Žene u srednjem veku: Zapadna Evropa do XVI veka

Autor: Prof. dr Boris Stojkovski

Širenje hrišćanstva po Evropi, odnosno hristijanizacija do severa Evrope i na jug sve do Ugarske donela je novi oblik srednjovekovnoj Evropi. Učvršćivanje crkvenog poretka na zapadu počelo je klinijevskom reformom, a možemo reći završeno Četvrtim luteranskim saborom 1215. godine, što je dovelo do izmena u dosta crkvenih aspekata svakodnevnog religijskog života. Za položaj žena zanimljivo je reći da je nakon privremenog opadanje ponovno usledilo jačanje dvojnih opatija koje su bile sve prisutnije u Evropi.

Među najuglednije žene u rimokatolicizmu poznog srednjeg veka ističe Eloiza od Argenteja, čiji je duhovni par bio Petar Abelar. Dvoje velikih hrišćanskih filosofa i mislilaca vodili su živu prepisku i njen uticaj se tu ne sme nimalo zanemariti. Veliki hrišćanski filosof i mistik bila je i Hedviga Antverpenska, iza koje je ostalo nemalo delo prožeto kontemplativnim porukama zasnovanim na jakim hrišćanskim i monaškim tradicijama. Što se pak žena u rimokatoličkom monaštvu tiče svakako najdublji trag je ostavila Sveta Klara iz Asizija, koja je bila osnivač ženske grane franjevačkoga reda. Iako je izvornih podataka o njoj malo, hagiografija bez sumnje dominira rekonstrukcijom Klarinog života, koja je ostavila veliki trag do danas, pošto red Klarisa, koji nosi ime po njoj, postoji i u naše vreme.

Kanonsko bračno pravo dobija konačne obrise nakon 1215. godine, a ženama je od sada za brak neophodan pristanak muških srodnika. Dinastički brakovi su i dalje osnova vođenja bračne politike, kako među vladarskim, tako i velikaškim kućama, ali i bogatijeg sloja građanstva, trgovaca i zanatlija na prvom mestu. Mogućnost vlasništva nad zemljom, uprava nad njom u odsustvu muža su i dalje bili dopušteni ženama, posebno onima iz višeg sloja. U tom kontekstu, treba reći da su žene u Kastilji u boljem položaju tokom rekonkviste, kada je bio veliki broj udovica, i kada su muškarci po pravilu bili često na frontu.

Žene nižih staleža imale su, može se slobodno reći, samo jednu ulogu koju u simbiozi čine udaja, majčinstvo, kućni poslovi, a sa njima i nedostupnost i nemogućnost obrazovanja. Žene nisu mogle biti u radnom odnosu (sem udovica donekle), plaćane upola manje u nadnicama, čak i posle crne smrti 1348. godine, kada je porasla potreba za radnom snagom. Isto tako su žene kmetovi plaćale za udaju i odlazak sa imanja. Žene su obavljale sve poslove u kući i polju, kao i sve druge poljoprivredne poslove, čak i one vezane za proizvodnju piva, sireva, dakle sve što je vezano za kuću, baštu, polje i naravno odgajanje dece. Velika smrtnost dece i majki pri porođaju bila je prisutna u svim slojevima društva srednjeg veka, babice i dojilje pomagale su pri porođaju i bile su značajne u porodicama. Robinje i prostitutke su svakako bile deo najnižih slojeva srednjovekovnog društva. Žene sa Istoka, posebno Čerkeskinje, ali i Ruskinje, Sara-cenke i docnije Tatarke, Turkinje, pa povremeno i Grkinje, uz čest upliv balkanskog roblja, posebno iz Bosne, činilo je gro roblja na Mediteranu i šire. Barselona, Marsej, Napulj, Đenova, Venecija, sve do Dubrovnika i latinskog Levanta bile su luke u kojima se robljem trgovalo na veliko i malo. Bilo je i gradova, kao što je to bio Tuluz, gde je trgovina robljem bila zabranjena. Takva su mesta služila za azil devojkama koje bi bežale od ropskog statusa. Robinje su mahom radile u kući i polju, ali su bile i ljubavnice svojih gospodara.

Skromni izvorni materijal ne dopušta da se kaže mnogo o srednjoj Evropi, prostoru koji je bio pod velikim zapadnim uticajem, a gde su dominirale Ugarska i Poljska. Vladarke i kraljičine kancelarije, izdavanje povelja i njihov upliv u vezi sa organizacijom vlasti najistaknutiji su oblik ženskog delovanja u Ugarskoj. Šarolta, majka Svetog Stefana, prvog ugarskog hrišćanskog kralja bila je krštena po vizantijskom obredu i tome treba pripisati zaslugu što je Stefan kao vladar štedar bio i prema vizantijskoj crkvi. Ugarske kraljice Gertruda, Jelisaveta Kumanka u izvorima su označene krive zbog dovođenja sunarodnika, Nemaca, odnosno Kumana, što je imalo reperkusije i na njihovu vlast, kao i kraljevanje njihovih sinova.

Jadviga (1384–1399), poznata i kao supruga litvanskog vojvode Jagela, bila je ugarska princeza i kraljica Poljske, žena koja je vodila živu spoljnopolitičku aktivnost, ali i svestranu unutrašnju politiku u Poljskoj, na polju kulture, društva i podizanja ugleda same Poljske. NJena se delatnost proteže od korespondencije sa Tevtoncima do uticaja na jačanje Jagelonskog univerziteta, a bila je i prevodilac na poljski i osnivala bolnice.

Mimo vladarki ističe se dvorska dama Helena Kotaner i Denkwürdigkeiten, prvo žensko memoarsko delo, uzbudljiva, napeta i živa memoarska priča o krađi krune 1440. godine i krunisanju Ladislava V za ugarskog kralja. Druga žena ugarskog kralja Matije Korvina Beatrisa Aragonska imala je ključne zasluge za širenje renesanse u Ugarskoj, dolazak velikih humanista i stavljanje Ugarske na mapu najkulturnijih zemalja poznog srednjeg veka.

Hildegard iz Bingena (1098–1179)

Porodica ove velike svetiteljke i jedne žene polihistora povezana je bila sa Hoenštaufovcima. Za Hildegard se vezuje da je od malena imala vizije, te da je tako imala negde i utaban put ka Bogu i monaškom životu. Benediktinska monahinja i potom opatica Dizibodenberga je nešto po čemu je Hildegard bila najpoznatija. Upravo tamo ostavila je neizbrisiv trag u istoriji. Veliki konvent žena se sabrao oko nje u tom manastiru, postala magistra Dizibodenberga. Hildegard je bila pravi enciklopedista i polihistor, poznavala i prirodne i društvene nauke, vrstan filosof i teolog. Zapisivala vizije, a u tom delovanju znatno joj je pomogao monah Kolmar.

NJeno najveće delo je voluminozni Scivias – opisuje teološki i enigmatski vizije, kao glas Živog Svetla (nastalo 1142–1151). Za Hildegard, na primer, jaje je struktura univerzuma, pisala je o stvaranju sveta, o Adamu i Evi, a tokom celog života ju je kopkao odnos Boga prema ljudima.  Liber Vitae Meritorum je delo koje metaforički prikazuje sukob vrline i greha, dok u Liber Divinorum Operum opisuje deset kosmičkih vizija o odnosu Boga i čoveka. Ordo Virtutum je najstarija muzička drama, žensko delo, u kome se Hildegard pokazuje kao vrhunski kompozitor. Sve uloge su dodeljene ženama, a samo je muškarac Đavo koji ne peva, nego govori i viče. U originalnoj izvedbi u Dizibodenbergu Hildegard i monahinje su anđeli, a monah Kolmar, verovatno, đavo. Na kraju ženska Vrlina iskupljuje svet, što je i poruka koju Hildegard, kao vrlo samosvesna žena daje. O prirodnim naukama piše u delima Physica (o svojstvima biljaka), Causae et Curae (medicinsko delo), a za njeno delo se vezuje i prvi opis orgazma kod žena:

…kada žena vodi ljubav sa muškarcem, u njenom mozgu se oseća toplina, koja sa sobom nosi čulno uživanje, saopštava ukus tog užitka tokom čina i priziva izbacivanje (ejakulaciju) muškog semena. A kada je seme palo na svoje mesto, ta žestoka toplota koja silazi iz njenog mozga privlači seme k sebi i drži ga, i ubrzo se ženi polni organi skupljaju, i svi delovi koji su spremni da se otvore za vreme menstruacije sada se zatvaraju, na isti način kao što snažan čovek može da drži nešto zatvoreno u šaci.

Hildegard je proglašena sveticom i predstavlja jednu od najfascinantnijih i najsvestranijih žena srednjeg veka.

Eleonora (Alijenora, Alijenor) Akvitanska

Najstarije dete Viljema H od Normandije (rođena u razdoblju 1121–1124). Volela od malena jahanje, sokolarenje, muziku i književnost, ali bila je i vanredno obrazovana, čitala je i pisala latinski. Vojvotkinja od Akvitanije, najpoželjnija nevesta Zapada od 1137. godine kada je postala i naslednica ove bogate oblasti, nakon smrti njenog brata. Luj VI Debeli je udao za dofena Luja (potonjeg kralja Luja VII), a tokom ovih događaja desio se i njen veoma bitan susret sa Bernarom od Klervoa. Drugi krstaški rat 1147. godine u kome je uzeo učešće i Luj VII, doveo je do toga da je Eleonora boravila u Carigradu gde je nazivana Pentesileja i hrisopusa (zlatnih stopala), a Vizantinci, poslovično nepoverljivi prema Latinima, nisu ostali imuni na Eleonorinu gracioznost i lepotu.

Katastrofa u ratu, gde je Eleonorin vazal naveden kao krivac, počele su da bivaju isticane navodne njene greške i neizbežan je bio otvoren sukob sa Lujem. Optužbe za incest sa stricem, sukobi sa mužem i poništenje braka 21. marta 1152. godine su zapečatili njenu sudbinu kao francuske vladarke,  a već 18. maja sklopljen je  brak sa engleskim princom Henrijem (kasnijim Henrijem II Plantagenetom). Henri mlađi devet godina, neveran, sa brojnim ljubavnicama i vanbračnom decom, a zbog neslaganja  Eleonora je od 1168. do 1173. godine boravila u Poatjeu, gde je navodno osnovala tzv.  dvor ljubavi. Bolje i preciznije rečeno, sigurno je, kao i njen otac, podržavala trubadure, ali je slika o dvoru ljubavi, te malo preterana romantizacija viteških ideala u Poatjeu, ipak posledica kasnijih pevača srednjeg veka. Eleonora je bila politički veoma aktivna, osim što se bavila trubadurima na svom dvoru u Poatjeu, možda je podsticala pobunu protiv Henrija, te je iz tog razloga bila zatočena do 1189. godine. Potom, bila je i regentkinja svog sina Ričarda Lavlje Srce, a posredovala je i u braku sa Blankom Kastiljskom. Za razliku od prvog braka, gde nije podarila francuskom kralju muškog potomka, sa engleskim vladarom imala je više sreće i podarila mu sinove i naslednike trona. Umrla je 1204. godine i sahranjena je u opatiji u Fontenvrou.

Jovanka Orleanka

Jovanka Orleanka je svakako najpoznatija ratnica srednjega veka, a i jedan od najznamenitijih ženskih likova celokupne svetske istorije. Jovanka je rođena 1412. godine (sama na suđenju rekla je da ima 19 godina) u selu Domremi. Ceo život je ostala nepismena, ali i duboko pobožna. Prve vizije u očevoj bašti je imala sa 13 godina, a nimalo slučajno reklo bi se, pojavljivali su joj se Sveti Arhangel Mihailo, Sveta Katarina, kao i Sveta Margarita. Pomen Svetog Arhanđela Mihaila je posebno zanimljiv, jer je on komandant nebeske vojske, te ima mnogo veza sa svim što je Jovanka radila tokom svoje kratke, ali uspešne karijere.

Susret sa dofenom Šarlom, koji je Jovanka toliko želela desio se konačno u Šinonu 23. januar 1429. godine. Verovatno i tada su se pitali, ono što možemo pitati sve do danas i promišljati kada je Jovanka u pitanju: da li je ona bila Spasiteljka očajnog režima ili Bogom nadahnuta Devica Orleanska? Nije bila ni prva, a ni poslednja koja se pojavila sa vizijama, niti pričom kako je Bogom poslata da spase Francusku. Doista, srednji vek jeste bio pun sličnih primera, ali je samo ona doživela uspeh. Jedino je ona postala obeležje epohe, simbol žene – ratnice možda veći nego što su to i amazonke. NJena prva velika borba bila je razbijanje opsade Orleana, prilikom čega je mlada Jovanka i ranjena. To se zbilo 8. maja iste, 1429. godine.

Bitka kod Žaržoa (11–12. jun) bila je prva ofanzivna bitka u kojoj je Jovanka uzela učešće. Svega tri dana kasnije došlo je do bitke kod Meung-sur-Loire (15. jun). Potom  je usledio Božonsi (16–17. jun), dvodnevni sukob sa Englezima u kojem su potpuno desetkovani velški strelci – jedno od najjačih oružja i jedna od najelitnijih vojnih jedinica koju je engleska vojska imala sve do konca srednjeg veka i pojave artiljerije. Dan potom, tačnije 18. juna 1429. godine zbila se velika i značajna Bitka kod Patea koja je predstavljala vrhunac vojne kampanje u dolini Loare. Konačno, u periodu 29. jun–16. jula iste godine usledio je čuveni Marš u Rems čiji je završetak bio taj da je u crkvi Svetog Remigija u Remsu tamošnji nadbiskup obavio ceremoniju kojom je dofen krunisan. Jovanka Orleanka je ispunila deo svoje misije. Orlean je oslobođen opsade, a dofen je sada postao legitimni francuski kralj. Međutim, kada je usledila opsada Kompjenja, tokom ove borbe desio se i Jovankin pad u zarobljeništvo.

Kralj joj nije pomogao, iako je toliko učinila da od nesigurnog dofena postane legitimni kralj Francuske. Žan Luksemburški je prodao Burgunđanima, iako se i sam čudio kako to da je kralj nije otkupio iz zarobljeništva. Šarl VII je navodno poslao ljude da je spasu, ali nikakva pomoć nije stigla. Suđeno joj je za veštičarenje, zbog nošenja muške odeće. Jovanka je prisilno naterana da potpiše odricanje koje nije umela da pročita, a zatim je 30. maja 1431. godine spaljena vezana za drvo. Kasnije je rehabilitovana, a u HH veku i kanonizovana, postavši i nebeska zaštitnica Francuske. Jovanka je do danas sigurno jedna od najpoznatijih srednjovekovnih žena, inspiracija mnogim umetnicima širom sveta.

Kristina Pizanska ili Kristina de Pizan (1364–1430)

Otac Tomazo je bio naučnik, astronom, lekar, alhemičar, živeo i stvarao na dvoru francuskog kralja Šarla V. Kristina je od malena školovana i obrazovana na dvoru, a 1380. godine bila je udata za kraljevog sekretara, međutim već sa 25 godina postala je udovica sa troje male dece. Kristina Pizanska je bila prva žena koja se izdržavala od pisanja i u periodu od 1399. do 1429. godine napisala je 41 delo. Pisala je po narudžbini kraljevske porodice –  dvorski pisac, ali je bila i autorka koja je pisala remek-dela ženske književnosti i govorila je o svetu kako bi trebalo da izgleda očima jedne žene.  Le Livre des fais et bonnes meurs du sage roy Charles V (1404) predstavlja apologetsko delo  u čast kralja, dok je Livre de la paix (1413) pisala na početku izbijanja građanskog rata u Francuskoj. Ditié de Jehanne d’Arc (1429) je panegirik Jovanki Orleanki, nastao u vreme kada je Devica Orleanska bila na vrhuncu svog delovanja i junaštva i izazvala divljenje svih, pa i jedne ugledne obrazovane žene kakva je bila Kristina Pizanska.

Le Livre de la Cité des Dames (1405) se često naziva pionirsko delo feminizma, ali je svakako mnogo više od toga, predstavlja pravi apogej gracilnog principa u srednjovekovnoj književnosti. U njemu su biografije skoro 130 žena iz istorije sveta, ali i rasprava o ženskim vrlinama i prevazilaženju predrasude da žene čine jadnim život svojih muževa. Grad žena je delo u kome autorka sa tri Dame (Razum, Ispravnost i Pravda) stvara Grad žena. Le tresor de la cité des dames de degré en degré – priručnik za obrazovanje žena svih staleža je još jedno bitno, didaktičko delo, opet pisano za žene, iz ženske perspektive, o ženama i o svetu očima jedne žene.

Od njenih dela vredi napomenuti još neka:

1. Enseignements moraux (1395)
2. L’Épistre au Dieu d’amours (1399)
3. L’Épistre de Othéa a Hector (1399–1400)
4. Dit de la Rose (1402)
5. Cent Ballades d’Amant et de Dame, Virelays, Rondeaux (1402)
6. Le Chemin de long estude (1403)
7. Livre de la mutation de fortune (1403)
8. La Pastoure (1403)
9. Le Livre des fais et bonnes meurs du sage roy Charles V (1404)
10. Le Livre de la cité des dames (1405)
11. Le Livre des trois vertus (1405)
12. L’Avision de Christine (1405)
13. Livre du corps de policie (1407)
14. Livre des fais d’armes et de chevalerie (1410)
15. Livre de paix (1413)
16. Epistre de la prison de vie humaine (1418)
17. Les sept psaumes allégorisés
18. Ditié de Jehanne d’Arc (1429)

Ovih nekoliko biografija ima za cilj da dopuni opštu sliku o položaju žena u zapadnoj, a donekle srednjoj Evropi u poznom srednjem veku i pokaže raznovrsnost njihovih biografija i života. Srednji vek je možda bio više muški svet, ali ugledne, pametne, obrazovane, jake i neretko sasvim nezavisne žene imale su svoje mesto i u tom svetu.