Аутор: проф. др Борис Стојковски, историчар
Током 2023. године обележава се три века од почетка изградње православног храма Светог Вазнесења Господњег у Суботици. Ова три столећа представљају својеврсну историју Срба града Суботице, а како значајне личности покрећу историјске процесе и догађаје, важно је поменути и неке угледније свештенике који су служили при овом храму.
Први свештеници на подручју Суботице и околине се спомињу још у турско доба у различитим изворима. Тако османски дефтер (попис) из 1568. године наводи у суботичкој нахији, у селу Мадарас попа Радисава, који је просто поменут у попису као и сви други становници и подлегао је истим пореским обавезама. Поп Јован је поменут у Старој Моравици, док је у Фекићу, данашњи Фекетић код Суботице, споменут и поп Цветко Вујић.
Осим овог османског дефтера постоји још један веома занимљив извор који сведочи о свештенству на подручју данашње Суботице и околине, као и у случају малопре наведених свештеника, никакви детаљи се не знају о њима, сем имена. Црквена организација је сасвим нејасна, али су свакако морали негде служити што би имплицирало вероватно неке мале дрвене цркве. Какав је био њихов однос са евентуалним сегединским митрополитом или неким другим владиком, који је њима у неком моменту био надлежан, исто је врло магловито и нејасно. Уистину 1557. године обновљена је Пећка патријаршија, али и велики број епархија, укључивши и бачку, као и готово све парохије, међутим у овако раном периоду и даље немају своје јасне обрисе.
Но, вратимо се извору са почетка претходног параграфа. Поменик манастира Раче писан је до 1682. године и садржи готово 15.000 имена приложника од Пољске до Македоније. Свештеник по имену Добросав био је из Келебије, док је из Бајмака (како је наведен данашњи Бајмок) био презвитер по имену Нинко. У истом поменику занимљив је и навод монахиње Марте, која се тада налазила у Чантавиру, а који је у овом попису наведен као Чантафир.
Ипак, након изградње храма 1726. године, те почетка црквеног живота постоји много више података о конкретним свештеницима у Суботици који су служили при храму Светог Вазнесења Господњег. Многима од њих се може реконструисати и детаљнија биографија.
Суботица је од 1743. године постала привилегована коморска варош, добивши име Сент Марија. Значајан број Срба се тада иселио зато што су одбили да се укључе у феудални систем новоосноване вароши. Тада се много Срба иселило у Русију и тако су основане Нова Србија и Славеносрбија. Од те 1743. године Срби постају изразита мањина у граду, а почиње и њихова борба за једнака права у време када је Сент Марија основана као привилегована коморска варош. Православни свештеник при световазнесењском храму у граду, односно Raci ritus non uniti Popaus (поп српског обреда несједињених, односно православних) био је неки Тимотеј/Тимотије, против којег је вођена истрага због изазивања немира у граду. Ова истрага се водила око Божића, будући да је документ од 24. децембра 1743. године. Речени Тимотеј, познат и као црвени Рус или Рус-Попов (мађаризовано Veres Muszka, што је буквално црвени Московљанин) и један други свештеник, поп Јован Сремац сазвали су 20. августа народ и тада су напали градског месара, иначе Буњевца, те су га избацили из радње. Разлог за ове немиле догађаје лежи у буни Срба против измена у магистрату и промене статуса Суботице. Тимотије је био врло образован човек, али очигледно напрасит, а уз то и искрено родољубиво настројен. Борбу за српске привилегије доживљавао је врло ватрено и био је горљиви заступник одбране српских права стечених након 1690. године. Знао је латински језик, али упркос позивима жупанијских власти да дође на разговор, упорно је то одбијао, па су код њега дошли представници власти. Они су показали српском свештенику пуномоћ којом наводе да преузимају град, а да се Срби могу иселити ако то не прихватају.
Свештеник Тимотеј је чак заједно са Христифором Жефаровићем, као и јеромонахом манастира Раковца Силвестером Поповићем ишао и на ходочашће у Јерусалим 1745–1746. године. Иако је био прек човек, па се чак и са Жефаровићем посвађао на путу око прслука, очигледно је ипак био човек од угледа. Чињеница је да су се жупанијске власти њему обраћале, те му дошле и на ноге, затим и то да је знао латински, а и да је био на ходочашћу у Светoj земљи, јасно потврђује да се радило о образованом и поштованом човеку међу суботичким Србима. Нешто касније, 1777. године, архивска документа наводе Тимотија Поповића, али не знамо да ли се то односи на истог.
Од 1779. године Суботица постаје слободни и краљевски град са именом Марија Терезиопољ. У време елибертације и након ње парох при храму Светог Вазнесења Господњег био је Јован Петровић, једна свестрана, специфична личност која спада међу најзнаменитије особе у историји суботичке цркве и целе српске православне заједнице у граду. Јован Петровић је рођен највероватније 1732. године, супруга му је била Паула Илић са којом је имао двојицу синова Тимотија и Александра, као и четири ћерке. Као суботички парох водио је борбу за српску равноправност у граду и тражио бројна права за православно становништво Марија Терезиопоља и њихов храм. Наиме, након елибертације и стицања статуса слободног краљевског града, 1. септембра 1779. године православни живаљ био је искључен из управе града. Срби су и даље примани у грађанство, о чему сведочи доста обимна архивска грађа, али ипак, нису имали пуну равноправност. Посматрани су искључиво као верска скупина грчко несједињених, како се називају у римокатоличким изворима. У све те активности црквене општине и српске заједнице био је непосредно укључен и парох при српском православном храму Светог Вазнесења Господњег Јован Петровић, а његово име је фигурирало у наведеним молбама и жалбама православне црквене заједнице. Умро је у Суботици 1807. године.
Парох Јован Петровић био је и аутор једне Црквене историје на илирском, односно српском језику, коју је карловачки митрополит Стефан Стратимировић требало да препоручи будимским властима, која је пак о томе обавештавала и кружок око самог владара. Митрополит је суштински био нека врста рецензента, можда и цензора који је имао да преконтролише рукопис који му је Петровић послао. Митрополит је био доста критичан према Петровићевом рукопису, посебно у методолошком смислу. Сматрао је да суботички парох није довољно користио изворе, да је често неке ствари преузимао директно из литературе, а овај Петровићев рукопис је поредио са делом Џејмса Бингема, англиканског свештеника и писца који је саставио Origines Ecclesiasticae, or Antiquities of the Christian Church. Ово енглеско дело је први пут публиковано у периоду од 1708. до 1722. године у чак десет томова. Оно је изгледа требало да буде својеврстан узор Петровићу за његову историју цркве, а суботички свештеник је сасвим могуће управо спис овог Енглеза највише и користио, те су компарације вршене од рецензента биле у суштини сасвим на месту. Штавише, неки лошији Петровићеви преводи или некритичка преузимања Бингемовог дела су наглашавана у рецензији која постоји сачувана као преписка из периода јануар – јун 1795. године и чува се у Архиву Српске академије наука и уметности у Сремским Карловцима. Јовану Петровићу је замерено и погрешно цитирање неких извора, те некоришћење неких других, попут недовољно минуциозног коришћења акта васељенских сабора, који су ипак прворазредни извори и данас за рану црквену историју. У рецензији су му исправљане чак и поједине материјалне и друге грешке. Но, упркос овако доста тешкој рецензији, то не умањује труд и образованост пароха Јована Петровића, који је за то време консултовао и ретка енглеска издања. Оно што је за највећи жал, јесте што није познато да ли је уопште сачувана та његова црквена историја, да ли је имала карактер уџбеника само или је имала да буде монографија, као и целокупан списак његових извора и литературе коју је суботички свештеник овом приликом користио. Уз све мањкавости, свакако је од великог значаја да је у то време суботички свештеник Јован Петровић ипак имао довољно знања да састави једну црквену историју, да у њој покуша да објасни све значајније црквене појмове, те да опише црквени и литургијски живот, значења црквених обреда, а уз то да прикаже и развој посебно древне цркве. Иако није користио значајан број извора, у самој рецензији се види да ипак јесте доста дела отаца древне цркве цитирано и да је Петровић солидно познавао патрологију, историју цркве, теологију и друге дисциплине. У време када се модерне науке још нису формирале и када се тек будило интересовање за историју и државе и цркве, један свештеник из Марија Терезиопоља се потрудио да остави иза себе једно историјско-богословско дело.
Ово није било његово једино дело. Превео је августинског свештеника Филипа Павла Мерца и његово дело Thesaurus biblicus locupletissimus, complectens, integros, ac præcipuos textus ad formandas conciones које је назвао Сокровишче библическое, а писао је и дело о свештеничким дужностима. Свештеник Петровић се старао и о црквеној дисциплини. О томе речито говори његово писмо градској управи од 19. новембра 1779. године где, на буњевачком језику, мађарским старим правописом, тражи казну за Стефана Арадског који је на дан Светог Јована Златоустог, још доста пре литургије, кренуо да коси. Како је то било у супротности са одредбом о обавезном поштовању црквених празника, то је Петровић захтевао да овај Суботичанин буде кажњен. Занимљиво је да је до краја XVIII века сачуван немали број докумената која су писана на буњевачком језику старим мађарским предказинцијевским правописом.
Интересантна је и његова просветна каријера. И на том плану био је врло амбициозан човек, те је чак конкурисао и за место професора пастирског богословља у семинару при Епархији бачкој. Молбу је поднео 31. маја 1792. године, али је из више разлога одбијен. Један од њих је био што је на дванаест сати удаљена Суботица од Новог Сада, а други разлог је тај што није имао потребно образовање за предавање овог предмета, па је епархијска конзисторија као подесније кандидате апострофирала бечејског пароха Кузмана Клаића и новосадског свештеника Петра Петровића.
Међутим, то не значи да је Јован Петровић одустајао од тога да се ипак прикључи и просветном раду и у томе је имао и успеха. Иако је за неке ствари у науци и просвети био неподесан, ипак је био образован човек, врло продоран и утицајан, па је на крају задобио одређено поверење у самом врху епархијских власти. У владичанском двору у Новом Саду у време бачког епископа Јована Јовановића био је богословски течај који је држао управо парох мариатерезиопољски Јован Петровић. У то време он је био и намесник протопрезвитерата сегединског (vicarius Prothopopiatus Szegediensis), а сам течај је одржаван током 1800. године у трајању од два месеца. Свештеник Јован Петровић држао је главни испит за будуће свештенике, ђаконе и друга лица која желе, како је наведено на једној књижици – приручнику за полагање овог испита. Полагала се јестествена и откровена Богословија, црквена историја и свештеничке дужности. Могуће је да је намера Петровићева била да своју књигу из црквене историје напише као уџбеник за полазнике овог течаја или богословија уопште.
Осим овога вреди истаћи и једну стварно велику занимљивост везану за живот овог пароха. Јасно је да је имао близак контакт са народом, односно суботичким Србима. Боравећи са њима Јован Петровић је дознавао много различтиих ствари које су побуђивале и његово интересовање. Тако је из Марија Терезиопоља 26. јула 1791. године послао митрополиту Стефану Стратимировићу један латински спис усмерен против масонерије, тј. Liberi Murarii односно слободни зидари како их овај непотписани памфлет назива. Петровић пише митрополиту да је овај спис видео у дому извесног грађанина Марија Терезиопоља г. Ранића. Потом га је преписао и послао Стратимировићу, а на врху самог списа је свевидеће око, масонски симбол са грчким словима алфа и омега. Овај документ се чува такође у Сремским Карловцима, у Архиву Српске академије наука и уметности.
На крају споменимо да је маријатерезиопољски свештеник при храму Светог Вазнесења Господњег Јован Петровић имао и свестране синове за које је такође желео најбоље образовање. Његов син Александар Петровић требало је да упише медицину у самом Бечу. Стога је од августа до новембра 1802. године парох Петровић молио стипендију за свог сина. Александар је, међутим, изгледа био, како се у једном документу каже немирног духа и опробавао се већ у црквеној и војној каријери, па је изгледа планирао сада да упише и медицину, вероватно да покуша да постане лекар. На крају је ова молба ипак одбијена од Намесничког већа, а на препоруку и самог карловачког митрополита вероватно баш због Александровог карактера. Александар је, како се сазнаје из тестамента Јованове супруге Пауле, умро млад те су га родитељи надживели. Свештеник Јован Петровић имао је изгледа још једног сина Захарија који је 1796. године уписао сегедински пијаристички лицеј. У матрикулама поменутог лицеја записано је да је отац Захаријин био archidiaconus (могло би да сугерише протопрезвитера, или је просто лош латински еквивалент за протопрезвитера), а за самог Захарија је јасно наведено да је био православне вере и из Марија Терезиопоља. Наредне, 1797. године Захарије је уписан и на Евангелички лицеј у Пожуну. То би могло да значи да је током свог образовања мењао школе на којима је стицао образовање, што је за оно време било сасвим нормално.
Након Јована Петровића било је још угледних свештеника у Суботици при православном световазнесењском храму.
Остави коментар