Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Супротстављеност мушког и женског принципа стара је колико и сам свет. Од некадашње поделе рада у којој је та опозиција била највидљивија, потекли су и данашњи стереотипи које један пол испреда о другом.
Прародитељски грех за који је одговорна Ева, један је од полазишта на којем се у различитим културама слика жене другачије поима(ла). Пишући о мрачним женама, Фрејер их дели на основу тога што имају „различито Евино лице“ (Види: Шеснић 2010: 66). Социјализоване слике човековог односа према жени представљају је као „и мајку и блудницу, и девицу и војникушу, и хранитељку и ждерачицу, заводницу и шкопитељку“ (Брил 1993: 58). Транспоновање ових поларитета у свет књижевности изнедрило је разноврсне женске ликове: каткад прозирне, статисте у „причама о мушком“ и готово увек у сенци мушкарца, да би јачањем женске фигуре под лупу дошле све њене мањкавости. Сходно томе, не би требало да нас изненади чињеница што су неки од првих женских ликова у модерној књижевности приказани са негативним предзнаком. Еву подложну искушењу заменио је модел апокрифне јој супарнице Лилит. Мит о Лилит, приче о харпијама, сиренама, медузи, горгонама и сличним бићима, у XIX веку постаће примамљиви извори инспирације за ауторе који ће главним чиниоцем врхунске лепоте сматрати проклетство. Још 1797. године из Гетеовог пера изашла је балада Коринтска невеста, чија се протагонисткиња сматра претечом и обрасцем за настајање готово свих демонских жена које је књижевност XIX века изнедрила.
Кажемо готово свих, јер аутори којима Гетеова дела нису била доступна или позната (или обоје) у тренуцима стварања, измаштавали су јунаке на особен начин. Тако Константин Маринковић, аутор предромантичарског епа Плач Рахили или избијеније младенцев на повеленије Ирода цара јудејскаго, у центар збивања свог дела, грађеног према новозаветној причи тематски и мотивски преузетој из Јеванђеља по Матеју, уводи мрачну жену овековечену у лику фурије Алекто. Она је носилац зла у делу. Фуријина иначе мрачна природа појачана је савезом који у епу има са самим ђаволом.
Имајући у виду и остале приказе жена демона у европској књижевности у деветнаестом веку, могли бисмо их сврстати у неколико категорија.
- На првом месту биле би жене савезнице ђавола (фурија Алекто из спева Плач Рахили, Матилда из Луисовог романа Монах, вештица из Гогољеве приче Виј, Бјондета из Казотовог Заљубљеног ђавола која се касније открива као сам ђаво);
- затим неупокојене душе везане заветом (Гетеова Коринтска невеста, Кларимонда из Готјеове приче Мртва љубавница, Крвава монахиња Беренис из Луисовог романа Монах, Венера из Меримеове Злокобне Венере);
- жене које саме по себи еманирају зло (Фануова Кармила, Вајлдова Салома)
- и, напослетку, приказе које не морају бити злоћудне и чија је главна интенција упозорење или изазивање страха (Дух мадам Кроул из истоимене приче Шеридана ле Фануа, вештица из Гогољеве приче Вече уочи Божића, Дух Дороти Дингли из истоимене приче Данијела Дефоа, као и Приказа госпођице Вил (од истог аутора), Елис из приче Авети Ивана Тургењева, Пушкинова Пикова дама).
ЖЕНЕ САВЕЗНИЦЕ ЂАВОЛА (1)
УВОД
Лидија Радуловић у поговору књиге Вештице: исповести и тајне покушава да одгонетне „зашто су вештице жене или зашто су жене вештице“. Једно од занимљивијих тумачења ове проблематике изнето је у тексту, а заснива се на проблему родног конфликта. Наиме, жене су у средњем веку углавном биле неписмене,
„преношена су има само нужна знања у вези с репродукцијом, пре свега, добијањем здравог потомства. Међутим, жене су развијале алтернативна знања заснована на искуству и опсервацији, али знатно оптерећена религијско-магијским представама, како би се заштитиле од полних болести и побачаја или како би вршиле тајне абортусе у случају нежељене трудноће. У време када се појављују формално образовани лекари – по правилу мушкарци – практични разлог оваквог односа према врачарама и вештицама лежи у настојању да се потисну жене које су се традиционално бавиле народном медицином, као прве неговатељице и лекари, и своје знање преносиле по женској линији. У том смислу, прогон вештица тумачи се као репресија над женама које су владале нелегитимним знањем, познавале контрацептивна средства, вршиле абортусе и на тај начин омогућавале женама да рађање деце ускладе са својим интересима и жељама. На тај начин, мудре, веште жене, биле су стварна претња патријархалним институцијама које су имале контролу над моћи и знањем“[1] (Радуловић 2008: 280–281).
Када се оваква поставка проблема укрсти са фолклорном традицијом која је у свакој култури имала своје варијанте мрачне жене, мање или више застрашујуће, а нарочито у доба религијских и друштвених превирања, не чуди много проглашавање жене сотонином слушкињом. Али није се свака жена могла сматрати вештицом – омасовљавање овог феномена јавило се у тренутку када је било ко могао да поткаже ма коју жену и буде виновник њене несреће (као и за време Француске револуције). У књизи Шпанска инквизиција Беатрис Комеља наводи да је заслугом инквизитора Торкемаде деловање инквизиције правно уређено, те да су се оптужени могли и помиловати, али осуда је следила само ако би три анонимна сведока потврдила о вештичарењу оптуженог. Индустријализовање лова на вештице се смањило. У истој књизи сазнајемо да су жртве инквизиције углавном били јеретици, а „особе које су се бавиле вештичарењем пре би се сматрале опседнутим или болесним него вештицама“ (Комеља 2003: 53). Занимљиво је што је инквизиција деловала и на другом плану – осуђени за вештичарење у Колумбији претежно су били припадници црне боје коже.
Као што смо напоменули, изван инквизицијске перспективе постојао је и старосни и статусни образац који је утицао на чињеницу да ли жена може бити сматрана вештицом или не:
„Демонизоване су жене које се по различитим основама не уклапају у идеалне концепте женског. То су пре свега старије жене, младе и лепе али неудате, ʻуседелицеʼ, проститутке или жене чије је понашање оцењено као неморално, жене које су се бавиле врачањем, гатањем или лечењем“ (Радуловић 2008: 280).
У словенској митологији вештица је такође стара, али и ружна жена, често са неким деформитетом: кукаст нос, грбава или хрома, срасле обрве, длакаве ноге, двоструки низ зуба, бркови (Види: СМ 2001: 77–78), зле очи (Види: СМР 1970: 64–65). „У сујеверју нашег сеоског, а каткад и градског света, вештица није била замишљено биће. То је била обична жена, као и све друге жене, која живи и креће се међу људима“ (СЕ 2008: 305). Осим изгледа и демонског делања, њена differentia specifica јесте летење и одлазак на сабат. Још Апулеј у Златном магарцу описује помаде којима се вештица Памфила маже и добија моћи левитације и претварања у сову. Касније проучавање сродних масти резултирало је открићем о халуциногеним супстанцама које су на жене деловале сугестивно, те су мислиле да лете и посећују сабат. Вештице су јахале метле, вретена, вратила – елементе који жену вежу за кућу и то у положају (који наликује сексуалном чину) који ће их пренети до места одржавања састанка. Сама оваква поставка их дефинише као савезнице нечисте силе, односно ђавола лично.
Из мноштва докумената који су сачувани из периода инквизиције, сазнајемо о дијаболичном савезу.
„После склапања пакта, вештицу би обузела посебна врста опседнутости и она се вољно предавала нечастивом од кога је црпела велику снагу за вештичарење […] Пакт је подразумевао њену обавезу да чини најгоре гордости и да у ђавољи круг увуче што више особа“ (Гато Кану 2008: 10),
али и
„Између вештице и демона пактом настаје исти однос који је у шаманским религијама заснован између шаманског извршиоца и духа заштитника или духа-вође. Владар демона, пошто му вештица-учесница на збору искаже поштовање, ʻпостави жени демона чувара, да је никад не напусти, да је служи у свему што пожелиʼ…“ (Ди Нола 2008: 316).
Са друге стране, „зар непрестане егзекуције вештица нису доказивале да је господар пакла неспособан да помогне својим верницама“ (Зелигман 2010: 214)? Сјајну илустрацију одрицања ђавола од свог присталице осликаће М. Г. Луис у финалу романа Монах. Крамер и Шпренгер, аутори злогласног приручника о препознавању и егзекуцији вештица Malleus Maleficarum, између осталог, расправљају и о условљености деловања ђавола и вештице, и закључују да „враг може изазвати учинак чаробњаштва без вјештичје сурадње […] Према супротном, пак, стајалишту, враг не може толико једноставно чинити зло човјечанству сам, колико посредством вјештица, премда су оне његове слушкиње“[2].
На који начин су ова два поларитета исте демонске струје представљена у књижевности, сагледаћемо на примерима три дела са различитих европских поднебља. То су роман Монах М. Г. Луиса, прича Виј Николаја Гогоља и роман Заљубљени ђаво Жака Казота.
Литература
Брил 1993: Ж. Брил, Лилит или мрачна мајка (прев. Јелена Стакић), Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.
Гато Кану 2008: Т. Гато Кану, Вештице: исповести и тајне. Исповести „сотониних слушкиња“ у снажном и потресном записнику о потказивањима, мучењима, суђењима и погубљењима (прев. Аленка Здешар-Ћириловић), Београд: Clio.
Ди Нола 2008: А. ди Нола, Ђаво (прев. Весна Маринковић), Београд: Clio.
Зелигман 2010: К. Зелигман, Историја магије (прев. Мирослава Станојевић-Кнежевић), Београд: Књига комерц.
Комеља 2003: Б. Комеља, Шпанска инквизиција (прев. Биљана Буквић), Београд: Clio.
Крамер и Шпренгер: Х. Крамер и Џ. Шпренгер, Malleus Maleficarum или Маљ који убија вјештице, scribd-download.com_malleus-malefic-arum-malj-koji-ubija-vjestice.pdf
Радуловић 2008: Л. Радуловић, „Зашто су вештице жене или зашто су жене вештице?: тумачења у светлу различитих перспектива“ у: Вештице: исповести и тајне. Исповести „сотониних слушкиња“ у снажном и потресном записнику о потказивањима, мучењима, суђењима и погубљењима (прев. Аленка Здешар-Ћириловић), Београд: Clio, 270–294.
СМ 2001: С. Толстој, Љ. Раденковић, Словенска митологија: енциклопедијски речник (прев. Радмила Мечанин, Љубинко Раденковић, Александар Лома), Београд: Zepter book world.
СМР 1970: Ш. Кулишић, П. Петровић, Н. Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Нолит.
Шеснић 2010: М. Шеснић, Мрачне жене: приказ женства у америчкој књижевности (1820–1860), Загреб: Leykam International.
[1] И вештица из словенске митологије истиче се јер припада категорији „знајућих људи“.
[2] scribd-download.com_malleus-malefic-arum-malj-koji-ubija-vjestice.pdf, стр. 20–21.
Остави коментар