Zavera Zrinjskog i Frankopana; Rakocijev kurucki ustanak

Autor: Miroslav Jovičin, istoričar

Da bi se bolje shvatila potreba Mađara za borbom za samostalnost, treba krenuti u elaborat pedesetak godina ranije. Kurucki ustanak je samo vrh ledenog brega i bio je najduži, ako ne i najintenzivniji mađarski bunt, koji je detronizovao Habzburge sa mađarskog trona. Ali ne zadugo.

Sredinom XVII veka za mađarska pitanja bili su merodavni Beč, Carigrad i Đulafehervar (danas Alba Julija; primer M. Jovičin). Habzburzi su posle Vestfalskog mira (mir kojim je završen Tridesetogodišnji rat) bili prvenstveno zaokupljeni svojom zapadnom politikom. O sudbini Mađarske odlučivali su Habzburzi, turski sultan i erdeljski knezovi. Zbog toga su Habzburzi izbegavali svaku komplikaciju odnosa sa Turcima i, mada je to teško pogađalo mađarske interese, uvek su iznova potvrđivali mir sa Portom. Pored zapadne politike Habzburzi su se usredsredili na unutrašnje odnose svojih zemalja. Uz pomoć svoje sve snažnije države vlasti su slomili moć staleža u naslednim pokrajinama, što je bilo izvesno i za Mađarsku. Turska carevina, posle dugog nazadovanja, sredinom veka ponovo je došla k sebi. Veoma energični veliki veziri albanskog porekla organizovali su armiju i oživeli stare aspiracije za osvajanjem okolnog sveta. Erdelj (Transilvanija, Sedmogradska; primer M. Jovičin), i po geografskoj veličini i po stanovništvu, posmatran iz Mađarske, ipak je smatran jednim od samostalnih činilaca.

Zavera protiv Habzburga, Zrinjski i Frankopan

U takvoj istorijskoj klimi stupio je na scenu Nikola Zrinjski (Zrinyi Miklos 1620–1664), noseći u sebi osnovnu političku ideju da sam mađarski narod mora da reši svoje istorijske probleme, u prvom redu isterivanje Turaka. Porodica Zrinjski, uvek verna Habzburzima, vekovima se nosila sa Turcima. Nikolin predak je pao na Mohaču, dalji Nikolin pradeda i imenjak, Nikola Šubić Zrinjski žrtvovao se u poslednjem jurišu pod Sigetvarom. Ded i otac, kao i on sam bili su poznati borci protiv Turaka. Jedino što se Zrinjski nisu osećali Hrvatima mnogo pre njegovog rođenja. Još njegov pradeda je pisao pesme na mađarskom i bio mađarski pesnik. Međutim, neizvesno je da li je znao hrvatski i kako ga je govorio, ali je sam za sebe govorio da je Mađar. I mladi Zrinjski je bio još govorljiviji Mađar. Za Mađare Zrinjski je bio rodom iz njihove tadašnje pokrajine Hrvatske, ali ga je njihova država učinila namesnikom i vojskovođom. Smatrao je da tursku opasnost treba da istera iz Mađarske isključivo mađarska vojska, jer ako se to bude očekivalo od Habzburga, svoju slobodu ćemo na kraju prodati kao robu.

Kada je hteo da ostvari svoj plan, Zrinjski se morao suočiti sa mnogobrojnim preprekama. Sredinom XVII veka život na vojnoj krajini tragično je nazadovao. Plemstvo je radije gazdovalo nego ratovalo, stara slava krajiških gradova se istopila, disciplina je olabavila, a vojska se osipala. Velikaši su očekivali da Habzburzi oslobode zemlju, a bečki dvor je ocenio da bi rat protiv Osmanlija bio rizičan i veoma skup, pa ga nije ni započinjao. Zrinjski je neumornom, svestranom upornošću pokušao da ovlada teškoćama. Kao pisac, herojskim primerom svog pradede ohrabrivao je na istrajnost:  Oružja i vitezova pevao je u svome čuvenom epu Adrijanskog mora sirena (Opsada Sigetska). Potom je u delima iz vojne nauke, koja su bila na solidnom nivou svoga doba, Mali taborski traktat, Vitez poručnik, izložio kako treba organizovati vojsku i voditi je protiv Turaka. Nikola je, kako smo već rekli, pisao na mađarskom jeziku, a  njegov brat Petar je dela preveo na hrvatski. U praksi je dokazao svoju doraslost borbi protiv Turaka. Bez stvarne vlasti nije se moglo prići ostvarenju njegovog plana, stvar je krenula dobro. Imao je manje od trideset godina kada je postao hrvatski ban. Međutim, da bi mogao organizovati nacionalnu armiju, morao je da dobije funkciju palatina (srednjovekovni latinski palatinus, dvorski službenik, koji se odnosi na carski dvor; u Vizantiji dvorski službenik, dvorjanin koji je predstojnik za carske finansije; u Ugarskoj palatina su birali kralj i sabor, imao je vrhovnu sudsku vlast, vojno zapovedništvo, vladarev zamenik; primedba M. Jovičin). To je pokušao na Zemaljskoj skupštini 1655. godine, ali se Beč nije složio sa njegovom kandidaturom, već je palatin postao Ferenc Vešelenji.

Očigledno ignorisanje i intrige klera navele su Zrinjskog na novu političku liniju. U svojim Razmišljanjima o životu kralja Matijasa, nekada prohabzburški ban izjašnjava se za mađarsku kraljevinu. Ima i svog kandidata za mađarski presto u ličnosti Đerđa II Rakocija. Međutim, kroz nekoliko godina njegovi planovi zasnovani na Erdelju tragično će se srušiti. Mladi Đerđ II Rakoci (1648–1660), sa svojim manjkom nadarenosti i manjkom opreznosti nije mogao da uspešno nastavi putem mađarskih kraljeva. Erdelj je već više puta prekoračio svoju podređenu vazalnu ulogu, što je već odavno sa podozrenjem posmatrano iz Carigrada. Kada je bez dozvole Porte, a u savezu sa Šveđanima Rakoci započeo rat za poljski presto, sultan je tu samovolju i neposlušnost nemilosrdno kaznio. Pošto je Rakoci zauzeo Krakov i ušao u Varšavu, protiv njega su se pokrenuli krimski Tatari. Oni su Rakocijevu vojsku, koju su Šveđani ostavili na cedilu, svu zarobili i oterali je na Krim. U međuvremenu se tatarska i turska vojska sručile na Erdelj i do kraja opustošili zemlju, koja se bila obogatila u pola veka mira. Gradove Veliki Varadin i Jene (Jenő, Ineu), prepuštene same sebi Turci su zauzeli na juriš i ovaj prostrani i bogati deo zemlje, zajedno sa utvrđenim gradovima postao je okupirana teritorija. Rakoci je 1660. godine pao na bojnom polju, a ista sudbina je zadesila i njegovog glavnokomandujućeg i naslednika u kneževini, Janoša Kemenja. Posle toga na kneževsku stolicu mogao je da sedne samo poslušni sluga. Teritorijalno okrnjena, opljačkana, porezima i ratnim kontribucijama osiromašena država nije više mogla da igra značajnu političku ulogu. Erdelj se nakon nekoliko decenija sjaja tragično raspao.

Bečki dvor je bez saosećanja, a mađarski kler sa otvorenom zluradošću posmatrao propast kneževine zbog verskih razlika. Protestantski staleži iz Erdelja su se razbežali i prestali da budu važna strana. Zrinjski nije događaje posmatrao kroz prizmu verske ili političke pristrasnosti, prepoznao je opasnost čim se pojavila i unapred je predvideo novu veliku tursku ofanzivu. Nimalo se ne obazirući na zabranu bečkog Ratnog saveta sagradio je Novi Zrinj (u Međumurju; primedba M. Jovičin), i sam je radio na palisadama i kad je trebalo mačem ih je branio. Nikola Zrinjski je svoje spisateljske sposobnosti stavio u službu narodne stvari. NJegovo delo  Lek protiv turskog otrova, objavljeno 1661. godine, očajnički je apel i odlučni borbeni alarm. (…) Vidim strašnu aždaju koja je puna otrova i besa, na udarac spremna i nosi mađarsku krunu u naručju; ja kao nem čovek koji nikakve profesije za govor nemam, uzvikujem zbog svega onoga, ako bih svojim vikanjem mogao poplašiti ljutu aždaju, uskliknuvši: ne diraj Mađare! (…) ali, ako su nesvesne životinje zbog povrede njihove jazbine, zbog oduzimanja njihove mladunčadi spremne da podnesu smrt, utoliko pre treba da krenemo mi koji smo ostaci slavne mađarske krvi, za sinove očeva naših, za naše očeve, majke, žene, decu, za našu domovinu ako treba i u smrt.

Ne hajući na lošu poeziju, Nikola Zrinjski je dao svoj doprinos i zaista istrajao kada je 1663. godine ,,strašna aždaja” zapretila novom najezdom. Nije ga zanimalo ni to što ga je bečki dvor ignorisao i komandu mu poverio tek kada je pao Eršekujvar (Nove Zamke; primedba M. Jovičin). On je tada preprečio put u Čalokezu (Csallóköz, Žitno ostrvo kod Komorana; primedba M. Jovičin) i u januaru i februaru 1664. godine vodio uspešne napade na obalama Drave. Redom je zauzimao i spaljivao manja utvrđenja stigavši do Osjeka. Tamo se nalazio most od hrastovine, koji je na dužini od 2 do 3 kilometra prelazio preko reke i močvarnog terena i preko koga je vodio glavni put za snabdevanje turske vojske. Zrinjski je iznenadio stražu i spalio most, čime je za nekoliko meseci presekao mogućnost turske ofanzive. Za taj podvig Nikola je dobio Orden Zlatnog runa od španskog kralja Filipa IV, a Luj XIV mu je dao titulu francuskog pera i 10.000 talira za nastavak ratovanja.

To vreme Nikola Zrinjski želeo je da iskoristi za osvajanje Kanjiže, ali su ga namerno oklevanje Ratnog saveta i kašnjenje kola za opsadu sprečili da ostvari taj svoj naum. Austrijske pripreme da uz pomoć Francuza krenu u veću ofanzivu izazvalo je kod Turaka energične mere. U proleće 1664. godine turski veliki vezir Ahmed Ćuprilić ponovo je napao sa velikom vojskom. Krajem maja Turčin je stigao pod Novi Zrin i uspeo je 20. juna da u njega uđe i sruši taj grad. Bečki dvor je komandovanje odbranom, zaobišavši Zrinjskog, poverio Montekukoliju. Rajmund Montekukoli (1609–1680) je bio nemački general-lajtnant i austrijski feldmaršal. Carska vojska, u kojoj je bilo francuskih i nemačkih odreda nije priskočila opsednutom gradu u pomoć. Ogorčen ban otišao je caru da se požali na taj postupak, a kad mu car ne dade tražene zadovoljštine, ljutit dade ostavku na položaj zapovednika vojske. Isto tako car nije podario karlovačku generaliju njegovom bratu Petru, motivišući u intimnom razgovoru svoje držanje time da ne bi bilo nimalo mudro davati braći toliku vlast.

Rajdmund Montekukoli je potekao iz italijanske porodice iz Modene. U vojsku je stupio tokom Tridesetogodišnjeg rata, kao musketar 1625. godine, a već 1648. godine je bio na čelu austrijske vojske. Ceo život mu se svodio na ratovanje, u Austrijsko-turskom ratu komandovao je austrijskim snagama od oko 40.000 ljudi. Istakao se u bici kod Sent Gotharda 1664. godine, gde je do nogu potukao jaku tursku vojsku. Po mnogima Montekukoli je bio jedan od najboljih vojskovođa XVII veka. NJemu se pripisuje izreka da su za rat potrebne tri stvari: novac, novac i opet novac!

Turci su se kretali prema zapadnoj granici, ali su kod St. Gotharda, kada su hteli da forsiraju Rabu, pretrpeli težak poraz. Montekukoli nije gonio potučenog neprijatelja, a Habzburzi su na opšte zaprepašćenje sklopili Vašvarski mir, koji je sultanu ostavio na volju sve osvojene teritorije. Činilo se da Beč želi da pomoću Turaka drži pod kontrolom Mađarsku, koja se stalno bunila protiv apsolutizma. To je Nikolu Zrinjskog navelo da proba da stupi u vezu sa francuskim kraljem Lujem XIV, najznačajnijem anti habzburškim vladarem toga vremena. Međutim, do organizovane oružane pobune nije došlo, jer je Nikola Zrinjski, u šumi kod Čakovca 8. novembra 1664. godine, poginuo u lovu na jednog razjarenog i ranjenog vepra. Antihabzburško raspoloženje bilo je tada i narednih vekova toliko veliko da se održala verzija po kojoj su njegovo ubistvo organizovali Habzburzi. Neki su bez ikakvog realnog osnova smatrali za istinu da je u Beču dugo čuvana jedna puška sa natpisom: Ovaj vepar je ubio Zrinjskog.

Vašvarski mir i ugroženost staleškog ustava naveo je čak i kralju odanu katoličku vlast da se organizuje protiv Habzburga. Zaverenici su postali čak i najviši državni funkcioneri, palatin Ferenc Vešelenji, estergomski nadbiskup Đerđ Lipai, državni sudija Ferenc Nadaždi hrvatski ban Petar Zrinjski (mlađi brat Nikole Zrinjskog) i Ferenc I Rakoci, sin Đerđa Rakocija koji je prešao u katoličanstvo (muž Jelene Zrinjske). Posle pada Erdelja nije bilo organizovane vlasti koja bi apriori mogla biti ishodište ustanka. Zato su zaverenici, koji su se sastajali po banjama, tražili veze u inostranstvu. Petrove veze sa Mađarima pojačala je činjenica da se njegova kći Jelena u februaru 1666. godine udala za mađarskog magnata kneza Ferenca Rakocija. Opozicija sastavljena od mađarskih i hrvatskih feudalaca tražila je od cara Leopolda da sazove sabor i pristane na reparaciju svih pogaženih zakona i učinjenih nepravdi.

Kako Leopold, znajući dobro šta će se od njega tražiti to nije hteo da ispuni, počeli su formalni pregovori između opozicije i francuskog poslanstva u Beču o podizanju bune. Od Luja XIV je traženo da se prihvati mađarskog prestola, da se stavi na čelo mađarske vojske od 30.000 vojnika, pola pešadinaca, pola konjanika, ali on nije hteo da se suviše uplete u ionako zamršenu stvar. Ipak su očekivali pomoć od Francuza, od Luja XIV kada se buna zahukta. Pored francuske pomoći odlazili su i na Portu, a činili su se pokušaji i na poljskom dvoru. Francuskoj je mađarska opozicija, čak i sa malim pobunama dobro došla da sa njome veže Austriju za istok i da je natera na popuštanje kada dođe vreme po pitanju budućeg španskog nasleđa. Luj XIV bi se na takav korak rešio tek onda ako ne bi mogao naterati bečki dvor na popuštanje. Kada se to uvidelo, nastao je među Mađarima i Hrvatima načelan razlaz u pitanju o daljim koracima. Mađari nisu imali mnogo izbora: kada neće s Austrijom, i kada ne mogu sa Francuskom, onda im ne preostaje drugo nego da se pridruže svojim sunarodnicima u Erdelju i da zajedno sa njima priznaju tursku vlast.

Turci nisu ovoga puta pristali na mađarske ponude. Želeći da Kandijski rat privedu kraju sa potpunim porazom Mlečana, oni nisu hteli da dopuste da se Austrija pojavi kao saveznik Venecije. Verovatnoća da bi Austrija tako postupila ako bi Porta prihvatila njene mađarske nezadovoljnike i ugrozila austrijski posed Mađarske. Turska ovog puta nije samo odbila ponude, već je uradila još nešto više: kao lojalan sused obavestila je bečki dvor o učinjenim predlozima i tako tokom 1667. i 1668. godine otkrila zaveru, ne kazujući imena zaverenika. Istu informaciju je u Beču potvrđena još na nekoliko načina: saopštenjem drugih Mađara i podmićivanjem Matilde, udovice palatina Veselenjija, koji je umro 1667. godine. Mada su saznali za mađarski komplot, dvorski krugovi nisu pristupili odmah progonima, već su hteli da uhvate zaverenike na delu i da ih prate pri daljim akcijama, da bi tako pohvatali sve konce.

Sa hrvatske strane Petar Zrinjski ne samo što nije bio smenjen sa banske časti, nego je krajem oktobra 1668. godine bio svečano postavljen. Kako kaže V. Ćorović u svojoj knjizi Istorija Jugoslavije, možda bi sa austrijske strane stvar doista i zaspala, da joj Zrinjski sam nije dao novog zamaha. Tokom aprila i maja 1669. godine on je zaludno radio na sve načine kako bi dobio upražnjeno mesto zapovednika tvrđave u Karlovcu. Posle je iste godine pokušao da odvrati poljskog kralja Mihaila Višnjovjeckog od ženidbe sa jednom austrijskom princezom i od naumljenog savezništva sa Austrijom. Kaže Ćorović: Nema na svetu vlade koja bi bila tako pokvarena i koja bi gajila tako opakih osećanja spram Boga i prava naroda, kao što je austrijska, a kod toga najgore je to što nema nade da će se to ikad popraviti.

Na ovom poslu je od leta 1669. godine sarađivao i njegov mladi šurak Krsto Frankopan. Petar Zrinjski ga je uveo u krug zaverenika jer je Krsto bio ozlojeđen što mu dvor nije dao senjsko kapetanstvo za koje je bio imenovan. Petrova opomena kod Poljaka nije bila primljena kako valja, što je na njega i ostalu opoziciju teško delovalo, tim pre jer su ga malo pre toga Francuzi napustili. Na iscrpljene Mlečane, koji su jedva čekali da udahnu malo vazduha, nije ni mogao da računa. NJegov saborac Nadaždi je u oktobru 1669. godine molio cara za milost. Nije mu ostao niko sa kome bi se osvetio Beču. Nije mu ostao niko do verolomnih Turaka i on se rešio za njih. Početkom novembra je Petrov poslanik preko Bosne otišao za Tursku, i na Porti je na katolički Badnji dan izneo pred sultana predloge svoga gospodara. Oni su se sastojali u sledećem:

1. Hrvati i Mađari priznaće sultanovu vrhovnu vlast i plaćaće mu 12.000 talira godišnjeg danka;
2. U Hrvatskoj i Mađarskoj Petar Zrinjski postaće nasledni vladar.

Druge tačke su govorile o turskoj pomoći za čitav poduhvat, o povratku osvojenih hrvatskih i mađarskih gradova njegovoj državi i drugo. Jedna od tačaka predviđala je da za erdeljskog kneza dođe Petrov zet, Ferenc Rakoci. Međutim, jedan Grk, službeni tumač na Porti, odao je za novac celu stvar Austriji. Kroz Hrvatsku puče glas da je Petar Zrinjski ušao u tajne pregovore sa Turcima i da je postao izdajnik hrišćanstva. Da njegova nesreća bude još veća, treba dodati i to da Porta, po predlogu velikog vezira Ahmeta Ćuprilića, nije primila njegove ponude. Da ga zavaraju lepim rečima i nadanjima i da ga održe kao neprijatelja Beča u dobrom raspoloženju, Porta je poslala samo pismenu poruku kao knezu Mađarske, Hrvatske, Erdelja i Moldavije i vrhovnom zapovedniku sve otomanske vojske. Mladi Frankopan, oduševljen tom porukom pisao je jednom prijatelju kako jedva čeka da naše kape pomešamo sa čalmama. I Petar je počeo s izvesnim planom pridobijanja i obrađivanjem svojih ljudi, ušao je u pregovore sa Srbima u Varaždinskoj krajini. Već ranije je sklopio ugovor sa štajerskim grofom Erazmom Tatenbahom.

U to vreme bilo je nekakvog vrenja među Srbima, koje je moglo biti od koristi Zrinjskom. Godine 1668. rešili su u Beču da se svrgne marčanski vladika Gavrilo Mijakić, što nije hteo da pređe na uniju. Pošto to nije bilo urađeno ipak je uznemirilo prestoničke duhove. Mijakić je visoko cenio Petrovu hrabrost, ništa ne bi bilo prirodnije da mu priđe pošto mu Beč ugrožava veru. Osetivši tu opasnost, bečki krugovi su dali da se vladika zatvori, koji je odveden u Grac gde je optužen i osuđen na doživotni zatvor za veleizdaju. Svi potonji istoričari koji su se bavili ovom temom (Grbić, Ivić, Kašić), tvrde da ne postoje dokazi kako je Gavrilo Mijakić bio upleten u zaveru protiv cara. Na drugoj strani, Zrinjski je bio zbunjen svim što se desilo, stajao je neaktivan i kolebljiv, dok je mladi i impulsivni Frankopan krenuo sa tridesetak konjanika da pridobija gradove i njihove žitelje za svoju stranu. On je 10. marta ušao sa svojom četom u Zagreb i sa isukanom sabljom pozvao građane da pristupe uz Zrinjskog.

Zaverenici nisu imali jasnu predstavu o budućnosti, a ni o tome šta zapravo treba da učine. Kovali su avanturističke planove o hvatanju kralja Leopolda I (1657–1705), ali se nisu mnogo trudili oko organizovanja nižeg plemstva, a naročito seljaštva. NJihova akcija ostala je do kraja samo zavera velikaša. Posle mnogo kolebanja, zaverenici su se 1670. godine odlučili na oružanu pobunu. Međutim, videli smo kako je zavera bila otkrivena: za dvorskom intervencijom zapravo nije ni bilo potrebe jer su se velikaši uplašili posledica. U to vreme, baš kada su se Zrinjski i Frankopan spremali na pobunu, stigao je iz Beča vaspitač dece Zrinjskog, isusovac Forstal, donoseći im poruku da još ima u Beču dobrog raspoloženja i da bi trebalo da se pokore carskoj milosti. Međutim, car je 19. marta 1670. godine svrgao Petra sa banske časti i objavio da je: (…) nevernik postal naše korune, proti njoj puntarskim zakonom podigal se, pod svoju oblast naša kraljevstva horvatsko i slavonsko i dalmatinsko i bližnje naše orsage podegnati kanil.

Zrinjski i Frankopan su poverovali u Forstalove reči i poruku, a obeshrabreni turskom uzdržljivošću i aktivnošću generalske vojske, napisali su caru pismo, moleći za oproštaj. Povrh toga Zrinjski je poslao sa Forstalom svoga sina Ivana kao taoca. Istovremeno im je javljeno da se i na štajerskoj granici sprema vojska protiv njih, brzo su otišli u Beč da traže milost. Ostali zaverenici su odustali još pre nego što je stigla carska vojska. Bečki dvor se ipak nije smilovao. U Beč su stigli 8. aprila i odmah su stavljeni pod stražu i ubrzo su prebačeni u zatvor. Nekako istovremeno je carska vojska ušla u Čakovec, na Pertovo imanje i potpuno ga poharala. Tada su opljačkani i njihovi gradovi Ozalj, Ribnik, Bosiljevo, Novi Bakar i naročito Kraljevica. Za to vreme podigla se buna u severnoj Mađarskoj pod Petrovim zetom Ferencom Rakocijem, koga je utamničeni Petar pismima umirio. Kada je ustanak obustavljen, prestali su svi obziri prema dvojici zaverenika i protiv njih je počela istraga zbog veleizdaje, pobune i uvrede cara.

Preki sud, sastavljen samo od Nemaca, zasedao je u Vinernojštatu nešto duže od godinu dana. Zaverenici su proglašeni krivim i osuđeni su  na pogubljenje i na gubitak stoke. Pogubljenja su izvršena 20. aprila 1671. godine: Ferenc Nadašdi, Petar Zrinjski i Franjo Frankopan su pogubljeni, a Ferenc Rakoci je pomilovan uz ogromnu otkupninu. NJegova majka, Žofija Batori, bila je fanatična sledbenica jezuita i imala je ovde presudnu zaslugu, dok su Vešelenji i Lipai još ranije umrli. NJihova imanja, stoka i pokretna imovina bili su zaplenjeni u korist državnog erara; Petrova žena Katarina bila je zatvorena u jedan dominikanski samostan u Gracu, a kao silom časne sestre i obe banove neudate ćerke, kao i banov sin Ivan, iako nevin, bio je zatvoren i skončao je u gradačkoj tamnici 1703. godine. Car i njegovi najbliži saradnici hteli su da unište celu Petrovu porodicu, što su izveli bez imalo obzira prema velikim ranijim zaslugama te kuće. Kao posrednu kaznu za zaveru Zrinjskog i Frankopana svojim životima su platila dvojica srpskih patrijarha.

Posle 1670. godine Vešelenjijeva vlastelinska zavera poslužila je Leopoldu I kao neočekivana, ali dobra prilika da ukloni mađarski staleški ustav i da krajnjim sredstvima nastavi kontrareformaciju: (…) Hoću da iskoristim priliku da u Mađarskoj drukčije uredim stvari, govorio je car. Prema Mađarskoj se odnosio kao prema oružjem potčinjenoj, okupiranoj teritoriji. Na čelo države naimenovao je za guvernera Gaspara Ampringena, velikog majstora nemačkog viteškog reda, u Požunu (danas Bratislava; primer M. Jovičin) formirao je guvernerat od Nemaca i dvoru odanih biskupa. U zemlji su delovali preki sudovi i divljali okupatorski najamnici. Na hiljade plemića posednika bilo je optuženo, iako im nije bilo moguće dokazati izdaju veličanstva, te im je Kraljevska komora oduzimala stoku. Bez isplate su otpustili nepouzdane mađarske vojnike iz krajiških gradova, a desetak hiljada nemačkih najamnika je okupiralo zemlju, koja je decenijama ostala nemački garnizon. Kler je okupatorsku vojsku koristio za otvoreno proganjanje protestanata. Vojska je zaposela crkve i škole i protestantska gradska veća. Ona je pred vanredne sudove izvodila protestantske propovednike i učitelje, a one koji su odbijali iskonstruisane optužbe i ostajali postojani u svom ubeđenju, sud, koji je delovao pod rukovodstvom estergomskog nadbiskupa, slao ih je na galije kao obične kriminalce.

Brutalni progoni različitih segmenata stanovništva dovodili su do sve masovnijeg bežanja. Ovu seriju započeli su osumnjičeni plemići, koje su sledili otpušteni vojnici iz krajiških gradova, a za njima i kmetovi, opljačkani i maltretirani od najamnika. Izbeglice koje su težile da se domognu graničnih delova Erdelja prvo su se nazivali hajducima, a kada su kmetovi postali najbrojniji, nazivani su ih kurucima. Leopoldov apsolutizam doveo je do rata između kuruca i labanaca. Ime kuruc vodi poreklo od krstaša Dože Đerđa, latinski: criciati, cruciferi. Naziv carevih pristalica, labanc, može se dovesti u vezu sa nemačkom rečju Lanzer, koja je označavala stranog najamnika, kopljanika.

Kuruci su svog prvog darovitog vođu našli u ličnosti Imrea Tekelija (Thököly Imre), čiji je praded ovog strastvenog mladog čoveka bio bogati stočarski trgovac. NJegov otac već je bio smatran za najbogatijeg veleposednika Gornje Ugarske. Otac mu je učestvovao u Vešelenjijevoj zaveri, pa je Imre kao mlad morao da beži u Erdelj na dvor Mihalja Apafija, kneza u senci. Postao je dobar domaćin, vešt diplomata i vešt vojnik. U sebi je objedinjavao sve vrline i mane kuruckih vođa: nije se predavao ni u najbeznadežnijim situacijama, smelim prepadima je postizao iznenadne pobede, ali se nije razumeo u savremenu vojnu veštinu. Zbog toga nije uspevao da iskoristi rezultate tih napada, pa je dosta puta bio primoran da beži kada bi ga carske trupe iznenadile. Tekeli je između 1678. i 1685. godine stvorio pravu kneževinu na delu Gornje Ugarske, istočno od reke Hrom. U njenom organizovanju mogao je da se osloni prvenstveno na svoje posede, a kasnije kada se oženio udovicom Jelenom Zrinjskom, i na ogromna vlastelinstva Rakocijevih. NJegova vojna rezerva, viteški red, sastojao se uglavnom od otpuštenih graničara. Vojska mu je brojala oko 20, 25 hiljada ljudi. NJeno držanje na okupu i disciplinovanje, usled hroničnog nedostatka novca za vojničke plate, bilo je veoma teško. Tekelijeva vlast, kako na unutrašnjem, tako i na spoljašnjem planu, stajala je na nestabilnim nogama. Ni županije mu nisu rado plaćale dažbine, a njegovu kneževinu slabio je protestansko-katolički sukob. Spoljne pomoći prihvatali su se jedino Turci.

Pod uticajem Tekelijevog ustanka bečki dvor je uneo promenu u svoju politiku i odrekao se otvorenog oblika apsolutizma. Ukinut je guvernerat, i nakon skoro dvadesetogodišnjeg izvrdavanja, Zemljska skupština je sazvana u Šopronu. Na skupštini 1681. godine kralj (Leopold I, austrijski car; primedba M. Jovičin) potvrdio je plemićke privilegije, a staleži su izabrali palatina u ličnosti Pala Esterhazija. Esterhazi je bio pristalica Habzburga, i on je posle nekoliko godina bio unapređen u vojvodu, a Zemaljska skupština je doprinela i slobodnoj verskoj delatnosti protestanata u po nekoliko mesta u županijama. Prinudni kompromis dvora zadovoljio je većinu staleža i županija, ali Tekeli i njegovi vojnici nisu ustupke ocenili zadovoljavajućima, niti su nameru bečkog dvora smatrali dovoljno iskrenom. Ustanici su uz značajne vojničke uspehe nastavili borbu.

Videvši Tekelijeve uspehe Turci su 1683. godine ponovo pokušali da osvoje Beč. Ogromna Karamustafina vojska je bez prepreka stigla do Beča, odakle su car sa svojim najbližim saradnicima bezglavo pobegli. Turci su zauzeli i spalili predgrađe, ali su u pomoć Beču stigli Karlo Lotarinški i poljski kralj Jan Sobjecki. Istorijski sudar završio se potpunim i konačnim porazom Turaka. Opsada grada je bilo veliko iskustvo za habzburški dvor, i Leopold I se odlučio za osvajački pohod, da progoni poražene Turke. Sklapanjem primirja obezbedio se prema Luju XIV, a uz papinu pomoć stvorena je Sveta liga. U ovaj savez su, pored Habzburške imperije, pristupili Poljska i Venecija, kojem se nekoliko godina kasnije priključila i Rusija Petra Velikog.

Na početku rata prvo je zbrisana vlast Tekelija, koji se bio potpuno oslonio na tursku pomoć. Kuručki knez, koji je u vreme opsade Beča bio na vrhuncu svoje moći, nije mogao da izbegne ni privremeno zatočeništvo kod Turaka. Varadinski paša je posle ritualnog ispijanja crne kafe dao da se uhapsi knez koji mu je bio gost, jer se nadao da će njegovim izručenjem moći da sklopi mir sa Habzburzima. Ipak je Tekeli bio pušten na slobodu, ali je za svagda izgubio kneževski položaj. Staleži, u prvom redu županijski plemići, ostavili su ga na cedilu, a njegovi vojnici prešli su na carsku stranu da bi zemlju oslobodili makar od Turaka. Krajem 1685. godine sloboda je bila ograničena samo na grad Munkačevo, koji je Jelena Zrinjska još tri godine branila od carskog generala. Godine 1686. konačno je oslobođen Budim. Nakon više od dva meseca krvave opsade, 2. septembra pao je poslednji budimski paša, a sa njim i razrušena tvrđava. Potom slede brzi uspesi, iako je među generalima bilo dosta razmimoilaženja. Već 1688. godine i Beograd je pao u carske ruke, izgledalo je da se Turci neće zaustaviti do Carigrada. Međutim, tada je Luj XIV, smatrajući da se Habzburgovci preterano šire, ponovo otpočeo napade na Rajni. Tekelijeva srećna zvezda je još jedanput zasjala: prešavši preko bespuća Južnih Karpata, pobedio je carskog generala Hajzlera, koji je pobegao, i na nekoliko nedelja postao je knez Erdelja.

U promenjenim uslovima Turci su mogli da učvrste svoju vlast na Balkanu i ponovo su zauzeli Beograd. NJihova imperija, posle Sulejmanove smrti stalno je slabila, te je morala definitivno da se odrekne Ugarske. Kada je vojskovođa Evgenije Savojski 1697. godine, suprotno stavu Ratnog saveta, sa omanjom vojskom u bici kod Sente, uz pomoć Srba odneo sjajnu pobedu nad sultanovom voskom koja je prelazila Tisu, Porta je postala popustljiva. Uz posredovanje Engleske 1699. godine došlo je do Karlovačkog mira, prema čijim odredbama su, izuzev Temišvarskog Banata, čitava Ugarska i docnija srpska Vojvodina bile slobodne.

 Isterivanjem Turaka i prestankom jednoipovekovne potčinjenosti otklonjene su prepreke nacionalnom razvoju Mađarske. Međutim, za isterivanjem Turaka, kako je to mnogo ranije prognozirao Zrinjski, morala se platiti ogromna cena. Oslobađanje od turskog jarma je bilo potpuno, a vlast Habzburga postala je još potpunija. Staleži su još godinama posle oslobođenja Budima bili prinuđeni na političke ustupke. Zemaljska skupština se 1687. godine odrekla prava na slobodan izbor kralja, a iz Zlatne bule izbrisan je stav o pravu na neposlušnost. Ugarska je postala nasledna kraljevina Habzburga, a plemstvo se odreklo prava na otpor. Propast moći Habzburga bila je prirodna posledica velike pobede nad Turcima, a pošto je rat organizovao i vodio bečki dvor, to se habzburška prevlast jedva mogla izbeći. Teritorija Ugarske, koja je decenijama služila kao vojni prostor, mnogo je pretrpela za vreme dugogodišnjeg rata. Carska vojska od 60 do 80 hiljada ljudi konačila je u kućama mađarskih kmetova, dok su dnevnu ishranu, porciju, za gladne konje i nezasite najamnike morali da obezbede kmetovi. Patnje stanovništva neizmerno je uvećavalo to što su i komandanti i vojska podjednako smatrali Mađare slobodnim plenom. Naročito je bio zloglasan general Karafa (Caraffa, Ferdinand Johan Carl, Stiljano, Italija ? –  Beč, 25. I 1703), zbog nečovečne pljačke u Debrecenu i uspostavljanja prekog suda u Eperješu. O razmerama ucenjivanja po Ugarskoj svedoči izveštaj jednog vojnog sudije: Mađari su pod ugnjetavanjem nemačke vojske stigli dotle dokle i prema Tacitu, bili su primorani da prodaju prvo volove, zatim zemlju, a na kraju tela svojih žena i dece u ropstvo varvarima, da bi se otkupili iz nemačkog ropstva.

 Nekadašnje teritorije pod turskom okupacijom bečki dvor nije smatrao oslobođenim delom Ugarske već osvojenom pokrajinom. Svojim generalima i vojnim liferantima poklanjao je car posede u veličini čitavih županija, ali je zato mađarskim plemićima tzv. Neoaktivistiza vraćala njihova nekadašnja imanja samo uz prikazivanje dokumentovanih dokaza i nakon plaćanja visoke ,,takse za oružanu zaštitu”. Dvor je nastavljao sa misijama nasilnog verskog preobraćanja i zemlju su preplavili jezuiti i razni drugi monaški redovi. Jačanju vlasti Habzburga služio je i prvi poziv za kolonizaciju Nemaca katolika. Prema jednom od projekata, Kolonićevom Einrichtungswerk trebala da obezbedi: (…) da kraljevina bude polako ponemčena i da se mađarska krv, sklona revoluciji i nemirima, sa nemačkom krvlju pripitomi na vernost i ljubav prema svome prirodnom gospodaru i večnom kralju.

Bečki dvor je verovao da je u rukama Leopolda bič i da njime može slobodno da šiba, pisao je Rakoci. Međutim, samovolja Habzburga je već 1697. godine izazvala ustanak u Heđalji, koji su iz razumljivih razloga carski vojnici naročito voleli, jer je bilo poznato vinogorje. Kmetovi prinuđeni na često potucanje i bivši graničari ostavljeni bez hleba, na dan vašara o Petrovdanu, neočekivanim naletom zauzeli su gradove Patak i Tokaj. Zatim su pozvali na oružje sve koji traže svoju otadžbinu i plemićke slobode. Međutim ustanak je ostao izolovan i propao je. Pošto se politika Beča ni u čemu nije menjala, sve više je raslo ogorčenje, rastao je broj seljaka lutalica, a kada je 1703. godine na čelo nezadovoljnika stao Ferenc II Rakoci (1676–1735), širom zemlje je počela borba za slobodu.

Bio je to snažan oružani pokret za odbranu starih staleških prava mađarskog plemstva koja je Austrija ukidala prisvajajući sebi potpuno pravo nasleđa na Ugarsku. Prvi vođa ustanka, Rakoci, prešao je dug put dok se nije sreo sa vođom seljaka lutalica Tamašem Eseom (Esze Tamás). Rakoci je bio čovek sa izrazito antihabzburškom tradicijom, koju je poneo iz svoje porodice Rakocijevih, zatim Zrinjskih i Batorijevih. Kao dečaka silom su ga odveli u jezuitsku školu, otrgavši ga iz blizine njegove majke, Jelene Zrinjske. Od nje je naučio sve o buntovnim sinovima njene porodične grane, posebno ga je nadahnjivao deda po majci, Petar Zrinjski. U samostanskim školama bi od njega najradije načinili monaha, a od njegove sestre Julije samostansku devicu.

Kada se Rakoci vratio kući kao najveći posednik u Ugarskoj, izgledao je kao velikaš veran kralju. Nosio je nemačku odeću, doveo je ženu Nemicu, a od politike se namerno ogradio. Kada je u Heđalji izbio ustanak 1697. godine, da ne bi bio sumnjiv pobegao je pravo u Beč. Ipak, poznavanje mađarskih prilika i prijateljstvo sa grofom Miklošem Berčenjijem vratio ga je na put njegovih predaka. Po ugledu na svoga oca i dedu po majci angažovao se na strani zaverenika i potražio kontakt sa Lujem XIV. To se, međutim, brzo saznalo i Rakoci je dopao dobro čuvanog zatvora u Vinernojštatu. Posle pustolovnog bekstva uspeo je da stigne na teritoriju Poljske, koja je bila u prijateljskim odnosima sa Francuskom. Tada više nije bilo puta natrag i on se vezao na život i smrt –  za ideale slobode. Ipak se prevario jer je uzalud u francuskom kralju i poljskoj gospodi tražio saveznika uz čiju bi pomoć poveo borbu za slobodu. Onda mu je došao Tamaš Ese, njegov kmet iz Tarpe i doneo mu poruku od seljaštva spremnog na ustanak. Bili su potrebni samo komanda i zastava pa da se masa bez glave pretvori u armiju. Pošto je to čuo i od svojih sledbenika koje je slao u Ugarsku, Rakoci je prihvatio da predvodi seljačku ustaničku vojsku.

Ustanak kuruca Ferenca II Rakocija

Pitanja nasleđa Španije, na koju su bacili oko car Leopold i francuski kralj Luj XIV, ostalo je otvoreno. Mirom u Rijeviku 1697. godine ovo važno pitanje nije bilo ni dodirnuto, jer su i Leopold I i Luj XIV osećali dobro da ako se ovo pitanje otvori, do mira između njih dvojice neće doći. Već tada je bilo jasno da se sa rešenjem toga pitanja neće moći mnogo odugovlačiti. Tri godine nakon sklapanja mira, pod uticajem Luja XIV, proglasio je bolesni kralj Karlos II za svog naslednika Lujevog unuka, hercoga Filipa od Anžua. Tim je kandidatura nadvojvode Karla (mlađi sin Leopolda I) bila u potpunosti ništavna, nadvojvoda je bio istisnut iz Španije. Kuća Habzburga gubila je sve izglede da će moći da zavlada Španijom. Tako su stari protivnici, Leopold i Luj, boreći se za prevlast u Evropi, došli ponovo u sukob. Kao što je Luj XIV ranije, u sličnoj prilici, razvio naročitu diplomatsku akciju da dobije što više saveznika, tako je i ovaj put spremao saveznike još pre nego što je rat izbio. NJemu je stalo da caru Leopoldu što više veže ruke na zapadu, na jugu carevine, kao i na samom kućnom ognjištu.

Turska, koja je bila iscrpljena i u miru sa Habzburzima, nije mogla ništa ozbiljnije računati, ali je zato kralj Luj XIV umeo zgodno da iskoristi nezadovoljstvo ugarskih staleža u krutoj habzburškoj stezi. Onda je skroz razumljivo što je ubrzo po započetim neprijateljstvima između Francuske i Habzburške carevine, buknuo ustanak u Ugarskoj. Ovaj ustanak je bio pomagan i podržavan agentima Luja XIV. Ogorčeno ugarsko plemstvo, naročito izuzetno nadareni grof Mikloš Berčenji, istaklo je na čelo ustanka kneza Ferenca II Rakocija. Mladi knez je već u junu 1703. godine došao iz Poljske, gde je utekao iz vinernojštatskog zatvora i ustanak je već toga leta zahvatio levu obalu gornje Tise. Kako je car Leopold značajan deo svoje vojske morao da uputi na zapad protiv Francuza, stalo mu je bilo do Srba, od kojih je nedavno na jugu monarhije formirana graničarska milicija. Inače graničari su bili potpuno nezavisni od županijskih vlasti. Sada kada je srpska pomoć bila toliko potrebna da se Rakocijev ustanak što pre uguši, u Beču se osećala nelagoda povodom carske naredbe od 8. marta 1703. godine. Naime, ovom naredbom se srpskom patrijarhu ne samo sužavala jurisdikcija, nego mu se zabranjivala upotreba patrijaršijske titule. Kao i ranije bečki politički krugovi su se nadali da će Srbe pridobiti novim obećanjima.

Maja meseca Rakoci je iz svoga dvorca u Brezanu poslao zastavu sa natpisom  Cum Deo pro Patria et Libertatem (S Bogom za Domovinu i Slobodu), i pozvao sve Mađare, plemiće i one koji to nisu: Pozivamo na rodoljublje sve istinske patriote, crkvene i svetovne, plemićke i neplemićke, naoružane ili kod kuće boraveće, jednom rečju svakom staležu pripadajuće prave Mađare koji žele staru, dičnu slobodu naše zemlje i naređujemo im, molimo ih da, kao što je Bog srca nekih za domovinu već ujedinio i uzbudio, da za svoju dragu domovinu, slobodu, narod, svi uzmu oružje protiv imperije koja vrši besramno nasilje protiv Boga i naših zakona, uznemirava nameće davanja porcije, oporezuje, oduzima i kreše naše plemićke slobode, gazi naš obraz, oduzima nam so i hleb, vlada našim životima i vrši svireposti.

U povremeno silovitim okršajima između carske vojske i ustanika, koji su zavladali čitavim oblastima Ugarske, Srbima nije bilo dopušteno da ostanu neopredeljeni. Proglasom iz svoga tabora Sekeljhida u biharskoj županiji od 9. avgusta 1703. godine, Rakoci je pozvao Srbe da se priključe ustanicima obećavajući im veće slobode na tlu Ugarske od one koju su imali pod  Habzburzima: Znajući da je ovaj uvek naoružani i oružju vični narod srpski ne mali deo žalosti i progona u našoj državi podnosio (…) htedosmo ovim našim pismom obznaniti da ne čekajući ni dana ni časa, već da odmah skoče na oružje i obvežu se na uslugu našoj miloj otadžbini. Ako to učine, obavezujemo se da će od oca na sina, s kolena na koleno, biti u takvoj slobodi da nigde nikom neće davati danak (…). U istom pozivu sledila je i stravična pretnja: Ali, ako se desi protivno, da ne ustanu, ili možda da protiv nas oružje podignu (…) to ćemo ih, bez ikakvog milosrđa, klati i seći, a ni decu nećemo štedeti. Ako nam Bog blagoslovi naše oružje konačno ćemo ih iskoreniti u našoj mađarskoj otadžbini. Ovo uopšte nije bila prazna pretnja.

U početku pojedini srpski odredi su se priključivali Rakociju, zbog čega je nepoverenje bečkih krugova prema Srbima još više poraslo. Ratni savet je išao čak dotle, da je u jesen 1703. godine predlagao caru da se patrijarhu ne dopusti da iz Beča ode na jug. NJemu se nije verovalo jer se čulo da su neki Raci (Srbi) pristali uz Rakocija i Berčenjija. Sumnju u vernost srpskog naroda kod bečkih vlasti pojačavalo je i to što srpska milicija pod Manastirlijom nije bila preduzela ništa protiv mađarskih ustanika.

Pod Rakocijevom zastavom isprva su bili samo seljaci i sitno plemstvo koji su živeli seljačkim životom. Svinjari, govedari, berberi i krojači bili su oficiri. Velikaši i županije isprva su gledali na ustanak sa neprijateljstvom. Šandor Karolji, veleposednik i veliki župan satmarski (Satu Mare) kod Dolhe (Dolga) rasturio je seljački ustanak iz okoline Beregsasa (Beregovo). Kada je polovinom jula 1703. godine Rakoci prešao preko Karpata, borba za slobodu Ugarske se za nekoliko meseci pobedonosno razvila. Seljačka vojska je narasla kao bujica, Rakoci je dao obećanje da svako ko uzme oružje biće oslobođen svakog rada za gospodara, poreza i kuluka. Ovo proklamovano oslobođenje probudilo je nadu među kmetovima: osloboditi se bespoštedne okupacije carske vojske i osloboditi se vlastelinskog nameta. Rakociju su prilazili kmetovi sa svih strana, u nedostatku pušaka naoružali su se sabljama, gvozdenim vilama i kosama. Preko Tise je bilo Zatisje, gde se Rakoci sa vojskom prebacio i u njegove ruke dospeli su Debrecen, Kalo i celo Zatisje do Petrovaradina.

Uspeh ustanika doveo je u tabor i jedan deo županijskih plemića i vlastele. Rakociju je prišao i Šandor Karolji, čiju je sujetu Beč povredio time što je potcenio njegovu pobedu kod Dolhe. Magnat se zakleo na vernost knezu jer su se njegovi posedi nalazili na teritorijama koje je carska vojska prva zaposela. Samo crkveni velikodostojnici su se kruto držali, ne računajući jednog egerskog biskupa do kraja ostali ljuti neprijatelji Rakocijeve borbe. Krajem 1703. i početkom 1704. godine situacija se po Rakocijeve ustanike razvijala izuzetno ohrabrujuće. Habzburzi su bili potpuno zaokupljeni ratom oko španskog nasleđa (1701–1714), vodeći ogorčene borbe sa vojskom Luja XIV. Pobeda u ovom ratu značila je, pored današnje Španije, i vlast nad Italijom i kolonijama u Americi. Prvih godina rata Francuzi su postizali velike uspehe, dok Berčenji u decembru 1703. godine sa 25 hiljada mađarskih i slovačkih ustanika već je ovladao i patrolirao obalama Vaha i Morave. Izgledalo je početkom 1704. godine da se Beč nalazi u beznadežnom položaju: sa izuzetkom nekoliko jačih gradova, cela zemlja bila je u rukama kuruca, a francuske armije su napredovale na bavarsko-austrijskom delu Dunava.

Razmahom ustanka, koji se širio gotovo po čitavoj Ugarskoj, Srbi su u pojedinim gradovima, a osobito u selima Pomorišja, Bačke i Podunavlja, gde su bili najgušće naseljeni, osetili svu tragičnu ozbiljnost svog položaja. Bilo je i onih koji su prilazili mađarskim ustanicima. Iako povređen zbog stalnih kršenja privilegija, što je tih godina s narodom teško preživljavao, srpski patrijarh se baš u ime tog naroda nije mogao ogrešiti o vernost i odanost carskom domu, na šta su ga obavezivale privilegije. Bio je dosledan, izabrao je legitimnu stranu. Razumljivo, tako su postupili i istaknuti srpski oficiri, graničarski zapovednici: Hadži Mojsije Rašković, Jovan Popović Tekelija, Cekula Vitković i drugi. Na carskoj strani ostao je i Jovan Manastirlija, čije je zvanje srpskog podvojvode reorganizacijom carske vojske izgubilo svaki značaj, pa je imao samo čin kapetana srpske milicije. Srbi su ušli u nov, unutrašnji rat, koji se vodio za prestiž austrijskih, odnosno mađarskih interesa. Ni slutili nisu da će iz tog tuđeg rata baš oni izaći s najvećim vojnim, ali i civilnim žrtvama. Smatra se da je u toku Rakocijevog ustanka u raznim bitkama učestvovalo oko 25.000 Srba, što starosedelaca, što doseljenih oko 1690. godine, među kojima je bilo mladića koji su u Ugarskoj dorasli do oružja. To mnoštvo Srba na bojnim poljima uzbuđivalo je vođu ustanka: Blagi Bože! Da li iz zemlje niče taj silni Rac, ili pada iz neba kao kiša?

Žestoka borba protiv carevih neprijatelja izazvala je razjareni bes i krvavu osvetu. Rakocijevi kuruci ustremili su se na srpska naselja, palili, ubijali nejač i žene, ostavljajući iza sebe zgarišta, što je opisano i u Grabovačkom letopisu: (…) pleniše najpače rod Srbskij (…) decu v kolevkah sekoše i mnogija bezčislenaja zla sotvoriše, koje zdje v krace izvestiti nevazmožno. Togda i sveštenoga čina ne poštediše, jegde sej sveti monastir porobiše.

Najteže je stradala srpska Baranja, ili šire uzevši Podunavlje, Raczország, Ratzenland, kako je ovaj deo Ugarske označen u starim hronikama. U županijama Stonobeogradskoj, Tolnanskoj, Šomođskoj i Baranjskoj, srpska naselja su tada satrvena. Ostali su stihovi koje su pevali Rakocijevi ustanici 1708. godine:

Megéget Ráczország, megmaradt harom ház / Izgore Srpska zemlja, ostadoše tri kuće

Elesett négy ezer, megmaradt három száz.    / Padoše četiri hiljade, ostadoše tri stotine.        

Pesma se odnosi na uništavanje srpskih naselja kod Šimontornje i Seksarda. Zločini kuruca izazvali su srpsku osvetu. Posle zauzeća Pečuja i Šikloša, jedna jedinica srpske milicije surovo se osvetila mađarskom življu i rimokatoličkom kliru. Bila je to odmazda za događaj od 1. februara 1704, kada su kuruci ušli u Pečuj i poklali oko 1400 Srba. Naposletku, ostaje saznanje da taj rat spada u najteža iskušenja kroz koja je prošao srpski narod u Ugarskoj.

Patrijarh Arsenije III bio je tada u veoma teškom položaju. Trebalo je da se odluči da li sa svojim Srbima da pristane uz cara, ili da se odazove Rakocijevom pozivu. Ni jedna ni druga strana nije pružala povoljne izglede: bečki dvor je obećao patrijarhu proširenje privilegijalnih povlastica, ali tek kada se srede prilike u Ugarskoj. Srbi su imali često prilike da osete koliko su nesigurna bečka obećanja i kako su bečki politički faktori spremni da prema potrebi, pređu  bezobzirno preko sadržine privilegija. Još manje su poverenja ulivali Mađari, sa kojima su Srbi, već prvih dana po prelasku u Ugarsku, došli u veoma oštar sukob. Pored toga, patrijarh nije mnogo verovao u uspešan epilog mađarskog ustanka. Zbog toga je on, kao vrhovni predstavnik srpske crkve i naroda, više voleo da pristane uz legitimnu stranu uz cara Leopolda I. Na poziv Rakocija iz Đenđeša od 6. septembra 1704. godine i na poziv grofa Berčenjija iz Ujvara. Od 22. novembra iste godine, patrijarh nije hteo ni da odgovori.

Nije prošlo mnogo vremena, a stari patrijarh ponovo se gorko uverio da sve izdržane patnje i muke u borbi s mađarskim ustanicima nisu donele nikakve sigurne garancije. Nije čudo što je oronuli i već teško oboleli patrijarh, malaksao u stalnoj brizi i borbi, padao u očajanje. Pisao je 29. oktobra 1705. godine ruskom bojaru i vrhovnom zapovedniku ruske mornarice: Radi naših grehova, jedan deo pravoslavnih hrišćana sklonio se od zlobe Agarena u ugarske krajeve. Po tom đavo, neprijatelj dobroga, poseja svoju zlobu po Ugarskoj, te otuda niče trnje nepravde i izbi međusobna borba sa ćesarom. Posle toga stiže nas ljuta zima, a mnogi pravoverni, kako sveštenici, tako i svetovnjaci, starci, mladići i deca gonjeni behu ugarskim mačem. I bežeći dan i noć sa svojim osirotelim narodom od mesta do mesta, bacan tamo amo kao lađa na pučini velikog okeana, očekujem kada će da grane sunce i pokaže se dan, da uzmakne tamna noć i hladna beda naše nesreće (…).

Zanimljivo je da je Đorđe Branković izražavao simpatije prema mađarskim ustanicima. On donosi u svojim Hronikama tekst Rakocijevog proglasa, koji je uputio Mađarima iz Bžezna u maju 1703. godine. Taj manifest u prepisu mogao je Branković dobiti u Beču od podvojvode Manastirlije koji je tamo boravio u leto 1703. godine. Naravno, Branković se trudio da Rakocijev ustanak dovede u tešnju vezu sa svojom ličnošću. Bog je, veli Branković, ustankom Mađara hteo da kazni Nemce za tolike nepravde, učinjene srpskom narodu i njegovom despotu, koga su osudili na večno zatočenje. Dalje veli Branković, zapleteni u ratovanje sa Francuzima, bavarskim izbornim knezom  (kurcfirstom), i Šveđanima, uplašili su se Nemci da im on, kao i Rakoci ne umakne iz zatvora. Zato su se odlučili da ga premeste u Heb.

***

Uporedo sa vojnim poduhvatima ustanka severno od reke Drave, Rakoci se 18. januara 1704. godine obratio manifestom Hrvatima, podsećajući ih naročito na propast Zrinjskih i Frankopana i to da njihovi javni poslovi zavise od interesa unutrašnjo-austrijskih zemalja. NJegov poziv na zajedničku borbu nije naišao ni na kakav odziv, i mada je ban Palfi početkom marta potisnuo kuruce iz Međumurja, sabor je ipak 15. marta zaključio da proglasi ,,opšti ustanakˮ (generalis insurrectio) i tako obezbedi granicu od daljih upada kuruca. Međutim, posle njihovog neuspelog pokušaja da tih dana prodru do Virovitice, nestalo je svake neposredne opasnosti na toj strani. Hrvatska vojska je otada pod banom učestvovala u borbama na ugarskom zemljištu. Ukoliko se Rakoci tešnje povezivao sa Lujem XIV, a francuska vojska na italijanskom bojištu se više primicala, što je krajem 1705. godine dalo podstrek za misao o mogućnosti Rakocijevog iskrcavanja na Hrvatskom primorju, on je opet obratio pažnju Hrvatskoj. U tome se najzad mogao osloniti na saradnju hrvatskog velikaša, barona Josipa Vojnovića. Vojnović je uzeo na sebe zadatak da jednim vojnim upadom iz bosanskog susedstva i sticanje pristalica u Hrvatskoj, osobito među krajiškim oficirima – plemićima, omogući sprovođenje tog plana. Tom prilikom Rakoci je 17. novembra 1705. godine ponovo uputio poziv na zajedničku borbu protiv Austrije. Uz pomoć turskih i mletačkih vlasti Vojnović je tokom 1706. i 1707. godine razvio iz Banjaluke dosta živu delatnost. NJegova četa je početkom 1707. godine narasla na 2000 ljudi, a u vezi sa njime dovode se i neke vesti prelaženju vlaha na bosansku stranu. Mada je njegova pojava izazvala znatan nemir u službenim krugovima u Hrvatskoj, krajnji rezultat njegovih nastojanja ipak je bio ništavan. Ipak, on je u Požeškoj krajini uspeo da pridobije nešto pristalica. U tom pogledu ništa nije mogao promeniti ni treći, poslednji Rakocijev poziv. On se 20. novembra 1706. godine obratio Hrvatima, koji je Vojnović razaslao vojnim zapovednicima na Krajini. U jesen 1708. godine Vojnović se kao Rakocijev emisar nalazi u Veneciji, gde uzalud pokušava da senjoriju uvuče u rad na podizanju ustanka u Hrvatskoj. Tada je na bojištu pala konačna odluka u prilog Habzburgovaca, koje je Rakoci i ugarsko plemstvo na saboru u Onodu lišio ugarske krune.

U vreme tog preokreta požunski sabor, koji je zastupao ugarsko plemstvo verno dinastiji, pokrenuo je pitanje o usklađivanju (concordantia) hrvatskih zakona s ugarskim. Sabor je stao na stanovište da kralj može ubuduće sankcionisati samo one članke hrvatskog sabora koji se ne protive pozitivnim zakonima ugarskog kraljevstva. Ozakonjenjem toga predloga Hrvatska bi u javnosti izgubila jedno od osnovnih obeležja svoje državnosti: pravo na svoje zakonodavstvo. Sticajem raznih okolnosti, među kojima je značajnu ulogu odigrao i žestok otpor nuncija hrvatskog sabora, to pitanje je ostalo tada otvoreno. Rešenje toga izrazito političkog pitanja zavisilo je od odnosa snaga, koji je za Hrvatsku bio već od početaka vrlo nepovoljan. Satmarski mir učinio je taj odnos za hrvatsko plemstvo još nepovoljnijim. Ono je u tom položaju nemoćnijeg potražilo pomoć na dvoru, koji je pomenutim mirom bio i sam primoran da popusti zahtevima ugarskog plemstva. Priliku za to pružilo je pitanje nasledstva ako izumre muška grana Habzburgovaca, čija je mogućnost posle smrti Josifa I stvarno postojala.

***

Nade u brzi uspeh su se u leto 1704. godine ipak izjalovile. Habzburzima je pošlo za rukom da kod Helštata u Bavarskoj izvojuju odlučujuću pobedu nad Francuzima, i tako se zapadni front odjednom premestio na Rajnu. Pred zaraćenim stranama su se nadvile iscrpljujuće i teške borbe. Zemaljskoj skupštini u Sečenju, održanoj 1705. godine toga izrazito političkog pitanja, palo je u deo da organizuje stalešku državu koja je nicala. Po ugledu na Poljsku, ustanički staleži su stvorili stalešku konfederaciju, vrstu saveza. , Udruženi mađarski savezi su za vrhovnog poglavara Ugarske izabrali Rakocija, koga je Zemaljska skupština Erdelja još prethodne godine dovela na kneževski presto njegovih predaka. Radi odlučivanja o najvažnijim političkim pitanjima formiran je Senat od dvadeset pet članova, a za rešavanje izuzetno teških privrednih zadataka, Privredni savet. Formulisani su zahtevi i uslovi za nagodbu sa Habzburzima, uz učešće trećih sila, Engleske i Holandije. Pored garancija habzburških saveznika, zahtevana je i potvrda staleškog ustava i vraćanje na slobodan izbor kralja, kao i na odredbu o pravu na neposlušnost.

Osnivanje prvih ugarskih udruženja i organizacija nisu bila jedini obrisi državnosti. U nekoliko ad hoc kovnica dolazi do pravljenja prvog novovekovnog mađarskog novca. U Gradskom muzeju u Bečeju nalazi se izuzetno retka ostavština novca revolucionarne Ugarske pod Ferencom II Rakocijem. To je jedinstvena i jedina ostavština na teritoriji Srbije. Ostava se sastoji iz 58 bakarnih poltura, nazvana još i libertasi, što je, inače, vrsta novca svojstvena XVIII veku. Da misterija bude potpuna, novac je pronađen preko Dunava, u Požarevcu. Više politička nego finansijska afirmacija, ovaj projekat je trebao da pred evropskom javnošću pokaže kako Ugarska može samostalno da živi i da se razvija. Međutim ovaj novac je katastrofalno gubio vrednost, trgovci su primali samo beli novac, tj. srebro, a u kesama kuručkih boraca zveckali su samo bakarni libertasi.

Uspeh Rakocijaevih planova zavisio je prvenstveno od vojske. Kuručka vojska bila je tipično ustanička sila, ona nije imala prethodnicu iz koje je izrasla. Nastala je velikom brzinom, iz ogorčenja  i težnji naroda. Ono što Albert Kiš, zajedno sa Tamašom Eseom, organizatorom seljaštva iz 1703, pokrenu u aprilu 70 tabanlija, u maju je brojalo 700, u junu 7000, a u decembru 70.000 vojnika, pisao je kasnije u svojim Memoarima Rakoci. Međutim, tadašnja feudalna Ugarska sa svojim slabo razvijenim zanatstvom nije bila u stanju da ovu brojčano veliku vojsku na odgovarajući način snabdeva oružjem, odećom i hranom. To je imalo za posledicu da većina vojske ostane slabo opremljena, neregularna, tzv. poljska vojska, a njeno brojno stanje je veoma variralo. Na vrhuncu oslobodilačke borbe ta vojska je brojala i preko 100 hiljada, u proseku je mogla imati oko 70 hiljada, ali je u godinama oseke ustanka padala i na 30 hiljada ljudi. Najveća nevolja je, ipak, kada je nastajala nacionalna armija nije našao nijedan vojskovođa dorastao Zrinjskom. Narodne vođe su ubrzo smenili plemićki oficiri, dok su generali bili nesposobni i neposlušni feudalci. Od nižih oficira među generale se jedino uzdigao jednooki, popularni  Slepi Boćan (Janoš Boćan). Do brigadirskog čina, koji je stajao između pukovničkog i generalskog, dovedena su dvojica ljudi koji nisu bili plemići: Tamaš Ese kmet iz Tarpe, i Orban Celder, građanin iz Sepeša.

Kuručka vojska je uprkos ovim nedostacima, koji su proisticali iz feudalnih odnosa, izvela mnoge sjajne vojne akcije. Kuruci su bili nedostižni majstori smelih patrolnih udara i iznenadnih akcija. U proleće 1704. godine kod Somolanja, u blizini granice na Moravi (Slovačka), uz pomoć pobunjenih seljaka zarobili su čak i carskog generala Ričana (Ritschan). Jednom prilikom su kod Beča iznenadili i cara, koji je ništa ne sumnjajući lovio, a duboko iza linija zarobili su neprijateljskog glavnog komandanta. Međutim, u velikim direktnim bitkama, zbog nedostatka dobrog naoružanja, neophodne discipline i savremenih vojnih znanja, nisu mogli da postignu odlučujuće pobede.

Posle smrti Leopolda I carska kruna pripala je Josifu I Habzburškom. Josif je bio car Svetog rimskog carstva, kralj Ugarske, kralj Češke i nadvojvoda Austrije. On je bio sin carev sa trećom ženom Eleonore od Pfalca-Nojburga. Josif I (1705–1711) pokušao je odmah po stupanju na presto da pregovorima parališe ustanak. Na pregovorima u Nađsombatu (Trnava), Josif nije štedeo obećanja, ali Habzburzi su zazirali od toga da mir garantuju strane sile, Engleska i Holandija, a ni na koji način nisu želeli da doprinesu nezavisnosti Erdelja. Bečki dvor je pokušao da Rakocijevu ženu, hesensku vojvotkinju Šarlotu Amaliju, koja je bila zatočenica Beča, iskoristi da bi od njenog muža iznudio ustupke u svojoj nepopustljivosti. Knez je odbio ponudu i napisao svojoj ženi: (…) Iskreno priznajem, sledeći glas moje dužnosti i moje zakletve, javne poslove ću od sada rešavati ja sam. Posle neuspešnih pregovora ponovo su se rasplamsale borbe, u koje su Habzburzi ubacivali sve veće snage. Doduše, kuruci su još uvek pobeđivali, došlo je do zauzimanja Estergoma i ponovnog osvajanja Erdelja. Slepi Boćan je i protiv trojice generala zadržao Zadunavlje, a Tamaš Ese je u svojoj poslednjoj bici pred smrt, odbranio Kasu (Košice). Sa druge strane, carska armija generala Rabitena, pošavši iz Erdelja, mogla je takoreći da se prošeta kroz Ugarsku: prvo je opkolila Košice, a zatim se uputila prema Budimu, pokazuje koliko su slabe bile regularne snage kuruca.

U sve težim političkim i privrednim okolnostima, Zemaljska skupština, koja je od 1707. godine zasedala u Onodu, odlučila se na radikalan korak: proglasila je da se Habzburška dinastija lišava ugarskog prestola. Mržnja prema Beču došla je do tog nivoa da su poslanici u jedan glas izvikivali: Riđi pasji gospodar car Josif nije naš kralj! Vođe osamostaljene države potražile su saveznike u zaraćenoj Evropi, u kojoj je rat na severu vođen oko španskog nasleđa i rat Petra Velikog protiv švedske prevlasti doveo u ratno stanje skoro sve države. Luj XIV je od početka ustanka pružao, u početku značajnu, a kasnije sve manju pomoć Rakociju. Poslao je novac i nekoliko viših oficira, ali usled raznih principijelnih i praktičnih nedoumica, kralj Sunce se uvek ustezao od otvorenog savezništva. Šveđani su odbili Rakocija, a Petar Veliki mu je predložio savezništvo Rusije, tako je 1707. godine došlo do potpisivanja ugovora o savezništvu. Ipak su se spoljnopolitičke prilike nepovoljno razvijale: Petar Veliki je bio zauzet Šveđanima, potom Turcima, a Francuzi su jedva vodili borbe u Bavarskoj, što je omogućavalo sve veće angažovanje carskih snaga u Ugarskoj.

Unutrašnje nevolje su razjedale kurucku državu. Sam Rakoci je konstatovao: Plemstvo je iz dana u dan sve više vraćalo svoju vlast nad kmetovima i oduzimalo im volju za ratovanjem, da bi ih teralo na rad u svoju korist. Prevareni u svojim nadanjima, seljaci su sve ravnodušnije gledali na razvoj ustanka. Krajem 1708. godine Zemaljska skupština u Šarošpataku uzalud je obećavala graničarske slobode onim seljacima koji ostanu do kraja u borbi. Zajednička anti-habzburška pozicija je dovela u isti tabor feudalce i kmetove, ali njihov nepomirljivi klasni interesi su tokom godina rastočili taj savez. Dugotrajni rat ih je iscrpeo i zemlju osiromašio. Događaji na bojištu poprimili su zloslutan smer. Godine 1708. kod Trenčina, na nesrećni način, pretrpela je poraz najbolje naoružana vojska kuruca, koja se spremala da napadne Šlesku. Posle toga sve više plemića postali su izdajnici: neustrašivi, ali beskarakterni Laslo Očkai, čuveni husarski oficir Bezeredi i mnogi drugi. Probijali su se glasovi o nagodbi sa Habzburzima, čemu je pogodovala i papina anatema protiv Rakocijevih pristalica. Još jednom je Adam Balog odneo pobedu kod Kelešda (Kölesd) u županiji Tolna, ali i u važnoj bici kod Romhanja 1710. godine nije uspeo da pobedi. Pao je Eršekujvar (Nove Zamki), a izdaja  bele gospe od Lečea (Lőcse), omogućila je da Leče padne u ruke neprijatelja. Ustanak je bio potisnut na mesto svog nastanka, preokrenula se sudbina kuruca, a u iznurenoj zemlji besnela je epidemija kuge koja je odnosila stotine hiljada života.

Rakoci se uzdao u moć ruskog cara, činilo mu se da nije sve izgubljeno. Prvo je poslao u Varšavu Mikloša Berčenjija, a početkom 1711. godine i sam je otišao onamo. U Ugarskoj je vođstvo prešlo u ruke Šandora Karoljija, koji je sa znanjem Rakocija otpočeo pregovore sa grofom Janošem Palfijem, glavnim vođom Labanaca. Ali dok je knez želeo da dobije na vremenu, Karolji ga je prevario: sklopio je mir u Satmaru. Posle potpisivanja mira sve je išlo veoma brzo: car Josif I je, bez ikakve garancije obećao da će biti zadržani ugarski staleški ustav i verske slobode. Posle toga je preostala glavnina kuručkih snaga položila oružje na polju kod Majtenja. Bećari su se vratili, ili su postali lutalice. Gospodi je Satmarski mir garantovao punu amnestiju, mnogi su to i iskoristili. I Rakoci je mogao da dobije natrag svoje posede od oko dva miliona jutera, ali on nije prihvatio ponuđenu milost. Nikad nisam gledao napred na Pataku, Nađenjedu (osim moje porodice, jer sam rat počeo isključivo za slobodu moje domovine, rekao je i veran svojim načelima radije se opredelio za izgnanstvo.

Sa Satmarskim mirom usledio je prelom i u kulturnom razvoju Ugarske. U godinama ustanka, čak i usred ratnih nevolja cvetala je kultura i razvijao se život uz knjigu. Ponovo su bili otvoreni čuveni kolegijumi u Pataku, Nađenjedu (Alba Julija u Rumuniji; M. Jovičin) i Eperješu (Prešov u Slovačkoj; M. Jovičin), pojavilo se izdanje Turskog opijuma Zrinjskog i stolećima upotrebljavanog latinsko-mađarskog rečnika Parisa Papaija. Rakoci je izdavao prve novine na latinskom jeziku pod nazivom Mercurius Veridicus, Glasnik istine, radi informisanja inostranstva. Na dvoru Ferenca Rakocija radio je čuveni slikar – portretista Adam Manjoki. Najznačajnije nasleđe kulturnog života iz vremena ustanka je kuručka poezija, koja je pratila borbu protiv Habzburga.

Literatura:

1. Istorija naroda Jugoslavije 2, Jorjo Tadić, Sukobi s Mađarima, Beograd 1960;
2. Ćorović Vladimir, Istorija Jugoslavije, Beograd 1989;
3. Maćaš Unger, Oto Sabolč, Istorija Mađarske, e-literatura;
4. Radonić Jovan, Đorđe Branković, Despot Ilirika, Beograd 1929:
5. Davidov Dinko, Privilegije carskog doma habzburškog, Galerija Matice srpske, Novi Sad;
6. Ferdo Šišić, Pregled povijesti hrvatskog naroda od najstarijih dana do 1. decembra 1918, e- literatura.