Značaj Srpskog lista u toku prisajedinjenja Vojvodine Srbiji

Značaj Srpskog lista u toku prisajedinjenja Vojvodine Srbiji

Autor: Bogdan Kukić

Iako se “Srpski list” vodi u istoriografskim i drugim relevantnim izvorima kao najeminentniji, najuticajniji, pa možda i jedini vredan spomena nacionalni glasnik iz tog vremena, još pre nego što je on ugledao svetlost dana, u novembru 1918. Pokrenuto je nekoliko listova.

Svi oni suštinski su bili, današnjim geopolitičkim rečnikom, „meka moć“, odnosno indirektni i neoficijalni glasnici Narodnog veća, a prvi od njih baš se eksplicitno tako i zvao: Glasnik narodnog veća i prvi broj među čitaocima našao se 4. novembra.

Otprilike istovremeno, u Sentomašu pod direktnom komandom Srpskog narodnog odbora, izlazi list Srbobran, kao preteča budućeg naziva ovog mesta, a nešto diskretnije u Pančevu je funkcionisao „Pančevac“, koji iako direktno nije imao veze sa odborom, u suštini je prenosio gro njegovih stavova i većinu odluka i ciljeva, aktivno učestvujući u preko potrebnoj agitaciji.

Ni drugi srpski centri nisu zanemareni u ovom propagandno-informativnom segmentu, pa je u Velikom Bečkereku veliki ugled uživao „Banatski glasnik“, dok je u Vršcu funkcionisala „Nova zora“.

Nisu samo Srbi bili aktivni, već i ostali Sloveni – nakon četvorogodišnje pauze, Subotičani su sa velikom radošću dočekali i bukvalno „otimali“ prvi tiraž „Nevena“, lista iza kojeg stoje Bunjevci, a koji je funkcionisao kao politički dnevnik pod uredništvom doktora Jose Prćića.

„Neven“ je imao još jednu širu dimenziju, jer je on upravo pokazivao, na delu i konkretno, ne samo u uredničkoj politici, već i u reakcijama čitalaštva,  to sveslovensko i narodno jedinstvo, a naročito euforiju posle oslobođenja.

Uostalom, formalni nadnaslov i slogan ovog lista bio je „Glas slobode i narodnog jedinstva“, što govori samo za sebe. U jednom od tekstova iz tog vremena, između ostalog piše: „Srećom opijeni, osjećanjem u srcu, radošću neiskazanom, nismo kadri da izrazimo ono što bi želeli kliknuti, da se ori naširoko velelepnom bačkom ravnicom. Sloboda, kličemo, sloboda, odjekuje“.

Svakako, ovi listovi su se pre oslobođenja, a imajući u vidu povećane tenzije, susretali sa povećanom cenzurom , tihom i glasnom represijom i drugim vidovima pritisaka već tada posrnulog austro-ugarskog carstva.

Primera radi, na sednici bunjevačko-srpskog veća u Subotici 16. novembra 1918. godine, u zaključcima sa sednice iznosi žaljenje zbog izražene cenzure i insistira da veće posreduje kod srpske vojničke oblasti kako bi se taj pritisak makar malo oslabio.

Da se vratimo, međutim, na početak „Srpski list“, glasilo Srpskog narodnog odbora, kao ključni element ovog propagandnog rata.

Prvi broj je izašao trećeg dana posle donošenja odluke o njegovom pokretanju – na prvoj javnoj sednici odbora 3. novembra 1918. godine, u dvorani Matice srpske, dogovoreno je da se izdaje politički narodni list kao organ narodnih odbora.

U tada deklarisanom proglasu, koji je jednoglasno usvojen, ističe se da je to jedan od glavnih zadataka ovog odbora, što govori koliko se pridavalo značaja ovom pitanju.

Kako su Mađari činili sve da onemoguće srpski glas, tada su važili rigorozni propisi po kojima je bilo neophodno uložiti 20 hiljada kruna kako bi se moglo pokrenuti izdavanje – imajući u vidu finansijski nezavidnu situaciju Matice, tražilo se rešenje, zbog nedostatka sredstava.

Iako je važio predlog da se skupljaju donacije, tu problematiku rešio je ugledni novosadski trgovac Laza Mirosavljević, koji je tu sumu velikodušno donirao u državnim papirima, zbog čega je izgubio ugled i kredibilitet u mađarskim krugovima, ali postao velikan srpske scene.

Inače, kuriozitet je da je list bio, zbog entuzijazma i nacionalnog naboja, gotov praktično u roku od 24 časa, sve sa proglasom, ali da je štampa bila nemoguća zbog kvarova na električnoj centrali, što deo istoričara smatra za sabotažu i vrstu pritiska, iako to nikada nije dokazano. Tek, prvi broj izašao je 6. novembra 1918. godine.

Imajući u vidu otežanu distribuciju, ali i veliki broj špijuna i neprijatelja ovakvog vida nacionalnog oglašavanja, odluka je bila da se podela poveri određenom broju pouzdanih ličnosti od ugleda, koji su imali zadatak da rasturaju i dele ovo glasilo.

Ostatak je išao preko proverenih prodavaca kojima je ustupano 30 odsto od cene: list je u početku prodavan po ceni od 20, a kasnije od 30 potura, a svugde je dočekan sa oduševljenjem, o čemu svedoče i brojna pisma čitalaca i svedočenja, a prenećemo samo deo njih.

„Danas primamo prvi broj Srpskog lista, za koji se tako reći otimasmo, jer ga ćirilicom štampanog dugo ne videsmo“ – javio je čitalac iz Stapara, a za njim su stizale i pohvale iz Iriga, Turije i drugih sredina.

U datim okolnostima, izdavanje Srpskog lista, kao dnevnih novina, predstavljalo je istinski podvig – nedostatak papira, telefonskih veza, kadra, stalni pritisci, oskudne finansije, uslovi koji su ispod svakog nivoa…

U radu Srpskog lista nisu bili angažovani nepoznati volonteri ili anonimusi, već sam vrh Srpskog narodnog odbora, uključujući i predsednika Jašu Tomića, koji je doduše i sam bio orijentisan ka žurnalistici, kome je ovo bilo izuzetno zanimljivo posle dugogodišnje internacije. Iako je bio centralna figura, Tomić nikako nije bio sam u ovoj priči, a neki od onih koji su učestvovali u radu upisani su zauvek u istoriju.

Osim njega, tu su bili i: dr Tihomir Ostojić, Mita Klicin, dr Milan Petrović, Marko Vilić, dr Aleksandar Moč, Bogoljub Pešić, dr Miladin Svinjarev, dr Pavle Janković, a kasnije su tu, doduše više u finansijskom, nego uredničkom segmentu, došli i Dušan Marković i Dušan Monašević.

U kasnijem periodu, glavni i odgovorni urednik postao je Mita Klicin, koji je postao poznat time što je pred rat uređivao radikalnu „Zastavu“, a jedno vreme je vodio i „Banaćanina“ i „Srpstvo“ u Vršcu. Klicin je bio kontroverzna ličnost u ono vreme, zbog čega je stekao dosta neprijatelja.

Kasnije je postao i urednik „Srpskog lista“, jer je jedini imao autoritet i snagu da nadvlada razlike, političke nijanse i sitne lične razmirice između članova uredništva, jer je samo spolja izgledalo da vlada konstruktivna saradnja među članovima uredništva lista, dok uistinu, postojale su stalne varnice.

Ono što čitaoci tada nisu osetili jesu podela na „demokratsku“ struju koju su vodili Ostojić, Prešić, Janković, kasnije i Vasa Stajić, i radikalnu gde je bio Jaša Tomić, kao persona non grata za većinu demokrata.

Klicina je, pak, zbog javne funkcije nasledio Perić, a dalje se redakcija već razvijala po inerciji. Postojali su, jasno i kritičari, pa se tako Milan Ostojić u pismu žalio da se iz Srpskog lista ne može saznati kakav je politički program Srba iz Vojvodine i da nedostaje energije.

Svi ovi problemi, dakako, vukli su korena iz političkih podela, spomenutih oskudnih uslova, pritisaka i delovanja raznih provokatora.

Neki su zamerali Jaši Tomiću i da je privatizovao ovaj list, a on nije propuštao priliku da zastupa stavove većinski i iskonski srpske Vojvodine, što se prikazivalo kroz određene metafore, autorske stavove i lične pečate.

Između ostalog, pamti se, recimo rečenica: „Hoćemo da obučemo prvo srpsku košulju, jer nam je ona najbliža, a onda i da se zaogrnemo ogrtačem Jugoslavije“, gde su se mnogi pitali da li je ovo njegovo mišljenje ili je ono napisano po „jasnoj direktivi iz Beograda“. Umesto demokratskog stava da je Vojvodina dom za sve nacionalne manjine koje u njoj žive, pod uticajem velikana Jaše Tomića, dominantnija je bila teza da Vojvodina može pripasti samo srpskom narodu, ističući mapu iz sedamnaestog veka gde se Vojvodina zove „nova Srbija“, čime je pokušavao da isključi mogućnost manjina da iskoriste aktuelnu situaciju i iskonstruiše sliku koja ne odgovara realnosti i težnji većinskog naroda.

Ovakvi stavovi, plasirani preko Srpskog lista, nisu bili isključivo hir ili lični stav Jaše Tomića, već duboka potreba da se očuva srpsko nacionalno jedinstvo i konačno, da se nakon niza promašaja, dubokih grešaka i nepotrebnih ustupaka, zaštiti nacionalni interes.

Iako je forsirao nacionalističku retoriku, Tomić međutim nikada nije negirao prava drugih nacionalnih zajednica, smatrajući da su njihovi interesi isti kao i interesi srpskog većinskog naroda, a nikako u suprotnosti sa njim, ali da se mora znati ko je bio vekovima pritisnut, ponižavan i tlačen, pa je sasvim normalna posledica vekovne patnje, ogromna želja za oslobođenjem i priključenjem matičnoj naciji.

Pored ovog navedenog, još jedan od osnovnih razloga, za zastupanje ovih stavova, jeste i sam trenutak pred mirovnu konferenciju, kada je Rumunija zahtevala ceo Banat za sebe, a Mađarska Bačku i Baranju i jednodušno opredeljenje Velike narodne skupštine u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, da put ka ujedinjenju, vodi pravo u Beograd, a ne preko Zagreba. Ovaj stav je imala skoro celokupna velikosrpska buržoazija, jer nije htela da dozvoli posle ogromne cene plaćene u Prvom svetskom ratu da se buduća država uredi po federativnom sistemu, nego isključivo po unitarnom sistemu.  Ovo mišljenje je jednom izneo i urednik komunističkog lista Vladislav Fabjančić. „Pošto smo jedan narod naša država mora biti unitaristička“.

Tako je, između ostalog, u Srpskom listu i pisalo: „Mi ne bežimo od zajednice sa drugima, najmanje bežimo od zajednice sa našom najbližom braćom Hrvatima i Slovencima“.

Taj stav kasnije je pratio i Srpski list, koji je u istom tonu, objašnjavao da će Mađari i Nemci imati isto prava koliko su imali i pod mađarskom represivnom autokratijom – jedan od citata iz tog vremena direktno prati stavove Jaše Tomića, odnosno uredništva i tihe moći iza ovog lista:

„Nesrpskim i neslovenskim narodima koji ostaju u našim granicama obezbeđuje se svako pravo kojim žele da kao manjina očuvaju i razvijaju svoje nacionalno biće“.

Iz tog perioda, a u svetlu nacionalnog buđenja, posebno su istaknuti uvodnici Tihomira Ostojića, koji je isticao da nije dovoljno što je srpska vojska prisutna u Vojvodini, jer je nužno taj deo države „moralno i kulturno osvojiti“. On, kao sekretar Matice srpske, nije trpeo kafansko rodoljublje, već je insistirao da srpstvo branimo radom.

„Srpski list“ funkcionisao je sve stabilnije kako je jačala Narodna uprava, kao vrhovni organ srpske samouprave, današnjim rečnikom definisano, pa se čak planiralo i proširivanje u različitim oblastima.

O tome svedoči i Milan Petrović, zadužen za finansije, koji je neretko govorio: „Kraj svih velikih izdataka, nikada nismo došli u nepriliku“, a u slučaju da za nešto „zafali“, veoma rado bi se pozivao na darežljivog prijatelja, već spomenutog Mirosavljevića i isticao „ako je on dao, neka i druge patriote odreše kesu“.

Ova problematika, međutim, došla je do izražaja nakon centralizacije Srbije, jer je prvo opalo interesovanje čitalačke publike za „Srpski list“, koji je istovremeno izgubio monopolističku poziciju na tržištu nacionalističkih i patriotskih glasila, a u neku ruku se postavljalo i pitanje potrebe njegovog postojanja.

Dalje, Beograd nije blagonaklono gledao na njegovo funkcionisanje, a posle formiranja prve jugoslovenske vlade na čelu sa Stojanom Protićem, postavilo se pitanje dalje svrsishodnosti izlaženja ovog lista i njegove namene.

Situacija je kulminirala nakon što je dr Joca Lalošević podneo ostavku Uprave 27. decembra, formalno, nakon višemesečnih pregovora, onda je „Srpski list“ došao u gotovo bezizlaznu situaciju.

Iako je list, doduše u nešto manjem obimu i skromnijem izdanju, nastavio da izlazi, a i sama Uprava, istina u tehničkom formatu funkcionisao do marta naredne godine, pritisci iz Beograda, donekle podgrejani paranojom, bili su sve jači.

Tako su preko Laloševića stizale poruke, koje je on, pomalo nevoljno prenosio, da se mora stati na put „separatizmu“ i „autonomaških prohtevima“, koji su, u očima Beograda, bili formulisani preko puta „Srpskog lista“.

U tako bezizlaznoj situaciji, predstavnici „Srpskog lista“ pokušali su da nađu rešenje u nekoj vrsti „Trojanskog konja“ – postavljena je i lobirana ideja da se Srpski narodni odbor transformiše u prosvetno-političko udruženje, a ove novine u njihovo glasilo.

Uprkos borbi, taj predlog je odbijen, a činjenica da su radikali, nezadovoljni što su demokrate preuzele rukovodstvo u „Srpskom listu“, osvetnički su, na talasu ujedinjenja, napravili i obnovili rad „Zastave“, što je značio sam kraj postojanja ovog istorijskog lista.

Poslednji broj „Srpskog lista“ izašao je 2. februara 1919. godine.

Iako je njegov rad, od početka do kraja, pratio ogroman broj intriga, peripetija, unutrašnjih sukoba, spoljnih pritisaka, konstantne nestabilnosti i straha, on je odigrao izuzetno značajnu ulogu u buđenju i obnovi srpske nacionalne svesti, ideje i bio neizostavni deo prisajedinjenja.

Sa ovim se slažu ne samo naši, nego i njihovi savremenici, čak i politički podeljeni, koji su baš zato pravili kompromise, svesni da drugog puta nema i da je značaj „Srpskog lista“ ogroman za Srbe.