Овај документарац истражује однос између очева у затвору и њихове деце која остају код куће. Очеви на издржавању казне пишу бајке, на основу којих се снимају бајковити филмови – у којима глуме себе и своју децу код куће. Током заједничког креативног процеса који уоквирује филм, видимо паралелне животе затвореника и њихових породица и развој њихових тешко изводљивих односа. Захваљујући данашњој филмској технологији, у креираним бајкама, отац и дете могу да се сретну у магичном, слободно прилагодљивом свету, прелазећи границе опипљиве стварности. Питање је, међутим, да ли искуство сусрета у фикцији може стварно утицати на ове врло стриктно ограничене, компликоване односе. Може ли блискост створена у свету фантазије постати стварна, или је заглављена на нивоу вештачки створене илузије?