Edicija PROSEFEST

 

Olga Tokarcuk - korice prednjaO piscu – Olga Tokarčuk (Olga Tokarczuk; 1962, Sulehov, Poljska), spada u red najistaknutijih savremenih poljskih prozaista i esejista. Psiholog je po profesiji. Objavljena dela: Gradovi u ogledalima (1989, poezija); U potrazi za Knjigom (1993, roman); Erna Elcner (1995, roman); Pamtivek i druga doba (1996, roman); Ormar (1997, pripovetke); Dnevna kuća, noćna kuća (1998, roman); Lutka i biser (2000, eseji); Svirka na mnogo bubnjeva (2001, pripovetke); Ana In u grobnicama sveta (2006, roman); Beguni (2007, roman); Vuci svoje ralo po kostima mrtvih (2009, roman); Čas medveda (2012, eseji). Dobitnica je prestižnih književnih nagrada. Živi i stvara u Krajanovu, malenom mestu u Sudetima.

O knjizi – Mala planinska naseobina postaje mesto na kojem se nižu zločin za zločinom. Janjina Dušejko, nekad graditeljka mostova, sada čuvarka okolnih kuća, izučavalac astrologije, njen ćutljivi i pedantni sused Matoga, bivši učenik Dizjo, pasionirani prevodilac Blejkove poezije, Dobra Vest, prodavačica u radnji polovne garderobe koja sanjari o studijama – predstavnici su dobrovoljnih izgnanika od sveta otuđenog od prirode. Nasuprot njima stoje reprezentanti vlasti, društvo koncipirano na katoličkoj kulturi, ljudi naznačeni navikom percepcijske lenjosti, komforom odsustva razmišljanja. U takvom pejzažu lovačke čeke promeću se u kule osmatračnice koncentracionih logora, a meso ubijenih životinja sugestivno prerasta u apokaliptičnu sliku kiše krvi, i Janjina Dušejko postavlja jednostavno, duboko pitanje: zašto živimo u svetu u kom je zlo tako opšteprisutno i prirodno, i zašto ne možemo da nađemo argumente za to zbog čega ne treba ubijati da bismo jeli? Ovaj filozofsko-ekološki manifest i ujedno moralni triler čita se u jedom dahu, drži u napetosti, i na osebujan način prerasta u protest protiv zvanične naracije prema kojoj smo divlja vrsta kojoj je u genima to da ubijanjem dokazuje svoju nadmoć. (Milica Markić)

 

ValdesO piscu – Soe Valdes (Zoé Valdés), kubanska književnica. Fi­lolog po struci, između 1983. i 1988. radila je pri organizaciji UNESKO i u Kancelariji za kulturu Republike Kube u Parizu. Godine 1988. vratila se na Kubu, gde je učestvovala u likovnom pokretu, radila kao scenarista i bila pomoćnik direktora časopisa „Kubanski film“. Od 1995. živi u egzilu u Francuskoj. Napisala je dvadesetak romana, pet zbirki poezije, tri knjige kratkih priča i dva dela u domenu književ­nosti za decu. Za svoj poslednji roman, Žena koja plače (La mujer que llora) marta 2013. dobila je nagradu „Asorin“, jedno od najznačajnijih književnih priznanja španskog govornog područja. Na srpski jezik do sada su prevedene njene knjige Svakodnevno ništavilo (Paideia, 1999), Kafe Nostalgija (Et cetera, 2006) i Morske vučice (Et cetera, 2007).

O knjizi – Spajajući kolokvijalni kubanski govor i kastiljanski jezik koji počiva na čvrstim književnim korenima, zavodljiva proza Soe Valdes predstavlja čitaocu jedan originalan jezik, stvoren ličnim pregorom autorke. Poigravajući se sa gotovo matematičkim kontrastom raskošne senzualnosti karipskog ostrva spram veličanstvene ravnodušnosti velike evropske prestonice, Soe Valdes prati svoje likove u drskom, na trenutke čak nadrealnom, tajanstvenom putešestviju po iznenađujućim stvarnostima jednog od glavnih gradova „razvijenog“ sveta. Strast koju Danijela, kćerka kubanskog ambasadora u Parizu, oseća prema neobičnom mladiću sklonom sumnjivim poslovima, preobražava se u čin pobune protiv pretesne ludačke košulje političke ispravnosti, naglašavajući, uz obilje putene erotike, to neuhvatljivo stanje zvano „kubanstvo“, neophodno da bi se preživele sve nedaće. Usamljenost, uspomene, rastanci, a pre svega ta čudnovata mešavina vitalističkog pesimizma Soe Valdes, čine konstante ovog eksplozivnog romana koji će iznenaditi brojne čitaoce koji poznaju i poštuju njen neponovljiv stil. (Bojana Kovačević Petrović)

 

Nova lica svetske knjizevnostiO knjizi – Od Kanade do Avganistana, od Brazila do Indije, postkolonijalna književna baština otvara bezmeran prostor istraživanja i uživanja čitaocu koji želi da uroni u svet diversiteta i disenzusa. Tekstovi u ovom zborniku samo su mali deo bogate priče o nepoznatim svetovima. (Vladislava Gordić Petković i Arijana Luburić Cvijanović)

 

 

 

 

Kristin koja je mahala iz vozaO knjizi – U prozi savremenih bugarskih pripovedača, čija pojedina dela imaju lep odjek i u zagraničju, ogleda se današnji bugarski život u svoj svojoj raspršenosti i protivrečnosti, nastao u lavirintu tranzicionih vremena u kojima se, slično kao i u drugim južnoslovenskim literaturama, formira simbolička vizija autsajdera kao antiheroja. Na delu je, sudeći po najprovokativnijim pričama napisanim u Bugarskoj na razmeđu starog i novog veka, estetizovana predstava o malim ljudima koji se, taman kao i njihovi preci u doba komunizma, ne snalaze u životu ma kako on bio postavljen. Čoveku je, izgleda, tesno u svakom vremenu, svejedno na koji mu se način nudi mogućnost i slika neke buduće sreće, koja, naravno, nikada ne dolazi. I tu se, izgleda, ništa ne može: svaka utopija kad-tad postane naporna i tegobna svakodnevica. Upravo o tome pišu i savremeni bugarski pisci, što se sasvim lepo i dobro vidi i u pričama iz ove knjige. (Mihajlo Pantić)

O priređivaču – Mihajlo Pantić (Beograd, 1957), prozni pisac, kritičar, univerzitetski profesor, urednik u izdavačkim kućama i časopisima. U rodnom gradu završio je celokupno školovanje, uključujući i doktorat na Filološkom fakultetu, gde i sada predaje, između ostalog i bugarsku književnost. U književnosti je debitovao početkom 80-ih godina, da bi do danas objavio više od četrdeset knjiga studija, eseja, književnih kritika i antologija, te devet knjiga priča, od kojih su neke, poput Vondera u Berlinu, Novobeogradskih priča, Sedmog dana košave ili zbirke Ako je to ljubav (Andrićeva nagrada, 2004), postale vrlo čitane. Priče Mihajla Pantića prevedene su na dvadesetak jezika, uvrštene u mnoge antologije i preglede, i objavljene u više posebnih inostranih izdanja. Iako krcate literarnim aluzijama, Pantićeve priče uvek svedoče neposredno, gradsko iskustvo i zapravo ih sve objedinjuje pokušaj da se u malim ritualima obezličene svakodnevice, među anonimnim ljudima opsednutim večitim pitanjima sudbine, nesnađenosti, ljubavi i smrti, otkrije neki viši smisao, koji će iskupiti njihove neobećavajuće živote. Od novijih autorovih dela treba spomenuti kapitalnu Antologiju srpske pripovetke (1-3), potom kolekciju sabranih priča pod naslovom Sve priče Mihajla Pantića (1-4), te pripovedačke zbirke Ovoga puta o bolu i Priče na putu.

 

Vule Žurić katenačo

O piscu – Vule Žurić je rođen u Sarajevu 1969. Do sada je objavio knjige priča: Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001), Muljin ruž (2003) i Katenačo (2011); romane: Blagi dani zatim Prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova (2010). Autor je radio-drama: Omča od hartije, posvećene životu i smrti Bore Stankovića, Čovek bez peripetija, posvećene Milanu Rakiću, Ostrvo Uskoković, posvećene Milutinu Uskokoviću, Crni glas za belu hartiju, posvećene Emanuilu Jankoviću i Branin orfeuum u Zunzarinoj palati, posvećene Brani Cvetkoviću. Drame su u produkciji Dramskog programa Radio Beograda emitovane na radio-talasima Javnog servisa. Koautor je i scenarija za diplomski film Miloša Ajdinovića Mrtav čovek štuca. Žurićeve priče prevođene su i na nemački, poljski, slovenački, francuski, portugalski, španski, engleski, mađarski i italijanski, na kome je 2003. objavljen izbor njegovih priča pod naslovom Stassera a mezzogiorno (Večeras u podne, Edizzioni Tagete). Živi u Pančevu, gde vodi mnoge književne programe, afirmišući i najmlađe pančevačke autore.

 

O knjizi – Trebalo bi sedamnaest priča iz Katenača Vuleta Žurića čitati kao što istinski ljubitelj fudbala posmatra poslednjih sedamnaest minuta utakmice u kojoj njegov tim vodi sa 1 – 0. I brani se. Ali se brani dostojanstveno, smisleno i sa stilom. Šarmantno. Tako da ne ostaje sumnja šta se tu dešava i da li su stvari na terenu do kraja osmišljene, ili su plod nekakvog haotičnog improvizovanja. Kao što taj posvećenik strepi (ali na stadionu, ne u svojoj fotelji), nada se, napreže i daje sve od sebe da doprinese trijumfu. Šta bi čovek više hteo od literature? Da citiramo i parafraziramo Žurića, po ružnim vremenima sve ružno je i dalje ružno. Osim dobre književnosti. (Srđan Srdić)

 

 

Đerđ Konrad klatnoO piscu – Đerđ Konrad (Konrád Guörgu) rođen je 2. aprila 1933. godine. Studirao je književnost, sociologiju i psihologiju. Od 1959. do 1965. je socijalni radnik, uređuje sabrana dela Tolstoja i Balzaka. Objavljuje prve eseje i članke. Od 1976. do 1984. boravi uglavnom u inostranstvu kao stipendista raznih fondacija dve godine u Zapadnom Berlinu, zatim u Sjedinjenim Američkim Državama, putuje po Evropi, Australiji i Americi. Jedan je od vođa demokratske opozicije u jednopartijskoj Mađarskoj, zatim jedan od osnivača najjače liberalne stranke, Saveza slobodnih demokrata. Dobitnik je Herderove nagrade (1983), Evropske nagrade za esej (1985), Mirovne nagrade nemačkih izdavača i knjižara (1991), Međunarodne književne nagrade Stefan Mitrov Ljubiša (1998), Geteove spomen-medalje (2000), Međunarodne Karlove nagrade (2001), Nagrade Franc Verfel za ljudska prava (2007) i Nagrade Jevrejskog saveta za knjigu (2008). Dobio je najviša državna odlikovanja Mađarske, Francuske i Nemačke. Počasni je doktor Univerziteta u Antverpenu (1990) i Novom Sadu (2003). Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN kluba. Od 1997. do 2003. predsednik Nemačke akademije umetnosti Berlin-Brandenburg.
Učesnik je 3. Međunarodnog festivala proze u Novom Sadu i laureat Nagrade Milovan Vidaković za 2009. godinu.

 

O knjizi – Klatno iscrtava unutrašnju mapu pustolovine samorazotkrivanja – sopstvenih sklonosti, strahova, želja, ljubavi – vlastitog habitusa, otkrivajući uz to, kao nikad do sada, i tajne piščeve radionice. Samu strukturu knjige na neki način određuju okolnosti njenog nastanka. Reč je o minijaturama, o rečenicama koje su “umrežene” na onaj način na koji skakač plete svoju mrežu na šahovskoj ploči, krećući se nelinearno i na preskok, pa je i ovu knjigu moguće čitati nelinearno, na preskok. (Arpad Vicko)

 

Kristofer Houp vrt ruznih snovaO piscu – Kristofer Houp (Johanesburg, Južna Afrika, 1944). Pesnik, pripovedač, romanopisac, putopisac, biograf, novinar. Među knjigama ovog plodnog i nagrađivanog autora izdvajaju se zbirke poezije Vožnje po Kejpu (1974), U zemlji crne svinje (1981), Englezi (1985), kao i prozna dela Odvojeno odrastanje (1981), Krugerov vrh (1984), Hotentotska soba (1986), Moj čokoladni spasilac (1989), Kuća spokoja (1992), Najmračnija Engleska (1996), Ja,mesec i Elvis Prisli (1997), Ljubavnici moje majke (2006), Vrt ružnih snova (2008). Učesnik 3. Međunarodnog festivala proze u Novom Sadu.

 

O knjizi – Houpovi posrnuli sveštenici, patuljci, cinični dokoličari, ražalovani oficiri, sitni preduzetnici, preljubnici i mučenici, grešnici i sveci, naizgled tako nepomirljivo različiti, ipak imaju nešto zajedničko: svi odreda su “raseljena lica”. Niko od njih nije kod kuće, naročito ne oni koji to prividno jesu. Identiteti – kulturni, nacionalni ili ideološki – samo su neubedljive, uvredljivo jednolične maske. Bezdomnost, kao jedna od najvećih tema književnosti dvadesetog veka, u literaturi dvadeset prvog dovedena je do krajnosti. Iz te krajnosti progovaraju pripovedači i junaci u pričama Kristofera Houpa, pokazujući nam s blagim osmehom, ali neopozivo, kako više ne postoje mesta na koja bismo se mogli vratiti. Postoje samo zoološki vrtovi koje smo odabrali da u njima živimo. (Zoran Paunović)