Izložba grafika Milice Antonijević u Malom likovnom salonu od 4. aprila

Izložba grafika Milice Antonijević biće otvorena u Malom Likovnom salonu Kulturnog centra Novog Sada, u ponedeljak 4. aprila u 20 časova.

Milica Antonijević rođena je 1973. godine u Kraljevu. Diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu, odsek Primenjena grafika, atelje Grafika i knjiga, 1997. a magistrirala 2003. godine na predmetu Grafika na istom fakultetu. Član ULUS-a od 1998. godine. Vanredni profesor na predmetima Crtanje i Slikanje na Filološko–umetničkom fakultetu u Kragujevcu.

OKEAN ŽIVOTA

Voda okeana, koji je obavijao Zemlju nakon Velikog praska, primordijalna je kolevka ćelijama svekolikog živog sveta. Preuzimajući agense iz atmosfere u vidu hemijskih elemenata, neophodnih za gradnju klica budućih živih organizama, postala je Materia prima, iz koje je sve na Zemlji nastalo. Uključujući i čovečanstvo. Znamo da svaki zemaljski gen, evolucijom određen da napusti svoju kolevku, dobro pamti svoje vodeno poreklo. Kodiranom igrom evolucije, klica Bića svesti, Čoveka, nadalje je dodatno darovana devetomesečnim blaženstvom vodene zaštite. Sa svrhom. U to vreme i na tom mestu se odvija njegova prva škola života, sa značajnim programom evociranja «uspomena» na proces nastanka svoje prvobitne klice. Napuštajući sigurnost ove zaštite, Čovekova svest će iznova zaturiti najvažnije podatke o poreklu i sećanje na okean života, potiskujući ih u beskrajna prostranstva nesvesnog. Tamo za sva vremena ostaju neizbrisivo urezani, izranjajući volšebnim načinima i isključivo pod dejstvom duševnih, duhovnih, ili stvaralačkih napora.
***
Osvešćena spoznaja okeanskog porekla Života prodrla je iz dubina nesvesnog Milice Antonijević, probudila uspavana sećanja i snažno strujeći venama ove vrsne umetnice, otelotvorila se u temi vode, osnovnoj i neprikosnovenoj u svim vidovima njenog likovnog stvaralaštva – grafici, slikarstvu, crtežu. Milica predano temelji sva svoja likovna i semantička istraživanja na razuđenoj misli o najvažnijem elementu, kao entitetu prokreativnog značaja i na prebogatoj strukturnoj slojevitosti njegove hemije. Ovo promišljanje sa ozbiljnom težinom, izneseno u vidu obimnih i iscrpnih ikoničkih zabeleški o saznanjima, nalikuje osnovi za naučni rad. Ucelovljen, Miličin opus odista emituje složenost i temeljitost kakvog naučnog ustrojstva, što ni jednog trenutka nije izostavilo, niti potisnulo podjednako ozbiljnu kategoriju likovnog saopštavanja. Naprotiv.
Takvu vrstu posebnosti ponajviše i ponajbolje očitavamo u Miličinom grafičkom opusu. Kao da na sastavne delove razlaže tzv. primordijalnu supu, ona iz lista u list, razigrano i maštovito urezuje likovne grafikone struktura, postavlja linijske i mrežne sisteme sveopšte genetike, sagledane moćnim unutrašnjim okom. Primernu doslednost likovnog jezika shvatamo kao ishod racionalizacije stečene obrazovanjem. Plod discipline uma, ovaj sloj ipak nije uspevao, a verovatno nije ni trebalo da sakrije tajanstveno dejstvo sila nesvesnog i priliv onih osobenih saznanja, poteklih iz njegovih dubina. Ovi uvidi su se iz Miličinog, pojedinačnog entiteta, prirodno i očekivano nadovezali na prebogatu iskustvenu predaju iz genetskog lanca predačkog kolektiviteta, oblikujući i definišući umetničin konačni organsko-mentalni kod. Probijanjem opne svesti i korišćenjem kanala imaginacije, Miličino nesvesno je uspešno odredilo čudesnu, ezoterijski orijentisanu poetiku njene umetnosti. Istovremeno, uticalo je na njeno istraživačko-analitičko usmerenje, ka vazda složenim nemirima «one-koja-želi-da-zna».
Uistinu vidno obrazovana, Milica znalački koristi svoj bogati i dobro sistematizovani likovni jezik rasnog grafičara, sklonog svrsishodnom eksperimentu, da neprekidno, glasno postavlja pitanja stara kao vek – «ko smo, šta smo, odakle smo» i odmah potom daje originalne i odrešite odgovore. Prepoznajemo ih u vidu simboličkih rešenja za uvide u duboka značenja vode kao metafore za život (aqua vitae), kao agensa za pročišćenje bića, ili za preobražajne procese ljudskog duha (aqua permanens), vode kao otelotvorenja ženskog principa i njegovog dvojakog staništa, i u ženi, i u muškarcu (anima&animus) – odlike vode koje namah upućuju na širok spektar raznolikih čovekovih iskustava u oblastima mitologije i religije, alhemije i psihologije, filozofije i nauke o prirodi.
Složenost njene zamisli se ne zadržava isključivo na strukturalnoj analizi vodenih jedinjenja. Iz naglašenog grafizma geometrijski apstraktizovanog sveta vodenih molekula, povremeno iskrsavaju oblici današnjih žitelja okeana, ali i svedene, plutajuće ljudske figure, u liku ronilaca sa prepoznatljivom opremom. Uvek u muško-ženskim parovima, koji se drže za ruke, i orijentisani vertikalno, streme ka gore. Sugestivna asocijacija na simbolično otelotvorenje Anime i Animusa u uzajamnom progresu. Pojavno bezlični, svedeni na oblik, Ronioci možda predstavljaju i tzv. Senku, emanaciju nesvesnog, odnosno projekciju iracionalnog dela bića. Što sve zajedno ne zaklanja ni njihovu verovatnu ulogu veznika između preistorijske klice i savremenog Čoveka.
Grafike Milice Antonijević, sagledavane pojedinačno, nesumnjivo predstavljaju markantnu likovnu senzaciju. Uverenja smo da zamisao umetnice nije bila usmerena toliko ka njihovoj samostalnosti, već više ka čvrstoj međusobnoj povezanosti u neraskidivu idejnu i likovnu celinu. Iskazujući se na ovaj način u imanentnom svojstvu graditelja, Milica je mudro oblikovala i prikazala čitav jedan svet, koji svojom porukom provocira nova pitanja, svet koji, ma koliko ezoteričan i introvertan, uspešno komunicira sa našom upitanošću, svet koji je, prvenstveno, odraz uspešne komunikacije sa upitanošću svog stvaraoca.

Vesna Todorović, likovni kritičar