Едиција ПРОСЕФЕСТ

 

Olga Tokarcuk - korice prednjaО писцу – Олга Токарчук (Оlga Тokarczuk; 1962, Сулехов, Пољска), спада у ред најистакнутијих савремених пољских прозаиста и есејиста. Психолог је по професији. Објављена дела: Градови у огледалима (1989, поезија); У потрази за Књигом (1993, роман); Ерна Елцнер (1995, роман); Памтивек и друга доба (1996, роман); Ормар (1997, приповетке); Дневна кућа, ноћна кућа (1998, роман); Лутка и бисер (2000, есеји); Свирка на много бубњева (2001, приповетке); Ана Ин у гробницама света (2006, роман); Бегуни (2007, роман); Вуци своје рало по костима мртвих (2009, роман); Час медведа (2012, есеји). Добитница је престижних књижевних награда. Живи и ствара у Крајанову, маленом месту у Судетима.

О књизи – Мала планинска насеобина постаје место на којем се нижу злочин за злочином. Јањина Душејко, некад градитељка мостова, сада чуварка околних кућа, изучавалац астрологије, њен ћутљиви и педантни сусед Матога, бивши ученик Дизјо, пасионирани преводилац Блејкове поезије, Добра Вест, продавачица у радњи половне гардеробе која сањари о студијама – представници су добровољних изгнаника од света отуђеног од природе. Насупрот њима стоје репрезентанти власти, друштво конципирано на католичкој култури, људи назначени навиком перцепцијске лењости, комфором одсуства размишљања. У таквом пејзажу ловачке чеке промећу се у куле осматрачнице концентрационих логора, а месо убијених животиња сугестивно прераста у апокалиптичну слику кише крви, и Јањина Душејко поставља једноставно, дубоко питање: зашто живимо у свету у ком је зло тако општеприсутно и природно, и зашто не можемо да нађемо аргументе за то због чега не треба убијати да бисмо јели? Овај филозофско-еколошки манифест и уједно морални трилер чита се у једом даху, држи у напетости, и на осебујан начин прераста у протест против званичне нарације према којој смо дивља врста којој је у генима то да убијањем доказује своју надмоћ. (Милица Маркић)

 

ValdesО писцу – Сое Валдес (Zoé Valdés), кубанска књижевница. Фи­лолог по струци, између 1983. и 1988. радила је при организацији УНЕСКО и у Канцеларији за културу Републике Кубе у Паризу. Године 1988. вратила се на Кубу, где је учествовала у ликовном покрету, радила као сценариста и била помоћник директора часописа „Кубански филм“. Од 1995. живи у егзилу у Француској. Написала је двадесетак романа, пет збирки поезије, три књиге кратких прича и два дела у домену књижев­ности за децу. За свој последњи роман, Жена која плаче (La mujer que llora) марта 2013. добила је награду „Аsorin“, једно од најзначајнијих књижевних признања шпанског говорног подручја. На српски језик до сада су преведене њене књиге Свакодневно ништавило (Paideia, 1999), Кафе Носталгија (Et cetera, 2006) и Морске вучице (Et cetera, 2007).

О књизи – Спајајући колоквијални кубански говор и кастиљански језик који почива на чврстим књижевним коренима, заводљива проза Сое Валдес представља читаоцу један оригиналан језик, створен личним прегором ауторке. Поигравајући се са готово математичким контрастом раскошне сензуалности карипског острва спрам величанствене равнодушности велике европске престонице, Сое Валдес прати своје ликове у дрском, на тренутке чак надреалном, тајанственом путешествију по изненађујућим стварностима једног од главних градова „развијеног“ света. Страст коју Данијела, кћерка кубанског амбасадора у Паризу, осећа према необичном младићу склоном сумњивим пословима, преображава се у чин побуне против претесне лудачке кошуље политичке исправности, наглашавајући, уз обиље путене еротике, то неухватљиво стање звано „кубанство“, неопходно да би се преживеле све недаће. Усамљеност, успомене, растанци, а пре свега та чудновата мешавина виталистичког песимизма Сое Валдес, чине константе овог експлозивног романа који ће изненадити бројне читаоце који познају и поштују њен непоновљив стил. (Бојана Ковачевић Петровић)

 

Nova lica svetske knjizevnostiО књизи – Од Канаде до Авганистана, од Бразила до Индије, постколонијална књижевна баштина отвара безмеран простор истраживања и уживања читаоцу који жели да урони у свет диверситета и дисензуса. Текстови у овом зборнику само су мали део богате приче о непознатим световима. (Владислава Гордић Петковић и Аријана Лубурић Цвијановић)

 

 

 

 

Kristin koja je mahala iz vozaО књизи – У прози савремених бугарских приповедача, чија поједина дела имају леп одјек и у заграничју, огледа се данашњи бугарски живот у свој својој распршености и противречности, настао у лавиринту транзиционих времена у којима се, слично као и у другим јужнословенским литературама, формира симболичка визија аутсајдера као антихероја. На делу је, судећи по најпровокативнијим причама написаним у Бугарској на размеђу старог и новог века, естетизована представа о малим људима који се, таман као и њихови преци у доба комунизма, не сналазе у животу ма како он био постављен. Човеку је, изгледа, тесно у сваком времену, свеједно на који му се начин нуди могућност и слика неке будуће среће, која, наравно, никада не долази. И ту се, изгледа, ништа не може: свака утопија кад-тад постане напорна и тегобна свакодневица. Управо о томе пишу и савремени бугарски писци, што се сасвим лепо и добро види и у причама из ове књиге. (Михајло Пантић)

О приређивачу – Михајло Пантић (Београд, 1957), прозни писац, критичар, универзитетски професор, уредник у издавачким кућама и часописима. У родном граду завршио је целокупно школовање, укључујући и докторат на Филолошком факултету, где и сада предаје, између осталог и бугарску књижевност. У књижевности је дебитовао почетком 80-их година, да би до данас објавио више од четрдесет књига студија, есеја, књижевних критика и антологија, те девет књига прича, од којих су неке, попут Вондера у Берлину, Новобеоградских прича, Седмог дана кошаве или збирке Ако је то љубав (Андрићева награда, 2004), постале врло читане. Приче Михајла Пантића преведене су на двадесетак језика, уврштене у многе антологије и прегледе, и објављене у више посебних иностраних издања. Иако крцате литерарним алузијама, Пантићеве приче увек сведоче непосредно, градско искуство и заправо их све обједињује покушај да се у малим ритуалима обезличене свакодневице, међу анонимним људима опседнутим вечитим питањима судбине, неснађености, љубави и смрти, открије неки виши смисао, који ће искупити њихове необећавајуће животе. Од новијих ауторових дела треба споменути капиталну Антологију српске приповетке (1-3), потом колекцију сабраних прича под насловом Све приче Михајла Пантића (1-4), те приповедачке збирке Овога пута о болу и Приче на путу.

 

Vule Žurić katenačo

О писцу – Вуле Журић је рођен у Сарајеву 1969. До сада је објавио књиге прича: Умри мушки (1991), Двије године хладноће (1995), У кревету са Мадоном (1998), Валцери и сношаји (2001), Муљин руж (2003) и Катеначо (2011); романе: Благи дани затим Прођу (2001), Ринфуз (2003), Тигреро (2005), Црне ћурке и друга књига црних ћурки (2006), Мртве браве (2008), Народњакова смрт (2009) и Недеља пацова (2010). Аутор је радио-драма: Омча од хартије, посвећене животу и смрти Боре Станковића, Човек без перипетија, посвећене Милану Ракићу, Острво Ускоковић, посвећене Милутину Ускоковићу, Црни глас за белу хартију, посвећене Емануилу Јанковићу и Бранин орфеуум у Зунзариној палати, посвећене Брани Цветковићу. Драме су у продукцији Драмског програма Радио Београда емитоване на радио-таласима Јавног сервиса. Коаутор је и сценарија за дипломски филм Милоша Ајдиновића Мртав човек штуца. Журићеве приче превођене су и на немачки, пољски, словеначки, француски, португалски, шпански, енглески, мађарски и италијански, на коме је 2003. објављен избор његових прича под насловом Stassera a mezzogiorno (Вечерас у подне, Edizzioni Tagete). Живи у Панчеву, где води многе књижевне програме, афирмишући и најмлађе панчевачке ауторе.

 

О књизи – Требало би седамнаест прича из Катенача Вулета Журића читати као што истински љубитељ фудбала посматра последњих седамнаест минута утакмице у којој његов тим води са 1 – 0. И брани се. Али се брани достојанствено, смислено и са стилом. Шармантно. Тако да не остаје сумња шта се ту дешава и да ли су ствари на терену до краја осмишљене, или су плод некаквог хаотичног импровизовања. Као што тај посвећеник стрепи (али на стадиону, не у својој фотељи), нада се, напреже и даје све од себе да допринесе тријумфу. Шта би човек више хтео од литературе? Да цитирамо и парафразирамо Журића, по ружним временима све ружно је и даље ружно. Осим добре књижевности. (Срђан Срдић)

 

 

Đerđ Konrad klatnoО писцу – Ђерђ Конрад (Konrád Guörgu) рођен је 2. априла 1933. године. Студирао је књижевност, социологију и психологију. Од 1959. до 1965. је социјални радник, уређује сабрана дела Толстоја и Балзака. Објављује прве есеје и чланке. Од 1976. до 1984. борави углавном у иностранству као стипендиста разних фондација две године у Западном Берлину, затим у Сједињеним Америчким Државама, путује по Европи, Аустралији и Америци. Један је од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској, затим један од оснивача најјаче либералне странке, Савеза слободних демократа. Добитник је Хердерове награде (1983), Европске награде за есеј (1985), Мировне награде немачких издавача и књижара (1991), Међународне књижевне награде Стефан Митров Љубиша (1998), Гетеове спомен-медаље (2000), Међународне Карлове награде (2001), Награде Франц Верфел за људска права (2007) и Награде Јеврејског савета за књигу (2008). Добио је највиша државна одликовања Мађарске, Француске и Немачке. Почасни је доктор Универзитета у Антверпену (1990) и Новом Саду (2003). Од 1990. до 1993. био је председник Међународног PEN клуба. Од 1997. до 2003. председник Немачке академије уметности Берлин-Бранденбург.
Учесник је 3. Међународног фестивала прозе у Новом Саду и лауреат Награде Милован Видаковић за 2009. годину.

 

О књизи – Клатно исцртава унутрашњу мапу пустоловине саморазоткривања – сопствених склоности, страхова, жеља, љубави – властитог хабитуса, откривајући уз то, као никад до сада, и тајне пишчеве радионице. Саму структуру књиге на неки начин одређују околности њеног настанка. Реч је о минијатурама, о реченицама које су “умрежене” на онај начин на који скакач плете своју мрежу на шаховској плочи, крећући се нелинеарно и на прескок, па је и ову књигу могуће читати нелинеарно, на прескок. (Арпад Вицко)

 

Kristofer Houp vrt ruznih snovaО писцу – Кристофер Хоуп (Јоханесбург, Јужна Африка, 1944). Песник, приповедач, романописац, путописац, биограф, новинар. Међу књигама овог плодног и награђиваног аутора издвајају се збирке поезије Вожње по Кејпу (1974), У земљи црне свиње (1981), Енглези (1985), као и прозна дела Одвојено одрастање (1981), Кругеров врх (1984), Хотентотска соба (1986), Мој чоколадни спaсилац (1989), Кућа спокоја (1992), Најмрачнија Енглеска (1996), Ја,месец и Елвис Присли (1997), Љубавници моје мајке (2006), Врт ружних снова (2008). Учесник 3. Међународног фестивала прозе у Новом Саду.

 

О књизи – Хоупови посрнули свештеници, патуљци, цинични доколичари, ражаловани официри, ситни предузетници, прељубници и мученици, грешници и свеци, наизглед тако непомирљиво различити, ипак имају нешто заједничко: сви одреда су “расељена лица”. Нико од њих није код куће, нарочито не они који то привидно јесу. Идентитети – културни, национални или идеолошки – само су неубедљиве, увредљиво једноличне маске. Бездомност, као једна од највећих тема књижевности двадесетог века, у литератури двадесет првог доведена је до крајности. Из те крајности проговарају приповедачи и јунаци у причама Кристофера Хоупа, показујући нам с благим осмехом, али неопозиво, како више не постоје места на која бисмо се могли вратити. Постоје само зоолошки вртови које смо одабрали да у њима живимо. (Зоран Пауновић)