ZAVIČAJNA KULTURA DANAS

Zavičajna kultura danas

Autor: Nenad Ćaćić

Kultura je jedan izuzetno složen pojam koji je od Cicerona do nas danas izmenio dosta značenja i stekao mogućnost da se postavi u nebrojano mnogo konteksta. I to pogotovo ako uzmemo u obzir da pojam kulture predstavlja predmet izučavanja više nauka i naučnih disciplina kao što su: industrija kulture, antropologija, etnologija, ekologija, sociologija itd. U ovom radu, akcenat će biti stavljen na pojam kulture kao tradicionalne, folklorne, odnosno, zavičajne kulture.

Bavićemo se pojmom tradicionalne kulture kao nacionalnog identiteta jednog naroda. Postavićemo pitanje o svesti i odnosu današnjih Srba prema duhovnom i materijalnom kulturnom nasleđu iz prošlosti. Zapitaćemo se: odakle potiče ravnodušnost i ignorantski stav srpskih građana za folklorno, odnosno zavičajno stvaralaštvo? Izdvojićemo svetle primere ljudi koji se bave očuvanjem folklornog stvaralaštva.  Konstatovaćemo i to gde se trenutno nalazimo kada je u pitanju proces institucionalizovanja tekovina zavičajne kulture.

Problem identiteta je prilično delikatan i za pojedinca i za kolektiv. Potraga za njim nekada može trajati beskonačno. Problem sa identitetom srpskog naroda je taj što on uporno za njim traga, iako mu je on stalno pred očima i nigde se nije pomakao više od deset vekova. Mi imamo više od deset vekova žive kulture. Tačno jeste da smo mali narod po demografskom kvantitetu, ali mi jesmo narod sa velikom kulturom upravo zbog broja vekova koji su toj kulturi dali kvalitet jedne evropske kulture. Srbi su narod sa velikom kulturom koja pripada Evropi. Srpska kultura, međutim, u odnosu na ostale evropske kulture ima svoju autentičnost i specifičnost. I to je prilično dobra stvar. Ono što nije dobra stvar je što ima sve manje Srba na ulicama koji za tu kulturološku autentičnost i specifičnost nešto mare ili nešto znaju.

Tu će naravno biti izuzet mali broj akademskih stručnjaka za ovu oblast. NJihov rad je prilično plodan i relevantan, ali se čini da društvo ili institucije ne pružaju tim ljudima dovoljno prostora da svojim znanjem i kompetencijom deluju u pogledu očuvanja tekovina zavičajne kulture na način koji bi bio dostupan široj publici. I tu bi se opet mogle izuzeti malobrojne javne tribine i naučni skupovi koje najčešće posećuju gotovo isključivo ti sami akademski stručnjaci. Tako da bi se možda mogla i njima zameriti ta pasivnost i nezainteresovanost za širenje dragocenih znanja o tradicionalnoj kulturi široj laičkoj publici, koja je ostavljena na milost i nemilost kiču i šundu oličenom u neprimerenim medijskim sadržajima (koji uzimaju epitet narodnog, a u stvari su kvazinarodni i nemaju nikakvu vezu sa zavičajnom kulturom).

Suočeni smo sa svešću da je folklorno stvaralaštvo (od usmene književnosti, muzike vokalne i instrumentalne, narodnih igara…) tekovina jedne tradicionalne kulture koja više nije živa društvena kategorija. Mi nismo jedina evropska kultura koja ima ovakav slučaj. To se desilo sa svim tradicionalnim zajednicama Evrope od početka industrijske revolucije ka ovamo. Posle Prvog svetskog rata dolazi do pojave pokreta avangarde koja u svojoj osnovi nosi agresivno i kategorično odbacivanje tradicije kao traumatske reakcije na stradanja ljudi u ratu. Posle Drugog svetskog rata jaz imeđu naroda i tradicije postaje pod uticajem avangarde još veći (mada je ta tradicija na koju su avangardisti mislili primarno evropska, antička i humanistička tradicija).

Šezdesetih godina prošlog veka dolazi do ekspanzije rokenrola, nešto kasnije i panka. Pojava i širenje ovih muzičkih pravaca značajno utiče na kulturološku unifikaciju svih kultura Evrope i sveta. To je donelo dosta dobrih, ali i nekih loših stvari. Dobre stvari su univerzalna „matrica“ za iskazivanje ideja slobode i jednakosti svakog čoveka u bilo kojoj zemlji sveta. To samo po sebi poboljšava toleranciju među ljudima širom planete. Loše je to što se kod nekih naroda može javiti ravnodušnost prema sopstvenoj autentičnoj zavičajnoj kulturi usled nemarnosti i zaborava koji nastupaju kao reakcija na glorifikovanje tuđeg i opšteg. To se dešava kada konzumiranje tih globalnih kulturoloških tvorevina postane neumereno. A neumerenost je, kažu, majka svih poroka.

Bez obzira na to što folklorno stvaralaštvo već odavno ne spada u živu društvenu kategoriju, ono mora da se čuva i neguje zato što u njemu stoji identitet svakog srpskog građanina koji sada šeta ulicama srpskih gradova i o tome ne misli. I tu se svako bavi obrađivanjem sopstvene bašte. Kako se to radi? Pre svega kroz uvođenje sadržaja folklorne zavičajne kulture u kulturni program urbanih i svih drugih sredina u zemlji. Problemi sa kojima se suočavamo su brojni, ali svakako najveći je gotovo potpuna ravnodušnost, ignorisanje i nezainteresovanost samih pripadnika srpske kulture da ovakve sadržaje unese na najvišu lestvicu sistema vrednosti u svom (savremenom) društvu.

Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica ili bilo koji veći grad u Srbiji može se pohvaliti bar jednom manifestacijom iz oblasti kulture o kojoj se sve zna daleko van atara tih gradova, neretko i daleko van granica Srbije. Gotovo da nema nikog ko nije čuo za BEMUS, Festival piva, Egzit, NOMUS, Festival uličnih svirača, NIŠVIL, Zaječarsku gitarijadu i brojne druge muzičke festivale koji se održavaju širom ove zemlje na brdovitom Balkanu.

Sve one su postale neizostavni deo ovdašnje kulturne ponude, a koliko su se odomaćile, najrečitije govori činjenica da se niko i ne seti da je muzika koja se na njima promoviše predstavlja uvozni proizvod i da baš nema suštinsku vezu sa srpskom tradicijom.

Sa druge strane, festvali folklora, sviranja na tradicionalnim srpskim instrumentima ili izvornog pevanja, ne nalaze se na spisku ni površnog interesovanja prosečnog Srbina, nastanjenog u iole većoj varoši.

Mnogi će busajući se u rodoljubiva prsa poleteti da opovrgnu ovu tvrdnju, sve uz pokliče da je „antisrpska“ i da je osmišljena na „trulom zapadu“ sa ciljem da „unizi Srbe i njihovu kulturu“. Međutim, kamo sreće da je tako i da je to samo „neprijateljska propaganda“, ali nažalost nije, već je surova istina da se „urbani Srbi“ blago rečeno stide izvorne pesme i igre i podrugljivo gledaju na sopstvenu lirsku i epsku poeziju za koju bi, da je imaju, oni mnogo veći i silniji dali mnogo toga. Setimo se samo da je sam Gete sa zanosom čitao „Hasanaginicu“ (koju je pre Vuka odštampao), i divio se srpskoj narodnoj lirici. I nije bio jedini zapadnjak koji se osetio estetski, emotivno i kreativno inferiornim u kontaktu sa stvaralaštvom srpskog narodnog genija.

Kako drugačije nego stidom objasniti potpuno ignorantski stav žitelja pomenutih velikih gradskih centara prema svakom pokušaju organizovanja bilo kakve manifestacije koja promoviše izvorno stvaralaštvo. Taj ignorantski stav se pre svega ogleda u neshvatljivo malom broju gledalaca, bez obzira o kakvoj se manifestaciji radi. Jedini častan izuzetak su priredbe u kojima nastupaju podmladci kulturno umetničkih društava jer tada su tribine mahom dobro popunjene od strane mama, tata, tetki, stričeva i ujni kojima baš do tradicije i nije nešto mnogo stalo, ali im jako znači da na delu vide svoje mezimče obučeno u narodnu nošnju. Ali kako mezimci odrastaju, nošnje okraćaju i više se ni oni, ni bake, ni mame ni stričevi ni tetke ne osvrću ni na kolo ni na pesmu, taman koliko i na lanjski sneg.

Koliko god se čovek trudio da pronikne u tu neobjašnjivu odbojnost urbanih sredina prema tradiciji i izvornom stvaralaštvu, ne polazi mu za rukom i ne uspeva ni sebi ni drugima da objasni zašto mi više cenimo tuđe. Očigledno je tačna izreka da je tuđa livada uvek zelenija…

Svi oni koji se bave pomenutim izvornim stvaralaštvom tvrde da Srbija i Srbi u tome nemaju premca, ali niko ne zna da objasni zašto to stvaralaštvo ne instucionalizujemo, baš kao što su to uradili Bugari, koji sami priznaju da je njihovo izvorno stvaralaštvo značajno siromašnije od našeg, ali ih to nije sprečilo da osnuju Nacionalnu akademiju za folkolor, od koje imaju brojne benefite, među kojima je možda i najveći razvijanje svesti kod najmlađih o postojanju nečega što je nastalo baš u njihovoj zemlji, a čime treba da se diče i ponose.

Odnos naše dece od četrnaest do osamnaest godina prema srpskoj kulturi, uzrasta od osmog razreda osnovne do pred kraj srednje škole, je odnos inferiornosti naše kulture naspram svih drugih kultura. To bi trebalo da se smatra „crvenim alarmom“ kako za prosvetare, tako i za roditelje koji predstavljaju prvi izvor znanja o zavičajnoj kulturi za svoje dete. Kod studenata je stanje za još veću brigu, jer se dele na one koji su konzumenti apsolutnog kiča i šunda koji se zasniva na kvazinarodnoj tradiciji, a drugi opet srpsku kulturu vide kao potpuno inferiornu u odnosu na kulturne i umetničke tekovine sa Zapada. Treća, najmanja grupa se i sama bavi aktivnošću očuvanja tradicionalne folklorne kulture.

Upravo zbog iskustva iz Bugarske raduje činjenica da se u poslednje vreme sve češće u našoj javnosti pominje potreba i najavljuje mogućnost osnivanja Akademije izvornog stvaralaštva u Srbiji, i to baš u Novom Sadu. Te ideje krenule su od nekolicine entuzijasta i iskrenih boraca za očuvanje izvornog stvaralaštva i, srećom, čini se da bivaju sve više i više prihvaćene pre svega od strane stručne javnosti.

Podjednako je prihvatljiva ideja da ta Akademija bude u Novom Sadu i da nosi naziv Akademija izvornog stvralaštva u Srbiji, dakle, ne izvornog stvaralaštva Srba, već izvornog stvaralaštva u Srbiji, što znači izvornog stvaralaštva i Srba i svih drugih naroda koji žive u Srbiji. Naravno boljeg mesta za to nema od Novog Sada, jer je nadaleko poznata nacionalna raznolikost njegovih stanovnika.

Pomenutu ideju najglasnije promoviše četvoročlana pevačka grupa „Zvuci s kamena“ iz Novog Sada, čiji je zvaničan naziv Udruženje za negovanje i očuvanje srpske tradicije „Zvuci s kamena“. Upravo „Zvuci“ najbolje znaju sa kakvom nemani su se uhvatili u koštac u nameri da u Novom Sadu izvorno stvralaštvo postave na mesto koje ono zaslužuje. Već pet godina oni u Srpskoj Atini organizuju Sabor srpskog pevanja i igranja na kom okupljaju sve ono što je u tom segmentu najbolje u Vojvodini, ali uvek iznova se susreću sa problemom za koji još niko nije uspeo da pronađe lek – nezainteresovanošću i ignorantskim stavom Novosađana. I taj stav ne mogu promeniti ni fenomalno osmišljeni koncepti Sabora, ni šarolikost i vrhunski kvalitet programa, ni za naše prilike, za tu vrstu programa prilično dobra medijska ispraćenost. Jednostavno kao da je sramota prisustvovati nekoj takvoj priredbi.

Problem identiteta je, kao što smo na samom početku rekli, prilično delikatan i za pojedinca i za kolektiv. Potraga za njim nekada može trajati beskonačno. Problem sa identitetom srpskog naroda je taj što on uporno za njime traga, iako mu je on stalno pred očima i nigde se nije pomakao više od deset vekova. Ali ako se ostane u stanju pasivnosti, zaborav će učiniti svoje, a kazna za to će biti strašna.

U pokušaju da izbegnemo pesimizam, zato što u njemu nema dovoljno energije za nešto konstuktivno što bi nas vuklo dalje, reći ćemo da smo ponosni na svoju kulturološku pripadnost svetu. Međutim, reći ćemo i to da samo time nismo zadovoljni. Hoćemo i možemo da podignemo svest Srba o zavičajnoj kulturi danas. Svesni smo da će put biti dug, a koraci mali kao u onog mrava koji se zaputio u Carigrad, u pesmi Blagoja Bakovića. Znamo i da mi ne stignemo, ima ko će nastaviti. Bitno je poći. A svako ko postavi pitanje: dobro, a šta ja imam od toga?, odgovorićemo mu rečima Vladike Nikolaja Velimirovća: „Ako imaš samo ono što lopovi mogu ukrasti i moljci pojesti, šta će ti ostati ako to zaista lopovi ukradu i moljci pojedu?“