Italijanska Libija

20/03/2020

Autor: Danilo Koprivica, politikolog

Živimo u vremenu u kome značajan deo međunarodne javnosti očekuje od Srbije i od srpskog društva da se iskrenije suoči sa nedavnom prošlošću, smatrajući taj proces gotovo eliminacionim testom demokratije. Svesni neminovnosti suočavanja i u potrazi  za mogućim rešenjima, posegli smo za istorijskim primerima iz dvadesetog veka, na osnovu kojih ćemo pokušati da se podsetimo, ali i da naučimo, kako su se sa vlastitom prošlošću suočila društva koja sebe smatraju uzornim demokratijama.

Suočavanje sa prošlošću – iskustva demokratskih društava (6)

ITALIJANSKA LIBIJA

Italijanska Libija bila je kolonija Kraljevine Italije, formirana  1934. g. od Kirenaike, Tripolitanije i Fezana koje je Italija preuzela od Osmanskog carstva tokom rata 1911 – 1912. g. Krajem tridesetih godina, Tripolitanija je kao najrazvijeniji deo kolonije doživela značajan ekonomski razvoj a oko 60.000 Italijana je u njoj našlo novi dom. Lojalnim Libijcima, koje je Musolini nazivao „italijanskim muslimanima“, zagarantovana je individualna sloboda i nepovredivost vlasništva, a od 1939. g. kraljevim dekretom i pravom na službu u italijanskoj vojsci i civilnoj administraciji. Istorija je zabeležila da su libijski vojnici činili veoma pouzdane i efikasne  jedinice fašističke armade.

Ali istorija pamti i period italijanske krvave vladavine i brutalnog terora koji je ovome prethodio. Zbog  žestokog otpora pojedinih narodnih pokreta koji je  trajao gotovo dve decenije, Italijani su primenjivali neodmerenu i krajnje nehumanu odmazdu nad civilnim stanovništvom. Libijcima je  masovno oduzimana imovina radi ustupanja italijanskim doseljenicima, a  beduinska plemena su izmeštena u neku vrstu koncetracionih kampova, dok im je stoka desetkovana. Sve to, kao i masovne egzekucije pobunjenika i upotreba hemijskog naoružanja, bili su sasvim dovoljan povod da italijanski premijer Silvio Berluskoni 2008. g. tokom posete Libiji i Gadafiju uputi javno izvinjenje libijskom narodu i najavi buduću isplatu odštete od 5 milijardi dolara.

Ovo je kratak siže za ono što sledi, a to je pokušaj da se objektivno evociju događaji započeti 1911. G., kada je Italija, bez značajnijeg osmanskog otpora, izvršila pomorsku invaziju na obalu Libije.

LIBIJA – ZEMLJA I LJUDI

Libija je po površini četvrta zemlja u Africi a šesnaesta zemlja u svetu. Zauzima  1.759.540 km2. U odnosu na to prostranstvo, njeno stanovništvo je u proseku malobrojno i krajnje neravnomerno raspoređeno. Gotovo  90% od 6,5 miliona stanovnika, koliko ih je bilo prema popisu iz 2010. g. živi u priobalnom pojasu,  čija  je površina 10% ukupne površine zemlje. 88% stanovnika Libije živi u gradovima, od kojih su najveći milionski Tripoli i  Bengazi i značajno manja El Baida, nekadašnja a planiralo se i buduća prestonica ove velike zemlje. Arapi i arapizovani Berberi čine oko 96% populacije a u manjem broju prisutni su Jevreji, Kopti i mali broj Italijana.  97% stanovništva ispoveda islam (suniti) i 90% govori arapskim jezikom.

NOVIJA POLITIČKA ISTORIJA

Zemlja je pod turskom vlašću bila sve do 1911/12. g. a provincije-vilajeti Tripolitanija, Kirenaika i Fezan nisu imale jedinstven državni karakter. Tek je Italija ujedinila zemlju, nazvavši je Libijom.  U Drugom svetskom ratu Libija je bila poprište značajnih bitaka tokom Severnoafričkog pohoda. 1951. g. Libija je odlukom OUN postala nezavisna država – Ujedinjeno Kraljevstvo Libija, a 1963. g.  menja ime u Kraljevina Libija. Upravo ta promena imena je imala za cilj da naglasi potrebu za jačanjem centralne vlasti koju je personalizovao kralj Idris. Ta potreba se dodatno pojačala nakon što je 1959. g. došlo do pronalaženja velikih rezervi nafte. Umesto da pristiglo bogatstvo bude izvor svedruštvene blagodeti, ono je postalo izvor sve većeg raslojavanja, pa je ubrzo, 1969. g., po ugledu na Egipat, došlo do revolucije, koja je bez prolivanja krvi i sa svega 48 metaka dovela do ukidanja monarhije i proglašenja Libijske Arapske Republike.

Prva zemlja koja je priznala novu vlast je bila Jugoslavija. I to Gadafi nikada neće zaboraviti, kako Titu, tako ni Jugoslovenima. Nacionalizovane su sve naftne kompanije i sve banke, proterano je 25.000 Italijana i značajan broj Jevreja i ukinute su sve političke stranke.  Slede 42 godine vladavine Muamera el Gadafija,  zemljom koja  je nazvana (Velika) Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija, a kako je vođina ambicija na svetskoj političkoj pozornici rasla, tako je i zemlji dodat deo s početka naziva – Velika.

„PACIFIKACIJA”  LIBIJE

Nakon Italijansko-turskog rata 1911 – 1912. g. započinje vreme koje je privuklo našu pažnju. Bez obzira na skroman otpor Turaka italijanskoj invaziji, Italijanima je trebalo dvadeset godina da slome otpor sunitskog nacionalističkog pokreta Sensusija, kojima je planom „pacifikacije” zemlje, bilo zabranjeno okupljanje  i vršenje bilo kakvih religioznih ili društvenih aktivnosti. Vođa pokreta bio je  Omer Muhtar, učitelj Kurana, čovek sposoban i da naredi i da nauči. Italijani su ga uhapsili, osudili i javno obesili 1931. g. Muhtaorov lik nosio je Gadafi na grudima tokom poslednje posete Rimu, posvećene su mu mnoge knjige a njega je u filmu „Pustinjski lav” glumio Entoni Kvin (1981).

Zbog izuzetne podrške u narodu, naročito među Beduinima, samo tokom 1931. g. pogubljeno je preko 12.000 ljudi. Iz Kirenaike je prisilno preseljeno oko 100.000 ljudi, pretežno  u petnaest logora koji su se većinom nalazili u pravcu egipatske granice.  Iako ih je fašistička propaganda slavila kao inkubatore evropske civilizacije, o njihovom karakteru najbolje govori činjenica da je u njima skončalo oko 40.000 ljudi.

Broj stanovnika Kirenaike opao je sa 255.000 (1928) na 142.000 (1931). Sa ljudima su nestajala i njihova stada. Uništen je stočni fond pa je broj ovaca i koza u istom periodu opao sa oko 880.000 na 120.000.

Tokom potrage za Muhtarom, 1930. g.  Italijani su upotrebljavali bojni otrov – mustard koji se proizvodio u Mogadišu u tadašnjoj Italijanskoj Somaliji. Dokazano je da su bačene 24 avio-bombe na sela-oaze u kojima su se navodno krili pobunjenici. Na kraju, Muhtar je uhvaćen, osuđen i javno pogubljen.

  1. g. Italija je ujedinila zemlju, nazvavši je Libijom. I tek od tada počinje deo priče o kome se u Italiji danas može štošta čuti. Za guvernera nakon Badolja dolazi Italo Balbo i od 1934. g. nastupa razdoblje vidljivog ekonomskog a donekle i ukupnog društvenog progresa. Tripolitanija je doživela  ekonomski bum a oko 60.000 Italijana je u njoj našlo novi dom. Jasno, dobrim delom na posedima onih kojih tu više nije bilo. 1939. g. 40% stanovništva grada Tripolija i 35% stanovništva Bengazija činili su italijanski doseljenici. Musolini prijateljski nastrojene Libijce naziva italijanskim muslimanima. Od 1935. g. im je zagarantovana individualna sloboda, nepovredivost vlasništva a od 1939. g. i pravo na službu u italijanskoj vojsci i civilnoj administraciji. Libijski vojnici bili su najlojalnije jedinice fašističke armade, sa kojom su u savezu bili mnogi muslimanski narodi  severoistočne  Afrike.

Pomenuti Balbo je za godinu dana duž mediteranske obale podigao put Via Balbia dug 1882 km. Povezujući obalu od Tunisa do Egipta putem koji je bio širok 7m, sa dvadesetak  mostova i slavolukom Fileni koji je srušen po dolasku Gadafija na vlast. Uz put su podignuta i mnoga naselja u Kirenaici za italijanske koloniste. Iako je bio iz samog vrha fašističkog pokreta, jedno vreme i vođa crnokošuljaša, Balbo se zalagao za suzdržaniju vezu sa Nemačkom i za ratnu neutralnost. Nastradao je navodno greškom  1940. g., kada je italijanska protivvazdušna odbrana oborila njegov avion.

___________________________________________________

(O) PUKOVNIKU NEMA KO DA PIŠE

Smejali mu se ili mu se divili, smatrali ga međunarodno destruktivnim autokratom ili narodnim mesijom, doživljavali ga putujućim političkim cirkusantom ili iskrenim promoterom beduinske tradicije, Gadafijevoj eri niko ne može oduzeti činjenice koje su pouzdan svedok vladavine čoveka, čija je poreklom beduinska porodica kao retka u to vreme , zaista odvajala od usta kako bi se Muamer školovao.  Njegova vladavina, koja je po standardima zapadne demokratije bila izrazito autoritarna i preduga, bila je teško pojmljiva modernom liberalnom umu i njegovom racionalnom političkom biću koje je u dva navrata sa različitim kontekstom ali sa nesumnjivo istim ciljem razorilo Libiju.

–              Indeks humanog razvoja bio je najveći u Africi, a Libija je od siromašnog i izrazito raslojenog društva u vreme monarhije  postala oaza socijalne sigurnosti;

–              82% ljudi je znalo  da čita i da piše. Bila je to najviša stopa pismenosti u  Africi;

–              obrazovanje je bilo  besplatno za sve građane i obavezno na sekundarnom nivou;

–              bilo je 12 državnih i nekoliko akreditovanih privatnih univerziteta i 84 obrazovne institucije;

–              obrazovni budžet je iznosio  i do 38,2% (1998) državnog budžeta ove nekad izrazito bogate afričke države.

____________________________________________________

VREME ISTORIJSKOG PREKRAJANJA

Niko nikada nije odgovarao za zločine počinjene u Libiji. Nekadašnji akteri zločina nisu procesuirani, što zbog međunarodne zaštite, što zbog istorijskih okolnosti.

Rodolfo Gracijani, vojni komandant i guverner u Libiji i vicekralj Etiopije, čovek odgovoran za mnoga zlodela u Africi, predvodio je Italijane u finalnim akcijama pri uništenju Muhtarovog pokreta. Nakon rata suđeno mu je za zločine na evropskom tlu i osuđen je na 19 godina zatvora. Nakon što je odležao nepune tri godine, već 1952. g. se stavio na čelo neofašističkog pokreta. Zato i ne treba da čudi što mu je  2012. g.  nedaleko od Rima u prisustvu predstavnika Vatikana, podignuta  bista.

Pjetro Badoljo je u to vreme, kada su se desila etnička išćenja i surove odmazde, bio guverner Libije. Vinston Čerčil je, prema Kembelu, učinio sve da zaštiti Badolja i u slučaju zločina u Libiji i u Etiopiji, o čemu smo prošli put više govorili. Bila je to nagrada britanske imperije za njegovu antinacističku politiku tokom Drugog svetskog rata.

Italo Balbo, guverner Libije i vođa svih crnokušuljaša, ali takođe i ličnost nimalo naklonjena saradnji sa Nemcima, čija je kolonizatorska uloga ocenjivana kao najhumanija, podsećamo, ubijen je od strane svojih, navodno greškom, tokom leta iznad Libije.

A onda, u osvit velike finansijske krize 2008. g., iznenada dolazi do otopljavanja italijansko-libijskih odnosa. Berluskoni i Gadafi realizuju uzvratne posete. Tokom posete Bengaziju, Berluskoni zvanično prihvata odgovornost, upućuje izvinjenje libijskom narodu i prihvata buduću dvadesetopetogodišnju obavezu isplate odšetete u novcu i investicijama u iznosu od 5 milijardi dolara. Gadafi se obavezuje na promptne libijske investicije u italijanske kompanije kojima će olakšati  dostupnost libijskih resursa  i na odgovornu politiku prema migrantima.

2011 g. dolazi do  finala rata u Libiji, italijanska vojska uzima učešće u operacijama NATO snaga i sve pada u zaborav. Libijski finansijski fondovi, od kojih je samo Suvereni fond Libije (LIA) raspolagao sa oko 80 milijardi dolara  bivaju blokirani, novac je nestajao a „političke slobode“ su  se napokon ukazale na horizontu nekada najperspektivnije afričke zemlje. Pukovnik Gadafi je do te mere politički i ljudski satanizovan da su efekti te satanizacije u značajnoj meri pali na teret svim sadašnjim i budućim generacijama Libijaca.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja