Зли дуси – тоталитарно друштво и велика идеја код јунака Достојевског

31/12/2021

Аутор: Милован Балабан, историчар

Увод

А онде посијаше по гори велики крд свиња,

И мољаху им да им допусти да у њих уђу,

И допусти им,

Тада изађоше ђаволи из човека и уђоше у свиње,

И навали крд с брега у језеро и утопи се,

А ка виђеше свињари шта би побегоше и јавише у граду и по селима,

Изађоше људи да виде шта је било,

И дођоше к Исусу и нађоше човека из кога ђаволи беху изашли,

А он седи обучен и паметан крај ногу Исусових,

И уплашише се,

А они што су виђели казаше има како се исцели бесни 

 

Ово је мото романа „Зли дуси“ Фјодора Михајловича Достојевског. Мото представља увод и пролог у радњу која се описује у роману. Свакако он упућује на тему овог текста, а то је „Зли дуси – тоталитарно друштво и велика идеја код јунака Достојевског“. Тема је мултидисциплинарна, представља једну визију веровања Достојевског, као и његовог доживљаја света.

Достојевски кроз овај романа показује, осим неупитне свечности и савременост, јер читајући „Зле духе“ ми препознајемо многе друштвене, али и личне психолошке и духовне процесе у нама самима. Читајући Достојевског као да нам се на длану приказује наше савремено друштво у свим његовим манама, странпутицама, у свим оним што га чини тоталитарним, али и оним што чува велику идеју спасења његовог. Историјска позадина, али и мотив за писање овог романа по многима највећег православног писца је догађај из 1869. г. Тада је група око анархолиберала Нечајева, као професионалног револуционарa (написао катихизис револуционара у ком даје психолошки профил револуционара ослобођеног од традиције, осећања, емоција, па чак и сваке врлине) при покушају организовања револуционарних група (чувене петорке расуте по Русији са циљем да у једном тренутку дигну револуцију у Русији, сруше све старо и изграде све ново) убила студента Иванова, који је желео да иступи из организације.

Услед овог романа многи Достојевског доживљавају као пророка револуције, пошто је погодио психолошки и духовни менталитет револуционара, али и начин њихове борбе за наводно бољи свет. Велики руски писац је у почетку намеравао да напише роман као памфлет против револуције и тадашњих руских анархиста, против једног крајњег облика либерализма. Либерализам, иако то данас тако изгледа, духом није супротстављен бољшевизму и тоталитаризму. Како се данас схвата либерализам је уграђен у темељ слободног друштва, слободне тржишне економије итд., док је бољшевизам и комунизам једно тоталитарно друштво. Међутим, они по много чему нису супротстављени, чак су и компатибилни, што ћемо и видети у даљем тексту.

Историјски контекст руског либерализма

Како би схватили контекст у ком настаје роман треба да се осврнемо на историјске темеље либерализма у Русији. Русија је пре свега била до крајњих граница отворена према Европи одакле су долазиле друштвене и државне идеје, међу којима и револуционарни либерализам. Али треба констатовати да је он у Русији добијао вулгаризоване упрошћеније форме. Сам његов корен, али и повољан амбијент за његово настајање, као и на тотално окретање Русије западу, налазимо у реформама Петра Великог.

Колико год је велики руски цар модернизовао државу, укључио је у концерн европских сила и по много чему изједначио са тадашњим апсолутистичким европским монархијама, насилна реформа и вестернизација донела је дубок јаз између обичног народа и руске елите. Копирајући уређења европских апсолутистичких монархија Петар Велики је укметио руског сељака, који тада први пут постаје потпуно неслободан и везан за земљу. Постаје у пуном смислу речи власништво свог господара – спахије. Руска елита тада почиње да гледа на руског мужика као на нешто што једва може да се окарактерише као човек, чак и нешто што и нема потпуне карактеристике људског бића. Са друге стране руском сељаку је позиција елите, као и пут којим води државу и народ, тада постала потпуно нејасна.

У московској Русији, у време монголског ропства, откад постоји Русија, осећај руског сељака идентитетски је био везан за православље. Из њега је црпио свој идентитет и своје достојанство. Руски интелектуалац, чиновник, политичар, после Петрових реформи почео је да доживљава руску идеју као империјалну, а смисао државе као империје у световном смислу. Са темеља православља, као темеља постојања руске нације (и међу елитом и народом) тежиште се пребацује на силу и снагу државе која постаје креатор и гарант руске нације. Другим речима руска идеја је секуларизована пошто је негиран у потпуности њен сакрални смисао. Припадници руске елите су функционисали световно, што је условило да се духовни, православни начин доживљаја света постепено потискује и губи.

Ово је произвело јаз између елите и обичног човека, ретко виђен у неком народу. Временом је услед тога руска елита све мање схватала руски народ, а народу је елита била потпуно страна и отуђена. Елита је чак говорила претежно француски језик, тако усвајајући страни модел размишљања, у много чему туђ руском поимању и доживљају света. Али Европа развијајући се била је увек неколико корака испред Русије, која је само подражавала и пратила европске тековине. Идеје из Европе су запљускивале Русију, онемогућену да развије нешто аутентично из себе саме, пошто се практично одрекла оног свог аутентичног и прогласила све што долази из Европе за апсолутно напредно и цивилизацијски суперирорно.

Елита коју је Петар створио била је зависна од европских вредности и поимања света, али и облика државне и друштвене структуре коју је усвојила. Са напретком Европе у њој се дешавају промене схватања слободе, а руски чиновник, интелектуалац и други припадници елите, само копирају покрете који се дешавају на западу. Отуда се у XIX веку руски интелектуалац окреће обесправљеном народу, по узору на покрете и учења у Европи, те покушава искрено да му помогне борећи се за његову равноправност и бољи положај. Међутим, он пренебрегава решења која нуди аутентични руски дух, у православљу афирмисан, већ инспирисан увезеним моделима покушава да развије концепције „спасења“ руског мужика. Те концепције ће се показати као погрешне, а примењене у вулгаризованом духу ће прокламујући слободу најчешће водити ка још неподношљивијем ропству, за шта је доказ бољшевичка револуција.

Покрети руске интелектуалне елите могу да се означе као почетак либералних покрета у савременој Русији, који иначе јесу били гласни када је требало ослободити руског сељака и извући га из понижавајућег кметског положаја (што је и учињенои 1861. г.). Међутим, у дубљим слојевима бића руска елита и руски народ и даље су били конфронтирани, штавише тај цивилизацијски јаз је био временом све дубљи, што нису могле да ублаже спољашње реформе. Запад је константно напредовао, друштво је било динамично, а Русија, истргнута из својих темеља, јалова, није могла друго већ вечно да усваја обрасце споља, што је условило утисак да у трци за страним идејама све више касни, да је заостала, са минималним шансама да икада достигне европејски цивилизацијски и културни ниво.

Тако се пресађивање западно-европских идеја унедоглед одужило (траје и данас), а резултат је у принципу изостао. Односно, Русија се и даље на западу доживљава као заостала деспотија, а њена цивилизација као инфериорна у односу на западњачку. Ипак, један мањи део интелигенције, на различите начине, сматрао је да Русија треба да се врати својим коренима. Спор Достојевског и Тургењева, као изразитог западњака, био је те природе. Тургењев сматра да је на западу дато све, све прогресивно што је потребно човечанству, сва решења. Са друге стране Достојевски је уверења да се треба вратити народу, као носиоцу велике идеје, ономе, који је без обзира на све своје мане и пороке, сачувао, макар и замућену лучу истине (сачувао појам о добру и злу упркос својим манама и пороцима) и онога људског што може бити путовођа Русији, али и свету. Достојевски је чак уверења да је народ носилац велике идеје, која је по њему сва у православљу, док је елита изгубила контакт се оним христолошким поимањем света.

Историјска основа, као и базична схватања Достојевског, нам могу показати у ком контексту се појављују јунаци руског писца. Достојевски је пре свега хтео да покаже како западни либерализам није супротан, штавише да је компатибилан са тоталитаризмом, што можемо видети и у данашњем врлом свету. Данас се на западу све више сужавају слободе, а западни свет клизи све снажније ка тоталитаризму. Између наводно разграничених полова западног либерализма и источњачке деспотије Достојевски је направио синтезу, односно повезао их је показујући да су они, упркос различитој форми, суштински исто, да извиру из истог духа.

Слобода код Достојевског – слобода у православљу

Иначе, сав роман не само да одише бесима, већ се они док читате великог руског писца осећају. Осећа се енергија нечистих сила. Као да су сви јунаци доведени до крајњих граница, да су инспирисани нечим што превазилази људски разум, нечим јачим од човека што емитује енергију делујући и усмеравајући човека. Као да у неким лабораторијама које нису од овог света долази до стварања идеја које потом еманирају и испољавају се на земаљском простору, а у поступцима јунака и душтва као целине, те које потом врше најснажнији утицај на оно што се дешава на јави, у стварном свету.

Овај роман оцењен је као бруталан роман, пун насиља, роман који не даје наду. Ипак на крају романа појављује се нада, можда и најснажнија коју Достојевски нуди, чак јача од оне које нуди у роману „Браћа Карамазови“ кроз старца Зосиму. Та нада се пројављује кроз Стефана Трофимовича (Стефан – венац, Трофим – питомац), старог либерала, васпитаника готово свих „опседнутих“ јунака, оних који ће покушати да изврше преврат. Стефан Трофимович није проповедео тоталитаризам, што су ови чинили. Његов либерализам је више један сладуњави, салонски либерализам. Али оно што је битно, поема о Стефану Трофимовичу којом роман почиње, представља пролог у улазак свих бесова у друштвени простор града. Кроз његов либерализам, који врши отклон од православља као заштите од бесова (односно свих убиствених идеологија увезених споља) стварају се услови за пројављивање свих разорних идеја.

Стефан Трофимович борави код генералице Варварне Петровне више деценија као учитељ и васпитаник њеног сина. Окупља у граду кружок сличномишљеника, али није им он у класичном смислу учитељ, иако се из тог кружока (не само из њега) регрутују револуционари анархисти, петорке које имају утемељење у историји, како смо рекли кроз деловање превратничких група Нечајева. Он није човек јаке воље, често је сентименталан и слаб, сујетан и емотиван. Универзитетски је образован, али није остварио професорску каријеру. Дакле, Стефан Трофимович је као нека врста идејног гуруа либерализма. Иако није подложан до краја том идејном склопу, преко њега ипак улази дух „опседнутости“ у остале јунаке романа.

Како би схватили роман и поступке његових јунака треба да осмотримо и покушамо да објаснимо како Достојевски схвата слободу. За њега она свакако није у либерализму, што он показује, не само у овом роману. Она је за њега, сагласно христолошкој антропологији и космологији, у опредељењу ка преображају. Преображају као крајњем, као есхатолошком стању човека и друштва. Оно долази на крају и има обавезно сотериолошку димензију (односно димензију спасења човека и света). Дакле есхатологија у хришћанском смислу представља учење о крају света, разрешењу историје и битисању света после историје. Овако схваћена есхатологија укључује разрешење, али и свеопште преображење човека и творевине. Али есхатологија је учитана и у сам чин стварања, она је мистика и тајна пошто све створено је склоно усавршавању, те отуд има крај. А слобода је могућност човека да буде усмерен ка том крајњем преображају.

Идење ка преображењу се одражава кроз слободну вољу, пошто човек не мора да се определи за пут преображаја. Кретање ка преображењу такође подразумева хтење, жељу, вољу, али то није онај вулгарни слободан избор, који нам се нуди у модерном друштву, већином установљеном на западним вредностима. Ићи ка преображењу значи чинити добро, те би и слобода значила, не слободан избор између ствари нижег реда значаја, већ опредељења између добра и зла. Многи људи имају свест о добру и злу, али је она код велике већине замућена и нејасна. То је тако од када су Адам и Ева појели забрањено воће са дрвета познања добра и зла, чиме су били удаљени од живота. Идење ка прображењу, захваљујући слободном избору и опредељењу, значи ићи ка животу, који на крају завршава васкрсењем читаве творевине.

Међутим, када се човек дозове памети као блудни син и схвати да су све понуђене слободе тривијалне и да не воде ка преображењу, када схвати и одлучи да не чини оно што је до тада чинио, он бар у почетку нема снагу да твори добро, односно да се упути ка преображењу – преображају. Чинити добро је велика, највећа снага, која захтева напор и огромно одрицање. Све што је до тада чинио, одвојено од хода ка преображењу, било је последица његове природне – пале − воље. Дакле, чак и када схвати превару первертиране слободе, човек тешко може да чини добро, а управо због тога схвата колико је тешко бити слободан.

Да би био слободан мора да се одриче, тако да је слобода борба између духа и тела, световног и духовног. То је услов да се крене у процес обожења, односно преображаја. Опредељење ка духовном, ка оном есхатолошком, које није само на крају (на крају је у пуноћи) већ присутно увек као благодатна божанска енергија, захтева огроман напор и одрицање. Тај духовно, благодатни огањ, који ће на крају бити у сили, се оприсутњује константно, пре свега у литургији и светој тајни причешћа, код оних који су се слободном вољом, уз огромне напоре одлучили да иду ка преображају и обожењу.

Дакле, то је слобода за коју човек мора да се бори. Слобода као опредељење ка обожењу, као избор између добра и зла је права слобода. Тај избор је због деловања старог човека, опхрваног погрешним навикама, у почетку тежак. Човек пада врло лако, али ако је упоран наставиће да иде у том правцу све док чвршће не стане на пут праве слободе. Можемо поновити да је права слобода избор између добра, али оног правог божанског-откривеног, и зла, опет оног суштинског, неземаљског, којим су били опчињени и „опседнути“ антихероји Достојевског у свим романима.

Са друге стране имамо слободу коју нуди тадашњи, а и данашњи либералистички концепт. То је слобода изабране иницијативе човека, кретања његовог разума од ствари ка ствари, одвојеног од благодати Божије, одвојеног од слободе преображаја. Просто речено то је слобода палог човека, која пародира праву, суштинску слободу. Најчешће се пројављује у слободи избора. Код слободе избора се све бира, али је тај избор везан за световност, који је одвојен од свега што човека суштински чини слободним, не дајући му могућност за преображење.

Као сурогат за преображење нуде се разне световне концепције као што су прогрес, а у којима се човек опредељује да би достигао нешто што је у крајњој линији ограничено и пролазно. Слобода ове врсте човека отуђује, она је често слобода од нечега што ствара све отуђеније групације и појединце који конзумирају ову слободу. У хришћанском доживљају света ове су слободе бесмислене, јер управо тај атомизирани човек је смрзнут у себи, одвојен од идеја, али и другог човека, са којим не може да се саживи јер му овај постаје само средство за задовољавање његових потреба. Не субјект љубави у ком се он остварује као личност, делатна слободна и она која воли. Ова врста слободе је довела човечанство у ситуацију да не постоји заједница, не постоји контакт здрав са другим човеком, мање-више човечанство је данас затворено и жељно само комфора, те већином у том духу људи гледају једни на друге.

Либерализам са оваквим поимањем слободе (а он другачије не може да је схвата) је отац тоталитризма, који представља његов логичан наставак. Такав либерализам, атомизиран, са нуђењем избора слободе палог човека, мора доћи, што се најбоље данас види, у тоталитарну фазу. Задатак сваког система је да се увеже као би направио функционално друштво, јер некакво устројство мора да постоји. То данас, кад је свет практично постао глобално село, претежно чине корпорације, или одређени центри моћи. Иза свега наравно стоје огромни ресурси. Они раде на увезивању света. Али пошто је у свету, тако вођеном, убијена емпатија и врлина, човечанство се увезује на принципима анти-врлине, кроз његово дисциплиновање, стезање и контролисање, претварајући се у послушно стадо, лишено током времена све више свега што је људско.

Тоталитаризама Петра Степановича

Није чудо што у роману син Стефана Трофимовича, либерала, Петар Степанович Верховенски постаје идеолог и организатор групе која покушава извршити преврат и заведе тоталитаризам. Радња романа је кулминирала када се скупила читава дружина на једној свечаности коју организује Јулија Михајловна, губернаторка, опчињена идејама младежи, односно ове превратничке групације. Читав град је очекивао свечаност, не знајући да се ова револуционарна групација инфилтрирала у елиту, највише пријатељством Петра Степановича са Јулијом Михајловном. Ту је био и славни књижевник Карамзин за кога кажу да је пародија Достојевског на Тургењева.

Занимљиво готово сви стари либерали попут писца, а јунака романа Карамзина, покушавају да се додворе омладини, која ствара својим деловањем утисак носиоца велике и прогресивне идеје. Ово чини ниподаштавањем свега традиционалног, представљајући своје деловање за прави либерализам, за разлику од оног старог и јаловог. Из те завереничке групе долази и извесни Шигаљев, човек који покушава да осмисли формулу новог друштвеног уређења. Шигаљев, иначе верник идеје и фанатик како га приказује Достојевски, покушава да реши проблем организације друштва како би револуционари имали програм и концепт решења тог горућег проблема. Да би направио концепт он проучава све врсте либерализма и све човекољубиве концепте света које су понудили велики људи.

Међутим, незадовољан свим до сада учињеним даје решење и каже: Посветивши своју енергију проучавајући питање о социјалистичком уређењу будућег друштва које ће садашње заменити, дошао сам до уверења да су сви ствараоци социјалних система, од најстаријих времена до наше 187…г. били сањалице, причалице, глупаци који сами себи противурече, који никад ништа не разумеју из науке о природи, нити о чудној животињи која се зове човек. Платон, Русо, Фурије, стубови од алуминијума, све то вреди само за врапце а не за људско друштво. Али како се нови облик друштва неизбежно сада мора одредити, када се најзад припремамо да радимо, а не да размишљамо, само стога износим свој систем уређења друштва. Е сада желео сам да скупим и предложим свој систем по могућству у скраћеном облику, али видим да је потребно дати још много усмених објашњења и стога излагање мојих глава у књизи тражи још десет вечери (смех). Поред тога унапред изјављујем да мој систем није завршен, заплео сам се у сопствене доказе и мој закључак је дошао у супротност са првобитном идејом од које сам пошао. Полазећи од неограничене слободе завршио сам са неограниченим деспотизмом. При свем том тврдим да сем мог закључка о решењу друштвене формуле другог нема и не може бити. Колико год изгледало чудно Шигаљев је у праву када каже да се атомизирано друштво, отуђено, са схватањем слободе као слободе избора палог човека, оне која игнорише преображај и ход преко доброг ка Божанству, не може без деспотизма уредити и устројити. Дакле, као што нам данашње друштво говори, без тоталитаризма се овакав, кварни и пали свет не може устројити.

Пошто је Шигаљев прекинут, његово учење даље објашњавају други који су прочитали његову брошуру. Чује се да је Шигаљев снажно заокупљен својим задатком, а уз то је сувише скроман. Један други члан скупа наставља: Мени је његова књига позната, он за коначно решење питања предлаже поделу човечанства на два неједнака дела. Једна десетина добија слободу личности и неограничено право над осталих девет десетина. Ови морају изгубити личност и претворити се у неку врсту стада уз неограничену покорност и постићи низом преображаја првобитну непорочност, нешто попут првобитног раја, премда ће морати да раде. Мере које аутор предлаже за узимање слободе од девет десетина човечанства заиста су изванредне, засноване на природним чињеницама и веома су логичне. На жалост отпалом човеку од истинске слободе, која је у избору ка добру, ово је можда једини начин да се, бар привремено организује. Мада морамо признати да је ово брутално речено, огољено, без икаквог обзира и улепшавања.

Петер Степанович Верховенски наставља Ставрогину да објашњава учење Шигаљева. Код њега је, каже Петар, добро у књизи оно о шпијунирању. Код њега сваки члан организације мотри на другог и обавезан је да потказује, свако припада свима (то је тоталитаризам троцкистичког типа са укидањем сваке приватности, укључујући и породицу). Сви су робови и у ропству једнаки. У крајњем случајевима клевета и убиство, а шта је главно је једнакост. На првом месту спушта се ниво образованости, науке и талената. Високи ниво науке и талената доступан је само најспособнијима (дакле оној једној десетини, баш као што је и данас, с тим што је данас то можда један стоти део човечанства). Способни не могу не бити деспоти и увек су више наносили штете него што су користили. Њих прогањају или кажњавају. Цицерону се одсеца језик, Копернику се очи ваде, Шекспир се каменује. То је шигаљевштина. Робови морају бити једнаки, без деспотизма још није било ни слободе ни једнакости, а у стаду мора владати једнакост и ето шигаљевштине. Дакле, то Петар Верховенски објашњава Ставрогину, као круни (а видећемо у наставку текста зашто је Ставрогин круна тоталитарног друштва и уопште зла) и симболу наставка идеје либерализма, која је прешла у тоталитарни облик, да би на крају Петар Верховенски видео њен крај и финализацију у Сатврогину – Николају Всеволодовичу.

Николај Всеволодович Ставрогин

Отуд треба рећи нешто о Ставрогину, који је син Варваре Петовне, где је боравио као васпитаник Стефан Трофимович већ две деценије. Стефан Трофимович је учитељ и Ставрогина, јер га је Варвара Петровна и довела управо због њега када је још био дете. Када је сазрео Ставрогин је отишао од куће, а око њега су се плеле чудне приче. Причало се да је развратнички живео, био суров и спреман на свакакве гадости, али не у раздраженом стању, већ у миру, а да при најгнуснијим делима није престајао да влада собом. Ставрогин чак каже да он често не види разлику између херојског дела, као што је давање живота за човечанство и најодвратнијег злочина.

Даље он је говорио да некада не види разлику између добра и зла, да су му обе крајности, како он каже, подједнако драге, подједнако налази насладу и у једној и у другој крајности. Може се рећи да он није ни студен ни врућ. Не може да се саживи ни са једном идејом. Са друге стране студент Шатов, Кирилов који се убија, припадници кружока или шири припадници превратничке дружине (од којих се неки кају) се остварују кроз његов одраз и пројављују његове идеје. Ставрогин не може да се саживи ни са једном идејом. Такође ни са једним човеком, у њему је нешто толико смрзнуто, нешто што га одваја од света, те се може рећи да је он кулминација атомизираног човека.

Због тога можемо рећи да он има све особине антихриста. Први утисак када је дошао у град био је фасцинантан, сасвим супротан од онога што се очекивало. Приповедач каже: Био је то леп младић од двадесет и пет година, признајем изненадио ме. Био је џентлимен, елегантан, доста ћутљив, неупадљив, отмен, зачудо скроман а исти мах смео и уверен у себе као нико од нас. Зачудило ме је његово лице, јако црна коса, сјајне очи, некако врло спокојне и ведре, боја лица врло бела и нежна, руменило сувише живахно и чисто, зуби као од бисера, усне као корал, рекло би се лепота као уписана. Али у исто време све то некако као да одбија, кажу лице његово подсећа на маску.

Ставрогин ни са чим и ни са ким не може да се саживи. Он је маска, а маска заклања личност. Можемо рећи да је Ставрогин антихристовска маска у две димензије. Прво антихрист долази оног тренутка када људи својим гресима, или скретањем са путева обожења и преображења практично га дозову, а друго његова особина је да се крије. То Петар Степанович добро осећа. Ставрогина треба крити и довести га на крају пута либерализам-тоталитаризам-крајњи облик уређења људског друштва без слободе, када оно постаје стадо на челу са антихристом. И Достојевски зна да су диктартура и тоталитаризам неодрживи без појаве антихриста, односно земаљског бога и стога на тај начин гради композицију романа. Отуд и његов јунак Петер Верховенски то добро зна и финале антихришћанског устројства човечанства види у појави антихриста, у овом случају Ставрогина.

Ставрогин је заслужио ову улогу јер је инспиратор (не могући да се саживи ни са чим и ни са ким), чак и великих идеја као што је идеја о руском народу као богоносцу. Међутим, његова околина се саживљава са његовим идејама и визијама, при чему неки од јунака разрађујући његове идеје завршавају у лудилу или самоубиству. Са друге стране Ставрогин не може да се саживи јер је празан, нема личност, те мора да се крије на разне начине. У противном ће бити разоткривен, односно биће раскринкан као нико и ништа. Његова маска је његов заклон, а Петар Верховенски, као што је речено, схвата да антихрист треба и у појавном облику да се крије. Управо зато јер је подобан да после великог рушења буде „божански” стуб изградње новог света. Да као Всеволодович (онај који влада свим) влада светом. Наравно као сурогат правог владаоца, правог Бога. Управо у контексту пројекције Шигаљева (односно уједињавања света на концептима која произилазе или либерализма, па се извијају у тоталитаризам) отуђеном човеку (без икаквих веза емпатије и могућности да организује заједницу на надвременом божанском моделу) треба понудити модел лажног уједињења на темељима бого-човека, односно антихриста, који ће он дотле потпуно ослобођен од врлине прихватити. Наравно, тај концепт је дуготрајно неодржив, како у роману Достојевског тако и у историји, јер увек такви модели уређења се уруше, баш као што ће и онај крајњи пропасти како и пише у Апокалипси.

Степан Трофимович – нада у спасење

Можемо се запитати да ли у овом роману пуном насиља, где су готово сви јунаци „опседнути“, где се осећа присуство нечастивих сила, има наде. Да ли роман даје наду. Рекли би да даје. И то наду какву можда не даје ни један роман Достојевског. Носилац наде је Стефан Трофимович, покајани либерал, који као обичан човек (не светац) ни по чему изузетан, доживљава постепен преображај, указујући управо пут спасења нама обичнима, ни по чему снажнима и другачијима. Светло које даје покајање Стефана Трофимовича је огромно.

Сефан Трофимович је живео конформистички код Варваре Петровне, био салонски либерал. Али постепено код њега долази до преображаја. Први почиње да схвата млађе поколење. У тренутку када треба да се органузује свечаност под покровитељством Јулије Михајловне, када се сви улагују омладини сматрајући да ће тако бити напредни и модерни, Стефан, увређен поступцима своје заштитнице, почиње да схвата баналност свега. Ту као да се види и осећа трачак наде која му се свише даје како би схватио истину и све процесе чији је сведок. Вероватно се удостојио почетка сагледавања (јер то је прво у зачетку) зато што је био негде скрајнут са универзитета, али и од главних друштвених токова (али и што је генерално имао афинитете за тако што), што некада може бити значајно у смислу његовог бар делимичног отклона од младих револуционара и превратника.

Његов први сусрет са сином, Петром Степановичем, пун је емоција, али убрзо схвата да су њихова схватања либерализма различити, да либерализам његовог сина не може да се поистовети са његовим који је он сматрао за велику идеју. Велика идеја либерализма код њега ће еволуирати у велику православну идеју. На поменутој свечаности треба да говори и Стефан Трофимович, као човек универзитетски образован. Прво се снебива, али на крају пристаје на наговор Варваре Петровне да беседи. Занимљиво је да почиње да се спрема за говор проучавајући руске анархо-либерале, те се труди да схвати како је једно такво учење дошло до такве деструкције. Стари либерал почиње први да схвата деструкцију учења које пропагира младо поколење.

Када је дошао час предавања на свечаности, којој је присуствовао готово читав град, први је говорио Карамзин. Патетично, сујетно, покушавајући да се додвори публици. Међутим, млади су га без икаквог обзира практично исмејали, на његову жалост јер је покушавао да се прикаже као модеран и проигресиван. Са друге стране приповедач (који је сакривени лик у роману) нам говори да је осетио код Стефана Трофимовича први пут снажну одлучност. Није могао да дође код њега, као би га посаветовао пред говор, а очекивао је неки скандал, па чак и катастрофу.

Пошто је Карамзин извиждан створена је једна напета атмосфера. Но, ипак Стефан Трофимович у таквој атмосфери излази за говорницу, одлучан (видело се да је решио да каже све шта мисли, што је можда први пут да се тако што деси у његовом конформистичком животу) почиње говор и каже: Ја сам каже проучавајући то све видео где је њихова тајна. Одједном сви ускомешани се окрећу према говорнику, а он одговара да је тајна њихова врло једноставна, сва је садржана у глупости. И то оној најпростијој, најпримитивнијој наставио је Стефан Трофимович. Овим је изразио став према новом анрхо-либерализму, који има револуционарне атрибуте, што говори да је Стефан Трофимович био на путу отклона од много чега што је било део његовог живота веровања.

Овим је Стефан Трофимович показао да се њему открила тајна, која заводи лажима али је у суштини ништавна и празна, а што је најбитније погубна за, како човечанство тако и сваког појединца. Другим речим јунак Достојевског је схватио да је цар го, да је либерализам новог типа потпуно празан, без могућности да усрећи човечанство, али са неограниченим могућностима да га неограничено унесрећи. У овом тренутку још увек јунак Достојевског не схвата до краја велику идеју која је у православљу, али после свађе са својом штићеницом Варваром Петровном, после изневерене љубави, добиће нову одлучност која ће га одвести на пут велике истине, велике идеје, овога пута праве, оне православне.

Код њега се први пут промаља одлучност да раскрсти са свим пређашњим, са свим што је причао и у шта је веровао, што он ускоро почиње да назива лажју. Сада рашчишћава са својим предходним животом и одлучује да крене било где, видевши да му у овом друштву нема спаса. Не види још увек где је спас али види где је пропаст. Овде се добро види да човек тек кад раскрсти са свим везама којим га веже овај свет добија шансу да буде слободан и да реализује своју слободу. Наравно то је тешко, али су невоље и искушења неизбежан фактор при повратку на пут покајања и преображаја.

Не знајући куда да иде он размишља о циљу путовања, који га мучи пошто се одрекао свих овоземаљских циљева. Нејасно тражи циљ и отуда иде на главни друм, који је отворен, како каже Достојевски као река људског живота. Главни пут је симбол народа који је везао идентитет за веру. На главном путу види много народа, а иако је у некој врсти делиријума не значи да није на добром и спасавајућем правцу. Тако стиже у место Хатов. Како је његова одлука да раскине са свим снажна, сходно томе у њему као да се, још увек нејасно, промаља идеја Бога, као да почиње да га тражи и не схватајући тај порив. Његово стање и грозничаво тражење смисла ће условити божански одговор и јављање, наравно на начин како то може јунак Достојевског да схвати и прихвати.

У Хатову га чудно гледају сељаци због његовог господског изгледа. Тамо га затиче Софија (мудрост Божија) Матвејевна (од Бога дарован), дакле кроз мудрост од Бога даровану, односно Софију Матвејевну, Стефан Трофимович добија јеванђеље, које му ова нуди. До тада јеванђеље њему није много значило, али сада каже да нема ништа против јеванђеља, што значи да је код њега био у току процес преумљења и преображаја. Штавише, он додаје како ће ићи са Софијом да проповеда јеванђеље. Софија му говори да треба да иде у Спасов, али да јој се не јавља рођака Надежда, која симболише наду. Стога они иду у Устјев, што симболише ушће, често у многим религијама место где се душе уливају и стапају са Богом. Устјев је преко пута Спасова, у који се реком долази. Спасов је јасна асоцијација на спасење, а Стефан Трофимович је сада већ на том путу, путу спасења.

Стефану Трофимовичу је све јаснији јеванђељски пут, мада још увек не потпуно. Јунак Достојевског све више жели у Спасов заједно са Софијом што симболише саспасавање две душе. Спасов је крај пута и Стефан је сад при крају праведног пута, као човек у процесу покајања. Устје је преко реке од Спасова, што симболише душу која се улива у Бога, при чему задржава личност, а тиме и свесност своје човечности и Божје божанствености. Коначно преображење се дешава пред смрт Стефана Трофимовича, када и Варварна Петровна и Даша долазе да испрате на други свет јунака Достојевског. У, рекли би, свечаној и радосној атмосфери он умире (хришћанство је пуно парадокса), а смрћу васкрсава за живот вечни. Преко Стефана Трофимовича Достојевски сведочи извесност преображаја и обожења човека. Сведочи оно у шта и он лично верује, те кроз све романе и публицистичке списе нуди и проповеда човечанству. Отуд је крај романа, са преображењем и духовним васкрсењем Стефана Трофимовича, суштински спасавајућа нада и логичан завршетак овог романа Достојевског.

Закључак

За крај морамо нагласити да Достојевски посматра свет и човека у есхатолошком смислу, у смислу краја који подразумева сотериолошки преображај творевине и човека. У том смислу судбина Стефана Трофимовича нам говри о спасењу његовог живота у пуном смислу, дакле спасењу за живот вечни, а који може да усвоји, прихвати и оствари уз Божју помоћ свако од нас. У политичком смислу, овоземаљском, роман јесте песимистичан. Но, политички и овоземаљски концепт није коначан и то је смисао поруке Достојевског, која је саобразна православном учењу, а која се састоји у спасењу човека и преображају и васкрсењу васколике творевине, створене за вечност, а не за пролазност и распадљивост.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања