Италијанска Либија

20/03/2020

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Живимо у времену у коме значајан део међународне јавности очекује од Србије и од српског друштва да се искреније суочи са недавном прошлошћу, сматрајући тај процес готово елиминационим тестом демократије. Свесни неминовности суочавања и у потрази  за могућим решењима, посегли смо за историјским примерима из двадесетог века, на основу којих ћемо покушати да се подсетимо, али и да научимо, како су се са властитом прошлошћу суочила друштва која себе сматрају узорним демократијама.

Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава (6)

ИТАЛИЈАНСКА ЛИБИЈА

Италијанска Либија била је колонија Краљевине Италије, формирана  1934. г. од Киренаике, Триполитаније и Фезана које је Италија преузела од Османског царства током рата 1911 – 1912. г. Крајем тридесетих година, Триполитанија је као најразвијенији део колоније доживела значајан економски развој а око 60.000 Италијана је у њој нашло нови дом. Лојалним Либијцима, које је Мусолини називао „италијанским муслиманима“, загарантована је индивидуална слобода и неповредивост власништва, а од 1939. г. краљевим декретом и правом на службу у италијанској војсци и цивилној администрацији. Историја је забележила да су либијски војници чинили веома поуздане и ефикасне  јединице фашистичке армаде.

Али историја памти и период италијанске крваве владавине и бруталног терора који је овоме претходио. Због  жестоког отпора појединих народних покрета који је  трајао готово две деценије, Италијани су примењивали неодмерену и крајње нехуману одмазду над цивилним становништвом. Либијцима је  масовно одузимана имовина ради уступања италијанским досељеницима, а  бедуинска племена су измештена у неку врсту концетрационих кампова, док им је стока десеткована. Све то, као и масовне егзекуције побуњеника и употреба хемијског наоружања, били су сасвим довољан повод да италијански премијер Силвио Берлускони 2008. г. током посете Либији и Гадафију упути јавно извињење либијском народу и најави будућу исплату одштете од 5 милијарди долара.

Ово је кратак сиже за оно што следи, а то је покушај да се објективно евоцију догађаји започети 1911. Г., када је Италија, без значајнијег османског отпора, извршила поморску инвазију на обалу Либије.

ЛИБИЈА – ЗЕМЉА И ЉУДИ

Либија је по површини четврта земља у Африци а шеснаеста земља у свету. Заузима  1.759.540 км2. У односу на то пространство, њено становништво је у просеку малобројно и крајње неравномерно распоређено. Готово  90% од 6,5 милиона становника, колико их је било према попису из 2010. г. живи у приобалном појасу,  чија  је површина 10% укупне површине земље. 88% становника Либије живи у градовима, од којих су највећи милионски Триполи и  Бенгази и значајно мања Ел Баида, некадашња а планирало се и будућа престоница ове велике земље. Арапи и арапизовани Бербери чине око 96% популације а у мањем броју присутни су Јевреји, Копти и мали број Италијана.  97% становништва исповеда ислам (сунити) и 90% говори арапским језиком.

НОВИЈА ПОЛИТИЧКА ИСТОРИЈА

Земља је под турском влашћу била све до 1911/12. г. а провинције-вилајети Триполитанија, Киренаика и Фезан нису имале јединствен државни карактер. Тек је Италија ујединила земљу, назвавши је Либијом.  У Другом светском рату Либија је била поприште значајних битака током Северноафричког похода. 1951. г. Либија је одлуком ОУН постала независна држава – Уједињено Краљевство Либија, а 1963. г.  мења име у Краљевина Либија. Управо та промена имена је имала за циљ да нагласи потребу за јачањем централне власти коју је персонализовао краљ Идрис. Та потреба се додатно појачала након што је 1959. г. дошло до проналажења великих резерви нафте. Уместо да пристигло богатство буде извор сведруштвене благодети, оно је постало извор све већег раслојавања, па је убрзо, 1969. г., по угледу на Египат, дошло до револуције, која је без проливања крви и са свега 48 метака довела до укидања монархије и проглашења Либијске Арапске Републике.

Прва земља која је признала нову власт је била Југославија. И то Гадафи никада неће заборавити, како Титу, тако ни Југословенима. Национализоване су све нафтне компаније и све банке, протерано је 25.000 Италијана и значајан број Јевреја и укинуте су све политичке странке.  Следе 42 године владавине Муамера ел Гадафија,  земљом која  је названа (Велика) Социјалистичка Народна Либијска Арапска Џамахирија, а како је вођина амбиција на светској политичкој позорници расла, тако је и земљи додат део с почетка назива – Велика.

„ПАЦИФИКАЦИЈА”  ЛИБИЈЕ

Након Италијанско-турског рата 1911 – 1912. г. започиње време које је привукло нашу пажњу. Без обзира на скроман отпор Турака италијанској инвазији, Италијанима је требало двадесет година да сломе отпор сунитског националистичког покрета Сенсусија, којима је планом „пацификације” земље, било забрањено окупљање  и вршење било каквих религиозних или друштвених активности. Вођа покрета био је  Омер Мухтар, учитељ Курана, човек способан и да нареди и да научи. Италијани су га ухапсили, осудили и јавно обесили 1931. г. Мухтаоров лик носио је Гадафи на грудима током последње посете Риму, посвећене су му многе књиге а њега је у филму „Пустињски лав” глумио Ентони Квин (1981).

Због изузетне подршке у народу, нарочито међу Бедуинима, само током 1931. г. погубљено је преко 12.000 људи. Из Киренаике је присилно пресељено око 100.000 људи, претежно  у петнаест логора који су се већином налазили у правцу египатске границе.  Иако их је фашистичка пропаганда славила као инкубаторе европске цивилизације, о њиховом карактеру најбоље говори чињеница да је у њима скончало око 40.000 људи.

Број становника Киренаике опао је са 255.000 (1928) на 142.000 (1931). Са људима су нестајала и њихова стада. Уништен је сточни фонд па је број оваца и коза у истом периоду опао са око 880.000 на 120.000.

Током потраге за Мухтаром, 1930. г.  Италијани су употребљавали бојни отров – мустард који се производио у Могадишу у тадашњој Италијанској Сомалији. Доказано је да су бачене 24 авио-бомбе на села-оазе у којима су се наводно крили побуњеници. На крају, Мухтар је ухваћен, осуђен и јавно погубљен.

  1. г. Италија је ујединила земљу, назвавши је Либијом. И тек од тада почиње део приче о коме се у Италији данас може штошта чути. За гувернера након Бадоља долази Итало Балбо и од 1934. г. наступа раздобље видљивог економског а донекле и укупног друштвеног прогреса. Триполитанија је доживела  економски бум а око 60.000 Италијана је у њој нашло нови дом. Јасно, добрим делом на поседима оних којих ту више није било. 1939. г. 40% становништва града Триполија и 35% становништва Бенгазија чинили су италијански досељеници. Мусолини пријатељски настројене Либијце назива италијанским муслиманима. Од 1935. г. им је загарантована индивидуална слобода, неповредивост власништва а од 1939. г. и право на службу у италијанској војсци и цивилној администрацији. Либијски војници били су најлојалније јединице фашистичке армаде, са којом су у савезу били многи муслимански народи  североисточне  Африке.

Поменути Балбо је за годину дана дуж медитеранске обале подигао пут Via Balbia дуг 1882 км. Повезујући обалу од Туниса до Египта путем који је био широк 7м, са двадесетак  мостова и славолуком Филени који је срушен по доласку Гадафија на власт. Уз пут су подигнута и многа насеља у Киренаици за италијанске колонисте. Иако је био из самог врха фашистичког покрета, једно време и вођа црнокошуљаша, Балбо се залагао за суздржанију везу са Немачком и за ратну неутралност. Настрадао је наводно грешком  1940. г., када је италијанска противваздушна одбрана оборила његов авион.

___________________________________________________

(О) ПУКОВНИКУ НЕМА КО ДА ПИШЕ

Смејали му се или му се дивили, сматрали га међународно деструктивним аутократом или народним месијом, доживљавали га путујућим политичким циркусантом или искреним промотером бедуинске традиције, Гадафијевој ери нико не може одузети чињенице које су поуздан сведок владавине човека, чија је пореклом бедуинска породица као ретка у то време , заиста одвајала од уста како би се Муамер школовао.  Његова владавина, која је по стандардима западне демократије била изразито ауторитарна и предуга, била је тешко појмљива модерном либералном уму и његовом рационалном политичком бићу које је у два наврата са различитим контекстом али са несумњиво истим циљем разорило Либију.

–              Индекс хуманог развоја био је највећи у Африци, а Либија је од сиромашног и изразито раслојеног друштва у време монархије  постала оаза социјалне сигурности;

–              82% људи је знало  да чита и да пише. Била је то највиша стопа писмености у  Африци;

–              образовање је било  бесплатно за све грађане и обавезно на секундарном нивоу;

–              било је 12 државних и неколико акредитованих приватних универзитета и 84 образовне институције;

–              образовни буџет је износио  и до 38,2% (1998) државног буџета ове некад изразито богате афричке државе.

____________________________________________________

ВРЕМЕ ИСТОРИЈСКОГ ПРЕКРАЈАЊА

Нико никада није одговарао за злочине почињене у Либији. Некадашњи актери злочина нису процесуирани, што због међународне заштите, што због историјских околности.

Родолфо Грацијани, војни командант и гувернер у Либији и вицекраљ Етиопије, човек одговоран за многа злодела у Африци, предводио је Италијане у финалним акцијама при уништењу Мухтаровог покрета. Након рата суђено му је за злочине на европском тлу и осуђен је на 19 година затвора. Након што је одлежао непуне три године, већ 1952. г. се ставио на чело неофашистичког покрета. Зато и не треба да чуди што му је  2012. г.  недалеко од Рима у присуству представника Ватикана, подигнута  биста.

Пјетро Бадољо је у то време, када су се десила етничка ишћења и сурове одмазде, био гувернер Либије. Винстон Черчил је, према Кембелу, учинио све да заштити Бадоља и у случају злочина у Либији и у Етиопији, о чему смо прошли пут више говорили. Била је то награда британске империје за његову антинацистичку политику током Другог светског рата.

Итало Балбо, гувернер Либије и вођа свих црнокушуљаша, али такође и личност нимало наклоњена сарадњи са Немцима, чија је колонизаторска улога оцењивана као најхуманија, подсећамо, убијен је од стране својих, наводно грешком, током лета изнад Либије.

А онда, у освит велике финансијске кризе 2008. г., изненада долази до отопљавања италијанско-либијских односа. Берлускони и Гадафи реализују узвратне посете. Током посете Бенгазију, Берлускони званично прихвата одговорност, упућује извињење либијском народу и прихвата будућу двадесетопетогодишњу обавезу исплате одшетете у новцу и инвестицијама у износу од 5 милијарди долара. Гадафи се обавезује на промптне либијске инвестиције у италијанске компаније којима ће олакшати  доступност либијских ресурса  и на одговорну политику према мигрантима.

2011 г. долази до  финала рата у Либији, италијанска војска узима учешће у операцијама НАТО снага и све пада у заборав. Либијски финансијски фондови, од којих је само Суверени фонд Либије (ЛИА) располагао са око 80 милијарди долара  бивају блокирани, новац је нестајао а „политичке слободе“ су  се напокон указале на хоризонту некада најперспективније афричке земље. Пуковник Гадафи је до те мере политички и људски сатанизован да су ефекти те сатанизације у значајној мери пали на терет свим садашњим и будућим генерацијама Либијаца.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања