Edicija ANAGRAM

 

O piscu – Srđan Srdić (1977, Kikinda), diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Jedan je od pobednika konkursa za najbolju neobjavljenu priču internet sajta www.bestseler.net, a dobitnik je i prve nagrade za prozu na konkursu zrenjaninskog časopisa „Ulaznica“ (2007), stipendije Fonda „Borislav Pekić“, te nagrada „Biljana Jovanović“ i „Edo Budiša“. Objavljena dela: romani – Mrtvo polje (2010) i Satori (2013); zbirke priča – Espirando (2011) i Sagorevanje (2014); eseji – Zapisi iz čitanja (2014).

O knjizi – Prevashodno poznat, razume se, kao prozni pisac, u esejima okupljenim u ovoj knjizi Srđan Srdić predstavlja nam se kao čitalac, slušalac i tumač. Pišući o knjigama i pločama koje su mu, iz različitih razloga, važne, on istovremeno piše i o samome sebi, hteo to ili ne. Otuda dvostruka priroda ove knjige, njena dvostruka zanimljivost, dvostruka svrha: ona će, s jedne strane, privući čitaoce koje zanimaju teme kojima se Srdić ovde bavi. S druge strane, privući će one čitaoce koje naš autor zanima kao pripovedač i romanopisac, zahvaljujući tome što pruža osobene uvide u njegov intelektualni i umetnički habitus. (Ivan Radosavljević)

 

O piscu – Dragan Jovanović Danilov rođen je 1960. godine u Požegi. Autor je sledećih knjiga: poezija – Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi s juga (1999), Koncert za nikog (2001), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), Memoari peska (2008), Moja tačna priviđenja (2010), Kad nevine duše odlaze (2011), Vino s vulkana (2012) i Simetrija vrtloga (2014); romani – Almanah peščanih dina (1996), Ikonostas na kraju sveta (1998), Otac ledenih brda (2009) i Talasi beogradskog mora (2013); knjiga autopoetičkih eseja – Srce okeana (1999). Dobitnik je književnih nagrada: „Brankove nagrade“, „Zmajeve nagrade“, nagrade „Vasko Popa“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“, „Oskar Davičo“, nagrade Srpske akademije nauka i umetnosti iz fonda „Branko Ćopić“, „Prosvetine“, „Stevan Pešić“, „Risto Ratković“, „Jefimijin vez“, „Pesma nad pesmama“ „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“, nagrade „Dimitrije Mitrinović“, „Laza Kostić“ „Disove nagrade“ za celokupno pesničko delo. Dobitnik je međunarodnih književnih nagrada „Pro creation“ i „Velika bazjaška povelja“. Živi u Požegi i Beogradu.

O knjizi – U protivurečnoj želji za ostvarivanjem stvaralačkog ideala nedorečenosti i nejasnosti, pokazaće se u kojoj su meri u ovom pesništvu još uvek delatni i malarmeovsko-miljkovićevski poetički zahtevi za odlaganjem i sugestijom značenja, a ne kristalnom jasnoćom. Zahtevi jedne tipično simbolističke poetike na koji se sada reverzibilno kaleme i dodatno zahtevi za oživljavanje i afirmaciju poetike čeličnog romantizma u kojoj oživljuju poneki tipično romantičarski stvaralački ideali, motivi, klišei i govorne figure. A baš to stalno dinamičko stvaralačko ukrštanje empirijskog i metafizičkog, stvarnosnog i sentimentalnog, naučenog i domaštanog, čulnog i spiritualnog, daje ovom poetskom govoru značenjsku puninu i veliku simboličku i asocijativnu protežnost. (Mileta Aćimović Ivkov)

 

O piscu – Nebojša Vasović je rođen u Kraljevu, živi u Torontu (Kanada). Na Filološkom fakultetu u Beogradu diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost sa opštom 1978. godine. Magistrirao na Novom kalifornijskom koledžu u San Francisku sa temom „Epigramska poezija D. H. Lorensa“ (program: Poetics), 1992. Autor je sledećih knjiga: poezija – Struna/Suton (Prosveta, Beograd, 1983), So lično (Vidici, Beograd, 1986), Brazil (Matica srpska, Novi Sad, 1986), Pesme za decu i kaluđere (Matica srpska, Novi Sad, 1989), Perdido (KZNS, Novi Sad, 1991), Gong u žitu (Matica srpska, Novi Sad, 1991), Muzika roba (Nolit, Beograd, 1992), Talmud i ja (BIGZ, Beograd, 1992), Sedam čunova (BIGZ, Beograd, 1995), Posečene su šume (Narodna knjiga, Beograd, 2003), Ni ljubavi ni hleba (Povelja, Kraljevo, 2006), Izabrane pesme (Povelja, Kraljevo, 2011) i Neka, hvala (KCNS, Novi Sad, 2014); esej, kritika, dnevnici – Poezija kao izvanumište (Rad, Beograd, 1983), Protiv Kundere (Braničevo, Požarevac, 2003), Lažni car Šćepan Kiš (Narodna knjiga, Beograd, 2004, 2005), Dnevnik I (Narodna knjiga, Beograd, 2004) i Zar opet o Kišu (Konras, Beograd, 2013).

O autoru – Zoran M. Bundalo (1947, Sarajevo), obrazovanje je sticao u Valjevu, Zemunu i na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Dobitnik je „Brankove nagrade“ za 1974. godinu. Protomajstor je Hrama Sv. Arhanđela Mihaila u Jabučju. Živi i radi u Zemunu. Objavljene knjige: V. H. Odn, Pesme (izbor i prevod, u saradnji sa S. Mitrovićem, 1972), Liv (1974), Poslednji silazak (1983), Na stavama svetla i tame (1995), Sa vrška usana (2000), Traktat o senci (2000), Vuk Krnjević, Zapretani hram (izbor i predgovor, 2005), Sveopšta zemlja (2007), Vistan Hju Odn, Ispod Sirijusa (izbor, prevod i predgovor, 2012) i Sitnine (2014).

O knjizi – Novom knjigom Bundalo je dodao još odlučnije akcente svojoj paraboli o stvaranju, odajući, na svoj pozadinski, naoko nehajan način, gotovo boemski bučnim prekorom i brujem, koji prikriva eruditske naboje njegove poetičke vizije, poštu beskrajnoj supstanci koja čini nevidljivo tkanje naše vidljive, i kolebljive trajašnosti, što je svakom novom tačkom iskušenja u već novoj etapi gradnje efemerija. Ako je Orfej drevnosti izgubio najvoljenije, zadobivši saznanje krajnjih drugosti, pa i suštine vlastitog sveta, osvrnuv se u podzemlju, Orfej iz Sitnina gubi sve, jer njegov pogled izvan ugodnih loža prizemlja ne dotiče ništa. On ne dospeva do poruka gornjih i donjih svetova, niti čuje zadnje tvoračke impulse svoje zarđale kreativne mašinerije koju spremno odlaže među modne preživelosti, otpad i starež. (Tanja Kragujević)

 

O piscu – Marjan Čakarević (1978, Čačak), diplomirao je i završio master studije iz srpske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljene knjige poezije: Paragrad (1999), Sistem (2011) i Jezik (2014). Piše i književnu kritiku i esejistiku. Objavljuje u domaćim i regionalnim časopisima. Živi u Beogradu.

O knjizi – Čakarevićev Poetski govor je specifično otelovljenje univerzalnog jezika, „nešto“ između Znakovnog sistema i Govora. Tekstura (kao proizvod poetskog „obraćanja“) je, zapravo, slika istinskog stanja umetnosti. A to je stadijum pre konačno određenog oblika nečega. Ujedno je to „stanje“ posle oživljavanja i pokretanja elementarija. Baš kao ono stanje pred polazak na put, u praskozorje, oblačnog jutra, dok svi spavaju, dok na putu i dalje nema nikoga, i dok su čula neopterećena suvišnim opažajima, a radoznalost je odraz čistog pogleda deteta. (Žarko Radaković)

 

 

O piscu – Ibrahim Hadžić (1944, Rožaje), objavio je jedanaest zbirki pesama, kao i pesničko-grafičku mapu (bibliofilsko izdanje – Ibrahim Hadžić / Ismet Hadžić), jednu knjigu proze, jednu knjigu o zavičajnim rečima, osam knjiga o gljivama (dve sa dr Jelenom Vukojević). Prevodi pesme s ruskog jezika. Od 1965. živi u Beogradu.

O knjizi – Poezija za Hadžića na prvom mestu predstavlja pokušaj da se u čulima dostupnom svetu pronađe neki smisao. Ako tog smisla uopšte ima. Jer treba obratiti pažnju ovde na prvu reč: pesnik ne tvrdi, on ne može ni sebi, niti drugima ponuditi nikakvu garanciju da će taj smisao i naći; sve što može jeste da pokušava, i da u jeziku i jezikom predoči svedočanstva o tim pokušajima. S tim u vezi je i utisak opreznosti u Hadžićevom lirskom govoru: ona nije proizvod kukavičluka, ili odsustva klasično shvaćenog pesničkog zanosa, već upravo plod životnog iskustva i mudrosti. To što, dakle, subjekt ove poezije pažljivo gleda, miriše i osluškuje, što svaki predmet, temu ili lirsku situaciju kao da opipava i premeće iz ruke u ruku, jeste upravo svest o varljivosti sopstvenih čula, ali ne manje i sopstvenog iskustva, a ono nikada i ni u čijem slučaju nije toliko da bi se svet mogao do kraja razumeti i iscrpeti u tom razumevanju. (Marjan Čakarević)

 

O piscu – Petar Miloradović rođen je 1970. godine u Gornjem Milanovcu. Objavio je knjige pesama: Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004), Kolonija (2007), Poslednja večera (2010) i O zelenom kamionu i drugom (2014). Dobitnik je „Brankove nagrade“ (1998) za najbolju prvu knjigu. Živi u Gornjem Milanovcu.

O knjizi – Pozicija Petra Miloradovića na srpskoj pesničkoj sceni uporediva je sa onom koju kako u našem, tako i u društvima „ostatka sveta”, imaju prevoznici prehrambene robe. Oni obavljaju ključnu ulogu u održavanju naciona sitim, ali se njihovim učinkom po pravilu diče druge, sceničnije individue, po pravilu nezasluženo. Poput kamiondžija, pisac ove knjige – sada već bezmalo dve decenije prisutan, autentičan glas – istovremeno se nalazi „u glavnom toku” (naše književnosti), i van „svetla pažnje” (to jest, kamionskih farova). (Nenad Jovanović)

 

 

O piscu – Krsta Popovski (1968, Skoplje), diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Jedan od osnivača i glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost i likovnu umetnost ZVONO, urednik u Književnoj reči, redaktor u redakciji knjiga Službenog lista, urednik u leksikografskoj redakciji Službenog glasnika i urednik u Izdavačkoj kući Klett. Sada je urednik u BIGZ-u. Objavio četiri knjige poezije: Dvoglasja (1994), Paganalije (1996), Iskušenja (1999), Savez (2002) i četiri romana: Tata (2008), Ej (2011), Sudbine (2012) i Trudovi (2014). Osim poezije i proze, Krsta Popovski je autor dve drame: Žestina i Fra Vidoje. Oženjen je i ima sina Dimitrija.

O knjizi – Junak romana Trudovi svoju životnu dramu igra na malom prostoru. Scena je svedena na dušek bolničkog kreveta, gde glumac igra žrtvu i osvetnika, umetnika i malograđanina, revolucionara i oportunistu. Suočen je sa smrću, a želi da rađa. Lako je skliznuti sa ovako skučene pozornice. Pasti u površnost, postati banalan, rasplinuti se u tugaljivoj sentimentalnosti. Mnogo je tu osetljivih tema – okrnjena porodica, bludni sin koji se nećka na putu povratka, rađanje neželjenog deteta, zloćudna bolest, nesrećna ljubav i sramna izdaja. Može da se plače nad sudbinom čovečanstva; mogu i da se prizivaju stara dobra vremena. Pisac, srećom, ostaje usredsređen na krevet. Zateže čaršav, rastresa jastuk i u postelju poleže savremenog čoveka. Ona postaje slika današnjeg sveta, a bolnica alegorija svemira koji se oko tog kreveta neumitno širi. (Saša Tomašević)

 

O piscu – Oto Horvat (1967, Novi Sad), studirao u Novom Sadu, Erlangenu i Berlinu. Piše i prevodi poeziju sa mađarskog, nemačkog i italijanskog jezika. Objavljene knjige poezije: Gde nestaje šuma (1987. – „Brankova nagrada“), Gorki listovi (1990), Zgrušavanje (1990), Fotografije (1996), Dozvola za boravak (2002), Putovati u Olmo (2008 – nagrada „Miroslav Antić”), Izabrane & nove pesme (2009); roman Sabo je stao (2014). Pesme u antologijama (izbor): Crtež koji kaplje (Almanah nove vojvođanske poezije, 1988), Die neuen Mieter. Fremde Blicke aufein vertrautes Land (Hrsg. I. Mickiewicz. 2004), Zvezde su lepe, ali nemam kad da ih gledam (Antologija srpske urbane poezije, 2009). Prevodi (knjige): Janoš Pilinski, Krater (1992, nagrada Društva književnika Vojvodine za prevod godine), Oto Fenjveši: Anđeo haosa (2009), Hans Magnus Encensberger, Poslednji pozdrav astronautima (2010). Živi i radi u Firenci.

O knjizi – Postoji u Horvatovom romanu rečenica, preciznije, tačka sublimacije. Ona se nalazi otprilike na polovini teksta. To je ova rečenica: „Tišina nakon što se čuje vest o smrti.“ To je zapisano u Horvatovom romanu. Tišina nakon što se čuje vest o smrti. Sabo/krojač je stao. Horvatov junak obreo se u totalitarnoj disfunkciji: on stoji, iščekujući prošlost da dođe. Ima tu nečega od Beketa. Ukopani, uporni Sabo koji ne posustaje u emfazi oplakivanja. Horvatov roman, to je roman oplakivanja. Opstojavanje u „neprekidnoj mentalnoj vatri“, rekapitulacija nakon što je sve prošlo, sve što je moglo da prođe. Dakle, ranije pomenuto iščekivanje je uzalud: ništa što je bilo neće više biti. Nema povratka, nema uskrsnuća. Nema nade i nema ničega. Horvat piše o tome i njegovo pisanje je, bar na prvi pogled, contradictio in adjecto. Ne može da se piše o onome o čemu ne može da se piše, o neiskazivom. (Srđan Srdić)

 

O piscu – Bojan Savić Ostojić (1983) dosad je objavio sledeće knjige: Stvaranje istine (2003), Tropuće (2010), Stereorama (2013) i Jeretički dativ (2014). Osnivač je nezavisnih izdanja Knjižuljak i jedan od urednika elektronskog časopisa za poeziju Agon. Prevodi sa francuskog. Živi u Beogradu.

O knjizi – neću odgovarati na pitanja „o čemu je esej?“ – eseju ne treba sadržaj, povod; pre je svim potencijalnim sadržajima potrebno da budu esejizirani. ne postoje „eseji o“. kao ni slika, ni esej nije tu da predstavi, prikaže, odrazi, već da raščini, dekomponuje, prateći modalitete svog tona, svoj raspon. ako i o čemu govori, esej govori ponajviše o sebi (zaljubljeno). (Bojan Savić Ostojić)

 

 

 

O piscu – Petar Matović rođen je 1978. godine. Završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje. Objavio je dve zbirke pesama: Kamerni komadi (1996) i Koferi DŽima DŽarmuša (2009). Izdanja na drugim jezicima: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków, 2011; Les maletes de Jim Jarmusch, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013. Zastupljen je u više antologija, pesme su mu prevedene na poljski, katalonski, nemački, francuski i engleski. Dobitnik je nagrade Trećeg trga za poeziju.

O knjizi – U zbirci Odakle dolaze dabrovi nadograđuje se, prevrednuje i (pre)oblikuje visokomodernističko pesničko nasleđe lalićevske i radovićevske provenijencije, uz bitno prekrajanje njihovog „šinjela“ senzibilitetom i postupcima bližim aktuelnom pesničkom trenutku. Koje to promene u Matovićevom pesničkom svetu donose Dabrovi? Putovanje čije su stanice pomno organizovani ciklusi može da otkrije kako pesnik postupno proširuje horizonte svog (pesničkog) iskustva i „raspakujući kofere“ smelije ispituje „uglove“ svoje subjektivnosti kao i odnos prema (političkoj i društvenoj) stvarnosti. (…) Matović nenametljivo dinamizuje refleksivni pesnički izraz, manir važan za naše savremeno pesništvo i uopšte za modernu srpsku liriku, nastojeći da ostane u onome što mu je imanentno – ispitivanje konfiguracije sopstva preglednim pesničkim izrazom – uz svest da sam rad jezika i obostrano „krivudanje“ pesničkog govora i egzistencijalnog iskustva, ne obezbeđuju uvek ukrštanje tih „putanja“ po volji subjekta. (Goran Korunović)

 

O piscu – Miloš Zubac (1976) je književnik i muzičar iz Novog Sada. Predvodi muzičku družinu Prkos Drumski. Jedan je od osnivača i aktera regionalnog kantautorskog i pesničkog kolektiva Novi Odmetnici. Po njegovoj zbirci pesama Poezika, nazvan je festival regionalne autorske muzike u Kulturnom centru Novog Sada. Doktorirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavio je pesničke knjige Vilindar (2001), Poezika (2003) i Flor Y Canto (2008). S Danilom Vuksanovićem štampao zbirku prozaida i crteža Duali (2007). Objavio je studije Molitve Desanke Maksimović (2008) i Poetika Duška Trifunovića (2013).

O knjizi – Nastala kao odabir iz objavljenih i neobjavljenih pesnikovih rukopisa, ova zbirka predstavlja, na izvestan način, autoru bliskim muzičkim rečnikom rečeno – best of izbor. Od ranih pesama prve zbirke Vilindar (1999-2000), svedenog i jezgrovitog karaktera i zgusnutog značenja, s vidljivim uticajima poetike Momčila Nastasijevića, Georga Trakla, ali i onim savremenijim – jednog Slobodana Tišme (naročito pesme iz rane Tišmine faze, objedinjene u zbirci Vrt kao to), preko sjaja i transparentnosti naredne zbirke Poezika (2001-2002), sve do zrelosti i evidentne sintetišuće misli zbirke Flor Y Canto (2004-2005). Ukoliko tome dodamo prvi put objavljene Tri skrajnute pesme i naročito poetsku prozu autentičnog zvučanja i antičko-profetskog diskursa, Prozaide (2007), dobijamo vanredno ubedljivo svedočanstvo o „sigurnosti vatre” ovog istinski pesničkog duha. (Vasilije Milnović)

 

O piscu – Dragoslav Dedović (1963, Zemun), nakon studija žurnalistike u Sarajevu radio je kao novinar za različite medije i pohađao postdiplomske studije sociologije kulture u Beogradu. Od 1992. živi u Nemačkoj, gde je magistrirao na interdisciplinarnim Evropskim studijama u Ahenu. Trenutno radi kao glavni urednik Programa na srpskom RTV Dojče vele. Objavio je pesničke knjige: Izađimo u polje (1988), Cirkus Evropa (1990), Von edlen Mördern und gedungenen Humanisten (O plemenitim ubicama i najmljenim humanistima)(1997, dvojezično), Kawasaki za Wukmana Dedowitscha (2001), Cafe Sumatra (2005), Dinarski Buda (2008), Za klavir i didžeridu (2010, izabrane i nove pesme) i Gloria mundi (2013). Više puta nagrađivan, između ostalog na „Slovu Gorčina“ (1988) Godišnjom nagradom za najbolju knjigu Društva pisaca BiH (2005), „Pečatom varoši sremskokarlovačke“ (2012) kao i stipendijskim boravcima nemačkih književnih institucija. Eseje i analitičke tekstove objavljuje i na nemačkom, prevodi sa nemačkog i na nemački, a njegovi književni tekstovi su prevedeni na više jezika. Zastupljen je u više antologija bosanskohercegovačkog i srpskog pesništva.

O knjizi – Neoromantičarske tendencije i štimung u poeziji Dragoslava Dedovića možda nikada nisu bile izraženije no u novom odabiru pesama, pod naslovom Usijanje. Čežnja i melanholija, strast i svest o smrti, sa nezaobilaznim odjekivanjem stihova i ključnih reči Crnjanskovih ciklusa „Nove senke“ i „Stihovi ulice“, u ovoj zbirci dominiraju nad Dedovićevim promišljanjem života nakon rata, egzila, pamćenja, specifičnih hronotopa. Manje narativna, manje diskurzivna, jednostavnija po izrazu, ova se poezija ipak i dalje gradi na polarizacijama karakterističnim za Dedovića: ja i ti, muško i žensko, Sever i Jug, prisustvo i odsustvo… Pesnik nastoji da prenese upravo to pouzdanje koje obostrana želja donosi muškarcu i ženi, te iščezavanje, bledilo svega ostalog pred moći čulnosti. Taktilni svet vlada ovom knjigom, a njenim jezikom metafore dodira. (Sonja Veselinović)

 

O piscu – Dejan Aleksić je rođen 1972. godine. Knjige pesama: Potpuni govor (1995, „Brankova nagrada“), Dokazivanje senke (1996), Svagdašnji čas (2000, Prosvetina nagrada, ,,Matićev šal“), Sobna mitologija (2003), Posle (2005, ,,Branko Miljković“), Dovoljno (2008, ,,Branko Ćopić“), Jedino vetar (2011, ,,Meša Selimović“). Knjiga drama Mea culpa (2011). Dobitnik je Pekićeve stipendije za 2010. godinu. Pored pesničkih, autor je petnaest knjiga za decu koje su mu donele brojne nagrade: ,,Politikin zabavnik“, ,,,Neven“, nagrada Zmajevih dečjih igara, ,,Dositejevo pero“, nagrada Sajma knjiga u Beogradu, nagrada Radio Beograda… Živi u Kraljevu i radi kao glavni i odgovorni urednik Izdavačke delatnosti NB ,,Stefan Prvovenčani“. Za knjigu Biti dobio je Zmajevu nagradu (2014).

O knjizi – Prostor sobe, stana, intimni prostor, najčešći je, ali ne i jedini ambijent stihova u Aleksićevoj novoj knjizi. Ume pesnik da zakorači i u šire prostore, u one idealne, ili u istorijsku i arhajsku prošlost, ili da se jednostavno uputi gradom, ili se podseti morske obale. Bilo koji da je ambijent pesme, on je naznačen sjajnim slikama, sredstvom kojim pesnik, estetizujući iskaz, naglašava artificijelnost govora. Dejan Aleksić tematizuje iskustvo prolaznosti, ali i vanvremene trenutke svakodnevnog iskustva koji mu obećavaju večnost; on tematizuje govor pesme same, i ono što pesma može; tematizuje isečke intimnog i porodičnog iskustva; tematizuje značajno i teško pitanje tela i telesnosti. (Saša Radojčić)

 

O piscu – Saša Jelenković, rođen je 1964. godine. Objavio je knjige pesama: Neprijatna geometrija (1992), Ono što ostaje (1993), Heruvimske tajne (1994), Kraljevska objašnjenja (1998), Knjiga o srcu (2002), Elpenorova pisma (2003), Elpenorovo buđenje (2004), Elpenori (2006) i Knjiga o sumnji (2010). Dobitnik književnih nagrada „Matićev šal“, „Milan Rakić“, „Vasko Popa“, „Borislav Pekić“ i „Disove nagrade“.

O knjizi – Gola molitva kao književno delo predstavlja neobično interesantan spoj drevnog žanra molitve i poeme. Ovaj pesnički postupak obezbedio je da se delo odlikuje izvanrednom dinamičnošću i jednim gotovo neprekinutim ritmom koji se nameće pri čitanju. U potrazi za adekvatnim postupkom koji bi iskazao najsloženije religiozno-filosofske teme, pesnik se koristi nasleđem kategorije teksta apsurda, razbijajući logiku rečenice, pretačući se iz jednog lica u drugo, u zapovedne iskaze, a na trenutke upotrebljava izreke, ustaljene obrte, ponavljanja, refrene, da bi zatim opet usledile celine, sastavljene od samo jedne reči. To, međutim, maksimalno ističe višeznačnost svake upotrebljene reči i dinamizuje sam iskaz. Monolog se pretapa u koračnicu, koračnica u biografski opis u trećem licu, a ovaj u usklik koji se nenadano otme u nekontrolisanim situacijama. Iako se čini da na trenutke tekst poeme preti da sklizne u neobuzdani govorni tok, to se nijednom ne dešava, jer se oseća neprekidna pesnikova intencija i intervencija da se zadrži ritam i održi ravnotežu forme u odnosu na sadržaj. (Mirjana Petrović Filipović)

 

O piscu – Ana Ristović je rođena 1972. godine u Beogradu. Diplomirala je srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavila je šest zbirki poezije: Snovidna voda (1994, „Brankova nagrada“), Uže od peska (1997), Zabava za dokone kćeri (1999, nagrada „Branko Miljković“ i nagrada Sajma knjiga u Igalu), Život na razglednici (2003), Oko nule (2006) i P.S. – Izabrane pesme (2009, nagrada ,,Milica Stojadinović Srpkinja”). Dobitnica je nemačke nagrade za mladu evropsku poeziju „Hubert Burda“ (2005), kao i „Disove nagrade“ za celokupni opus (2013). Pesme su joj prevođene na engleski, nemački, slovački, makedonski, slovenački, poljski, bugarski, švedski, španski, francuski i finski jezik i objavljene su u više domaćih i stranih antologija, kao i u brojnim domaćim i stranim časopisima. Pesničke knjige su joj prevedene na slovački, slovenački i nemački jezik. Prevodi sa slovenačkog jezika. Član je Srpskog književnog društva, P.E.N. centra Srbije, Udruženja književnih prevodilaca Srbije i Društva slovenskih pisateljev. Živi u Beogradu.

O knjizi – U pogledu osnovnog poetskog tonaliteta, temperamenta i  tematike, kao i ključnih stilsko-retoričkih postupaka, Meteorski otpad se otvara ka svojevrsnom svedočanstvu ili komentaru suvremene urbane stvarnosti, čak i nekim rešenjima koja su karakteristična za srpsko pesništvo angažovano-kritičkog usmerenja sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka. Time se svakako sugeriše jedan poseban melanholično-ironijski, ali ujedno i trezveno-racionalistički pogled na svet, viđen, dakako, ženskim očima koje ne uzmiču od „banalnosti beleženja svakodnevice“ i veristički oblikovanih situacija. Naprotiv, na njima se u ovom rukopisu gotovo bez izuzetka insistira. Bilo da je reč o deskriptivnom i/ili narativnom postupku sa elementima putopisa i eseja, Meteorski otpad provocira dijalog suprotnosti, agon, sučeljavanje iskaza koji svojim simboličkim prototekstom uvek upućuju na vlastito (literarno, političko, kulturološko, autobiografsko) poreklo. (Bojana Stojanović Pantović)

 

O piscu – Sonja Veselinović je rođena 1981. godine u Novom Sadu. Zaposlena je kao asistent na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Od 2007. godine član je uredništva časopisa za književnost i teoriju „Polja“. Godine 2007. pobedila je na Festivalu mladih pesnika u Zaječaru. Kao nagrada za pobedu, objavljena joj je knjiga poetske proze Poema preko (2008). Dobitnica je stipendije iz Fonda „Borislav Pekić” za nacrt lirskog romana Krosfejd za 2009. godinu. Bavi se naučnim radom, književnom kritikom i prevodi sa francuskog jezika. Objavila je studiju Prevodilačka poetika Ivana V. Lalića 2012. godine u izdanju „Akademske knjige“.

O knjizi – novim književnim ostvarenjem Sonja Veselinović nastavlja avanturu započetu zapaženom Poemom preko. Tim literarnim prvencem ona se upisala u polje aktuelnog književnog života kao autorka naklonjena radikalnijim žanrovsko-formalnim rešenjima. Pod označiteljem prepoznatljive književne vrste, ona je, u jednoj od najintrigantnijih debitantskih knjiga poslednjih godina, oživela izrazitiju međuzavisnost nepredvidivog kretanja (auto)refleksije i (re)konfigurisanja tekstualnosti. Na tom tragu, i u Krosfejdu nije u prvom planu jednoobraznost žanrovskih svojstava. Pružajući povoda za govor i o kratkom lirskom romanu, i o dužoj, atipičnoj noveli, autorka ispisuje višeglasni disperzivno-narativni tok koji specifičnom organizacijom čak podstiče i na udaljavanje od pitanja o profilisanju književne vrste. Ne samo osoben vid pripovedanja, već i tematski slojevi kroz koje rone uvedeni glasovi, ukazuju tekstualnost Krosfejda kao rastresito, nehomogeno, dinamičko polje, lišeno linearnog razvoja motiva, bazirano na kovitlavoj kumulaciji uvida, slika, iskaza koji iziskuju strpljivije čitaoce, naklonjene eksperimentalnosti. (Goran Korunović)

O piscu – Franja Petrinović (1957, Novi Slankamen), studirao je u Novom Sadu na Filozofskom fakultetu. Uređivao je časopis Polja, pisao je za novosadski Dnevnik, a posle toga je bio urednik u izdavačkoj kući Stylos. Piše prozu, eseje i kritike. Do sada je objavio romane Mimezis, mimezis romana (1983, sa Đorđem Pisarevim), Tkivo, opsene: povest (1988, 2001), Izveštaj anđela (1997), Poslednji tumač simetrije (2005) i Almaški kružoci lečenih mesečara (2011); knjigu eseja Pred vratima raja (2002, sa Đorđem Pisarevim) i zbirku priča Trauma – stečajne legende (2009). Dobitnik je više književnih nagrada – Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine (1997), te nagrada „Branko Bajić“ (2002), „Iskra kulture“ (2006), nagrada „Laza Kostić“ (2006), „Stevan Pešić“ (2010) i „Karolj Sirmai“ (2011). Živi u Novom Sadu.

O knjizi – Petrinovićeva knjiga počinje pitanjima i ona do kraja ostaje knjiga pitanja koja se bavi uslovima, okolnostima i mogućnostima sveta koji je naš svet. Kako prozno kontekstualizovati dinamiku krize? Kako ući u prirodu odnosa istine? Kako doživljavamo život i šta smo o stanju da kažemo o njemu? Šta kome pripada na točku sudbine? Kako pronaći smisao životnih epizoda? Kako pripovedati tišinu koja se spušta nad nama? Gde je događaj egzistencije? Gde su nestali veliki ciljevi? Dokle uopšte sežu naše ambicije? Kako je živeti bez posla i bez smisla? Kako držati život u svojim rukama? Koji je udeo naše ljudskosti? Kako prevladati ličnu uskogrudost? Šta preostaje čoveku koji je izdao srce, a koga je pamet prevarila? Sve su to obeshrabrujuća pitanja koja čovek može danas sebi da postavi. Na sreću (ili na nesreću), ljudi na ovom svetu uglavnom ne znaju kako problemi drugih utiču na njihove živote, a Petrinović pod svojim pripovedačkim mikroskopom ispituje mikrobe poremećaja i manijački nastoji da ispita srž problema koji se odnosi na opadanje i pad svih vrednosti tokom razdoblja naše tranzicije (reč koja je, u međuvremenu, postala smešna i obesmišljena, ali još uvek dobro opisuje pevanje zabluda). (Vladimir Gvozden)

 

O piscu – Jovica Aćin, rođen 1946. u Zrenjaninu. Piše pesme, kratke priče i eseje, prevodi s nemačkog, francuskog i engleskog. Objavljene knjige priča: Duge senke kratkih senki, 1991; Uništiti posle moje smrti, 1993; Leptirov sanovnik, 1996; Nezemaljske pojave, 1999; Lebdeći objekti, 2002; Ko hoće da voli, mora da umre, 2002; Mali erotski rečnik srpskog jezika, 2003; Dnevnik izgnane duše, 2005; Pročitano u tvojim očima, 2006; Ušće okeana i druge priče, 2011.

O knjizi – U Jevanđelju po magarcu može se prepoznati Aćinova naklonjenost prema nekim već stvaralački artikulisanim i dominantnim temama iz prethodnih knjiga priča, poput ljubavi i smrti, putovanja i književnosti. No, osim ovih koliko individualno poetičkih toliko i univerzalnih, prisutne su i one postmoderno specifične teme, poput izgubljenih ili apokrifnih rukopisa, paralelnih svetova, borhesovskih lavirinata, začudnih odnosa između istorije i savremenosti, imaginacije i stvarnosti, odnosno problem tekstualnosti sveta i života. Razvrstana u četiri poglavlja, knjiga svojim podnaslovom nagoveštava da su to „priče o sitnim svetim trenucima“. No čitalac će ubrzo shvatiti da se „sveto“ u Aćinovom rečniku ne može tako lako odvojiti od paradoksalnih ili ironičnih efekata, te da ono, ukoliko ima veze sa religioznom ili etičkom, još više ima sa onom estetskom i tekstualnom dimenzijom. (Đorđe Despić)

O piscu – Nenad Grujičić je rođen 1954. godine u Pančevu. Diplomirao je književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bio je glavni i odgovorni urednik studentskog književnog lista To jest i urednik poezije u Glasu omladine, predsednik Društva književnika Vojvodine i predsednik Saveta Međunarodnog salona knjiga i Dana Laze Kostića u Novom Sadu. Živi u Novom Sadu i radi kao direktor Brankovog kola u Sremskim Karlovcima. Objavio je brojne pesničke knjige, kao i knjige eseja i kritika. Dobitnik je književnih priznanja: Brankova nagrada Matice srpske, Milan Rakić, Vukova nagrada, Skender Kulenović, Pečat varoši sremskokarlovačke, Kondir Kosovke devojke, Stražilovo, Pavle Marković Adamov, Pjesma nad pjesmama, Grb Sremskih Karlovaca, Lazar Vučković, Šušnjar i Dnevnikova nagrada.

O knjizi – Smenjivanje običnog i svemogućeg često prevodi ovu prozu u područje grotesknog, što čini njen poseban kvalitet. Zbog svoje povezanosti sa više stilskih figura, u prvom redu sa hiperbolom, metaforom i alegorijom, a u nanosima satire, parodije i ironije – groteska funkcioniše kao višeslojni fenomen. Nanad Grujičić u Pričama za romane prikazuje deformisane odnose u stvarnom svetu (što i te kako korespondira sa Kajzerovom tezom o „otuđenom svetu“ koji groteska izražava) literarno ih zaodevajući u ruho karikature, fantastike i naglašenih kontrasta, kroz događaje u isto vreme i smešne i strašne. Kod Nenada Grujičića susrećemo i grotesku rableovskog tipa, izrazito povezanu sa humorom i smehom, koji oscilira između burleske i satire, komičnog i apsurdnog. (Svetlana Kalezić Radonjić)

 

O piscu – Goran Stanković je rođen 1958. godine u Nišu. Od 1989. do 1999. godine radio je kao glavni i odgovorni urednik književnog časopisa «Gradina» i urednik izdanja u istoimenoj izdavačkoj kući. Od 1999. do 2002. bio je direktor Niškog kulturnog centra. Od 2002. je urednik i glavni urednik u istoj ustanovi kulture. Piše poeziju, prozu, eseje i bavi se priređivačkim radom. Piše i o Internetu i digitalnoj kulturi. Živi i radi u Nišu. Dobitnik je Prosvetine nagrade za knjigu «Terra incognita» (1997), nagrade Branko Miljković za knjigu «Četiri doba» i za istu knjigu iste godine dobio je Pečat varoši Sremskokarlovačke.

O knjizi – Prigušujući retoriku ranijih knjiga, i nastojeći da iznađe pravi, upečatljiv omjer lirskog i refleksivnog govora, Goran Stanković je bez sumnje dosegnuo pismo nepretenciozne filozofičnosti, koja opstojava na kolebljivoj granici pjevanja i mišljenja, zrele skepse i nepatvorene emotivnosti, racionalnog i nagonskog. Pismo koje zagovara onu vječitu simbolističku, bodlerovsku želju da se ode anywhere but out of here, a možda ponajprije na neko od pustih ostrva, „na kojima se čovek oseća slobodno“. (Alen Bešić)

 

O piscu – Aleksandra Đajić Horvat je rođena 1966. u Sarajevu. Diplomirala je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu 1990. , na Odseku za anglistiku. U Novi Sad se seli početkom 1991. i od 1993. do 1999. radi kao asistent na Odseku za anglistiku Filozofakog fakulteta u Novom Sadu. Od 1999. do 2001. živi u Budimpešti i drži kurseve iz engleskog jezika i antropologije.  Godine 2000. pohađala je interdisciplinarni Internacionalni ženski univerzitet u Hanoveru (Nemačka). Završni rad joj je bio kratki poetski film „The first morning in exile„, koji je deo stalne izložbe Internacionalnog muzeja žena u San Francisku. Aleksandra je magistrirala 2001. na Odseku za socijalnu antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a doktorirala 2005. na Odseku za istoriju i civilizaciju na Evropskom institutu u Firenci. Uz više naučnih publikacija objavljivala je pesme u Letopisu Matice srpske, Književnim novinama, mađarskom časopisu Nagu Vilag i engleskom Cork lined Room. Aleksandra Đajić Horvat je preminula 28. novembra 2011. godine u Firenci.

O knjizi – Onaj ko je Aleksandrinu poeziju čitao guglovski nasumično stiče pogrešan utisak da se radi o poeziji putovanja. Pesama o promeni mesta, o nomadizmu, o seobama zapravo je najmanje: najviše je onih koje govore o hitanju kući. Aleksandri je svaki novi enterijer dom, makar hodala na prstima i iznenađivala se mirisu muškatli koji obavija sobu („Dämmerung„). (Vladislava Gordić Petković)

 

O piscu – Vule Žurić je rođen u Sarajevu 1969. Do sada je objavio knjige priča: Umri muški (1991), Dvije godine hladnoće (1995), U krevetu sa Madonom (1998), Valceri i snošaji (2001), Muljin ruž (2003) i Katenačo (2011); romane: Blagi dani zatim Prođu (2001), Rinfuz (2003), Tigrero (2005), Crne ćurke i druga knjiga crnih ćurki (2006), Mrtve brave (2008), Narodnjakova smrt (2009) i Nedelja pacova(2010). Autor je radio-drama: Omča od hartije, posvećene životu i smrti Bore Stankovića, Čovek bez peripetija, posvećene Milanu Rakiću, Ostrvo Uskoković, posvećene Milutinu Uskokoviću, Crni glas za belu hartiju, posvećene Emanuilu Jankoviću i Branin orfeuum u Zunzarinoj palati, posvećene Brani Cvetkoviću. Drame su u produkciji Dramskog programa Radio Beograda emitovane na radio-talasima Javnog servisa. Koautor je i scenarija za diplomski film Miloša Ajdinovića Mrtav čuvek štuca. Žurićeve priče prevođene su i na nemački, poljski, slovenački, francuski, portugalski, španski, engleski, mađarski i italijanski, na kome je 2003. objavljen izbor njegovih priča pod naslovom Stassera a mezzogiorno (Večeras u podne, Edizzioni Tagete). Živi u Pančevu, gde vodi mnoge književne programe, afirmišući i najmlađe pančevačke autore.
O piscu – Tomislav Marinković (1949) rođen je u Lipolistu, kod Šapca. Knjige pesama: Dvojnik (1983), Izvesno vreme (1986), Stihovi (1991), Sumnja u ogledalo (1996), Škola trajanja (2003), Svet na koži (2007). Član je Udruženja književnika Srbije od 1985. i Srpskog književnog društva od 2007. godine. Nagrađen je nagradom Branko Miljković, za knjigu Škola trajanja. Pesme su mu prevođene na ruski, japanski i španski jezik. Kao samostalni umetnik, živi i radi u Lipolistu.

O knjizi – Šta bi se moglo reći u nekakvom, sumarnom, pogledu na pesme Tomislava Marinkovića štampane u ovoj knjizi. Možda ovo: knjiga slavi običan život, veliča i izdvaja one trenutke koji prolaze mimo nas, tiho i neprimetno učestvujući u našim životima – na onaj isti način na koji to čine i one bučne, nametljive, stvari koje ga veličaju. Običan život, dakle, knjiga je nenametljivog sveta zatvorenog u jedan koncept tišine toliko potreban ljudima u ovom vremenu i ne samo na ovom prostoru. Ili, još prostije, Marinkovićeve pesme u knjizi Običan život deluju plodotvorno, kao ono lišće što treperi po antologijama poezije. (Slobodan Zubanović)

Knjiga „Običan život“ je dobila nagradu „Vasko Popa“ za najbolju pesničku knjigu objavljenu u 2011. godini.

 

O piscu – Zoran Đerić (rođen 1960). Do sada objavio sledeće pesničke knjige: Talog (1983), Zglob (1985), Unutrašnja obeležja (1990), Sestra (1992), Odušak (Himnode, 1994), Voglio dimenticare tutto (izabrane pesme, na italijanskom jeziku, Bari 2001), Azbo vide (Azbučne molitve, 2002) i knjigu izabranih i novih pesama: Nataloženo, Novi Sad, 2007. Sačinio izbor iz poljske emigrantske poezije – Powrót do domu/Povratak kući (2002) i izbore: Vaskrs u srpskoj književnosti (2006, 2010) i Božić u srpskoj književnosti (2007). Objavio desetak monografija iz oblasti književnosti, pozorišne i filmske umetnosti. Preveo više knjiga sa ruskog i poljskog jezika (Vladimir Nabokov, Danil Harms, Vitold Gombrovič, Kšištof Varga…).

O knjizi – Fascinacija gradovima i njena istovremena ironijska filtracija, priznanje usuda ponavljanja tuđih glasova i mantrična predanost starim postupcima višeglasja, te duga prozna rečenica savijena nekoliko puta u isto toliko stihova – sve ide u prilog dvostrukosti kao osnovnom poetskom modelu Zorana Đerića, koje je u ovoj zbirci rezultiralo decentnom odbranom sopstvenih poetičkih načela, zrelošću ironijskog promišljanja i maštovitošću u hibridizaciji iskaza. Ako pesme i nisu ubedljiv odgovor na zadatosti lirike u izvornom smislu, one diskretno potcrtavaju njene ključne osobine uočene prosejavanjem Đerićevog iskustvenog blata kroz gusto sito čitaoca srpskog poetskog pisma u vremenu današnjem. One su vispreni i suptilni odgovor intelektualca, u isti mah svetskog putnika i čitača-montanovca, koji baštini (post)modernističko poetsko iskustvo pretapanja slika i događaja, ali koji diskretno ukazuje na impresiju kao ključan datum u autobiografiji, u umetnosti uopšte. (Dragana Beleslijin)

 

O piscu – Vladimir Kopicl (1949) objavio je knjige poezije: Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (Književna zajednica Novog Sada, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska, 1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (Biblioteka „Svetozar Marković“, 2006), Promašaji (Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Edicija Povelja, 2008), Sovin izbor (Gradska biblioteka „Vladislav Petković Dis“, 2008) kao i knjige eseja Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003) i Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006). Priredio je i preveo nekoliko zbornika i antologija: Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972 -sa Anom Raković), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Vrata panike – telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) itd.  Dobio je Brankovu nagradu za prvu knjigu pesama (1979), Sterijinu nagradu (1989), Nagradu DKV za knjigu godine (2003), nagradu „Stevan Pešić“ (2003), nagradu ISTOK-ZAPAD (2006) i Disovu nagradu za pesnički opus (2008). Prevođen, zastupljen itd.  Živi u Novom Sadu.

O knjizi – Ako na njenom početku govori bajkovito preko junaka životinjskog sveta, koji su pre svega junaci našeg detinjstva, pri kraju knjige snažan dah ničega veje kroz njegove sti-hove, otkrivajući dublju smisaonu potku celine. Zato ova knjiga jeste pesnička knjiga u prvom redu, a tek potom zbirka od 27 pesama, među kojima neke spadaju i u najbolje pesme koje je Kopicl do sada stvorio i objavio. Nova knjiga Vladimira Kopicl je individualistički gest zrelog pesnika koji veruje u znanje pesništva kao jedino relevantno znanje o ljudskom neznanju. (Vasa Pavković)

 

O piscu – Slobodan Tišma je rođen 1946. godine u Staroj Pazovi. Živi u Novom Sadu. U mladosti se bavio pisanjem poezije, konceptualnom umetnošću i rok muzikom. Nekoliko godina je živeo u Beogradu. Do sada je objavio sledeće knjige: „Marinizmi“ (poezija), 1995; „Vrt kao to“ (poezija), 1997; „Blues diary“ (pesnički dnevnik), 2001; „Urvidek“ (priče), 2005; „Pjesme“ (poezija), 2007; ,“Quattro stagioni“ (roman), 2009.  Roman „Bernardijeva soba“ je sedma knjiga ovog autora.

O knjizi – Bernardijeva soba nije samo roman kao događajnost, već priča koja je pronašla i autora i čitaoce, i vozi nas i vozi u čudesnoj naizmeničnosti uzlaznih i silaznih lukova na Jadranskoj magistrali. Ispresecanost putanja fenikscrvene bube i tamnog mercedesa, u tamnoljubičasto more, u veliki hladni Okean. Roman koji je kantata raspričava se kao muzika – i na planu doživljaja. Reč je o prozno-poetskom melanžu, pripovesti i refleksijama, muzici i slikama, alhemijskim pretapanjima događaja, razmišljanja, boja i oblika, nameštaja, sobe, grada i okeana. Naracija nije linearna, nego isprekidana, muzikalna, ponavljajuća, dijalektička; ne putanja, nego mnoštvo skretanja i susretanja … Novi roman Slobodana Tišme pojavljuje se kao netipična proza, kao pasivni otpor i rezignacija, kao remećenje klasične naracije (sistema u kojem živimo) i prepuštanje alhemiji zgušnjavanja doživljaja i događaja. Slojevi radnje su slojevi zanosa koji želi da bude neprekidna afirmacija, dijalektička afirmacija, ,,Da ali Ne! Ne, ali Da! Uvek Da, ali sa zadrškom„. Stoga je priča=doživljaj ovog romana ona kućica koju nosi svaki/a umetnik/ca. Bernardijeva soba je svačija vlastita soba, mesto subjekta koje je titranje praznine između talasa Okeana, soba koja nas prazni od nas samih. (Maja Solar)

 

O piscu – Slobodan Zubanović je rođen 16. marta 1947. u Beogradu. Radio je na poslovima urednika za poeziju, sekretara i operativnog urednika lista „Književne novine“ (1982-2001). Bio je glavni urednik časopisa za poeziju i teoriju poezije „Poezija“ (1996-2002) i glavni urednik „Književnog magazina“, mesečnika Srpskog književnog društva (2001-2010) , čiji je jedan od osnivača 2000. godine. Primljen je u Udruženje književnika Srbije 1976., član je Srpskog književnog društva od 2001. godine, i Srpskog PEN centra. Dobitnik je „Zmajeve nagrade“ (2009), nagrade „Desanka Maksimović“ za pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji (2007), „Disove nagrade“, za sve-ukupno pesničko delo (2005), kao i nagrada za poeziju „Vasko Popa“ (1998), „Milan Rakić“ (1986), „Isidora Sekulić“ (1983), „Nolitove nagrade“ (1995), i posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije (2010). Pesme Slobodana Zubanovića prevođene su na engleski, ruski, francuski, italijanski, poljski, rumunski, beloruski, kineski, švedski, slovenački i makedonski jezik, a o njegovoj poeziji izdato je nekoliko zbornika.

O knjizi – U ovoj knjizi reč je o pesnikovom izboru pesama koje je pisao i koje je napisao davno, posle, i umalo sad, imaginirajući ili pohodeći Srem svog detinjstva i Srem svog zrelog doba kao neogledalski izoštrenu sliku prirode, mladosti, brutalne punoće sveta i svega što tu sliku zamagljuje, potire, svodi na trošnu konačnost koja se kroz ovo pisanje i otklanja i sve jasnije pomalja. Reč je tu i o pesnikovom primerno disciplinovanom nastojanju da to i takvo poetsko štivo nadogradi, koliko i podrije, dvostruko ispita, opipa, umalo analoški pisanim proznim zapisima istovrsnog, topografski sremačkog utemeljenja, u kojima se stiču logike razdešenih lokalnih hronika, revitalizacijski opiti na telu istorijskih zapisa, prespajanja i kopuliranja komšijsko-salašarskih usmenih zaveštanja s govorom presnog dokumenta. U kojima se spajaju putopis i opis, željeno i doživljeno, napisano i prepisano, sve u istom tematsko-energetskom polju i tonu nedvosmisleno prečanske, ravne, tihe elegije koju tek pokatkad vrsno naruši kakva jezna/strasna, a ponajpre stilska vertikala.
(Vladimir Kopicl)

 

O piscu – Đorđe Kuburić je rođen godine 1958. u Bačkom Petrovom Selu. Objavio šest pesničkih zbirki. Prevođen. Živi u Subotici.

O knjizi – Đorđe Kuburić je oduvek voleo marginu, smatrao je, s pravom, svojim autentičnim uporištem.
…
Kuburićevi stihovi su oduvek bili upečatljivi kada su bili stavovi jednog usamljenog i autentičnog duha, a u ovom rukopisu oni su uvek takvi
…
Bilo da su pitanja, odgovori ili da su dileme, bilo da su opisi stanja ili osećanja, koja posle čitanja Kuburićevih stihova sablasno lebde oko nas, prožimaju naše emocije i naš razum, nekako između. To između je sablasnošću senki pomireno i pretvoreno u stihove koji nas skoro onirički zakriljuju.
(Vasa Pavković)
O piscu – Vladislava Vojnović rođena je 24. juna 1965. u Beloj Crkvi u Banatu, u Srbiji (tada Jugoslaviji). Osnovnu i pola srednje škole završila je u rodnom gradu, a drugu polovinu srednje škole i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, kao i još nešto specijalističkih i magistarskih studija. Objavila je zbirke: Ženske junačke pesme (2002) i Lovac na grinje (2007) i roman Princ od papira (2008), po kojem je napisala scenario i producirala istoimeni celovečernji film za decu. Napisala je i objavila mnoštvo filmskih kritika, eseja, pesama, priča i raznih drugih tekstova ili predložaka za vizuelno uobličavanje. U LJubljani joj se, pod pseudonimom Iskra Ignis, igraju drame Kolumbovo jaje i Šef šefica. Udata je, ima kćerku i dve, a možda i tri mačke. Sa porodicom živi u Zemunu.
Dobila nagradu „Biljana Jovanović“ Srpskog književnog društva za 2010 godinu.

O knjizi – Vladislavine pjesme govore o običnim stvarima na jedan lijep i neobičan način. NJena poezija zarobljava čitatelja od samog početka, uvlači se pod kožu i tjera na ponovno čitanje. Pjesme su to o svakodnevnim stvarima, osjećajne, ali bez patetike, snažne i upečatljive, žestoke, a opet nježne, bez obzira na to piše li o prijateljstvu, ljubavi, osamljenosti, strasti, međuljudskim odnosima…Te pjesme koje mirišu na djetinjstvo i mladost ispričane su uvjerljivim, osebujnim kazivanjem, iznimne stilske i žanrovske vrsnoće, kojem ne nedostaje specifični humor. Pojedine obiteljske situacije, prijateljski odnosi, osobne dileme i razmišljanja opisani su s lakoćom i bogatstvom stihova. Dječja zaigranost smjenjuje se s ozbiljnim temama. Ova zbirka jednostavno zavodi čitatelja. Ona nudi mnogo, garantira čitateljski užitak, te otvara brojne interpretativne putanje, kako bih rekao da sam kritičar. Kada bih se poslužio rječnikom mojih junaka, rekao bih da su pjesme dobre u tri pičke materine. (Dr Ivo Balenović)

 

O piscu – Zoran Ćirić (Niš, 1962), srpski pripovedač, romansijer, esejista i pesnik. Dobitnik najprestižnije nagrade u srpskoj književnosti – „NIN-ove nagrade“, koja se dodeljuje za najbolji roman godine. Ovu nagradu je dobio za roman Hobo (2001), dok je njegov prvi roman, Prisluškivanje (1999), bio u najužem izboru za istu nagradu. Takođe je dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu u 2002. godini, kao i nagrada „Borislav Pekić“ i „Branko Radičević“. Uprkos kultnom statusu i kontroverznim reakcijama koje njegovo delo izaziva u većem delu kulturnog establišmenta – ili možda baš zbog toga! – mnoge njegove prozne knjige su doživele više izdanja, a pojedini naslovi su zadobili status bestselera.
Knjige priča: Zlatna dekada (1992), Nišvil (1994, 2002), Kalibar 23 za specijalistu (1995, 2002), Zen Srbijana (1997, 2003), Vulvaši (1998), Odbrana gradova (1998), Kaži mami (1999), Starinska stvar (2001), Gang Of Four (2005), Tvrda ljubav (2006), Solidno srce (2008), Telesna straža (2010)
Romani: Prisluškivanje (1999, 2000, 2002), Hobo (2001,2002, 2007), Smrt u El Pasu (2003), Slivnik (2004), Noć svih svetih (2009)
Knjiga pop-eseja: Divlja horda /zabeleške mlađeg pokvarenjaka (2007)
Knjige poezije: Rio Bravo (1990), Remix (1991), Wax-wax (1992), Tajni život u Srbiji (1995), Post (1996), Pesme o zanatima (1997)
Knjiga – „katalog sponzora“ Magični geto (1995), koautor Zlatko Ristić Paja.
Autor je brojnih eseja iz oblasti popularne kulture koje je u periodu 1990-91. objavljivao u tadašnjem vodećem jugoslovenskom pop-časopisu „Ritam“. Još u ranim devedesetim u najširim književnim krugovima je dobio titulu „srpski Bukovski“, a i danas ga često označavaju kao „rodonačelnika rokenrol književnosti u Srbiji“.
Preko stotinu njegovih kolumni je objavljeno u magazinima „NIN“, „Playboy“, „Evropa“, „Standard“, „Reporter“, „Vreme zabave“… kao i u dnevnim listovima „Politika“ i „Danas“.
Jedini internacionalni džez festival u Nišu nosi ime po naslovu njegove knjige pripovedaka NIŠVIL.
Po motivima iz njegovih priča i romana urađene su tri radio drame i jedna pozorišna predstava.
O piscu – Mihajlo Pantić, prozni pisac, kritičar, univerzitetski profesor je rođen 1957. godine u Beogradu. Diplomirao je na beogradskom Filološkom fakultetu 1981. i na istom fakultetu 1998. godine odbranio doktorat Modernističko pripovedanje. U književnosti je debitovao 80-tih godina prošlog veka, da bi do danas objavio više od četrdeset knjiga studija, eseja, književnih kritika i antologija, te osam knjiga priča. Pantićeve priče su prevođene na dvadesetak jezika i uvrštene u mnoge antologije i preglede kod nas i u svetu. Od novijih dela treba spomenuti kapitalnu Antologiju srpske pripovetke 1-3, potom kolekciju sabranih priča pod naslovom Sve priče Mihajla Pantića 1-4, te pripovedačku zbirku Ovoga puta o bolu. Dobitnik niza književnih nagrada među kojima su i nagrade Stanislav Vinaver, Milan Bogdanović, Brankova i Andrićeva nagrada.

O knjizi – Čitajući Pantićeve Priče na putu uveravam se, neopozivo, da je putopis u našem dobu zaista promenio i lik i sadržaj, i da bi se, zato, moglo razmišljati i o granicama, i okvirima tog žanra: od velike pa i opasne avanture otkrivanja sveta davno se prešlo na njegovo tumačenje i na korene njegovih promena. Te promene su nekad možda i manje od promena u glavi i duši putopisca tokom i posle putovanja i stalnih potvrda da je ceo ovaj naš književni svet u potpunosti izmaštan, ali se on i pored svega ne razlikuje mnogo od stvarnog sveta. (…) Putujem sa Pantićem širom tog stvarno-izmaštanog sveta, sa praga doma svog. Svuda pođi, kući dođi, posle oblaka nad Irskom vrati se pod naša nebesa, o kojima je Crnjanski onako zaneto pisao. I mada se putovanje po Pantićevim knjigama ne može završiti, mogu posle Priča na putu reći da je njegovo stalno putovanje po mislima i duši višestruko nadmašilo, prepokrilo i zasenilo sva njegova putovanja po tuđim meridijanima i pod tuđim nebesima. (Đorđe Randelj)

 

Pesnik Miodrag Raičević dobitnik je jedne od najprestižnijih nagrada koja se dodeljuje za najbolju knjigu pesama u prethodnoj godini. Nagradu „Branko Miljković“ dobio je za zbirku pesama „Dlan & lopata“ u izdanju Kulturnog centra iz Novog Sada.
Pesnik je u zbirci, prema oceni žirija koji je odluku doneo jednoglasno „… izrazio zabrinutost za običnog čoveka progovarajući o socijalnim problemima.“
Knjiga je opremljena fotografijama niškog fotoreportera Dušana Mitića Cara.
Dobitnik nagrade „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti za 2010. godinu.