Одржана трибина „Велика Србија, као идејна пројекција британске спољне политике“

query_builder

Трибина „Велика Србија, као идејна пројекција британске спољне политике“ аутора и предавача, мср Срђана Граовца, историчара, одржана је у среду 14. јуна у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Граовац је, на почетку трибине, изнео податак да су таласи националних препорода у току 19.века, по многим параметрима преломног века целокупне историје човечанства, захватили готово све народе на старом континенту.

Малобројна српска грађанска елита у Хабзбуршкој монархији усвојила je поменуте нове процесе у европским друштвима, због чега је постала носилац идеје националног препорода српског народа. „Пелцер“ тог препорода, представници те елите, пренели су у устаничку Србију Карађорђа Петровића, покретача и вожда српске револуције почетком 19 века.
– Упркос чињеници да су пројекти великих националних држава били уобичајена појава код свих народа Европе у 19. и 20. веку, морамо да нагласимо да ниједан од тих планова није у тој мери фалсификован и политички злоупотребљен, као што је то случај са „идејом Велике Србије“ – нагласио је Граовац.
Врхунац сатанизације наведене идеје, како даље објашњава аутор ове трибине, догодио се у време ратова за југословенско наслеђе у последњој деценији претходног века, када је међународна заједница у поменутој идеји пронашла кључни разлог за распад Југославије и духовни оквир за извршење бројних ратних злочина који су у току овог рата почињени.
Велика Британија управо је једна од тих великих сила која је у ближој и даљој прошлости имала значајну улогу, не само у актуелизацији питања Велике Србије, већ и у самом идејном формулисању исте. Непосредно после пораза над Бонапартом, Британија је у Руском царству препознала новог непријатеља који је нарушавао равнотежу снага на старом континенту.
Тадашње међународне околности нису биле компатибилне са интересима балканских хришћанских народа који су тежили да се ослободе османске државне управе, након чега би формирали своје независне националне државе. Од 1804. године српски народ је водио упорну борбу против Турака како би стекао слободу и независност.
– Наведену борбу обележили су и утицаји две велике силе на политичке прилике у Србији, на првом месту морамо поменути Русију, али одмах поред ње и Хабзбуршку монархију у којој је живео велики део српске етничке популације– објаснио је Граовац.
Са друге стране, политичке прилике у Србији биле су у фокусу интересовања британске дипломатије у току првих деценија тог турбулентног 19. века. Отисци њене политике могли су да се пронађу у случају убиства вође Првог српског устанка Карађорђа Петровића. Умешаност Британије у ликвидацију вожда Карађорђа представља само почетак њеног постепено све јачег политичког присуства у Србији.
Нагло јачање британског утицаја у Србији није наишло на разумевање у политичким круговима Русије, па је та чињеница имала утицаја на одлуку кнеза Милоша да одступи са српског престола 1839. године. Илија Гарашанин је 1844. године представио први дугорочни спољнополитички план Србије познат као Начертаније, национални пројекат стварања „Велике Србије“. У њему је предвиђен активан рад на ослобођењу српског народа и његово уједињење у заједничку државу.
​Преломни догађај који је постао главни узрок великог заокрета у британској спољној политици крајем 19. и почетком 20. века, представљало је уједињење Немачке 1871. године. Дошло је до радикалног заокрета у спољној политици Велике Британије, која се окренула, до тада незамисливом савезништву са вишедеценијским непријатељем, царском Русијом, као и са француском Трећом републиком.

– Резултат нове политике на британским острвима огледао се и у напуштању заштитничког односа према Османлијама, што се у крајњој линији веома повољно одразило и на интересе Србије. Од датог времена, била је приметна и одређена мера „благонаклоности“ Велике Британије према српским интересима у погледу ослобођења њеног националног колективитета у старим српским земљама у Турској – додао је Граовац.
Британија је све до пролећа 1918. године остала одлучан заговорник очувања Аустроугарске као суверене државе и после окончања рата, што је било у колизији са српским ратним и националним циљевима. У својој послератној стратегији, Британци су формирање Југославије видели као увод у распад Аустроугарске.
Међутим, истрајност Аустроугарске у намери да своју судбину трајно повеже са интересима Немачке, довела је до уништења древне Хабзбуршке царевине. Тада је коначно и Британија одустала од „Велике Србије“ и приклонила се идеји стварања јужнословенске државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.
Распадом Совјетског Савеза 1989. Године, Русија је доживела економски, социјални па и морални суноврат. У западним престоницама, ишчезао је страх од њене експанзије, али тиме је престала и потреба за постојањем Југославије као „санитарног кордона“.
– Зато распад Југославије деведесетих година 20. века морамо посматрати, не само као последицу међуетничких нетрпељивости или прогресије национализма и шовинизма у земљи, већ и кроз призму специфичних спољнополитичких околности. Управо те околности допринеле су стварању и слому јужнословенске државе – закључио је Граовац.

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language