Значај отварања Солунског фронта из угла великих сила

30/11/2021

Аутор: Милован Балабан, историчар

Солунски фронт је током читавог рата потцењиван, укључујући и сам почетак сукоба када је почело да се говори о могућности његовог отварања крајем 1914. г. Током 1916. и 1917. г. Британци су чак хтели да напусте фронт сматрајући га неважним, пошто је по њиховом тадашњем мишљењу битка за Балкан била изгубљена. Одлучност Француза да задрже фронт спасила је ово ратиште. Важило је мишљење да се рат решава на Западном фронту, као концентрацији највећих војски, технике и борбених дејстава.

Нема сумње да је Западни фронт био највећи и најважнији, али Солунски фронт је био потребан, чак је имао већу специфичну тежину од осталих периферних ратишта. То се видело на крају рата јер је пробојем овог фронта дошло до распада двојне монархије и пробијања меког трбуха Централних сила, што је свакако убрзало капитулацију Немачке. У том смислу Солунски фронт је био значајан, што говори и констатација немачког кајзера, који је рекао да је шездесет две хиљаде српских војника одлучило рат.

Како се уопште дошло на идеју да се овај фронт отвори. Почетна предвиђања да ће ова војна бити брзо решена су после немачке велике офанзиве и противофанзиве и победе на Марни (али без могућности да се нанесу озбиљнији удари немачкој војсци) распршена. Видело се да рат неће бити брзо завршен. Отуда, у тренутку када се осећа заглављеност на западу и немогућност стицања преимућства, почиње размишљање о отварању алтернативних фронтова у циљу наношења штете непријатељу бочним ударима.

Поред Западног постајао је и велики Источни фронт који је држала Русија против Немачке, Аустро-Угарске и Турске, а поред Источног постојао је и Балкански фрон, који је држала Србија, а који се везао за источно средоземље. На источном средоземљу су интересе имали пре свих Британија, али и Француска, као и Русија која је вековима хтела да изађе на мореузе. Руске и британске претензије су се сукобљавале око мореуза, тако да је било много несугласица и међу силама Антенте, што су наслеђене геополитичке противуречности које су практично вековима потресале велике силе, сада савезнице у борби против Централних сила.

Британија је планирала да отвори нови фронт из два разлога. Први је исцрпљеност и заглављеност на Западном фронту, док је други покушај отварања фронта на периферним деловима ратишта, како би се одатле нанео удар Централним силама. Солунски фронт је повезан са српским ратиштем, а одлука о самом отварању била је донета под утиском и утицајем српских победа током 1914. г. Пораст интересовања за отварање фронта било је и сазнање да ће Немци више него извесно током 1915. г. извршити напад на Србију, делом из истоветних разлога због којих су савезници хтели да отворе Солунски фронт. Наиме, и Немци заглављени на западу хтели су да пребаце део тежишта рата на периферне фронтове, ту стекну иницијативу и спрече савезнике у отварању нових ратишта.

Немци су имали у плану да задају одлучујући утицај Србији и да се повежу са савезником Турском, што би копнено повезало Централне силе, а и њихов сан у прузи за Багдад учинило реалнијим. У том контексту и у тој ситуацији појављују се предлози за искрцавање трупа у Солуну. Оно што је кључно определило, пре свих Британију, да размишља о новом фронту (а под утицајем српских победа и могућности да Немачка нападне Србију и овлада балканским простором) јесте улазак Турске у рат. Услед тога Британија је покушала да призна и подели интересне сфере са Русијом у мореузима, а због опасности да Централне силе потпуно овладају овим простором, па чак и овим делом света.

Практично први предлог за отварање фронта поднео је француски министар Бријан у новембру 1914. г.  Предлог је ишао за тим да се пошаље савезни експедициони корпус од 400 000 војника, да помогне Србији у одбрани, али и да низ балканских држава привуче на страну Антанте. Наравно то је било немогуће, али је предлог говорио у ком правцу иду размишљања, као и колико је савезницима, пре свих Британији и Француској, стало да ојачају своје снаге на том делу ратишта, као и да казне Турску у којој су обе силе имале велике финансијске и сваке друге интересе, а сада угрожене уласком Османске империје у рат на страни Централних сила.

Да је којим случајем дошло до реализовања овог предлога не би двојна монархија доживела пораз као 1918. г., али би свакако положај српске војске био много бољи и готово сигурно не би дошло до њеног дебакла и повлачења преко Албаније, као и свих великих страдања које је преживела. Још један предлог од стране Франша де Переа, с почетка 1915. г. говорио је о искрцавању 185 000 војника у Солуну. Та иницијатива је дошла на сто пред прве људе француске државе – премијера Вивијенија и председника Поенкареа.

Расправљало се да ли је могуће и да ли је добро прихватити овај предлог и тако одвући макар један број немачких трупа са Западног фронта. У том тренутку ситуација на балканском ратишту је била повољна за савезнике, јер је ова расправа падала у време непосредно после победе српске војске на Колубари. Оправданост предлога се баш и огледала у повољном тренутку, али и чињеници да Србија не би евентуални следећи напад, у који би се укључила и Немачка, издржала (пошто је издржала две офанзиве Хабзбуршке монархије и одбранила се у биткама на Церу и Колубари). Међутим, отпор је дао генерал Жофр, јунак француске победе на Марни, човек са највише угледа у Француској. Генерал је сматрао Западни фронт најбитнијим. Исто тако, био је опрезан због могуће нове офанзиве Немачке на Париз, те је сматрао да сваког војника треба чувати, а не расипати војску по периферним фронтовима. Отуда се крајем јануара одустало од овог предлога.

Упркос овом одустајању тема је остала актуелна. Иницијативе су долазиле и из Британије. Неколико људи је сматрало да савезничке снаге треба искрцати у Солуну, или генерално на истоку. До марта 1915. г. развила се дебата у британским круговома око отварања ратишта, а било је неколико подваријанти и предлога како то остварити. Дебата у британским круговима је резултирала одлуком о поморском нападу на Дарданеле, који је прерастао и у копнени. Дакле  завршила се неславно и погубно, пре свега за Србију, али је била и показатељ себичних интереса Британије.

Предлоге међу Британцима дали су члан ратног савета Хенки, затим Лојд Џорџ, који се најжешће залагао за Солунски фронт и још један предлог дошао је од Винстона Черчила. Хенки је сматрао да треба искрцати три корпуса у Солун. Тиме би се по њему дигао борбени морал Србије, али и увукле у рат Грчка и Бугарска, које би се супротставиле Турској. Лојд Џорџ је сматрао да треба отворити Солунски фронт, на тој тачки угрозити Централне силе, али такође је био мишљења да се противници требају угрозити и у Сирији. Трећи предлог дао је Винстон Черчил, тражио је операцију на Дарданелима, чиме би по његовом мишљењу била успостављена контрола над мореузима, угроженим уласком Турске у рат на страни Централних сила. Иако је офанзива правдана и помоћу руским армијама на Кавкаском фронту, ипак може се рећи да је прихватањем овог предлога Британија демонстрирала своју себичност, али и запечатила судбину Србије, јер је тако оставши без савезника малена балканска држава (која се до тада јуначки бранила) била беспомоћна пред Макензенову офанзиву октобра 1915. г.

У офанзиви на Галипоље учествовали су, осим Британаца и припадници доминиона из целог света. Никакв ратни успех није постигнут. Операција је била неуспешна, а њено извођење је одредило за једно време судбину Солунског фронта. Наиме, услед ове операције војска у Солуну није искрцана, а на седницама Ратног кабинета и Форин офиса у Британији до септембра 1915. г. више није спомињан Солунски фронт. Ово је условило практично губитак Балкана за савезнике и спајања територија Централних сила од Берлина, преко Истамбула па скоро до Блиског истока.

Ипак до формирања Солунског фронта је дошло евакуацијом јединица са Галипоља и Дарданела. Оне су почеле да долазе у Солун када  је Бугарска ушла у рат на страни Централних сила, те напала Србију. Услед оклевања са отварањем Солунског фронта Србија је дочекала здружену офанзиву Немаца, Аустро-Мађара и Бугара сама. Доживела је војнички слом и катастрофу, а касније и надчовечанско страдање преласком преко албанских планина. Исто тако уласком Бугарске у рат пресечена је одступница српској војсци ка Солуну, где су у то време већ биле две дивизије, француска и британска, али неактивне и за Србију у том тренутку бескорисне (француска дивизија је на кратко покушала да помогне српској војсци али се убрзо повукла).

Погрешан приступ отварању и сагледавању значаја Солунског фронта условио је, као што смо горе и навели, страдање српске вокске, која је после много недоумица италијанским и француским лађама извучена и ојачала фронт током 1916. г.  Упркос томе, Британци су сматрали да је битка за Балкан изгубљена и да фронт треба напустити, али у његовом очувању велику улогу су одиграли Французи, сматрајући да је ратиште битно за наставак операција. Ово се исплатило 1918. г., када је фронт пробијен, а Централне силе, највише захваљујући српској војсци, на овом делу ратишта разбијене, што је условило и њихово слабљење, а што је опет представљало можда кључни фактор, који је, ако не баш решио а оно убрзао крај Великог рата.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања