Značaj duhovnog kapitala Vizantije za savremenog čoveka

Značaj duhovnog kapitala Vizantije za savremenog čoveka

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Duhovni kapital i kulturno zračenje Vizantije je snažnije nego što se obično oseća i primećuje. Ono je kroz mentalitetski sklop prisutno u svim državama vizantijske duhovne sfere, odnosno kod onih naroda koji su bili u vizantijskom civilizacijskom krugu. Među njima je i srpski narod. Hteli ne hteli mi ne možemo da napravimo otklon od vizantijske kulturne i duhovne baštine, a i ne treba to da činimo. No, ono što bi trebali da činimo je upravo udubljivanja u vizantijsku istoriju, u ono sa čim se ona sretala na svom istorijskom putu, jer iskustvo Romeja može biti nemerljivo, čak i u ovim turbulentnim globalističkim vremenima. Iskustvo Vizantije može biti dragoceno i čitavom svetu, pa tako i onima koji danas kreiraju globalni poredak jer i sama Vizantija je bila imperija sa ideologijom rasprostiranja po čitavom civilizovanom, ali onom manje razvijenom svetu. No da bi došli do odgovora na koje načine treba gledati Vizantiju i kako primenjivati iskustvo romejske imperije moramo se vratiti na samu egzistencijalnu suštinu Vizantije.

Vizantija je bila država strogo centralizovana, birokratska i baš usled toga jaka, stabilna i prosperitetna. Kada su u državi počeli da jačaju krupni veleposednici ona je ušla u proces slabljenja koji se završio padom Carigrada. Kroz čitavu istoriju primetna je borba imperije sa magnatima i moćnim pojedincima. No, ta borba je bila manje više uspešna sve do Vasilija II Makedonca, koji je konfiskovao mnoga imanja velikih preduzetnika i ostavio jak stabilizacioni fond u carstvu. Posle Vasilija taj fond je prosto proćerdan, a samovolja krupnih zemljoposednika bila je sve snažnija što je nepopravljivo slabilo državu. Ovaj proces se završio neslavnom predajom resursa imperije u ruke strancima što je ovima prepustilo kontrolu nad državom, a Vizantiju uvelo u dugotrajan proces propadanja.

Isto tako Vizantija je nasledila, odnosno ona predstavlja kontinuitet rimskog imperijalnog univerzalizma. Kada je imperija primila Hrišćanstvo postojeći univerzalizam je dobio pravoslavnu duhovnu osnovu, što je odredilo identitet Romeja u državi i pre svega odredilo suštinu i pravac imperije. Naime, Romej je bio svako ko je bio pravoslavan i ko je delio mišljenje o izabranoj i neponovljivoj imperiji kao jedinoj legitimnoj u svetu. Smisao Romeja je bio da širenjem pravoslavlja proširuju saborni duh, da sabiraju narode duhovno ih hristijanizujuću, te da isti budu ili deo carstva ili deo vizantijskog civilizacijskog i duhovnog kruga na čelu sa Carigradom kao najvišim u hijerarhiji.

Ovo podsećanje je potrebno kada pokušavamo da objasnimo eventualni uticaj Vizantije na savremenog čoveka i savremeni svet. Današnji globalni poredak, iako suštinski ima kontinuitet, ogolio je mnogo toga i sve više se prikazuje u svom pravom licu. Filozofija uspeha, koji se bazira na materijalnom uspehu, proglašavanjem pohlepe za suštinsku i pozitivnu prirodu čoveka ovaj svet kao da je ušao u moderno varvarsko doba. Skromnost je prezrena, gordost istaknuta za vrlinu, a posedovanje (srebroljublje) stavljeno na pijedestal vrednosti. Rečju dejametralno u odnosu na Vizantiju čija je ideoligija (iako je bilo odstupanja koja su na kraju i preovladala i dovela do pada imperije) bila hrišćanska, odnosno podređena krajnjem duhovnom preobražaju društva i pojedinca. Vizantija, za razliku od modernog imperijalnog zapada, bila je koncipirana kao prelazna faza zajednice između svetovnog i duhovnog, između neba i zemlje.

Sa druge strane na Zapadu (uprkos društvenim promenama i previranjima koje je prolazio u dugom istorijskom periodu) uglavnom već vekovima vladaju iste elite (samo obogaćene novim članovima), koje promenama sistema i društvenih uređenja preživljavaju (najčešće i same bivajući generatori i inspiratori promena) znajući formulu konstantnosti i održivosti postojećeg kapitala, a samim tim i permanetnosti na vlasti. Ove elite imaju isti koncept kreiranja lokalnih i globalnih svetskih tokova. Kreacija Zapada, najpre zapadnih elita, bazira se na istorijskoj horizontali (ovladavanju resursima i ideologijom koja ne vidi uzvišeniji svet te tako ne teži nikakvom preobražaju). Bogatstvo Zapada se i formiralo na osnovu pohlepe i srebroljublja, kao i želje za vladanjem koja je esencija shvatanja sveta od strane elita Zapada – finasijskih, vojnih, političkih, akademskih. Ovo se najbolje vidi kroz istoriju mahom nasilnog ovladavanja svetom koje je i počelo Krstaškim ratovima i osvajanjem Carigrada 1204. godine.

Ovo je uticalo, kao uostalom i period kolonizacije, na nagli razvitak zapada, ali i shvatanje sveta zapadnih naroda, gde je vremenom ideal postala država materijalnog blagostanja. Ona nije uvek bila ostvarena ali je ostala i danas predmet svih stremljenja vodećih zapadnih naroda. Za ostvarenje ovih ciljeva sredstva nisu birana. No, uprkos koncentrisanju bogatstva na Zapadu danas je prisutno snažno raslojavanje stanovnika germano-romanskog, ali i čitavog sveta sve više zavisnog od evro-američke civilizacije. Proces snažnijeg raslojavanja je počeo padom za svetski poredak alternativne Sovjetske imperije. Ako navedemo da 1% ljudi danas u svetu kontroliše bogatstvo i resurse ravne onima koje ima 99% ostalih, možemo videti srazmere nepravednosti globalnog poretka.

Čitav svet je koncipiran tako da je omogućeno bujanje ljudskih grehova i mana. Dok sa jedne strane elite bivaju sve srebroljubivije, umišljajući usled bogatstva i kontrole planete da su izabrani i posebni, dotle većina običnog sveta, odvojena od duhovne matrice, postaje zavidna i spremna na protivljenje iz kojih proizilaze buntovi (buntovima su naročito sklone siromašnije zemlje u kojima su razne vrste kriza, pogotovo materijalna, izraženije). Otuda je velika većina običnog sveta sklona manipulaciji što globalni centri moći koriste konfrontirajući razna društva i države, što im opet omogućuje njihovu kontrolu i vladanje nad istima. Globalni svet, globalna imperija, za razliku od Vizantije u njenom pozitivnom smislu, može da se okarakteriše kao put (za razliku od Vizantije koja je na putu između neba i zemlje) između zemlje i propasti.

Moderan svet je, teško da ćemo pogrešiti ako kažemo potpuno skrenuo sa puta, sa puta duhovnog preobražaja koji je bio elementarni motiv egzistencije Vizantije dok je blistala u punom sjaju i dok nije i sama krenula u pravcu svetovnog poimanja imperije lišenog duhovne perspektive. Moderni svet je u sličnom položaju i duhovnom stanju u kakvom je bila oronula rimska imperija pred svoj pad. Savršena organizacija rimske imperije se vremenom urušavla usled moralnog urušavanja samih Rimljana, ali i nedostatka smisla i beznadežnosti koja je pre svega ovladala imperijalnom elitom. Iz tog stanja, urušenosti svih dotadašnjih vrednosti, svet je tek pojavom hrišćanstva ponovo video mogućnost spasenja i uhvatio se nove religije kao poslednje slamke spasa. Ono je dalo novi podstrek za postojanje posrnulom i onemoćalom rimskom svetu i iz takvog stanja propadanja, ali i vapaja za smislom, nastala je opravoslavljena imperija Romeje.

Kao da je današnji svet u sličnoj situaciji (ili nezadrživo ide ka tom stanju) te otuda Vizantija može da stoji kao alternativa modernom svetu. Vizantija čuva iskustvo koje može biti dragoceno modernom svetu iako se ovaj za sada ne osvrće na nasleđe Romeja. Štaviše, nije ni upoznat na pravilan način sa vrednostima i smislom ove pravoslavne imperije.

Iskustvo Vizantije svetovno, ali pogotovo duhovno, može da, figurativno govoreći, otvori oči Zapadu kao što je nekada otvorilo oči duhovno oslepelom rimskom svetu i izvelo (makar jedan njegov deo) iz lavirinta moralne stranputice i sveopšteg, duhovnog i svetovnog propadanja. Kako se čini za tako nešto u ovom trenutku ne postoje uslovi jer današnji globalni svet ne pokazuje želju za nečim višim, ispunjenim smislom. Pre svega mislimo na elite modernog sveta koje na neki način i zaklanjaju taj vidik običnom narodu željnom (usled izmučenosti materijalnog i duhovnog siromaštva) osećaja ispunjenosti i nadasve duhovne punoće. No, još uvek narod u najvećem delu sveta ne zna gde da je traži.

U tom smislu Vizantija u budućnosti može biti otkriće kao sakriveno blago koje otkriveno može potpuno da promeni svetovnu i duhovnu vizuru čovečanstva. Da li će do toga ikada doći teško je reći. Čak i ako su šanse male ostaje istina pravoslavne Vizantije (one koja je stremila duhovnoj punoći, a ne one koja je usled odstupanja od tog puta propala) koja može biti pokretač obnovljenom čovečanstvu čija su stremljenja u moderno vreme gotovo potpuno posvetovnjačena i lišena duhovnog smisla.

Stav Romeja, koji nisu Grci (nego upravo preobraženi i hristijanizovani stanovnici Istočnog Rimskog carstva čiju osnovu su činili Grci i helenistički istok), je osećanje i doživljaj da ovaj svet nije krajnji. Ovaj svet je dinamičan i stremi ka preobražaju. Usmeren je ka krajnjem, onom eshatološkom, kada će čovek i sva priroda biti oduhovljeni i otud, kao da kažu Romeji, naše carstvo ima misiju da vodi svet u tom pravcu. Ka krajnjoj realizaciji čoveka i ovog palog sveta. Otud je imperijalna politika Vizantije (uz teritorijalno širenje i logiku koju imaju sve imperije) bila neodvojivo povezana sa misionarstvom. Duhovni preobražaj okolnih naroda, u krajnjem cilju celog sveta, i pridobijanje različitih zajednica za pravoslavlje i duhovni put i logiku Romeja bili su učitani u vizantijski smisao delovanja i poimanja sveta.

Imperijalna logika Romeja (koliko god u nekim segmentima vidimo sličnosti sa svim istorijskim imperijama) je u glavnim crtama neretko bila potpuno različita od logike savremenog globalnog kreiranja sveta. Ako i savremeni globalni imperijalizam teži da kulturološki i duhovno preobrazi i izmeni svest ljudi ono što je karakteristično za Romeje je da su oni to činili u ime pravoslavlja, odnosno ortodoksnog i autentičnog hrišćanstva. Iz ovog proizilazi glavna razlika shvatanja imperije. Kod Romeja, u pravoslavnom poimanju sveta, kulturna a pogotovo duhovna osnova je prioritet. Iz takvog jedinstva proizilazi i jedinstvo – ekonomsko, trgovačko, narodno i državno. Jasno je precizirano da je duhovno prvo i najbitnije a svetovno periferno (ne nebitno) koje se daje kao prilog onom prvom. U modernom globalnom poretku je obrnuto. Svetovno je modernim elitama prvo i najbitnije, iz čega duhovno ne proizilazi. Ili dobija jednu dimenziju gde se mitologizuje zemaljsko i diže na nivo apsolutnog i jedinog vrednog cilja kom treba da teži čovečanstvo.

Možemo na kraju reći da je Vizantija uvek savremena i aktuelna, bez obzira što je na zapadu kao ideološki protivnik vekovima kroz istoriografiju i generalno nauku satanizovana. Satanizacija savremenih pravoslavnih naroda ima iste korene kao i satanizacija Romeja u srednjem veku. No, uprkos tome ako bi pravoslavni narodi u većoj meri baštinili pozitivna iskustva Vizantije mogli bi postati glas ove civilizacije i glas njenih vrednosti u savremenom čovečanstvu. A vrednosti i duboki duhovni smisao romejske imperije, u trenutku kada globalna imperija dotakne dno, mogli bi postati osnov preobražaja sveta koji bi se rađao (kao nekada i svet Rima) iz posrnuća izazvanog haosom neuspelog globalnog oblikovanja planete. Male su šanse da se globalni svet ikada okrene Vizantiji ali ona stoji kao uvek moguća alternativa savremenim bezbožnim koncepcijama uređenja vaseljene.