mlada kultura i časopis Vreme, za koji je tada pisao dr Vinko Vitezica. Primedbe su se odnosile na broj izloženih eksponata, što je posledično uticalo na to da je kvantitet prikazanih 410 eksponata „u kvantumu postao nelegitiman surogat kvaliteta koji je kvantumom bio skoro ugašen“.
Galerija Save Šumanovića otvorena je 1952. godine, ali je izlaganje započeto nekoliko godina kasnije. Prvi profesionalni upravnik galerije bio je poznati vojvođanski slikar Milan Kečić, koji je, kao i Sava, školovan u Zagrebu. Pre formiranja stalnih postavki, koje su se povremeno smenjivale, Kečić je napravio pažljivu selekciju. S obzirom na to da je veoma cenio Savu kao koloristu, najviše je izlagao pejzaže, mrtve prirode i poneki akt, kao i poslednji Savin ciklus „Beračica”. Uglavnom, Kečić je propagirao „lepe slike“. Ostale slike je, takoreći, stavio u „bunker“. Tu su se nalazile slike iz ciklusa „Crnke iz Pariza“, „Šidske kupačice“, „Portreti dece“, neuspele mrtve prirode i crteži. Ovakav izbor podržao je i profesor Miodrag B. Protić, stručni konsultant Galerije.
Pometnju u ovakvom vrednovanju Savinog dela 1997. načinio je istoričar umetnosti prof. dr Ješa Denegri, izlažući „Šidske kupačice“ s novim nazivom „Šidijanke“. NJemu su se u stavovima ubrzo pridružili istomišljenici, njegovi studenti Lidija Merenik, Dijana Metlić, kao i Vesna Burojević, sadašnja direktorka Galerije „Sava Šumanović“.
Po mom uverenju, ovakva selekcija je posledica stava (poput Marsela Dišana) da je umetnost sve što umetnik napravi, kao i iskorak iz klasične „lepe slike“ ka „estetici ružnog“ (instalacije, performansi, rastakanje dela, fotografije sa ružnim motivima i sl).
Takođe, smatram nedopustivim učinjene promene na eksponatima u Galeriji i Spomen-kući, u vidu zamene originalnih Savinih ramova za slike iz 1939. godine italijanskim ukrasnim lajsnama, što po meni predstavlja devastaciju umetničkog dela i ambijenta spomen-kuće. S obzirom na moj emotivni odnos prema Savi i njegovom opusu, rekao bih da ovo novo vrednovanje ide nauštrb adekvatnog prikaza pravih vrednosti Savinog dela.
Pored svog stručnog, pa i emotivnog stava u vezi sa Savinim stvaralaštvom, tumačenjem i čuvanjem istog, u  prilog „razgovoru sa Savom“, ostao sam u obavezi da objasnim suštinu dijaloga. Sava je u pomenutom ciklusu „Šidijanki“ svoje aktove postavio u svoje pejsaže. Moj odgovor je predstavljen na ovoj izložbi aktovima u aktuelnim situacijama, na prikazima mojih pejsaža, u originalu i ažuriranim na način „Šidijanki“.
Ovom izložbom dijalog je tek otvoren. Nastaviće se mojim daljim istraživanjem, uz stručnu pomoć neuropsihijatra, forenzičara i konzervatora, a naročito fotografa. Ovo će pomoći u otkrivanju Savine namere da se na slikama ostvari jedinstvo stila i povezivanje akta i pejsaža.

Novi Sad, maja 2021.

Giga Đuragić Dile