Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Академик Чедомир Попов је децембра 2004, у својству експерта, учествовао у поступку који је пред Хашким трибуналом вођен против Слободана Милошевића и оповргао делове оптужнице о „континуитету великосрпске политике у 19. и 20. веку”, засноване на елаборату америчке историчарке Одри Бадинг, после чега је Тужилаштво Трибунала одустало од дела оптужнице којим је намеравало да судећи председнику Милошевићу пресуђује целокупној српској историји. Остаће заувек упамћена његова реченица изговорена том приликом: Колико Србија треба да буде мала да некима не би била велика.
Сведочење пред Хашким трибуналом подстакло ме је да замолим академика Попова да ми одговори на питање о томе како види улогу интелигенције у једном друштву као што је наше. Професор је заступао гледиште о томе да интелектуалне елите увек имају најважнију одговорност за оно што се дешава у одређеним државама или у одређеним колективитетима. Наравно, није интелигенција та која одлучујуће утиче на формирање политике, али може врло ефикасно да утиче на брижљив однос према тим питањима. Познато је становиште да се одговорност за добра или рђава решења не може искључиво тражити у одлукама политичара. Одговорност можда и јесте у њиховим рукама, јер се најчешће у затвореним круговима доносе важне одлуке, али се не може рећи да доносиоци одлука апсолутно не воде рачуна о становишту јавности, пре свега политичке јавности.
Ко формира то становиште јавности? Управо интелектуална и врхунска политичка елита. Данас је наша политичка елита с једне стране разједињена, а с друге стране она уопште и није елита. Неспремна је да се ангажује у кључним проблемима и решавању суштинских питања националне судбине. Овде је реч или о њеном егоизму, или о нечему што је Слободан Јовановић, говорећи о националним карактеристикама Срба, назвао недораслошћу проблемима. Наши проблеми су изузетно тешки: недораслост, коруптивност, спремност да се национални интереси подреде личним интересима. Још у то време професор је упозоравао на дубоке поделе у српском друштву, указујући да се делимо на тзв. руралну и урбану Србију, коју представља тај „круг двојке”.
Он је истицао да у нашој земљи постоји и један слој који је врло моћан, и од политичких моћника споља и унутар земље стимулисан и фаворизован. Тај слој има сва средства у рукама да се бори против националног интереса, против наглашавања улоге наше државе, територијалног јединства, наше слободе и независности. У томе се иде толико далеко да овај слој нуди нашој и страној политици више него што она тражи. Најистакнутије институције саме су се пасивизирале у нашем друштвеном и политичком животу. На пример, Српска академија наука и уметности се једноставно клони утицаја на званичну политику, а требало би да има утицаја јер је српска и зато што је академија наука и уметности, и требало би да негује сва подручја наше културе, а она то ради уско стручно, уско научно, врло вредно, али недовољно утицајно у јавном животу.
Насупрот томе, ничу као печурке разне невладине организације, институције, павиљони, удружења, неке фондације. Према томе, наша интелектуална елита саму себе ограничава. Ко код нас заступа тзв. урбане, глобалистичке тенденције? Истина, има ту и креативних људи, али они су мањина, а суштински те идеје заступају мање-више запуштени, недовршени ствараоци вредности у науци, уметности и јавном деловању на културном плану. Сви траже некакво заокруживање свог стваралачког бића и века у политици. Све то се промовише од „Пешчаника”, преко неких других медијских организација. Погледајте како изгледа суботњи Културно-научни додатак у „Политици”! Ту се три четвртине односи на одређену појаву светске културе, а стидљиво на доњим страницама пише о националној култури. На основу свега један од закључака академика Попова је и тај да наша културна и интелектуална елита у овом тренутку није способна да утиче на формирање јединственог става о томе шта је српски национални интерес”.
Српска географија
Академик Попов је једном приликом цитирао знаменитог француског дипломату Жила Камбона који је 1919, приликом пријема у Француску академију, рекао да су судбине држава одређене законима које људи не могу да мењају и њих поставља географија” Из тога става је извлачио и закључак о геополитичком положају који је трајно предодредио судбину Срба на Балкану. Штавише, истицао је да је то тако од старих Грка и Римљана до данас. Чак се тренутно лакше мења географски опис једног подручја и лакше се томе прилагођавају нова средства комуницирања у привреди, технологији, техници, информисању, у односу на политичке и војне интересе за та подручја. Ми смо једно од два у Европи најизразитија подручја те врсте и то нам је определило судбину.
Наиме, све могуће инвазије овуда су полазиле; од грчких које су биле још увек испитивачке, преко римских које су биле освајачке, франачких које су касније испољене, преко византијских, угарских, германских, турских које су најдуже и најтеже погодиле ово подручје, до западноевропских великих сила и актуелних америчких, руских, и поново оживљених турских интереса. Све то морало је да остави трага. Притисци са свих страна деловали су не само на војне, политичке, територијалне и друге области живота овог подручја, већ и на менталитет наших људи. У томе видим, мада нисам сигуран да ће сви то прихватити, снажан ментални, колективно-психолошки фактор који се не може занемарити при тумачењу силних неслога, мржњи и несагласности на овим просторима.
За Србе важи она стара изрека: два Србина – три партије, тј. да су склони међусобним неслогама и сукобима. То је заиста истина, али погледајте када неки народ, као што је наш, има кућу насред друма, који је миленијумима изложен таквим непрестаним притисцима, каква концентрација памети је потребна да би се пронашло јединствено решење. Одмах се поделимо бар у пет концепција: бранити се или не бранити од Турака, пружати отпор германском продору или не, бранити се или не бранити од западних хегемонија, руских тежњи да нас држе као некакав свој placdarm за присуство на Балкану. Данас је дилема да ли прихватити глобализацију, НАТО, ЕУ или се везивати за Русију и Кину. То су тако озбиљни проблеми да се не могу избећи сукобљавања. Е, ако то траје 1000 година, то полагано постаје ментална особина, наследни фактор, генетски код, услед чега не можемо да се концентришемо, јер смо потпуно „инфицирани” недоумицама, дилемама, убеђењима да само ми имамо решење за те проблеме. И ту се онда прожимају два фактора: спољни и унутрашњи, и све до данас ни у једном кључном питању нисмо имали решење. Ако је било време да будемо јединствени, то су били Први и Други светски рат. А нисмо били, чак ни у Првом рату, где је српски народ дао страховите жртве, више од четвртине становника. Било је отпора, дезертирања и нуђења окупатору да му се служи, а о Другом светском рату да и не говоримо. Водили смо грађански рат у оквиру ослободилачког рата.
У том контексту, професор Попов је посебно упозоравао и на појаву опште ревизије историје и то најбруталније – фалсификаторске, на начин реинтерпретирања историје, где чињенице постају другоразредне, а наше мишљење о тим чињеницама постаје прворазредно. Такво мишљење увек је инспирисано потребним политичким идејама: хегемонистичким, освајачким, колонизаторским. У нашој историографији постоји врло утицајна групација историчара, која је распрострањена у неким институтима, чак у одређеној мери и на Београдском универзитету, а који заступају став да више није важно истраживати чињенице већ их реинтерпретирати, тј. протумачити са становишта нашег данашњег интереса. То је „мачка у џаку”. Данас јесте нешто интерес, али се не зна шта ће сутра бити интерес. Управо зато, том будућем интересу, највише ћеш допринети ако си о претходним токовима своје историје, са свим њеним слабостима, али и вредностима дао добру фактографију – све новију фактографију и прецизније формулације. Онда ћеш створити услове за једно уравнотежено и корисно тумачење историје. Изван тога, то је политичка публицистика која се не може сматрати корисном за право научно интерпретирање прошлости.
Свет вишеполарности
Професор Попов је, као и академик Екмечић, с песимизмом посматрао савремени свет и могућности превазилажења кризе која није само материјална него и духовна. Екмечић је чак у оно време (2008) тврдио да предстоји велики рат.
На сличан начин је размишљао и академик Попов, истичући да се корените и структуралне промене у историји заиста дешавају само на тешким рушевинама старих система, односно „да се ништа капитално до сада није променило за зеленим столом”. Зар је рецимо Сеоба народа била мање разорна од каснијих дешавања? Она је збрисала свет старе епохе, Римско царство. Зар су рецимо верски ратови у 14, 15. и 16. веку, од француских до Тридесетогодишњег рата, узроковали мање ломова, жртава, губитака материјалних добара него било која друга преломна епоха? Зар су Француска револуција и та епоха „дугог 19. века” мање коштале људе страшних жртава да би се изградило грађанско друштво? Данас смо савременици такве ситуације. Екмечић је сматрао да ће се криза завршити једним ломом са огромним људским и материјалним жртвама, док је Попов веровао у речи Тојнбија да је сила фактор који мења и свест људи, и да суочен са опасношћу да у том лому нестане, свет мора потражити једно рационалније решење.
У таквим околностима тешко је сагледати један реалан и рационално остварив национални циљ Срба, али су извесна упозорења Попова и сада актуелна. Пре свега, сматрао је, да циљ нашег народа мора да буде да постане свестан опасности у којој се нашао и да колико је год могуће јединственијим снагама пружи отпор тенденцији денационализације и разарања државе Србије као последњег гаранта националног идентитета и самобитности, јер без тога ћемо постати колонијално ропство великих сила, колонијални робови великих сила које ће од нас тражити да мислимо као они, а да радимо за њихову корист, уз минималне услове за властити опстанак. У историји великих сила постоји безброј оваквих примера, од колонијалних подручја Азије, Африке, Латинске Америке, до америчког ропства, црначког ропства, данашњих претњи неоколонијалних сила у многим земљама у свету: у Азији, Африци, а ево у Европи, пример смо ми. Говорио је: Мислим да је наш интерес да пробудимо осећање националне припадности, националног интереса и достојанства. Све остало ће полагано ићи ка побољшању. Без овог фактора који је и моралне природе плашим се да никуда нећемо стићи.
Занимљиво је и професорово опажање о глобализацији. То је један правац којим нас вуче објективни развој материјалних снага, научних мисли, истраживачких потенцијала. Поставља се питање како се то ради? Ако се ради на овај данашњи начин, применом насиља, претњи, уцена, санкција, ратова, онда тај пут мора да изазове отпор народа. Нема силе која није наилазила на отпор. Ако дође до обједињавања снага отпора, а видите да се оне појављују на разним местима, у разним срединама, и да постоји могућност њиховог повезивања управо захваљујући глобалистичком систему информисања, онда се тај отпор може организовати на бази националног интереса. У томе је парадокс о којем говорите: да је глобализам који настаје различит од глобализације. Наиме, глобализација је процес колико-толико равноправних учесника. Наравно никада нећете бити потпуно равноправни, али ће бити извесног толерисања вашег интереса. Дакле, ако се глобализам буде спроводио на један, условно речено демократски начин, нада за националне интересе и њихову одбрану постоји. Ако се буде вршио насиљем, онда ће се насиљем и завршити. И постаје неизвесно како ће свет изгледати. Неко је упитао једног теоретичара: Шта мислите којим ће се средствима водити трећи светски рат, а он је рекао: Трећи не знам, али четврти ће се водити каменицама, јер неће више бити цивилизације.
Матица српска
За крај овог есеја свакако су вредна пажње промишљања Чедомира Попова о Матици српској која се 2000-те године, нашла у врло неповољној ситуацији. Наиме, толерисана због њене традиције, Матица због свог опредељења није била омиљена институција у некаквом општем државном програму Републике Србије. Осим тога, у јавности је било, и данас као што се зна, има, много противника те национално дефинисане активности, оне која иде у правцу реафирмације, оживљавања националног достојанства, националне свести и интереса. Све што се сматра одбраном националних интереса, врло лако се квалификује као шовинизам, национализам архео-типа, хегемонизам, посезање за интересима других итд.
Тако су третиране националне институције и то је била једна опасна тенденција. Током 2003 –2004. године наишло је боље време и поправљала се слика о Матици, како у јавности, тако и у водећим политичким структурама. То је помогло да се утиша хајка „друге Србије” на све националне иницијативе и олакша друштвени статус и положај Матице српске. Потом се десило још нешто веома важно, а то је иницијатива људи из разних крајева да се повезују са Матицом. На то је, свакако, утицала и чињеница да су многе институције културе доспеле у незавидну и тешку ситуацију или су обуставиле рад. И онда су ти људи тражили упориште у Матици која је ипак била стабилна. Већ сам рекао, тај дуги век трајања на то је утицао.
Нама су се јављали људи из разних средина који су тражили да се повежу с нама, да им помогнемо у њиховом раду и локалној културној активности. Почело је од Кикинде, Зрењанина, Подгорице, Бањалуке, Ниша, Ивањице, Јагодине, Бачке Паланке, и та тенденција постоји и данас. Матица је радо излазила у сусрет свима, онолико колико је могла: књигама, иницијативама, помагањем у конципирању програма. Таква активност утицала је и на став политичких форума ове земље. Нико није могао да се оглуши о чињеницу да Матица српска има углед и да њен престиж расте, ма колико да је званична политика игнорисала њене издавачке, уметничке и друге успехе и подухвате. Иако је ова околност често медијски прећуткивана, а тако је и данас, некако је све то продрло у јавност. Дешавало ми се у много случајева да сусрећем људе који ми честитају одређену акцију о којој нико ништа није писао. То ме је све време подстицало да останемо доследни и упорни у мисији ширење нашег утицаја на српском културном простору. Због тога сам веома задовољан – биле су завршне речи академика Попова, приликом нашег последњег разговора. Недуго затим велики професор је 8. јуна 2008. године напустио овај свет. Отишао је тихо и без много помпе, оставивши за собом велико дело. Нека му је вечна слава и хвала!
ЛИТЕРАТУРА:
- Милорад Вукашиновић, Огњен Карановић, Чедомир Попов, Као народ ни у једном кључном питању нисмо имали решење, Печат 17. мај 2008. године.
Напомена:
Аутор посебну захвалност исказује др Јелени Попов, супрузи академика Чедомира Попова, на исказаном поверењу и подршци приликом конципирања овог текста.
Остави коментар