Život kraljice Natalije Obrenović u Francuskoj

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Dok je francuska štampa pisala da je kraljica Natalija od Srbije – Natalija Obrenović (1959–1941),jedna od najlepših vladarki u Evropi, njen život su pratili brojni lični problemi. Prognana sa srpskog dvora, značajan deo života je provela u Francuskoj, gde je preminula i gde je sahranjena. Osvetliti život kraljice Natalije Obrenović van granica zemlje čija je kraljica bila, sa posebnim osvrtom na prelazak u katoličanstvo, kao i namera da se ukaže na njenu ulogu u francusko-srpskim odnosima, kompleksan je zadatak ovog kratkog ogleda, koji se ograničava na to da pre svega podstakne buduća istraživanja ove teme.

Natalija Petrovna Keško rođena je 14. maja 1859. godine u Firenci. Otac joj je po poreklu bio iz Rusije, a majka iz Moldavije. Bez oca je ostala sa šest godina, a majka joj je umrla kada je Natalija imala petnaest godina. Nakon gubitka roditelja  majora Keško i kneginje Sturdze, buduća srpska kraljica je sa bratom i dve sestreodrasla kod tetke kneginje Murusi u Odesi. Natalijin krug obuhvatao je obrazovane i ugledne ljude Odese. Jedna od njenih prijateljica bila je kćer upravnika Odese, ičesto je na druženja sa sobom vodila svoju mladu, „duhovitu i svestrano obrazovanu“  vaspitačicu iz Pariza. Pored ovih početnih dodira sa francuskom kulturom preko knjiga i viših slojeva društva kome je pripadala, Natalija je završila devojačku školu u internatu za ćerke aristokrata u Parizu. Ovim se trajno vezala za francusku kulturu. Natalija je pored nastave muzike, vreme provodila na porodičnim putovanjima, koja su obuhvatala i mondenska mesta Evrope, pri čemu su posete  Francuskoj bile nezaobilazne. Formalnim i neformalnim obrazovanjem nije samo stekla odlično znanje francuskog jezika već je usvojila i navike francuskog društva, što će pokušati da prenese u Srbiju, čija će prvo kneginja, a potom kraljica postati udajom za Milana Obrenovića 1875. godine. Takođe, Natalijin život je uvek bio sudbinski vezan za Francusku – u Parizu se i upoznala sa svojim suprugom, kome je rodila dva sina: Sergija (preminuo neposredno nakon rođenja) i Aleksandra (poslednjeg vladara dinastije Obrenović na srpskom prestolu).

Po dolasku u Srbiju, a posebno od kada je Srbija postala Kraljevina, kraljica Natalija Obrenović je nastojala da unese duh modernizacije u srpsko društvo. Ostalo je zabeleženo da je Srbiju prihvatila kao svoju novu domovinu i slovensku zemlju. Sebe je videla kao srpsku kraljicu  – „prva posle Kosova“, i „srpsku majku“. Takođe, sačuvana dokumenta govore i o njenom mešanju u politički život zemlje, pri čemu se odlučno suprotstavljala austrijskim uticajima. Austrougarski poslanik je za nju govorio da misli kao velikosrpkinja. Slobodan Jovanović je posebno isticao njenu hrabrost i prisebnost tokom Srpsko-bugarskog rata.

Kraljica Natalija je imala i veoma istaknutu ulogu u društvenom životu zemlje, posebno Beograda. Podržavala je tada aktuelne evropske obrasce o ulozi žene u društvu. Odmah po dolasku nastavila je humanitarne akcije koje je započela još u Rusiji i dva puta nedeljno okupljala je u dvoru „beogradske gospođe i gospođice, i sa njima zajedno iz končanog platna čupala šarpiju za zavoje“. Iste godine kada se udala, u Beogradu je osnovano Žensko društvo, a četiri godine kasnije pokrenut je prvi ženski list Domaćica – ona im je bila zaštitnica. Viša devojačka škola takođe je bila pod njenim pokroviteljstvom. Oponašala je u manirima i modi francusko društvo, organizovala balove subotom. Učasopisu Ženski svet, koji je pomagala, pisalo se o izmenjenoj ulozi žene u Francuskoj: „Francuski narodprvi je između sviju naroda počeo više pažnje ukazivatiženskinju. Zbog toga je ženskinje u Francuskoj imalonajviše prilike, da se može u javnosti izaći, i time semože razjasniti i to, što je ženskinje u novije doba bašna vlastito u Francuskoj igralo važnu političku idruštvenu ulogu“; kraljica Natalija Obrenović jepomagala prenošenje francuskih kulturnih obrazaca u srpsko društvo.

Bračna sreća kraljevskog para Obrenović nije dugo trajala. Od proleća 1887. godine, kralj Milan i kraljica Natalija započeli su proces razdvajanja, a zvaničan razvod usledio je oktobra 1888. godine. Kraljica Natalija je nakon ovoga živela u inostranstvu, a najduže se zadržala u Bijaricu, malom francuskom gradu u regionu Atlantski Pirineji, gde je kupila vilu Sašino (Villa de Sachino / Palais de Sachino / Château Sachino). Sa sinom se viđala retko, a čak je nakon nagodbe kralja Milana s radikalima da napusti zemlju uz značajnu novčanu nadoknadu 1889. godine, po kraljevoj želji bila i proterana iz Srbije, 1891. godine. Od tada Francuska postaje njena nova domovina.

Prognana kraljica nastoji da se školovanje njenog sina nastavi u Francuskoj ili na francuskim uzorima, čemu se kralj Milan Obrenović, takođe francuskih đak, iako politički vezan za Austrougarsku, nije protivio. Na osnovu sporazuma između kralja Milana i kraljice Natalije, bilo je predviđeno da se princ Aleksandar školuje u Nemačkoj (1887–1888), a da više obrazovanje nastavi u Francuskoj. Kada je trebalo da se odlučuje o školovanju Aleksandra Obrenovića, kraljica Natalija piše: „Ja sam izabrala Nemačku zbog svojih predrasuda o antireligijskim idejama u Francuskoj, ali i iz materijalnih razloga: život u Parizu je bio isuviše skup za naše mogućnosti“. Budući srpski kralj će ipak dobiti profesore iz Pariza – Alfonsa Magrua i Albera Malea.

Uvređena nakon proterivanja, Natalija se nije vratila u Srbiju da živi čak ni kada se njen sin Aleksandar Obrenović proglasio za kralja 1893. godine i kada je prestala da važi zabrana njenog dolaska. Aleksandar Obrenović je u zimu 1895. godine posetio svoju majku kraljicu Nataliju u Bijaricu, nakon čega je ona sa dužim prekidima nekoliko puta dolazila u Srbiju, sve dok se nije sukobila sa sinom oko njegove ljubavne veze sa svojom dvorskom damom Dragom Mašin. Stoga možemo smatrati da je od 1891. godine Natalijin život definitivno vezan za Francusku.

Inače, teča kraljice Natalije bio je francuski general grof De Buje, što je, po rečima srpske kraljice,„stalno održavalo i pothranjivalo naše simpatije za tu zemlju, Francusku“. U vreme Francusko-pruskog rata 1870. godine grof De Buje bio je vojni ataše u francuskoj ambasadi u Beču. Stoga su vesti iz Francuske „prirodno, bile tema svih razgovora“ u Baumgartenu, gde je provodila leto kod tetke. O tome je kraljica Natalija Obrenović zapisala: „Tada sam prvi put videla šta znači gledati jedan narod kako pati i kako nacionalna nesreća može razžalostiti isto kao i lična katastrofa“. U svojim Uspomenama, Natalija čak piše: „Sebe sam uvek smatrala kao pomalo Francuskinju – srcem, a posle Rusije, koju sam volela s nekakvim fanatizmom, kako to samo Rusi i Turci znaju, smatrala sam Francusku drugom otadžbinom tokom rane mladosti i nikad u odnosu na nju nisam bila strankinja; njena slava, njene nade, zlopaćenja su uvek bili pomalo i moji“. Stoga i ne čudi što je Natalijin izbor za život van Kraljevine Srbije bila upravo Francuska.

Ubrzo po dolasku u Francusku, kraljica Natalija se u Bijaricu i Parizu povezala sa uglednim ličnostima. Ipak, vesti o bračnom razlazu na srpskom dvoru i skandalima koji su se dogodili obeležili su prve godine njenog života u Francuskoj. Pored glasina koje su se širile u salonima visokog društva, pojavila se i jedna knjiga u kojoj su opisani događaji na dvoru Obrenovića. Iza pseudonima autora knjige Le Roi Stanko et la Reine Xenia (Kralj Stanko i Kraljica Ksenija), koja je publikovana u Parizu 1891. godine, nedugo nakon izgnanstva kraljice Natalije, krio se dobar znalac prilika u Srbiji Svet. Dim. Nešić. Kraljica Natalija je iste godine u Parizu objavila pisma i dokumenta o svom razvodu i progonstvu na francuskom jeziku pod nazivom Mémoires de Nathalie Reine de Serbie. Publiés avec l’autorisation de sa Majesté. Dokumenta su u prevodu na srpski jezik objavljena i u Beogradu, pod nazivom Spomenica NJ. V. Kraljice Natalije. Izvorna građa za istoriju kraljevskoga bračnog spora. Informacije o Srbiji, koje su u francuskoj štampi bile retke, u ovom periodu većinom su se odnosile na brodolom kraljevske porodice.

Dane u Francuskoj kraljica je provodila okružena rodbinom, dvorskim damama i novim prijateljima koji su rado dolazili u njen dom. Draga Mašin je kao dvorska dama prvodila vreme sa kraljicom Natalijom od 1891. do 1897. godine, a zahvaljujući pomoći srpske kraljice školovala je i svoju sestru u jednom od tamošnjih internata. Upravo u Bijaricu, prilikom jedne posete kralja Aleksandra, došlo je do zbližavanja dvorske dame Drage Mašin i srpskog vladara. Pored boravka Drage Mašin, do kraja života kraljicu Nataliju su pratile i njene verne prijateljice sestre Orešković – Mica (Cukić) i Ružica. Život na obali okeana u „malom zamku“, koji je po zabeleškama savremenika imao „divan položaj“ i pored „jednostavne gradnje“, omogućio je bivšoj kraljici mir, kao i kontakte sa uglednim ličnostima, a održavala je veze i sa francuskim i ruskim diplomatama. Verovatno je zbog kraja u kome se nalazio, prirode i belog kamena ovaj zamak privlačio pažnju i divljenje savremenika, kao što je i danas, kada je u vlasništu ugledne porodice Lateker.

Nakon proterivanja iz Srbije, kraljica Natalija je vezala svoj život za  Bijaric. Postoje saznanja da je njena venčana burma položena u temelje Hotel du Palais u Bijaricu, gde sećanja na Nataliju Obrenović i danas žive. U njenu čast su nazvane terme u Bijaricu, na zidu urbane četvrti ispisano je njeno ime, a u gradskom muzeju Bijarica čuvaju se njeni lični predmeti i fotografije.

Viktorijen Sardu, autor pozorišnih komada koji su rado prikazivani na scenama srpskih pozorišta, napisao je komad Spiritisme (Spiritizam), u kome dominira lik jednog Srbina iz Beograda. U pomenutom komadu izvedenom prvi put 8. februara 1897. godine u pariskom Théâtre de la Renaissance, postoje elementi koji bi ukazivali na to da je bivši kralj Milan bio inspiracija i model čuvenog francuskog autora. Srbin, glavna ličnost romana, Mikael Stuca, neka je vrsta posednika bez određene pozicije. Potiče iz otmenog društva, nadaren je za muziku, uspešan ljubavnik, privremeno nastanjen u jednoj vili u blizini Bijarica. Sve navedeno ukazuje na sličnost sa ličnostima i događajima vezanim za kraljevsku porodicu Obrenović. Nije poznato šta je nadahnulo Sardua, ali je moguće da su bile značajne i informacije koje je publikovala kraljica Natalija Obrenović, koja je nakon razvoda sa srpskim vladarem živela u Francuskoj i objavljivala svoje memoare. Pored daleke srpske istorije i tradicije, aktuelni skandaloznidogađaji srpske kraljevske porodice uticali su da i Obrenovići postanu inspiracija francuskih umetnika.

U Francuskoj je kraljica Natalija, pored udaje, donela i jednu od najvažnijih životnih odluka. Religija je oduvek imala veoma bitnu ulogu u njenom životu, a nesreće koje je doživela učvrstile su njenu religioznost. Mesta povremenih boravaka bilo radi odmora ili uprinudi kada je već otišla iz Srbije, Natalija je birala i na osnovu crkvenih sadržaja. Tako jednom prilikompiše kralju Milanu da je Nica jedino mesto na jugu, osimRusije, a za koju Milan neće ni da čuje, koje ima crkvu ida iako je finansijski skupo, jedino tu ima uslove zaboravak. Ruska crkva u Bijaricu, a potom i katedrala,bile su mesta koja je pohodila. Krajem marta 1902. godine prešla je u katoličku veru u skromnoj bolničkoj crkvi u malom mestu Berk sir Mer. Tada su u katoličanstvo sa njom prešle i odane joj prijateljice Orešković. Kraljica Natalija nije samo promenila veru već se i zamonašila.

Nisu još dovoljno istražene sve okolnosti pod kojima je srpska kraljica prešla u katoličanstvo. Čini se da je glavni uzrok ležao u porodičnim problemima, mada su veliki uticaj imali i novi prijatelji koje je upoznala u Francuskoj, a koji su bili ugledni ireligiozni katolici. Smatra se da su na Natalijinu odluku uticaj imale porodica španskog markiza De Kastilja i snažna katolička propaganda, pored njene neosporne želje da nakon ženidbe svog sina simbolično prekine duhovnu vezu sa pravoslavljem, Rusijom (od koje nije dobila podršku) i sa Srbijom. Izgnana kraljicaNatalija je sve više gubila uticaj pa nije mogla da dobijeni podršku neke strane sile, a pre svega Rusije od koje jepodršku i očekivala, i bila je veoma razočarana.Istoričarka Suzana Jovanović, istražujući odnose i vezekraljice Natalije sa Rusijom, piše da je vest o prelasku ukatoličanstvo bivše srpske kraljice Natalije samokratko i uzgred pomenuta u ruskoj diplomatskoj prepisci. Ruski diplomata u Rimu Gubastov izvestio je da jekraljica u pratnji Oreškovića, Kastilja i rođakaVladimira Gike bila na petnaestominutnom razgovorukod pape u Rimu 11. maja 1902. godine; pisao je i da jenjena sestra Marijeta Gika, koja je takođe prešla ukatoličanstvo, kao uzrok prelaska svoje sestre navelaporodične potrese i nemogućnost da utehu pronađe upravoslavlju. Međutim, dodao je i komentar da je upitanju prekomerna ženska sujeta. Kasnije, njena odluka se učvrstila. Nije prisustvovala ni opelu koje je održano u Parizu posle ubistva njenog sina. NJen dom je postao mali paviljon u manastiru Bogorodice Marije u Parizu. Nekadašnja srpska kraljica živela je u prostoru koji je imao salon i trpezariju, zajedno sa Micom Orešković (do 1907. godine), a potom i sa Ružom Orešković (do 1941. godine).

Kralj Aleksandar Obrenović je teško podneo vesti o prelasku majke u katoličanstvo i nastojao je da sazna što više informacija o ovom činu i razlozima. Angažovao je francuskog novinara Malkazunija, bliskog katoličkim krugovima, da prikupi što više podataka. Reč je o slavisti, istoričaru i novinaru Ivanu Malkazuniju,autoru knjige Le Panslavisme et la question d’Orient (Panslavizam i Istočno pitanje), koji je koristio ipseudonim Ivan Korijak. Malkazuni je imao odlične kontakte u francuskom društvu, a posebno u katoličkim krugovima, i uz određenu finansijsku nadoknadu bio je spreman da izvrši usluge srpskom poslanstvu. Savremenici su pisali: „Kraljica Natalija je ovim svojim otpadanjem od vere, baš je zacrnila! On [Aleksandar] ćuti, nikom ništa ne kazuje, ali mu je tugaoko srca! Siromah čovek! Makar i Kralj da je!“ Nije sačuvan Malkazunijev izveštaj, ali bi se iz dokumenata moglo razumeti da je bilo reči o spletu razloga, od kojih je neslaganje sa izborom sina prevagnulo.

Nekadašnja srpska kraljica je utehu nakon ubistva sina pronašla u veri i humanitarnom radu, a živela je skromno i povučeno u pomenutom manastiru Sionske Bogorodice u Francuskoj. Ipak, njeno ponašanje i interesovanje u vreme Aneksione krize, balkanskih ratova (1912–1913) i posebno Velikog rata (1914–1918) pokazuju koliko je i tokom života u Francuskoj bila vezana za srpski narod. U vreme Velikog rata učestvovala je u dobrotvornim akcijama za pomoć srpskom narodu, a zabeleženo je i da je posredovala u uspostavljanju diplomatskih kontakata. Diskretno je posredovala i preko Vatikana u oslobađanju i pomilovanju Srba uhapšenih 1915. i 1916. u takozvanom Banjalučkom veleizdajničkom procesu. Pisana svedočanstva ukazuju na to da je pomagala srpske đake i studente koji su se nakon sloma Srbije našli na školovanju u Francuskoj. Tada se susretala i sa Jovanom Žujovićem, sa čijom suprugom Stanom je bila prijateljica. Jovan Žujović je u svom Dnevniku i pismima pisao o empatiji kraljice Natalije prema srpskom narodu, njenim nastojanjima da svojim kontaktima i vezama pomogne, kao i da se molila za Srbe i Srbiju u čuvenoj bazilici Sakr Ker u nadi da će se odupreti neprijatelju.

Informacije o poslednjim godinama njenog života u Parizu su oskudne i kontradiktorne. Izvesno je kako su njene poslednje dve decenije života protekle skromno, u razgovoru sa kaluđericama i šetnjama Luksemburškim parkom. Savremenici su pisali da je prilikom šetnji delila poklone deci, obilazila znamenitosti Pariza. Novine su pisale i da nekadašnja srpska kraljica živi u bedi, da prosi po ulicama Pariza. Ipak, čini se da su ovo bile samo glasine, a da je sama Natalija odabrala da kraj života provede poklanjajući ono što je posedovala.  Preminula je 5. maja 1941. godine u Parizu. Sahranjena je u prisustvu najbliže rodbine, časnih sestara i nekoliko prijatelja na starom groblju Lardi kod Pariza. NJen grob bio je gotovo zaboravljen, kao i njen život. U Srbiji je veo zaborava prekrio i značajan podatak da je sav imetak ostavila Univerzitetu u Beogradu. Tek se poslednjih nekoliko godina oživljava sećanje na prvu srpsku novovekovnu kraljicu, a udruženja Srba iz Francuske počela su da posećuju njen grob u Lardiju. Danas, 160 godina od rođenja kraljice Natalije, srpski narod bi mogao da joj se oduži restauracijom njenog groba i upoznavanjem sa ovom snažnom ženom, koja je i pored tragedije, koja je obeležila njen život, pomagala Srbiju i srpski narod.