Пред пуном „Трибином младих“ одржана трибина Милована Балабана – „Благо Јована Дучића“

query_builder

Трибина историчара Милована Балабана “Благо Јована Дучића”, одржана је у Културном центру Новог Сада (Трибина младих), у петак 17. фебруара. Гост трибине била је Фата Егановић, Дипломирани филолог србистике и победник Такмичења из беседништва на филозофском факултету у Новом Саду.

На трибини чији наслов је парафраза познате Дучићеве књиге „Благо цара Радована“, настале тридесетих година прошлог века, Балабан је говорио о Јовану Дучићу који је прошао пут од национал – романтика до мислиоца.

Рођен у кршној Херцеговини највероватније 1872., школовао се у Сарајеву и Сомбору, радио кратак период у Бијељини из које је протеран када је почео да пише родољубиве песме. Потом се обрео у Мостару где је радио као учитељ, али је и одатле протеран 1899. године.

– Мислим да је то била кључна ствар за Дучића, јер је утицала да се усмери и постане оно што је касније постао- рекао је Балабан. – После тога је отишао у Женеву и студира на филозофско – социолошким студијама где 1907. стиче диплому правника која ће трасирати његов пут каријерног дипломате.

Провео је скоро десет година у Женеви и Паризу. Биран је за сталног члана Српске краљевске академије 1931., а следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик у Мадриду. Потом се повукао у Америку, у град Гери код Чикага.

  Ту Дучић пише своја последња прозна дела и збирку песама “Лирика”, потпуно се поистовећујући са својим страдалим народом, предајући се Богу онаквом како су га проповедали Свети Сава, Свети кнез косовски, Његош и други великани српског народа. Дучић је тако рушио међе између себе и свог народа, између себе и Бога, завршавајући дуг период живота када је био очаран лепотом појавног света.

У Герију се и упокојио 1943. године. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, а 2000. испуњена му је последња жеља: кости су му пренете у родно Требиње.

-Иако је Дучић био дипломата, мислилац, а пред крај живота и филозоф, овај великан првенствено је био песник. Његов израз, којим објашњава историјске догађаје и страдања сопственог народа, као и његов религиозни опит, најснажније је изражен у песмама – закључио је Балабан.

Ову трибину, казивањем Дучићевих стихова оплеменила је Фата Егановић, дипломирани филолог србистике и победник Такмичења из беседништва на филозофском факултету у Новом Саду.

 

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language