Црно-бели играни филм “Кад будем мртав и бео”, у режији Живојина Павловића, по сценарију Љубише Козомаре и Гордана Михића, са Драганом Николићем у главној улози, снимљен је 1967. године, у продукцији Центар филма из Београда. Премијера је била у децембру те године, а наредне, 1968. кренуо је на успешан пут по фестивалима. Добио је Златну арену за најбољи филм на Фестивалу југословенског филма у Пули, као и награду за режију, такође награду за најбољи филм на међународном фестивалу у Карловим Варима… Поред награда, ова критичка друштвена драма освојила је и широку публику захваљујући изузетној креацији Драгана Николића у лику трагикомичног губитника Џимија Барке, младића са социјалног дна који излаз покушава да нађе у каријери певача, мада за то нема талента. Критика је оценила овај филм као један од врхунаца у опусу Живојина Павловића. Карактеришу га бескомпромисни натурализам и провокативни приказ потуцања главног јунака која откривају ширу слику стварности без илузија, свет пољуљаних вредности паланачких простора и мозаик ликова који чине кафанске певаљке, сезонски радници, провинцијски новинари, ограничени официри, аморални директори, пијанци, лопови… Пре 50 година била је храброст снимити такву слику тадашње свакодневице, филм који је на тај начин политички ангажован и иронично се поиграва са митовима тадашње Југославије. Али, ова сага о безнађу нажалост је и даље актуелна код нас, штавише, социјални миље из филма “Кад будем мртав и бео” и данас је више него актуелан.