Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Фађони је Далматинац… Међутим, геније нема домовину.
(Наслов новинарског чланка који је објављен 1876. године поводом слике Сиромашна продавачица цвећа)
„Данас, када је развитак цивилизације знатно умањио број несређених егзистенција и свео готово ни на што личне авантуре и пустоловине, живот једног уметника је, може се казати, сав у његовом делу“ (Цар 1925: 5). Године 1855. управо један такав стваралац „мушки је зациликао према божјем сунцу“ (Буковац 1925: 5) – модерни уметник који је до успеха одлучио да дође првенствено трудом, образовањем и изнад свега несаломивом вољом, за разлику од својих претходника који су се ослањали на ексцентричне авантуре да их учине познатим и траженим. Далеко од тога да живот овог сликара није био препун узбудљивих епизода – неке од њих биле су готово филмски невероватне, али Буковац их није стављао у први план. Никада није био познат као онај који је преживео превртање воза и пожар на броду, као онај који је грешком године провео у поправном дому, или као онај који је крчагом пива излечио грозницу која је, пре него што је њега обузела, већ однела многе животе. Био је сликар који се увек истицао својим умећем и вредним радом. Његова упорност није имала граница, прелазила их је водећи га свуда по свету, где је остављао свој траг. Влахо Буковац је „у необузданој радости стварања дао народу и свијету оно, што не пролази никада, а то је: све оно, што је видио, што је умио и што је љубио“ (Војновић 1918: 6).
„Живот данашњих уметника може да се сабије у мало речи: испочетка тиха и подмукла борба за опстанак, затим дуго оспоравани и с муком извојевани први успеси, и најзад одликовање на некој изложби и више или мање заслужена репутација код широке публике“ (Цар 1925: 5).
И заиста, када се читају ове речи које је Марко Цар написао у предговору Буковчеве аутобиографије, сликарев цео живот може стати у неколико кратких црта. Међутим, није лако сумирати један живот, који јесте био испуњен невероватним препрекама, изузетно тешким приликама и представљао константну борбу, јер се неретко чинило да Буковац стоји сам против свих. Да су се његови успеси мерили уложеним трудом, одмах би попримили светске размере, али то се није десило. У почетку су постојали само као трачак онога што ће касније доћи, а требало је да одмах буде ту. Његово прво одликовање дошло је много касније у односу на очекивања и жеље самог сликара, али сви ови догађаји уткани су у његово дело и представљају нешто много више од једног пуког шаблона по којем су, нажалост, многи уметници живели. Буковац је на двестотинак страница описао свој живот, али то је само зато што свако његово дело у себи носи хиљаде речи које сведоче о његовој чудесној судбини. Неме речи – речи у бојама, у светлу и правилним облицима – оне су права сликарева аутобиографија, а Мој живот је неки вид приручника којим се служимо како бисмо разумели утицај животних околности на његово дело.
Буковац је „већ у дјетинству осјетио да му у души тиња божански пламичак нечег великог, неодољивог и неугасивог, што велики људи називају генијем“ (Војновић 1918: 5). Он се увек враћао овом позиву, иако је требало да прође доста времена како на сликарство више не би гледао као на „једну врло угодну забаву“ за коју, како наводи,
„ни сањао нијесам да бих у томе послу могао имати успјеха и до нечега дотјерати. Сматрао сам сликарство као једну пријатну разбибригу, и када сам понешто радио, крио сам се у поткупље, да нико не види шта чиним“ (Буковац 1925: 38).
То су била времена када је зарада била много важнија од праћења својих снова који не гарантују пун стомак. Против тога Буковац се није борио и током живота заиста јесте радио све што је могло да му у датом тренутку обезбеди кров над главом. Међутим, то исто сликарство које је у почетку било само „разбибрига“ све се више увлачило у његов живот, док коначно није одлучио да раскрсти са свим што га је икада одвлачило од тога да се у целости посвети сликању и прихвати да за њега постоје само платно, боја, четкица и соба пуна светлости.
„Светлост је, наиме, та чудотворна сила којој је све могућно и која своје поклонике и своје љубимце далеко одводи […] Светлост и боја, то је као да речемо: живот и весеље“ (Цар 1925: 8) – и заиста је за Буковца представљала први услов да се на слици нађе оно у шта његове очи гледају. То га је на првом месту привлачило импресионистима. Међутим, Марко Цар истиче да је „Буковац био сувише добар цртач да би могао бити прави импресионист“ (Цар 1925: 9). Импресионисти нису марили за правилности, на неки начин чак су настојали да је наруше – да раставе облик и изађу из његове правилне форме, што Буковац никада није био кадар да учини. Сâм је говорио да је цртање „база умјетности, јер шта ти вреди боја, ма како да је у себи лијепа, ако не умијеш да владаш обликом“ (Буковац 1925: 72). Нове струје у уметности, које као да су биле без икаквих узора, оштро је осуђивао. Покушавао је да разуме зашто су се модерни сликари одметнули од традиције и својим делима постали „карикатуре сваке естетике“, зашто учитељи више не упућују на грчке узоре већ их „штите“ од туђих утицаја како би сачували неку своју индивидуалност, у којој он није видео никакав квалитет. Традиција доноси знање и укус, а „умјетници без традиције, то су, у најмању руку, људи без чврсте оријентације, па зато данас на умјетничком пољу и видимо неке наказне појаве, које се сваког часа новим именом крсте“ (Буковац 1925: 95). Овде Буковац апострофира експресионисте, кубисте и дадаисте, за које је говорио да су чиста негација сваке лепоте и да „њихова најезда није мање штетна за умјетност, но што је била најезда варвара за питому грчко-латинску културу и цивилизацију“ (Буковац 1925: 95). Посматрање и поређење различитих модела пут је ка савршеној и складној целини, а управо је антика створила једну идеалну визију лепоте и сликар се овом извору увек враћао, као једином узору који је изнедрио савршени осећај хармоније.
Док је радио на Гундулићевом сну мисао о „ултра-модернистима“ и даље га није напуштала. Предмет је био тежак и захтевао је озбиљног мајстора, и док је четкицом прелазио по платну трудећи се да што верније прикаже оно што је изречено у стиховима, није могао а да се не запита како би сви они кубисти, дадаисти и футуристи конкретно приказали лице из стихова. Ту њиховом филозофирању и „нашараним загонеткама“ није било место, и Буковац их је сматрао апсолутно несхватљивим.
„У области умјетности треба да говори само четкица и длијето, боја и облик. На што мудровање у масној боји или у пастелу, ако рука или нога или глава није добро нацртана, ако ма који умјетнички приказ нема правог тона и карактера?“ (Буковац 1925: 162),
а како горепоменути нису поштовали форму и облик, за њих је сликар имао само савет да би најбоље било да четкицу заувек баце и почну да се користе пером, јер филозофирање у сликарској уметности не би требало да постоји. До краја живота Буковац је осуђивао њихово уверење да је модерни уметник већ рођен као мајстор и да било који вид образовања може само да их уназади, као и угледање на претходнике.
Литература
Буковац, Влахо (1925). Мој живот. Београд: Народна мисао.
Војновић, Иво (1918). „Предговор“ у: Влахо Буковац. Мој живот. Прир. Божо Ловрић. Загреб: Књижевни југ. 5–6.
Пеић, Матко (1986). Портрети хрватских умјетника 19. и 20. стољећа. Загреб: Аугуст Цесарец.
Цар, Марко (1925). „Предговор“ у: Влахо Буковац. Мој живот. Београд: Народна мисао. 5–16.
http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/gospar-od-mnogo (приступљено 20. 10. 2025)
Остави коментар