Аутор: проф. др Борис Стојковски
Ван сваке сумње најзначајнији период историје града Суботице започео је 1779. године, јер је 1. септембра речене године Суботица постала слободан краљевски град и понела име Марија Терезиопољ. Елибертација је имала много последица по развој града. Српска заједница, иако тада већ малобројна, имала је своје важно место у градском животу, упркос дискриминацији коју су православни осећали након 1779. године. У време елибертације Марија Терезиопоља и након ње парох при православном српском храму Светог Вазнесења Господњег био је Јован Петровић. У питању је ван сваке сумње једна свестрана, специфична личност која уз то спада међу најзнаменитије особе у историји суботичке цркве и целе српске православне заједнице у граду. Јован Петровић је рођен највероватније 1732. године баш у Суботици, а супруга му је била Паула Илић са којом је имао двојицу синова Тимотија и Александра, као и четири ћерке. Нажалост, до данас нису сачуване најстарије црквене књиге и матрикуле, те је његов датум рођења заснован искључиво на старијим сазнањима, првенствено Марка Протића. Јован Петровић је као суботички парох водио жустру борбу за српску равноправност у граду и тражио бројна права за православно становништво Марија Терезиопоља и њихов храм. У све те активности црквене општине и српске заједнице био је непосредно укључен, а његово име је фигурирало у молбама и жалбама православне црквене заједнице које су преостале до данас као архивски извори првог реда. Умро је у Суботици 1807. године. Осим што је био парох при реченој цркви, Јован Петровић је био и намесник протопрезвитерата (протопопијата) сегединског (латински је називан vicarius Prothopopiatus Szegediensis), и као такав је наведен у низу докумената. Како би се реконструисали његов живот и дело потребно је завирити у архивске списе Архива Српске православне црквене општине у Суботици, затим у фундусе Историјског архива Суботице, те Мађарског националног архива. Што се језика тиче, грађа је писана српскословенским и славјаносербским језиком, када су у питању српска документа, као и на латинском и посебно занимљиво на буњевачком језику онога доба. Ова документа на буњевачком важан су језички споменик за историју и културу Буњеваца на подручју Бачке, али и целе Монархије, где је било припадника овог народа у овој епохи. Од 1743. године, када се могу пратити документа привилеговане коморске вароши Сент Марија низ је писаних споменика на буњевачком, икавицом, али мађарском ортографијом. Из децембра исте године је већ распис Бачке жупаније, донет у Сомбору, о утврђивању годишње принадлежности кућних и слугу на салашима. Постоји још знатан број докумената, од неких препорука у вези са службама у граду или тема везаних за трговину у граду и бројних других докумената који су издавани у граду писаних управо на овај начин. Пракса да се поред немачког, латинског и мађарског у кореспонденцији користи и буњевачки језик/дијалекат писан старом мађарском ортографијом настављена је и након елибертације 1779. године.
Поред ових цитираних докумената писаних на буњевачком, у ово доба, али и касније разнолики су списи који су вођени у црквеној општини Суботице, односно Марија Терезиопољу на више језика. Свакако, највише их је на српском језику, и ту је занимљив један рачун, Конта јер је издата На страну цркве восточне храма Свјатаго Вознесенија. Из исте, 1797. године, је и рачун за грађевински материјал писан на немачком језику, а низ докумената из ове епохе, првенствено рачунских списа, који су у великој мери и сачувани, управо су вођен на немачком. На крају и на мађарском постоји низ докумената, опет првенствено рачунских књига, где се спомиње Rátz templom. Управо највећи број поменутих архивских извора из суботичке црквене општине јесу ови документи и везани су за доба када је Јован Петровић био парох у Суботици. Они некада делују сувопарно и често неко може да помисли да су то списи који не пружају пуно информација, али у ствари је баш супротно. Када је у питању историја Срба у Суботици на основу ових рачунских књига могу се наћи помени и знаменитих суботичких Срба. Тако се наводи и један по имену Јован Вујић, који је извесно припадник једне од најугледнијих српских суботичких породица. Речене признанице су показатељи и редовних радова на поправци храма, набавци разних потрепштина, од грађевинског материјала до услуга самих мајстора, који су сви уредно вођени, како у време свештеника Јована Петровића, тако наравно и у доба његових наследника.
Сви ови документи речито сведоче о једном узбудљивом и врло живом црквеном животу у Марија Терезиопољу. У контексту свега овога, треба истаћи и да се свештеник Петровић старао и о црквеној дисциплини. О томе речито говори његово писмо послато градској управи од 19. новембра 1779. године где, поново на буњевачком језику, и старим мађарским правописом писано, тражи казну за Стефана Арадског који је на дан Светог Јована Златоустог, још доста пре литургије, кренуо да коси. Како је то било у супротности са одредбом о обавезном поштовању црквених празника, то је Петровић захтевао да овај Суботичанин буде кажњен.
Ови документи попуњавају озбиљне лакуне које постоје у историјским изворима, пре свега онима похрањеним у Архиву Српске православне црквене општине Суботица. Најстарији циркуларни протоколи мало дају података о делатности Јована Петровића, односно изузетно ретко га спомињу директно. Ради се о најстаријим сачуваним списима у овом архиву, датованим од 1761. до 1807. године у којима се налазе различите окружнице карловачких митрополита и епископа бачких, те различити рескрипти и друга документа која су издавале највише државне власти оновремене Хабзбуршке монархије. Ту се налази и препис Патента о толеранцији, затим информације о смрти Јосифа II, те крунисању цара Леополда II Хабзбуршког, рату са Турцима, оснивање богословије у Сремским Карловцима и бројне друге информације. Наравно, гро ових списа тиче се црквене дисциплине, али и школства, свакодневног живота цркве, те смена свештеника или неких других догађања унутар цркве. За саму Сент Марију, односно од 1779. године Марија Терезиопољ, број података није велики, а у оквиру њих неки који се тичу конкретније делатности свештеника Јована Петровића су још скромнији.
Суботички свештеник и значајан историчар из прве половине ХХ века Марко Протић је писао да је од 1799. године у Суботици парохија при вазнесењској цркви била упражњена, па је две године трајала преписка око повољног кандидата, а да при томе неки свештеници нису ни желели да дођу у Марија Терезиопољ на службу. Паралелно са Јованом Петровићем свештеници у Марија Терезиопољу су били Михаило и Кирил Поповић. Вероватно је неки од њих био премештен или преминуо, па је од 1801. године на парохији при световазнесењској цркви у Суботици Симеон Станимировић, такође једна веома образована личност, који је био и катихета и учитељ при школи, а том учитељском позиву је био одан готово колико и свештеничком. Видећемо доцније да је наука била једно од највећих интересовања Јована Петровића.
Али, постоје и други списи из архиве суботичке Црквене општине, захваљујући којима можемо да пратимо и друге аспекте црквеног живота, попут оних како је текла обнова самог храма и рад на њему. Како се све ово дешавало у време када је парох при цркви Светог Вазнесења Господњег био баш Јован Петровић, јасно је да је он морао бити упознат са овим бројним променама које су имале за циљ да свеукупно ојачају српску православну заједницу у граду. Звоник је први пут покривен лимом 1791. године, али то је био само почетак који је водио ка првој великој генералној обнови суботичке цркве. Постоји неколико уговора од фебруара и јула 1800. године који су склапани, а у вези са различитим активностима око Вазнесењског храма, највише везано за разне поправке и друге послове. Ови уговори су изузетно занимљив историјски извор због много чињеница. Наиме, ту се види како је српска православна заједница преписку са властима вршила на немачком језику, али и на латинском, те да је епархијска конзисторија требало увек да прочита и прихвати документ који је послат из Марија Терезиопоља и његове православне Црквене општине. Још један додатни разлог због чега су ова документа ванредно битна јесте и један добро очувани печат Источне маријатерезиопољске општине, односно у оригиналу Восточнаго Мариаθерезиополского обштества (име града се писало са грчком тхетом у то време) на коме је било приказано Вазнесење Господње.
Велики број докумената сведочи о томе како је у време кад је парох при световазнесењском суботичком храму био Јован Петровић рађено подоста на обнови саме цркве и како су се и најугледнији суботички Срби старали о своме храму заједно са својим надлежним свештеником. Још 1802. године угледни грађанин Марија Терезиопоља Јован Милосављевић је био у Бечу где је гледао да купи кров за цркву, односно, вероватно да наручи материјал за обнову вазнесењског храма. Занимљиво је да је на једном другом документу из исте године сачуван његов печат који чине калиграфисана и испреплетана слова Ј и М. Он је потписан у том писму као епитроп цркве. Ради се о документу којим се унајмљују неки радници за радове на храму, а помоћ је наново тражена и од градског Магистрата. Документ је сачуван у немачкој и славеносрпској верзији. Из исте године је Тевтер у коме су пописани балван, креч и други материјали потребни за реновирање храма. У том тевтеру је бележено и колико кола балвана је који грађанин пренео. У црквеном архиву у Суботици сачуван је и низ рачуна за прозоре и друге радове вршене на храму те године. Документа су на немачком или славеносрпском језику у зависности од упослених људи, а има их и на латинском. Помоћ за обнову цркве скупљана је и током 1803. године, па је и за тај период остао одређен број докумената, из којих се сазнаје да су и поједини становници Шандора (Александрово, насеље на улазу у Суботицу, иначе се у документима користио и назив Шандор паралелно) узели учешће у обнови суботичког храма. Локално становништво је махом помагало у транспорту и набавци дрва. Молба за помоћ послата је и тадашњем епископу бачком Јовану Јовановићу. Током 1803. године састављан је и списак ствари потребних за украшавање икона и Богородичиног трона, па су навођене и сребрне круне за иконе, бисери и друге драгоцености којима су православни желели да још више украсе свој храм. Међу бројним сачуваним документима издваја се један уговор од маја 1803. године на коме се, осим печата Јована Милосављевића, налази и печат Јована Живановића на коме је сидро и латинична слова I Z са све стране сидра. Оно је окружено венцима маслина, ловора и још неких биљака.
За историју самога храма значајно је да је 1804. године извршена значајна и детаљна рестаурација целог објекта, те да су изведени обимни радови, када је црква продужена (око 11,40 м) и проширена (око 1,50 м), када је над припратом начињена хорска галерија са даскама на поду. На храму је постављен и позлаћени бакарни крст и стављен је мермер. Врата су била од храстовине, а мермерну крстионицу даровао је Атанасије Манојловић. Највећи део грађе донет је из Пеште бродовима Дунавом, па су Суботичани одлазили по њу у Бездан, а по балване у Мартонош.
Видимо, дакле, да је време када је у маријатерезиопољксој цркви Светог Вазнесења Господњег православни парох био Јован Петровић, иако не само он, доба када су вршене велике преправке и проширења цркве. Подсетићемо се, сама црква је почела да се гради 1723. године, а 1726. године је градња завршена. Вероватно је и пре 1723. године постојала нека старија дрвена црква о чему постоје индиректна сведочанства. Но, јачање самог града Марија Терезиопоља, па самим тим и мале, али угледне, српске православне заједнице и њене црквене општине, дали су прилику да и њихова црква засија пуним сјајем и да постане један од препознатљивих симбола Марија Терезиопоља, слободног краљевског града. Свештеник Јован Петровић оставио је значајан траг и у другим делатностима, због чега свакако завређује да се о њему пише и говори, јер је личност коју вреди извући из заборава, а која је својим свестраним радом то посебно завредела.
Остави коментар