Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Кроника паланачког гробља у својој завршној форми појављује се – подељена у два дела – тек 1958. године и представља најзрелије и у уметничком смислу најцеловитије дело Исидоре Секулић. Све што је најбоље у њој као приповедачу нашло је место и осмислило се управо у овој књизи. У извесном смислу ово дело налик је на „летописе малих наших градића, села, гробаља”. То је историја живота и људских судбина, али и историја многих умирања људи, места и духа који их настањује и чини да буду оно што јесу. Иначе, материјал за ове своје хронике Исидора је налазила не само у малограђанском свету и паланачком месту у којем је живела и чији је амбијент добро познавала (Земун), него и у паланачком гробљу, у натписима на гробовима и у историји тога гробља. Добро је било познато њеним савременицима да је она скоро до краја живота чувала своју „црну свеску” у коју је уносила све што би записала на земунском гробљу или чула од гробара. Она је уосталом, била чест посетилац гробља још док јој је отац био жив. И у позним годинама свога живота она се сећала његових речи које је једном, док су шетали, изговорио: „Сваки овај гроб су пет књига, ето посла ако коме треба!” Она ће те речи дуго носити као завештање и унутрашњу обавезу да књигом одговори на очеву констатацију, што је на крају и учинила.
Материјал за Кронику Исидора Секулић је налазила и у монографији и разним записима о Земуну, Земунцима и свему што је чинило актуелни живот те паланке која је била под Аустроугарском. А о настанку саме Кронике и о томе шта ју је условило, Исидора Секулић је говорила: „Ја сам, као што ваљда знате, унела у своје текстове, на овај или онај начин, све из амбијента у којем сам провела највише и најдуже своје младе дане”. А на питање да ли у њеној приповедачкој и хроничарској прози има и нешто од ње, да ли је у њима и она, Исидора Секулић је одговорила: „Цела. Од главе до пете. И свих мојих”. Она је, дакако, у „кронике” уносила и своје искуство везано за неке друге паланке и за живот тих паланки; уносила је и универзални или свевремени смисао паланачког живота уопште, па ма где он био.
Кроника је у летописној форми и пуна је разних људских карактера и судбина, несрећних бракова, сиротих и усамљених, људи са много снова и амбиција, ситничавости и доброте, зависти и великодушја. Међутим, тежиште је увек на пролазности и нестајању. Из Исидориних хроника сазнајемо и да је живот напор, мука, самоодрицање, патња, брига и стрепња, сан и надање, али, на крају, све се претвара у „дим” и ништавило. Крај свега је – гробље и нестајање.
У овом делу Исидора се показује и као вешт аналитичар социјалних кретања и врстан сликар психолошких стања. Њу интересује живот паланке на општем, али и на појединачном плану; интересују је међуљудски односи, људске преокупације, здраворазумско и нагонско у њима, навике и опсесије људи, стил свакодневног живљења. И све то са намером да се покаже како функционише свакодневница, како дише паланка, који су то механизми који је покрећу и одржавају у животу. Зато у њеним хроникама по речима Јована Деретића живи и колективни лик паланке; у изношењу историје својих јунака Исидора често даје јавно мњење, шта се причало и мислило о појединим случајевима у паланци, разазнају се поједини гласови као носиоци јавног мњења (Деретић: 1014).
У свим хроникама Исидора пружа увид у филозофију паланке, при чему се подразумева одређени стил и начин свакодневног живљења. Сматра да је паланка форма људског понашања и трајања. Она је, као таква, увек иста, свуда присутна, па зато и вечна, независно од човековог станишта и величине места у којем се живи. Жели се рећи да је свако мање место паланка за себе, а у великим градовима ствара се мноштво паланки; има их у разним сферама, на разним нивоима: Једно надлештво, једна фабрика, једна банка, једно посланство, свугде се ту крије по једна мања или већа паланка, збир уских живота у паланачком оквиру, па и менталитету (Секулић: 49).
Паланка је у свом трајању једнолика – налик је на баруштину коју је покрила жабокречина. Она не трпи нове људе, нова понашања, другачија размишљања. Најбоља илустрација је госпа Нола (из истоимене приче) и њен долазак у паланку, начин њеног понашања, одевања и живљења. Све то наилази на оговарање, критику, знатижељу и страшну потребу да се све што је она изблиза осмотрила и у све појединости њеног живота продре снагом радозналости. Паланка има своје неписане норме по којима се влада и нека своја овештала размишљања, па зато све што одудара од тога презире и са свим што јој је страно она се безобзирно обрачунава. А у бити паланачког духа је да површно закључује и никада не трага за дубоким разлозима када су у питању други људи и другачија понашања. Животом паланке, дакле, управљају оговарање, завист и стална потреба да се контролише туђи живот. У њој приватност не постоји, све је подложно „суду чаршије”.
Дух паланке је врло статичан и обележен је учмалошћу – ништа се не мења, мало се шта догађа, па је зато и прижељкивање скандала и уживање у скандалима наглашено. А да би нешто могло да прерасте у скандал и да буде новост, као што је била појава госпа Ноле у паланци, као што је удаја и развод њене сестре Јулице, као што је Тошино убиство и похара њихове куће, потребно је да се јави изненада и неочекивано. Скандал паланци служи да сваког појединца који покуша да унесе промену или живи по сопственим правилима буде сломљен, тако што ће га средина или натерати на компромис (асимилацију) или га потпуно изоловати и духовно уништити.
Карактеристика паланачког духа је, између осталог, и то да се може притајити и да дуго вреба људе и њихове поступке да би се могло осуђивати или лити лажне сузе из лажног сажаљења, или пак да би се изигравала тобожња забринутост. Наравно, паланка то увек чини гестовима и фразеологијом која је увек препознатљива, а може се рећи, и увек иста. Паланку мучи радозналост која, ако не буде убрзо услишена, прераста у неодољиву глад за информацијом. Некада толико губи стрпљење да прелази у агресију: сачекује, сусреће, залази у интимни живот човека – Наравно, паланка је знала да је ту много измишљеног, и стала је вребати удовицу на улици, и при излазу из капије (Секулић: 68).
Паланка је увек жељна новости; када их се докопа, пушта их у саобраћај таквом брзином да се брзо сазна за „новост”. „Бежична телеграфија” је њен изум, каже на једном месту Исидора Секулић. Она има и своје телале који су преносиоци сваке „новости”. Њена реакција је увек у виду згражавања, чуђења, а оговарање и клевете посебна су средства њеног обрачуна са непожељнима. Као пример функционисања паланке може послужити и овај одломак из „Госпа Ноле”: Шта ли то може бити? Доктор је озбиљан човек, а за Јулицу се никад ништа није чуло. Маркиз?[…] Ко би се дотупаван удао за Маркиза![…] Зашто ли су се растали! – То, то кажите ви мени, ако можете, а да су се растали, то се зна већ од синоћ…(Секулић: 97).
Паланку карактерише и поновљивост (из дана у дан), празнина живљења, бесадржајност и убогост трајања. Навешћемо пример који најбоље осликава испразност паланачког живота: Уф, никад подне дочекати! Никада суботу дочекати! А од једног до другог госпојинског вашара је вечност! Време се укамари и стоји, и дође некима да га лопатама раздрмавају и руше. (Секулић: 101).
Паланка не воли издвајање, већ тражи прилагођавање устаљеним обичајима, и ономе што је важеће у том месту. Значи, умесно је поштовати дух паланке ако се жели живот без провокација и стресова. Јер, како рече Радомир Константиновић у својој студији Филозофија паланке, „бити у духу паланке значи бити у њеној вољи, тако што ће се оно од јуче поновити” (Константиновић:14–15) и тиме испунити очекивање паланке и постићи сагласје са паланачким духом. Паланка је вечна форма људског друштва, вечна и свуда присутна, тиха и запарложена, духовно учмала и зла, оговарачка и устајала, погубна и опасна као живот. Исидора нам је овим делом указала да паланка није само пасиван декор, већ активна, деструктивна сила која гута људску индивидуалност, док је гробље једини сведок те тихе и непрестане борбе.
Литература:
- Деретић, Ј. (2007). Историја српске књижевности, Sezam book, Београд, стр. 1010–1017.
- Константиновић, Р. (2024). Филозофија паланке, Лагуна, Београд
- Леовац, С. (1986). Књижевно дело Исидоре Секулић, Вук Караџић, Београд
- Поповић, Р. (1996). Исидорина бројаница, Просвета, Београд
- Секулић, И. (2001). Кроника паланачког гробља, Stylos, Нови Сад
Остави коментар