Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор
Свет улази у фазу све дубље геополитичке конфронтације. Као што су оба светска рата избила због нерешених политичких, економских и војних односа између највећих сила, тако ће можда и предстојећи велики сукоб између Истока и Запада (кад год се он десио) бити због победе Запада у Хладном рату у последњој деценији 20. века и нарастајуће економске моћи Кине.
Све је извесније да ће велики сукоб између Русије и НАТО пакта на тлу Европе избити пре краја ове деценије. Дипломатски потези и наоружавање иду у прилог тој тези. У оба светска рата, али и за време Хладног рата, мале државе су бивале увучене у те велике светске сукобе. Остати по страни је врло тешко јер велике силе имају методе економских и војних уцена којима крше међународно право и приморавају мале државе да им се придруже. Ово даје кредибилитет великим силама да остваре своје циљеве. Мале државе имају проблем да сачувају своју сувереност и независност у доношењу одлука у међународној арени и све теже успевају да балансирају између зараћених страна како се улози повећавају.
Србија је на раскрсници путева. Географски између Средње Европе и Блиског Истока. Налазећи се у централном делу Балкана где пролази геополитичка и саобраћајна оса Солун – Будимпешта, свака дестабилизација територије коју контролише Београд имала би и регионалне компликације. Свако сврставање Београда на једну или другу страну узроковало би активирање региона. Рат у Украјини је последњи показатељ. Уколико би се политички и војно сврстала на страну Русије (попут Белорусије), Србија би претрпела велике директне економске ударце од стране Европске уније, али и геополитичке и безбедносне индиректне ударце из Брисела преко његових проксија из региона.
Уколико би се Србија сврстала на страну Украјине, тиме би изгубила себе нарушивши традиционално добре и пријатељске односе са Русијом, изгубила би право на јефтиније енергенте, као и подршку једне, а можда и две сталне чланице Савета безбедности Уједињених нација по питању јужне српске покрајине.
Тако да је Србији судбина да у овом „Другом Хладном рату“ балансира на танкој жици између две завађене стране које праве све већи економски и политички понор између себе. Тај кањон је све дубљи, а мостови преко њега се све више урушавају. Ипак, један од таквих мостова може бити Србија. Српско руководство на челу са председником Александром Вучићем, али и осталим српским државницима попут Милоша Вучевића, издржало је довољно дуго (тачније четири и по године) да се не сврста на страну Запада, уведе санкције Русији, избаци руске медије, протерује десетина хиљада Руса који су дошли у Србију из својих личних разлога и уверења. Иако су притисци били застрађујући, било је потребно издржати довољно дуго да би овакав српски став почео да се поштује. Временом су и неке чланице Европске уније (Мађарска и Словачка, а делимично и Пољска) почеле полако да подижу главу и воде донекле суверенистичку политику.
Са друге стране, Србија је одолела да се приклони Истоку. Русији би сигурно највише одговарало да има другу Белорусију на Балкану, савезника окруженог државама чланицама НАТО пакта који би онда одлагао своје нападе на Москву док не реши питање у дубини своје територије. Уосталом, то смо видели 1941. године на примеру Трећег Рајха и Краљевине Југославије.
Бирајући трећи пут, Србија се нашла на удару, чини се, целог света. На унутрашњем плану покренуте су антинационалне, антидржавне, па и антицивилизацијске левичарске (тзв. либералне) снаге, потпомогнуте несвесним делом становништва Србије са циљем да се држава (не само власт) уруши изнутра, да дође до хаоса, безнађа, па и грађанских немира и сукоба, што би имало крајње негативне последице по српско друштво (да буде још више сукобљено и поларизовано), али и економију и углед Србије у свету. Примењени су потпуно нови методи хибридног ратовања, али и неки стари обрасци који су препознати и спречени.
Ипак, Србија је преживела. Држава је претрпела ударце, друштво ће се још дуги низ година опорављати од овога, али државнички апарат је све јачи и са све већим угледом у свету. А кад имате углед у свету, можете се усудити и да повучете неке потезе како би се наметнули као мост између завађених страна на истоку Европе, или још боље рећи, завађене браће, што Руси и Украјинци свакако јесу. Управо кроз ту призму треба посматрати долазак Владимира Зеленског у Србију. Посета коју ће русофилски део српског друштва назвати, најблаже речено, контроверзном, док ће онај прозападни назвати лицемерном. Овај шаховски потез српске дипломатије никога није оставио равнодушним. Чини се да ово није посета која се спремала месецима, чак је и њена коначна најава дошла свега пар дана пре посете.
Она је у ствари имала симболичан, али и важан дипломатски чин. Већ више од четири године Србија исказује свој неутрални став према сукобу на истоку Европе, позива на мир и ова посета је директна порука да неутралност није само део дипломатске реторике, већ и повлачење конкретних потеза. Председник Александар Вучић је прошле године присуствовао манифестацији приликом обележавања Дана победе у Москви, састао се са Путином на маргинама једног самита у Пекингу, састајао се са Зеленским у неколико наврата на неколико европских самита, па је и ова посета Зеленског Београду од пре неколико дана дипломатска порука Београда и Москви и Кијеву да је Србија једина држава у Европи која само жели мир, не желећи да ниједна страна буде победник у том сукобу. Српски државни врх јасно посматра ствари и предвиђа да у случају да било која од страна буде сатерана у војни и економски ћорсокак, то ће изазвати још веће сукобе, поготово уколико једна од опција која ће се разматрати буде и нуклеарно оружје.
Ако смо скептични, можемо увек да поставимо питање, шта је Србија добила, а шта изгубила овом посетом? Добила је још већи међународни кредибилитет и показала је дипломатску ширину. Ућуткала је оне најгласније на Западу који већ годинама говоре да Београд спроводи проруску политику. Изјава Зеленског да поштује територијални интегритет Србије утицала је на бес власти у Приштини. Ако мало боље проучите и погледате дипломатски протокол, можете се присетити ко је дочекао Зеленског на аеродрому и шта је у ствари био фокус ове посете.
Србија је такође показала да је пријатељска држава за обе стране. Опет је послала поруку мира, али и понуду да може да буде мост спајања раздвојених страна. Србија овиме ништа није изгубила. Није променила свој однос према Русији, већи део народа је правилно схватио разлоге ове посете и ако је неко у Европској унији мислио да ће овом посетом део бирачког тела најјаче политичке странке у Србији која је на власти опасти, изгледа да ће време показати да су то била залудна надања. Овај пажљиво повучен шаховски потез донео је само користи српској држави, без иједне мрље на читав догађај. А сигурно је да су ту мрљу чекали многи у Бриселу, Берлину, Лондону, али и њихове слуге у региону.
Шта се може замерити држави која шаље поруку мира, која својом реториком показује да је главни разлог стабилности у региону? Сигурно је да политичком Западу не требају никакве тензије и сукоби на Западном Балкану у овој ситуацији. Када овоме додате и нову дипломатску стратегију и офанзиву у односима са САД, јасно је да у ери заоштравања геополитичких односа у свету морате да покажете свој став и чврстину. Тада велике силе вас неће сматрати својим послушницима већ ће поштовати ваше мишљење. Волети вас неће, тога нема међу државама, већ искључиво голи интереси. Већина њих неће ни за педаљ променити политику према вама.
Разлог томе је што они не разумеју политику мира и немају ширину. Политички Запад се издигао из мочварних регија полдера и геста који су вековима били периферија света. Захваљујући открићу нових трговачких путева, за чије прве утабане трасе нису они заслужни, добили су могућност да пљачкају и отимају од непрегледних степа Азије, преко љаноса, селваса и пампаса Латинске Америке, до пустињских предела Африке. И у својој моћи су изгубили компас и себе. Јер како другачије протумачити питање које је на конференцији за штампу упутио потомак нацисте огрнут у вео новинара, које је гласило како убијати што више Руса?
Србија је сачувала морални компас и здрав разум на међународној шаховској табли. Њени шаховски потези су одмерени и промишљени, повлаче се хладне главе, читајући неколико противникових потеза унапред. То је предност коју би политички Запад требало да има. Недостатак тога води свет у бездан, где ће креатори ових дешавања опет избећи заслужену казну.
Остави коментар