ЖЕЛЕЗНИЦА ПЕТРОВАРАДИН – БЕОЧИН И ЊЕН УТИЦАЈ НА ЖИВОТ СРПСКОГ СТАНОВНИШТА У УГАРСКОЈ

30/01/2019

ЖЕЛЕЗНИЦА ПЕТРОВАРАДИН – БЕОЧИН И ЊЕН УТИЦАЈ НА ЖИВОТ СРПСКОГ СТАНОВНИШТА У УГАРСКОЈ

 

Aутор: Предраг Ђурановић, дипл. инж

 

 Пруга Петроварадин-Беочин, дужине 17,2 километара предата је у саобраћај 11. децембра 1908. од стране управе ”Винциналне[1] железнице Петроварадин – Беочин”. Она је требала да повеже беочинску цементару са пругом Пешта – Земун и омогући несметан транспорт цемента у све делове тадашње ”двојне монархије”.

Изградња ове кратке споредне пруге довела је до борбе тадашње српске војвођанске штампе против корумптивне политике капиталиста Оренштајна и Шпицера, власника беочинске фабрике цемента. Они су форсирали грађење ове пруге због транспорта цемента и у циљу тога су спровели читав низ малверзација у односу на политичке кругове у Пешти, како би издејствовали пројекат који је предвиђао изградњу пруге преко сремских винограда. На тај начин угрожена је имовина ситних виноградара усецањем шина преко фрушкорског тла погодног за винограде.

У овој борби нарочито се истицала ”Застава” која је истакла да је патријарх Георгије Бранковић као настојитељ манастира Беочин за свега 200.000 круна продао тројици капиталиста Оренштајну, Редлиху и Шпицеру земљиште за изградњу фабрике цемента. Због тога што су јефтино купили земљиште капиталисти су се врло брзо обогатили. Ова дешавања довела су до корупционашке афере у којој је Карловачки сабор оптуживао патријарха Георгија Бранковића за разне финансијске малверзације. Застава поводом овога пише:

”…За градњу ове железнице већ је додуше добио дозволу фабрикант Беочинске каје[2] – Чивутин Оренштајн, са којим је онако лепо отац Георгије (дакле, Бранковић – примедба наша) ”трговао” и продао нашу манастирску кају”[3]

У борбу са ”Заставом” се укључује и лист ”Фрушкогорац” и објављују низ текстова који се односе на ову аферу.

Они обавештавају јавност да је поджупан сремске жупаније одржао 23. маја. 1906. рочиште у Петроварадину. Истакнуто је да је фабрика 1898. године добила концесију за изградњу железнице од Петроварадина поред Дунава до каменичке шуме. Међутим, фабриканти су одлучили да се железнице не граде овим правцем већ преко винограда, пошто је ова траса била јефтинија милион круна, јер је била краћа три километра од предвиђене трасе уз Дунав. Због овога су Каменичка и Петроварадинска општина поднеле приговор  влади.

Фрушкогорац[4] преноси текст Заставе и између осталог каже:

”…И сад је ред на посланицима да се заложе, па да у Срему буде преча потреба народа него једног милионаша, којему је тобоже скупа железница уз Дунав, а ми смо му јефтини да нас отјера у просјаке. Ми нисмо против железнице, али смо противни ћефу власника творнице, који на наш рачун хоће да штеди; та ваљда још има правде, да нас заштити од ћефа туђинског на рођеном огњишту, али се уздају власници творнице беочинске каје, како су лако дошли до каје, да ће тако лако и до железнице; варају се, јер ми умјиемо боље чувати своје него калуђери што умедоше сачувати своје…”

Апелује се и на Новосађане који имају своје винограде да утичу на свог посланика да се прикључи борби против изградње пруге преко винограда.

Након ових дешавања министар трговине је споразумно са владом поново формирао комисију која ће пре изградње саме пруге обавити поновну проверу самог пројекта и споразума са свим заинтересованим странама за изградњу вициналне железнице Петроварадин – Беочин. Комисија је имала задатак да одржи расправе у Петроварадину, Сремској Каменици, Лединцима, Раковцу и Беочину. За вођење расправе био је задужен изасланик министарства Владимир Еренхофер, министарски саветник. У раду комисије су учествовали и инжењер Јулије Станисављевић, као заступник владе, затим представници државних железница, надлежних политичких власти, као и војно министарство.

Потреба за изградњом пруге јавила се због наглог развоја беочинске фабрике цемента која је почела да производи велике количине цемента, које је извозила како у целу Аустро – Угарску монархију тако и у друге државе. У почетку се цемент превозио паробродима, а највише у Нови Сад до паробродне станице угарског паробродног друштва. Одатле се железницом даље превозио у све крајеве света, а највише у Будимпешту. Оваквим начином транспортa фабрика је имала огромне превозне трошкове пошто се цемент два, три пута претоварао у лађе и вагоне и са њих, а такође у зимском периоду овакав је превоз био веома отежан, а врло често и немогућ. Изградњом вициналне железнице од Беочина преко Каменице у ”Мајур” до железничке станице Петроварадин цемент би се непосредно из производње товарио у железничке вагоне који би се даље директно отпремали на потребне дестинације. Ово би довело до огромних уштеда и остварења много већег профита за власнике фабрике. Међутим, изградњом поменуте пруге на земљишту Каменичке општине били би испресецани новосађени виногради, а на тај начин оштећени становници Каменице и Петроварадина, јер би испресецани виногради изгубили на вредности.

Наиме, у претходном периоду појава филоксере[5] довела је до уништавања старих сремских винограда који су били засађени америчком оплемењеном лозом. Највише оваквих засада је било у Каменичкој општини. Ови засади су били урађени великим трудом и трошковима, јер су се становници морали задуживати по разним новчаним заводима, пошто су били приморани да набављају америчку лозу по скупој цени. О овом проблему ”Фрушкогорац”[6] преноси текст ”Заставе”:

”Филоксера је уништила винограде каменичке, лединачке и мајурске. Пропаст је била ту, него нисмо ударили у кукњаву. Прегли смо да зановимо винограде – и зановисмо их великим трудом и још већим трошком. У нашој невољи и влада нам је ишла на руку: опростила нам је за 10 година порез државни и општински на зановљене винограде. И ми смо опет стекли своје винограде, избавили се биеде и просјачког штапа!

Али ево нове беде, која прети толиким данас срећним породицама, са просјачким штапом. Није да је од божије, већ баш од људске. Власници беочинске творнице каје хоће да могу у свако доба године, дакле и у зиму, кају разашиљати на све четири стране света. Дунав зими им не служи. Хоће да граде – вициналну железницу. Добише концесију и хоће да граде посред зановљених наших винограда. Њихови инжири класирају железнички пут куд су хтјели, нису ни питали…

…Вицинална та железница намјерава се градити само за творницу каје а за никакав други промет. Она ће само творници служити на корист а нама виноградарима на никакву. И због творнице да се уништују сад наши виногради, који нам хљеба дају, без које смо ми просјаци….”

Такође је напомињано да железница Петроварадин – Беочин не би служила транспорту робе и путника из Петроварадина у Беочин, пошто је он малено сеоце.

У покушају да се изборе за своја права, власници винограда у општинама Петроварадин, Каменица и Лединци послали су 1906. године и делегацију код министра трговине Фрање Кошута како би им помогао да спрече изградњу пруге преко винограда. Кошут их заједно са министром Јосиповићем изузетно љубазно примио и обећао да ће усвојити њихову молбу ако не буде техничких препрека и потешкоћа.

На послетку, поред свих залагања и борбе победио је интерес капиталиста и пруга је изграђена на траси преко винограда. Изградња ове пруге је очигледан пример корупције коју је капитализам при изградњи железница увек веома вешто користио за своје себичне циљеве.

Несумњиво је да су фабриканти искључиво подмићивањем успели да дођу до такве концесије, као што су и у бесцење, на неограничени рок добили земљиште за изградњу фабрике, од манастирских власти у Беочину. У овом примеру је веома у интересу што су и црквене власти које су требале да делују у интересу сопственог народа подлегле интересу крупног капитала.

Пруга Петроварадин – Беочин је у наредном периоду поред искључивог задовољења интерес капиталиста допринела и развоју места на њеној траси у политичком, друштвеном, индустријском и културном смислу. Захваљујући њој општина Беочин постаје једна од најразвијенијих општина и у оквирима бивше Југославије. Овом пругом почиње да се обавља превоз путника, али првенствено је служила за потребе каменолома у Раковцу и Беочинске фабрике цемента, као и за војне потребе. 1965. године обуставља се путнички саобраћај и у наредном периоду се користи искључиво као индустријска пруга. Због веома лошег техничко – експлатационог стања пруге 2007. године долази до обустављања и теретног саобраћаја. Нови власник фабрике, француски ”Lafarge”, покреће иницијативу за ревитализацију пруге за сопствене потребе, али самим тим јавила се могућност за поновно успостављање путничког саобраћаја, који би био од великог значаја за становнике насеља на траси пруге. Поред економског, реализацијом овог пројекта постигао би се и значајан еколошки утицај због смањења саобраћаја тешких камиона. Међутим, до конкретне реализације пројекта нажалост није дошло.

Последња идеја је да се некадашња железничка пруга и пратећи објекти претворе у зелену стазу за бициклисте и пешаке по угледу на земље ЕУ. Ова стаза би се користила за спорт, рекреацију и културне манифестације. Осим трансформације напуштене пруге у стазу за пешаке и бициклисте, концепт зелене стазе подразумева и да се железнички објекти, као што су станице и куће чувара путних прелаза претворе у музеје, смештајне капацитете за туристе, инфо-центре, пунктове за изнајмљивање бицикла и сл.

 

Литература:

  1. Чонкић Милорад, 100 година железница у Војводини, ”НИН”, Београд 1958.
  2. Николић Јездимир, Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова, Београд 1980.
  3. https://www.dnevnik.rs/politika/zelena-staza-za-pesake-i-bicikliste-od-petrovaradina-do-beocina-15-01-2018
  4. https://sh.wikipedia.org/wiki/Filoksera

 

[1] (lat. vicinalis) –  суседски, општински, сеоски; вицинална железница, обично уског колосека, која повезује само оближња места, споредна железница;

[2] ”каја” – цемент

[3] ”Застава” 20.06.1906.

[4] ”Фрушкогорац” 19.06.1906.

[5] ”филоксера”  је аутохтони инсект из долине реке Мисисипи који уништава винову лозу тако што се храни њеним лишћем и корењем, такође, у потрази за новим живим домаћином, филоксера се незаустављиво шири преко целог винограда.

[6] ”Фрушкогорац” 19.07.1906.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања