Аутор: Спасоје Томић
У сложеној и мрачној архитектури окупационог система на простору Југославије током Другог светског рата, Независна Држава Хрватска заузима специфично место као монструозни проjекат нацистичко-фашистичке осовине чија је срж била потпуно истребљење српског народа. Унутар самог немачког апарата моћи у Загребу, политика према Павелићевој држави и њеној геноцидној пракси рефлектовала се кроз дубоки, готово парадигматични сукоб две струје, чији су главни протагонисти били немачки посланик (амбасадор) Зигфрид Каше и опуномоћени војни командант, генерал Едмунд Глаз фон Хорстенау. Док је Хорстенау наступао са позиција аустроугарског војног искуства и хладног прагматизма, Зигфрид Каше је био оличење фанатичног нацистичког партијског догматизма, чије је свесно слепило пред ужасима јасеновачког система оставило трајан и крвав траг у историографији ових простора.
Зигфрид Каше је у Загреб стигао априла 1941. године, не као каријерни дипломата старе школе Вилхелмштрасеа, већ као проверени кадар СА (Штурмабтајлунга) у рангу Обергрупенфирера. Његово именовање од стране Јоахима фон Рибентропа јасно је сигнализирало да ће немачка дипломатија у НДХ бити у потпуности у служби нацистичке идеолошке агенде. Од самог почетка мисије, Каше је развио скоро фанатичан афинитет према Анту Павелићу и усташком покрету, препознајући у њиховој радикалној србофобији компатибилан инструмент за преуређење Балкана по нацистичким мерилима.
Управо је та заслепљеност детерминисала Кашеову улогу у масовним злочинима. Он није био пуки посматрач, већ кључни политички координатор и дипломатски покровитељ геноцида над српским народом на целом простору НДХ. Већ 4. јуна 1941. године, Каше председава конференцијом у немачком посланству у Загребу, где је уобличен монструозни план инжењеринга становништва: присилно пресељење Словенаца из области које је анектирао Рајх у НДХ, и симултано, масовно и насилно протеривање стотина хиљада Срба из НДХ у окупирану Србију. Овај депортациони механизам био је само увертира у отворени погром. Од Лике, Кордуна и Баније, преко Босанске Крајине и Херцеговине, па све до Срема, усташки покрет је отпочео систематско затирање српског етничког супстрата кроз формулу „трећину побити, трећину протерати, трећину похрватити”. Каше је био тај који је пред Берлином ове акције редовно легитимисао.
Нарочито поглавље Кашеовог дипломатског саучесништва представља његов однос према систему концентрационих логора Јасеновац. Као највећа фабрика смрти на Балкану, Јасеновац је за Кашеа био институција „радног и одгојног карактера”, како га је цинично описивао у својим извештајима Министарству спољних послова у Берлину. Када су до Немаца стизале информације о незамисливим зверствима, клањима и садизму усташких џелата у Јасеновцу, Козари и Доњој Градини, Каше је чинио све да те вести релативизује, оправдавајући их „транзиционим хаосом” или „одбрамбеним мерама” против наводног српског бунтовништва. Конзистентно је уклањао све политичке препреке које би могле омести Павелићев план државно организованог геноцида, чиме је постао директни сукривац за стотине хиљада уморених српских новомученика, жена и деце.
Сукоб концепција: Каше против Хорстенауа
Оно што овај историјски период чини посебно индикативним за разумевање функционалног хаоса унутар Трећег рајха јесте отворени сукоб на релацији Каше – Глаз фон Хорстенау, који се ломио управо на питању геноцида над Србима. Овај сукоб није био личне природе, већ дубоки концептуални раздор између немачког дипломатско-партијског апарата и војне команде (Вермахта).
Генерал Едмунд Глаз фон Хорстенау, као искусни официр са изврсним познавањем балканских прилика из времена Аустроугарске, брзо је схватио да крвави усташки терор над српским становништвом производи разорне војне последице. Хорстенау је згрожено сведочио о дивљаштву Павелићевих припадника, истичући да усташка зверства дижу читаве српске крајеве на устанак. У својим депешама Берлину, војни командант је отворено упозоравао да геноцидна политика НДХ јача устанички покрет (како партизански, тако и четнички), што је директно угрожавало немачке ратне напоре, сигурност пруга и експлоатацију виталних сировина. Хорстенау је стога захтевао хитно обуздавање Павелића, смену најрадикалнијих усташких заповедника попут Еугена Дида Кватерника и Вјекослава Лубурића, па чак и увођење директне немачке војне управе која би прекинула покоље и пацификовала терен.
Насупрот њему, Зигфрид Каше је наступао као непоколебљиви заштитник усташког режима. Свако војно упозорење о унезвереним српским збеговима и пустим српским селима Каше је маргинализовао. У својим депешама Хитлеру и Рибентропу, амбасадор је тврдио да је Павелић једини истински гарант немачких интереса и да су оптужбе Вермахта претеране или мотивисане „аустроугарским сентиментима” према Србима. Каше је ишао толико далеко да је саботирао војне акције које су подразумевале привремено разоружавање локалних усташа у циљу смиривања српског становништва, оптужујући Хорстенауа за „дефетизам”. Захваљујући подршци Хајнриха Химлера и самог Рибентропа, Кашеова партијска линија је редовно тријумфовала над војним прагматизмом.
Овај тријумф догме над војном логиком имао је катастрофалне последице: омогућио је несметани континуитет рада јасеновачког пакла, продужио век трајања НДХ и резултовао трагичним десетковањем српског бића западно од Дрине.
Слом нацистичке Немачке у мају 1945. године означио је крај Кашеове дипломатске каријере злочина. Иако је покушао да пронађе уточиште у Аустрији, британске снаге су га ухапсиле и изручиле новим југословенским властима. На процесу пред Врховним судом Народне Републике Хрватске у Загребу, маја 1947. године, Каше се суочио са непорецивим материјалним доказима сопственог деловања.
Осуђен је на смрт вешањем због ратних злочина, подстрекавања и саучесништва у геноциду, те масовних депортација. Казна је извршена 7. јуна 1947. године. Историографска анализа Кашеовог деловања потврђује га као једног од главних архитеката ратне трагедије на балканским просторима, чија је дипломатија била у потпуности упрегнута у монструозни проекат уништења Срба и претварања читаве једне државе у кланицу невиних.
Литература
- Глаз фон Хорстенау, Едмунд. Између Хитлера и Павелића: (мемоари контроверзног генерала). Превео Никола Живковић. Београд: Нолит, 2007.
- Кризман, Богдан. Павелић између Хитлера и Мусолинија. 1980.
- Кризман, Богдан. Усташе и Трећи Рајх. 1983.
- Живојиновић, Драгољуб и Дејан Лучић. Варварство у име Христово: прилози за геноцид над Србима у НДХ. Београд, 1988.
Остави коментар