Зашто нам бог Запада није наклоњен?

31/08/2020

Аутор: Жељко Ињац, новинар

 

Након емитовања серијала латиноамеричке сапунице „Касандра“ пре 22 године у којој је главна глумица ухапшена, грађани Србије су писали Влади Венецуеле петицију и покренули протесте у пар градова за њено ослобађање. Одушевљене „Касандром“ у Србији је било велико, чак је било и предлога да дође у Србију и кандидује се на председничким изборима. Трагичан лик и неправда која је учињена Касандри, у серијалу наравно, је додирнула срца гледалаца широм света али је само у Србији довела до протеста и петиције.

Данас, након више од 20 година, овај догађај наша квазиелита узима као пример наше народне непросвећености и неразликовања фикције или уметности од реалности. Утицај серија и филмова је огроман, а просвећеност је ипак индивидуална ствар и зависи прилично и од интелигенције. Није могуће учинити већи део човечанства интелигентнијим али је могуће, кроз континуирану пропаганду, учинити збуњеним. Примера ради како масмедији и филмска пропаганда заглупљују и збуњују њихове конзументе навешћу резоновање мог „рођака са села“ из Аустрије, који је у Србију дошао на неких годину дана након НАТО бомбардовања СР Југославије. Поред свих очигледних материјалних последица разарања у Србији и пустоши које је НАТО „милосрдна“ интервенција оставила за собом, а које је имао прилику видети својим очима,  рођак, за кога се не може рећи да је неинтелигентан, је нашао за сходно да нама „непросвећеним“ балканцима објашњава како су пингвини у свету толико угрожени да им прети изумирање. Очекивања нас „балканаца“ није било да рођак пролива сузе над нашом судбином али јесте да нам барем не вређа интелигенцију. На добронамерну примедбу да смо ми прошле године бомбардовани, да је изгинуло више хиљада људи, да је разорена инфраструктура, да нам је економија уништена претходним дугогодишњим санкцијама и да је бомбардовање допринело великом загађењу воде, ваздуха и земљишта, те да нама у овом моменту не може бити примарна брига за пингвине, рођак је имао само кратак одговор да смо ми „људи који су то заслужили“. Генерално је његов став био да су сви људи на планети заслужили зло које им се дешава, све у кључу савремене медијске пропаганде, по којој би планета била „мирно место за одмор“ када на њој не би било „злих“ људи. Но, ипак није пропустио прилику да изрецитује пар флоскула које је покупио са медија о томе како је НАТО интервенција ипак била праведна. Сви присутни овом догађају су били затечени одговором и имали утисак као да разговарају са CNN-ом или да гледају неки холивудски пропагандни филм у коме су Срби зли момци који носе у ранцу атомску бомбу да би дигли Вашингтон у ваздух. Најтрагичније у овој причи што су те речи долазиле од човека који је припадник истог тог народа коме спочитава кривицу, али ментално припадник неке друге (западне) културе.

Такво виђење Срба и Руса, па и других „бед гај“ народа холивудским очима и очима глобалистичких медија је нешто на шта смо се, нажалост, готово већ навикли. Нису у питању дупли стандарди како ми то на „истоку“ често сматрамо, нити лицемерје западних медија и политичара, већ је корен овог супермацијског односа према нама чисто религиозног карактера и потиче из протестантизма, тачније његовог радикалног огранка пуританизма.

Ово калвинистичко-пуританско предодређење Срба и Руса за геону је тако типичан холивудски клише да многи мисле да му је узрок искључиво у геополитичким интересима Америке, док је заправо клише дубоко религијски утемељен.

Калвинизам који је суштински формирао пуританско учење, за разлику од православља, верује у предестинацију, предодређеност  људи или за вечно блаженство или вечно проклетство. По овом учењу људи се већ рађају као они којима је одређен рај или пакао унапред, без обзира на њихово понашање, добра дела, покајање или убеђење. Прича о слободној вољи је тек само теолошка шминка.  У свету постоје благословени и проклети. Робовласништво у Америци је теолошки оправдано јер је Хамово потомство проклето од родоначелника Ноја. Богати и успешни су благословени, управо њихова успешност је доказ божјег благослова. Сиромашни и неуспешни су проклети. Свет се дели на лузере и успешне. Појмови као што су „бед гај“ и „гуд гај“ из америчких филмова су заправо само секуларизовани калвинистички клишеи.

Амерички суперхероји, од Супермена до Спаједермена, су „благословени“ спаситељи, предодређени да буду добри и да спасавају човечанство. Када се пореде ови суперхероји са антихеројима у холивудским филмовима не може се уочити никаква суштинска разлика у њиховом карактеру, у њиховој личности, и једни и други су просто обични грешни људи. Не постоји никаква мистична хришћанска светост суперхероја. Они су такође склони греху, пороцима, али оно што их издваја од других и чини херојима јесте њихова предодређеност да то буду. Они су просто предодређени за суперхероје и то је сасвим довољно да буду поштовани и обожавани, односно да буду спаситељи. Противник (Хари Озборн) Спајдермена (Питер Паркер) је нико други до његов пријатељ. Чак богат пријатељ, који је наследио корпорацију од оца али га прати проклетство. Његов отац је био лудак, а он је смртно болестан. Корпорацију не контролише он, јер негативац по клишеу, иако богат, мора бити лузер. Просто бог му није наклоњен. Нема благослов. Зато је негативац. Нема ту његове слободне воље да бира да буде добар или лош. Не. Он је негативац  јер је тако предодређено. Хари је једноставно проклет, као афроамериканци за време ропства, потомци Хама кога је проклео Ноје. Као Срби, Руси и муслимани данас. Њима бог није наклоњен. Није уопште битна сложеност личности негативца, или цивлизације Истока, они су негативци јер је свет црно-бео. Ако су бели Американци благословени јасно је да су црни африканци проклети, уосталом као и сви остали.

Још типични пример секуларизоване калвинистичке предестинације у холивудској продукцији је филм GLASS (2019). Брус Вилис и Семјуел Л. Џексон глуме два антипода. Један је херој, други је антихерој. Буквално не постоји разлог зашто је улога коју тумачи Брус Вилис „гуд гај“ односно „благословени“ лик, осим што је тако ПРЕДОДРЕЂЕНО. Брус глуми човека који не може бити болестан, не може бити повређен чак и ако доживи саобраћајну несрећу возом у коме сви гину сем њега. С друге стране, Семјуел тумачи улогу проклетника који је од малена склон повредама, наиме, кости му се ломе као да су од стакла. Дакле, дете је од рођења проклето, без икаквог разлога. Он не постаје зла особа по неком свом избору или опредељењу, не, он је предвиђен да буде зао. То што је болестан од малена је управо доказ да је проклет, а та болест и то проклетство га формирају као особу. На неки мистичан и необјашњив начин ова два главна лика у филму су повезана. Потребни су један другоме. Још један пуритански клише, проклетима су потребни благословени да их спасу или да их елиминишу са лица земље. Аутор је можда и несвесно у стрип пренео библијске мотиве али није омашио у пуританском учењу. Филм је урађен по стрипу, но свеједно је одраз америчке модерне културе.

Ко је икада прочитао било какву западнохришћанску секташку, а пре свега америчку брошуру о Антихристу могао је да се „увери“ да Антихрист увек долази са Истока, никада са Запада. Запад је Нови Изаиљ, нова обећана земља. Ту се остварује рај на земљи, америкен дрим, „јер, гле, све чиним НОВО“. Америчка идеја о сопственој изабраности, илити изузетности, заправо је религијска пуританска идеја о изабраном благословеном народу – God bless Аmerica. Исток сав у злу лежи, не само Блиски муслимански и Далеки кинески и руски исток, већ и Европа. Европа је Исток за Америку. Европа је прогнала пуританце у Америку, тачније Британија, и због тога је и Европа проклета. Америка зато има мисију не само да спасе од зла Азију и Африку већ и Европу. И мада је демократија потекла из Европе, то није америчка демократија, а самим тим ни благословена.

„Очеви оснивачи“  новог света су поставили недвосмислене етичке принципе на којима почива друштво „Новог Израиља“. Ти принципи су засновани на калвинизму и пуританском протестантизму. „Нови Израел“ је нови изабрани народ, он је позван да спаси цео свет кроз мисионарски подухват. Остатак света је проклет и осуђен на пропаст који лако може да заврши апокалипсом (крај света) – једном од омиљених тема Холивуда. „Благословени“ изабраници су позвани да господаре не само природним ресурсима (или како то објашњава Олбрајтова, да није праведно да само Русија црпи толико природно богатство из Сибира)  већ и људским. То смо већ видели у периоду робовласништва (роб, Хамит, није способан да се брине само о себи – још и данас се у Америци могу чути овакви ставови, нарочито када се говори о лошем економском положају афроамериканца, код конзервативних јужњака који се нису помирили са поразом у грађанском рату). Према Томасу Џеферсону Америка „има моралну обавезу да физички мења свет на боље“, то је њена мисија. То „на боље“ је наравно у складу с оним што пуританизам сматра бољим. Плутократија, радна побожност и рационализам су неке од главних особина пуританизма. Протестантска етика, пре свега пуританска и калвинистичка, како је то већ утврдио Макс Вебер, стоји у уској вези са духом модерног капитализма. „Ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што има“, су речи из Јеванђеља које се пре свега односе на духовно стицање, које су пуританци дословно схватили у материјалистичком смислу. Стога радна етика пуританаца подразумева мукотрпан рад и стицање капитала као божјег благослова. Богати капиталисти су заправо благословени, они су богати јер је божји благослов над њима.  Плутократија – владавина богатих, облик олигархије типичан за америчку демократију у којој је незамисливо учешће на изборима без огромног капитала. А ко има огроман капитал? Зна се – благословени.

За разлику од православне радне етике по којој је рад потребан да би прехранио себе и помогао ближњима ( „Ко неће да ради, не мора ни да једе“ – апостол Павле),  циљ калвинистичког рада је професионални успех и профит. Стицање материјалног богатства у православљу није грех ако се има у виду да је власник свега на крају ипак само бог и ако то стицање треба да послужи не само за сопствене потребе већ и за помоћ ближњима. Па ипак св. Јован Лествичник наводи да сви среброљупци почињу од идеје стицања ради помоћи ближњима, а завршавају са презиром сиромашних као недовољно способних и лењих. Пуританци управо сматрају да су сиромашни недовољно способни и лењи јер су проклети, тј немају благослов јер су и пре рођења свог изабрани/одређени за пропаст.

У православљу је, истина, постојао спор између два монашка правца у Русији, тзв. Стјажатеља и Нестјажатеља, у преводу на српски стицатеља и нестицатеља. Спор је настао у Руској цркви у 16. веку у друштву које је уређено феудално, где су постојали манастири на чијим имањима су радили полуслободни кметови (који су ипак имали далеко веће привилегије и слободе него други кметови широм руског царства, што ипак не оправдава овај феудални систем). Нестицатељни монаси који су молитву стављали изнад других монашких делатности су замерали манастирима и монасима који су држали кметове на својим имањима јер су сматрали да је непримерено да монаси експлоатишу сељаке за своје потребе. Стјажатељи су се правдали тако што су као примарно поставили образовање монаштва које ће водити и утврђивати цркву као институцију битну за народ, а за које не би имали времена када би се бавили обичним свакодневним пословима и бригом око стицања средстава за издржавање манастира. Стјажатељи иако су површно гледано могли постати некакви зачетници православног капитализма, ипак то нису никад постали. Ова подела у православљу постоји и данас. Рецимо, култ патријарха Павла који је настао још за време његовог живота је заправо култ нестјажатељства у православљу. Павле је поштован као онај који не стиче ништа, не вози „бесна кола“, али је зато харизматичан и аскета. Патријарх Иринеј има друге врлине, стјажатељске, или како се то данас модерно каже – менаџерске. Он завршава градњу храма посвећеног Св. Сави који је израз љубави православних Срба према свом светитељу и утемељитељу српске цркве. ХХ век дефинитивно није био наклоњен Србима. Два светска рата и геноцид који су преживели + материјална разарања, нису за поређење са периодом владавине цара Теодосија када је на материјалном врхунцу једне империје, Римске империје саграђена Аја Софија у Цариграду. Просто околности у којима Срби подижу храм Светом Сави нису за поређење са околностима у којима се налазила византијска империја у својим првим вековима постојања. Па ипак у таквим околностима стјажатељ патријарх Иринеј завршава храм Св. Саве. Али и стјажатељство и нестјажатељство имају исти циљ стицање благодати и царство небеско. У православном учењу нема предестинације и то је кључна ствар за разумевање одсуства капиталистичке идеје у православљу. Не постоје „успешни“ и „лузери“. Спасење је динамичан процес, са успонима, падовима и покајањем. А слободна воља је реално присутна и дата је човеку да сам одлучи „коме ће се приволети царству“. Иста особа може бити током живота и лузер и успешан и Савле и Павле и покајник и грешник јер реално нема предодређености.

Филмови и серије имају сличан ефекат ономе што се данас зове фејк њуз, против чега се наводно сви медији боре. Фејк њуз се брзо шири друштвеним мрежама чак и ако је у неком моменту разобличен садржај таквих измишљених вести, то не спречава кориснике друштвених мрежа да их и даље шерују и у исте верују. Наша фејк елита узима за пример ову, на почетку текста поменуту латиноамеричку сапуницу када жели да спочита сопственом народу да је глуп и непросвећен али не узима исто тако „фејк њуз“ серијал „Досије Х“ холивудске продукције, који је оставио неизбрисиве последице не само у Србији него широм света. Још увек постоје људи који искрено верују да је холивудски серијал „Досије Х“ рађен према истинитим догађајима. Сам серијал је одрађен тако да делује фактографски, са све навођеним датумима, местима и временом збивања.  „Досије Х“ је више него Ден Браун умножио теоретичаре завере широм света, а уједно креирао и нове генерације верника у мале зелене. Али „Досије Х“ за разлику од „Касандре“ управо гради религијске клишее којима су склони и припадници наше малограђанске елите, без обзира што промовише теорије завере. Касандра, као продукт латиноамеричке културе која је под снажним утицајем римокатоличанства, израз је једног пијетизма и религијске патетике у којој је борба против неправде вечита тема, стога је барем по форми слична онда и прихватљива источном православном етосу коме припадају Срби. Касандра није амерички суперхерој, она је обична рањива жена. Обичан човек из Србије, када види неку Касандру или Љовисну, или било коју другу јужноамеричку лепотицу како се злопати на правди бога, одмах пожели да јој помогне, ако већ не може да је ожени. А кад види неког америчког суперхероја који је ПРЕДОДРЕЂЕН са спаси свет у уском костиму како се бије са стотинама и хиљадама противника, па макар он био и Супермен који лети по небесима, увек гледа да промени канал на „нешто паметније“ спорт или политику, сем ако то деца не гледају, јер је „срамота гледати такве будалаштине“.

Ипак, те „будалаштине“ су утицале на формирање читавих генерација у Србији и постале су део глобалне и наше културе. Можда је нашем православном етосу култура Холивуда страна и далека али колико је реално омладини близак православни хришћански етос? Односно, шта јој је ближе?

Наша лажна елита је већ одавно на оном путу на ком би наша омладина могла завршити. Одређена и раскорењена у самопрезиру и аутошовинизму.

Прављењем од културе неког свог нарочитог елитистичког култа за „посвећене“, наша малограђанска псеудоелита је упала у опасно верско-идеолошко застрањење. Плодови овог застрањења су искључивост, фанатизам, догматизам и нетрпељивост, према свему што се не уклапа у њену културну и идеолошку матрицу.

На нашу жалост и наша лажна елита је дубоко зашла је у сферу верског мрачњаштва и идеолошког секташтва.

Неаутентичност и слабост ове „наше“ културбунд елите се огледа у немогућности да изађе из религиозних оквира и архетипова прихваћених са Запада, иако себе жели да представи као либералну и „еманциповану од религије“.  Културна и религијска матрица „наше“ елите управо долази са Запада, не само из Европе, на коју се тако жучно позива и коју обожава као бога, него ето баш и из пуританске Америке па чак и пуританских клишеа холивудске пропаганде.

Класична одлика пуританских моралиста је потреба за „просвећивањем“ других. Заправо наметање свог светоназора као јединог исправног и спасоносног.  Отуда код те квазиелите потреба за мисионарењем модерности и стално опонирање националној традицији и православљу. Агресивни покушаји наметања свог догматизма, кроз „мисионарски“ подухват преобраћења нације произилазе из уверења у своју одабраност и интелектуалну и културну супериорност у односу на остатак народа. Они су уверени да ће се то постићи наметањем западних, пре свега европских и америчких  образаца понашања и културних и религијских матрица. Но, када њихов подухват пропадне, као што је Достојевски добро приметио још пре 200 година, лажна елита се окреће кукњави, презиру и мржњи сопственог народа као тврдоглавог и заосталог коме нема спаса. А ако му нема спаса, онда остаје само једно, треба га елиминисати или заменити неким другим, бољим, успешнијим народом. Сви пуритански секуларизовани клишеи који нам долазе не само преко холивудских филмова али најчешће управо тако, су се примили у нашој лажној елити. Зато она очима пуританаца гледа на сопствени народ и у њему види само проклете лузере од којих је и бог (тј Европа – Запад) дигао руке. Пошто је мисија пропала, сад остаје само пуритански експанзионизам, како сматра „елита“ кроз револуцију. Пуритански експанзионизам има своје оправдање у преображају „проклетника“ милом или силом, или како се то данас каже већом демократизацијом друштва. На крају остаје нада, не да ћемо истрајати само захваљујући свом православном етосу и српском инату, већ  да смо се као народ довољно опаметили те нам више нису потребне разне револуције, реформације, мисионари и њихове демократизације јер успешност „преображаја проклетника“ зависи и од наше слободне воље за прихватање или неприхватање наметнуте улоге.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања