Аутор: проф. др Борис Стојковски
Попис становништва представља савремену демократску тековину присутну у веома значајној већини земаља читавог света. Његова сврха није само пуко пребројавање становника, већ и сагледавање целокупне друштвене стварности једне државе. То подразумева број домаћинстава, образовање становништва, полну и другу структуру грађана унутар једне државе. Због свега реченог не престаје да зачуђује то да се у многим државама насталим након распада Југославије питање пописа посматра не само политички, већ и фаталистички. Последњи случај је Црна Гора где поједини кругови, предвођени развлашћеном Демократском партијом социјалиста и тзв. комитама, односно екстремистичким групама унутар Црне Горе, траже одлагање пописа становништва.
Пре него што се упустимо у разматрање због чега је оваква идеја крајње ирационална и бесмислена, требало би мало отићи у историју и видети шта је заправо кроз прошлост представљало пописивање становништва. Основни разлог пописа током старог века било је сакупљање пореза или увид у број способних мушкараца за војну службу. Одређени облици пописа становништва постојали су још у древној Месопотамији и Вавилону. Као што је добро познато, у римским провинцијама Јудеји и Сирији спровођен је попис становништва и тако су Јосиф и трудна Марија (Богородица) морали из Назарета да оду код Јосифових предака у Витлејем у Јудеји и тамо се Исус Христос родио. Дакле, чак и овај, један од кључних догађаја у историји човечанства, везује се за римски попис.
За историју наше земље, али и целог простора бивше Југославије, од великог су значаја пописи које су спроводили Хабзбурзи и Турци Османлије. Захваљујући њима историчари могу проучавати разне аспекте живота Срба и других народа на реченим подручјима. Први попис организован је у Србији 1834. године, и све до 1910. године било их је укупно 15, а 1879. године је попис становништва спроведен и у крајевима који су ослобођени и Берлинским конгресом припојени, односно враћени Србији. У питању су били нишки, пиротски, топлички и врањски крајеви. Већина ових пописа, посебно онај први из 1834. године, нису имали одлике модерних, савремених пребројавања становништва, али је вредно сведочанство о томе да се и у доба Кнежевине и Краљевине Србије он систематски и ипак редовно спроводио.
И у свету, од раног модерног периода и француских пописа у Канади, те америчких и скандинавских пописа почетком 1800-тих година, ова појава представља модерну и стандардну тековину која се извршава у великом делу света. Уједињене нације су дале препоруку да се он врши на сваких десет година и то је пракса коју познајемо и данас, иако је слична спровођена и у међуратно доба.
Због чега је био неопходан овај можда мало подужи историјски увод? Управо да би показао и истакао да је попис становништва цивилизацијска тековина, која је, из различитих разлога, била важна од најстаријих цивилизација па све до најмодернијих и најбогатијих земаља. Све велике силе, економски богате и утицајне земље на обе земљине хемисфере, редовно спроводе пописе становништва. Но, у Црној Гори је ова пракса одједном постала проблем.
Вишедеценијски кочничари Црне Горе и сада су се поново јавили. Није било довољно што су огрезли у корупцију, организовани криминал и напосе генетски инжењеринг који је скренуо у потпуни, директни антисрпски шовинизам. Сада су, наново под плаштом бриге за Црну Гору, почели да воде кампању да се одложи попис становништва. До тога јесте у историји долазило, како због Другог светског рата и још неких сукоба, тако и током пандемије Ковида 19. Хвала богу, ништа од тога није снашло ни Црну Гору ни Балкан, и надајмо се да више неће снаћи никога и нигде. Дакле, нема ниједног рационалног разлога да се попис становништва у Црној Гори одложи.
Који су онда то, евидентно крајње ирационални, разлози због којих се ово захтева? Најпре, понекад је битно ко каже а не нужно само шта каже. А противници пописа су из редова Демократске партије социјалиста, која је и носилац бившег режима који је Црној Гори наносио само штету. Осим њих, подршка оваквој идеји је и из редова црногорских екстремиста блиских ДПС и режиму Мила Ђукановића. Већ из ове две лапидарне реченице је јасно онда и који су разлози борбе против одржавања пописа становништва. Страх од повратка Црне Горе себи је ван сваке сумње дубоко у корену предлога и иницијативе да се попис одложи и чак бојкотује, како су недавно управо представници ДПС изјавили. Уместо да се као у свим савременим државама спроведе нормалан попис становништва, за ДПС и тзв. комите, заправо идеолошке следбенике црногорских усташа и комуниста, проблем је што ће се, гле чуда, многи људи изјаснити као Срби који говоре српским језиком.
Уистину, нема ништа чудније него да се у земљи где је отворена прва српска штампарија и штампана прва књига на српском језику, у којој су живели Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, књаз Данило или краљ Никола, те стварали Стефан Митров Љубиша, Петар Петровић Његош или где је рођен краљ Александар Карађорђевић, неко дрзне и каже да је Србин и говори српским језиком. Још је већи проблем што ће људи сада моћи много слободније, без уцена и притисака остварити 2023. године могућност да се изјасне како желе. Дакле, ДПС и њихови сатрапи и сателити се боре против две тековине модерног света: пописа становништва и основног људског права да се свако изјашњава како жели. Можете бити џедај, Марсовац и било шта друго, али Србин у Српској Спарти не, нити рећи да говорите српским језиком. Односно, боље речено, не можете бити ништа што не иде у прилог старим окошталим структурама КПЈ и њене наследнице у Црној Гори Демократске партије социјалиста.
Недавни избор осведоченог национално свесног Србина Андрије Мандића на челу Скупштине Црне Горе, као и присуство Срба у институцијама власти и другим битним установама попут Универзитета, показује да се ствари у Црној Гори ипак мењају. Генетски инжењеринг који је свим средствима спровођен од стране режима Јосипа Броза Тита и његовог идеолошког наследника Мила Ђукановића, а који се озбиљно ослањао не само на комунизам, већ и усташтво и тезе које су спроводили још у XIX веку делови хрватског римокатоличког клира, оставио је значајнога трага. Константни притисци на српски народ у Црној Гори у вези са изјашњавањем на пописима становништва били су свакодневица. Сада када делује да тако нешто одлази нетрагом у прошлост, повампирују се старе, и даље ‒ будимо реални ‒ јаке структуре, које када наслућују да им не иде у прилог да се људи слободно изјашњавају, позивају чак и на бојкот пописа.
Све ово написано вероватно нигде и никада не би ни требало разматрати, сем у Црној Гори. Наиме, то да ли ће се и колико људи изјаснити као Црногорци, Срби, Албанци или нешто друго, у суштини не би требало никога да занима. То је заиста у домену приватног и на нивоу основних људских права и свих међународних конвенција чији је Црна Гора потписник и које је, као и свака друга држава, и дужна да примењује. Уосталом, бар нама који живимо у Војводини, а аутор ових редова је рођени Суботичанин, мултикултуралност, вишејезичност, те слобода изјашњавања и исказивања сопственог идентитета нису ништа ново, нити би то икоме уопште и смело да смета 2023. године.
Међутим, ту долазимо до једног великог али. Они, којима су пуна уста људских права, демократије, прогреса, који су некаква (квази) модерна напредна европска левица, захтевају одлагање и бојкот пописа становништва из својих најнижих и, будимо јасни и отворени, антисрпских побуда. Њихова жеља да Црну Гору претворе у бастион антисрпства, да раздвоје блиске не само народе, већ и људе као такве, те мржњом затрују нове генерације ‒ не јењава. Антисрпство тог леволибералног слоја је сасвим подударно с аутошовинизмом и другосрбијанцима које гледамо на делу у Србији. Они чак и не крију да једни друге подржавају и то су раније много пута и радили, и то увек у истом домену: кршећи основна верска, национална и уопште људска права православних Срба који говоре српским језиком. А сада када је могућност да се још више људи него 2011. године изјасне отворено и јасно као Срби којима је матерњи језик српски (мада и доста оних који се сматрају Црногорцима говори српским језиком), води се антипописна и бојкот-кампања која једино штету може нанети држави Црној Гори и свим њеним грађанима.
Дакле, да сумирамо, нема нити једног рационалног разлог да се попис становништва одлаже, а још мање да се бојкотује. Најпре, то је модерна цивилизацијска тековина која се спроводи скоро па свуда у свету. Надаље, то је један озбиљан и веома скуп процес, чак и у случају држава које, попут Црне Горе, имају релативно мали број становника. Но, ту статистику је потребно прецизно водити и обрадити, а само спровођење пописа је један веома комплексан и, да поновимо, скуп подухват. Оно што остаје јесте нада да је нова 44. влада Црне Горе довољно јака да одбаци притиске и да се попис спроведе на начин на који се спроводи у свим развијеним друштвима. То значи да се свако слободно изрази по националној, језичкој и верској припадности, али и да се стекне увид у економско и социјално стање црногорског друштва. Ако тако нешто не одговара одређеним антисрпским круговима, то говори много више о њима него о свим оним људима који попис доживљавају као рутинску ствар из које може много и да се научи, на крају крајева.
Остави коментар