Аутор: проф. др Борис Стојковски
Још једна значајна српска породица из Суботице јесу и Радићи, који се с правом убрајају у најзнаменитије личности целокупне историје Суботице и ван строго етничких оквира. Они су дали многе угледне Суботичане, свештенике, лекаре, али и најпознатије представнике-задужбинаре иза којих су остала највидљивија дела. Оснивање заклада (фондација, задужбина) међу суботичким Србима било је изузетно распрострањено. Као породица, потицали су из Великог Бечкерека, а у Суботицу је дошао трговац Петар Радић који је и умро у овом граду 1810. године започевши традицију једне породице која је трајала скоро столеће и по. Петар је иза себе оставио сина Атанасија који је имао синове Тимотија-Тиму (1812‒1867), такође трговца, а затим је ова породица значајног представника имала и у лику Јована (1815‒1891), суботичког пароха, Михаила који је умро млад и такође значајног представника Петра (1818‒1849), лекара, стрељаног од мађарске армије после Капоњске битке, током револуције 1848–1849. године. Име Петра Радића налази се и данас на зиду храма Светог Вазнесења Господњег на спомен-плочи где су наведена имена суботичких Срба који су пострадали током овог крвавог српско-мађарског конфликта.
Свештеник Јован Радић ће бити прва личност из ове породице о којој ћемо дати нешто више података. По оцу Атанасију је био од Радића, док му је мајка била Екатарина, чије је девојачко презиме било Лудајић. Тако је он и по мајци потицао је из још једне врло значајне српске породице, која се спомиње још од 18. века. Не само што су се у њему спојиле две угледне српске суботичке породице, већ је био човек широког образовања и уистину је много учинио за суботичку цркву и Црквену општину. Родио се 1815. године у Суботици, а имао је браћу Тимотија и Петра који је био стрељан 1849. године од мађарске војске током Револуције. У родном граду завршио је Гимназију, у Кошицама философију, у Кежмарку право, а у Карловцима је завршио богословију. Дуго је боравио у Банату. Прво је у Бечкереку 1839. године рукоположен за ђакона, а потом и свештеника. Био је капелан у Бечкереку до 1847. године, а затим администратор и у Бечкереку и у Црњи. Једно време је боравио у Београду и 1853. године се наново обрео у свом родном граду. Парох у Суботици је постао те године и наредне готово три деценије, до смрти 1882. године, био је свештеник при цркви Вазнесења у Суботици, као и члан Конзисторије Епархије бачке од 1854. године. У Суботици је на Божић 1889. свечано обележен његов јубилеј године ‒ 75 година живота и пола века свештеничке службе, а други дан Божића је приређен и свечани банкет. У старости је узео себи за капелана Светозара-Исидора Димитријевића, а по смрти је сахрањен код Радићеве капеле на суботичком православном гробљу.
Тимотије-Тима Радић имао је синове Јована (1852‒1917) и Душана (1856‒1916), као и још деце. Ћерке су му се удале у Беч, Вуковар, Пешту, али и за угледне суботичке Србе. Тако му је зет био Ђура Манојловић, изданак свакако највеће и најзначајније српске породице у Суботици, као и др Плата Добројевић. Најистакнутија личност међу Тимотијевим наследницима био је Душан Радић, велики српски задужбинар. Рођен је у Суботици и основну школу је завршио у родноме граду. Приватну трговачку школу је почео да учи код професора Розера у Будимпешти. Школовање је наставио у Бечу, где се поглавито интересовао за позориште и књижевност. Иако је по својој основној вокацији био трговац, Душану Радићу није мањкало дара за друштвене науке и уметност, што је понео делом од куће, а делом јер се лако, као и други угледни суботички Срби уклапао у будимпештански и бечки културни миље.
Повратком у родни град Душан Радић је наставио породични посао везан за трговину. Оно по чему је остао ипак највише упамћен је његова задужбина. Наиме, он је заједно са братом Јованом, поседовао и приземну али веома дугачку кућу која је излазила на две улице и имала велики плац у самом центру Суботице, тачно насупрот свечаном улазу у Градску кућу. Ова кућа је била породична, браћа Радићи су је наследили од оца. У кући се налазило неколико локала, како њихових, тако и закупаца. Од 1888. године почела је градња по пројекту Гезе Коцке, нове велелепне спратнице која и данас стоји у центру Суботице преко пута Градске куће и Трга Светог Тројства. На спрату ове зграде су били станови, а у приземљу су се налазиле радње и други локали. Душан Радић један је од оснивача Српске штедионице д. д. у Суботици. Како је Зоран Вељановић лепо приметио, повод за оснивање овакве установе је била да ослободи економске зависности од месних страних новчаних завода угледне српске привреднике. Одлучујући утицај на ту идеју имао је боравак великог српског добротвора др Владимира Матијевића. Заједно са њим и браћа Радићи основали су ову штедионицу у Суботици.
Био је истакнути члан СПЦО у Суботици, где је био потпредседник од 1903. до 1912. године. Како је већ поменуто био је и један од приложника 1909/1910. године током велике обнове Вазнесењскога храма. Он и његов брат Јован имали су, уз др Владислава Манојловића, одлучујућу реч у одбору који се имао старати о овом огромном подухвату суботичких Срба. Но, када је избио Први светски рат, био је ухапшен и интерниран у Кечкемету. Здравље му се погоршало и умро је 7. августа 1916. године. Сахрањен је у породичној гробници на Старом (православном) гробљу код Дудове шуме у Суботици где се налази и помињана породична капела Радића. На гробном месту Душана Радића у зиду капеле уграђена је мермерна плоча са натписом:
Овде почивају земни остаци:
Душана Радића велепоседника, вирилна
Представника слободног Града Суботице,
Оснивача и председника суботичке Српске
штедионице и бившег председника суботичке
православне српске црквене општине итд.,
који је рођен у Суботици 28. фебруара 1856. а
напрасно у вечност се преселио 25. јуна 1916. године.
Вечни помен души његовој оплакују
Јоца Т. Радић, брат, Мица Ј. Радић, рођ. Сарајлић, снаха
Катарина Ристић, Олга Адамовић, Јула Добројевић,
Мила Рајићка, рођ. Радић, сестре.
Иако је умро без потомства, развевши се од супруге Олге, и био склон монденском начину живота, Душан Радић је остао записан као један од највећих српских добротвора. За живота је посећивао све значајне манифестације које су организовала месна српска друштва, пре свега Граничар и Српкиња. Радо се одазивао и давао велике прилоге за разне сврхе и као помоћ сиромашнима. Због тога не треба да чуди његов тестамент од 29. новембра 1915. године, којим је предвидео да се оснује каснија Грађанска заклада Душана Радића. Сви локали и велики стан на спрату издавали су се у најам чији се приход распоређивао на легат и СПЦО у Суботици која је постала управитељицом ове задужбине. Већ 10. маја 1933. године Граничар је добио просторију у Задужбини, али је одлучено да се уселе и друге организације, као и канцеларије Црквене општине. Од 1. новембра 1934. године, ова зграда је постала Српски народни православни дом на чијем спрату су одвојене просторије за Српску читаоницу са библиотеком − Књижницом Српске православне Црквене општине, уз просторије где су деловали Српско певачко друштво Граничар, Добротворна задруга Српкиња, Српско привредно друштво Привредник и коначно ту је била и канцеларија Српске православне Црквене општине у коју је смештена и богата црквена архива. Сачувано је и писмо, односно одговор суботичке Црквене општине локалном Пододбору Српског културног клуба од 29. децембра 1939. године да се и ова организација може уселити у просторије Радићеве задужбине и тамо имати свој простор за рад. Српски културни клуб је окупљао најзначајније интелектуалце Краљевине Југославије, председник му је био Слободан Јовановић, а његов истакнути члан био је и архимандрит др Јустин Поповић, у новије време канонизован као Свети Јустин Ћелијски, један од највећих српских теолога и духовника ХХ века. У Суботици је председник Привременог Управног одбора Пододбора у Суботици био др Јован-Јоца Манојловић, а секретар Славко Ћићић и они су упутили формалну молбу Црквеној општини за доделу просторија.
Управитељ Грађанске закладе Душана Радића био је Богдан Свирчевић. Ова заклада је представљала значајан и извор прихода за Црквену општину, али је још више била место сабрања различитих српских православних организација у граду, нарочито у периоду после 1918. године. Од задужбине је остало неколико кутија архивске грађе похрањене у суботичкој Црквеној општини. Као и у случају Остојићеве закладе и у овом фонду налазе се разнородна документа – од основног писма и читуље Душану Радићу, преко докумената које су се тицали других задужбина, па све до докумената из Другог светског рата и послератног доба. Задужбина је и у ратно време помагала нека од друштава која су опстала, па је још 1941. године исплаћена помоћ Граничару. У овим је кутијама и доста докумената које се тичу рада Црквене општине, из којих се види да су штедро помагани манастири и цркве у Старој Србији и на Косову и у Метохији.
Српски црквени дом, односно српске организације које су се налазиле под кровом Радићеве задужбине су се умеле и политички организовати када је у питању био српски национални интерес. Када су Хрвати током преговора о преуређењу земље и настанку Бановине Хрватске тражили Бачку и Барању, виђенији суботички Срби и представници удружења били су позвани да 24. новембра 1939. године дођу на састанак којим би се упутио протест и неслагање са таквом идејом хрватске стране. У згради Задужбине је крајем Другог светског рата била и школа „Свети Сава“, а од 1945. године Добротворна задруга Српкиња и Српско певачко друштво преселили су се у суседну зграду, такође задужбину добротвора Душановог брата Јована-Јоце и Милице-Мице Радић, рођене Сарајлић.
Нажалост, ове две дивне зграде у центру Суботице задесила је туробна судбина. Ношени на крилима нових идеја, власти које су запоселе целу Југославију, па и Суботицу, национализовале су ове зграде. Задужбина Душана Радића је у значајној мери обновила своју намену, оснивањем Српског културног центра Свети Сава 1991. године, који све ово време настоји да настави традицију српских друштава која су и у време постојања Двојне Монархије, и доцније у Краљевини Југославији имали велики значај у културном и јавном животу Срба овог града.
Са друге стране, деценијама уназад, Задужбина Јована-Јоце и Милице Радић, нажалост, остала само као споменик једног времена, када су угледни суботички српски добротвори штедро помагали различита друштва и организације током више деценија. Управо у ово савремено доба док пишемо ове редове, делује да ће и ова предивна суботичка зграда у самом центру града бити враћена Српској православној цркви, односно њеној црквеној општини у Суботици. На тај начин би бар делимично правда била задовољена, а поштовање последње воље тестатора, задужбинара из породице Радић би макар донекле било остварено.
Остави коментар