Autorka: Divna Stojanov
Premda se o nedostatku i zanemarivanju pozorišta za mlade u čitavom regionu poslednjih godina nešto više govori, i dalje se nedovoljno radi. Institucionalna pozorišta i donosioci odluka najčešće u potpunosti ignorišu ovu demografsku grupu, dok je nezavisna scena u Srbiji, uz sve poteškoće koje nezavisnost i finansijska neizvesnost nameće, raznovrsna, inteligentna, duhovita i plodonosna.
A zašto je uopšte bitno da imamo pozorište za mlade?
S jedne strane, postoji pozorišna scena za decu koju prate mnogobrojni festivali dečjeg pozorišta. Na pojedinim repertoarima, takođe, prisutna je kvantitativno vrlo bogata produkcija. Sa druge strane, postoji pozorišna scena za odrasle, festivali i hiperprodukcija predstava namenjena odraslima. Ono što nedostaje jeste spona između ova dva, a to je pozorište za mlade. I upravo u tom, nazovimo mostu između dečjih predstava i predstava za starije, pozorište gubi svoju publiku. Suludo je i nepravedno očekivati da osoba koja u svom detinjstvu poslednje pogleda recimo inscenaciju Crvenkape ili Pinokija, za 10 do 15 godina dođe u pozorište da gleda Šekspira, Nušića ili uprizoreni savremeni dramski tekst. Celu jednu deceniju, ako ne i više, čovek gotovo da nema šta da pogleda u pozorištu i zašto onda očekivati da će se kasnije uopšte vratiti teatru. U tinejdžerskom dobu razvijaju se afiniteti, stvaraju se navike, i biraju interesovanja koja se neguju i održavaju u odrasloj fazi života. Čini se da mlad čovek i da hoće, ne može da razvije interesovanje za pozorište jer većina predstava naprosto ne komunicira sa njime. Po ovoj formuli, pozorište ostaje bez svoje publike.
Isto tako, nelogično je zamerati i prebacivati sadašnjoj mlađoj populaciji „gubitak vrednosti“ (iako se nikada ne kaže koje su to vrednosti i kada su tačno postojale pa su se izgubile) i okretanje ka potencijalno neprimerenom sadržaju kada drugačiji sadržaj retko kada je i ponuđen. Barem u pozorištu. Možda bi neki tinejdžeri ili tinejdžerke vrlo rado odlazili u pozorište, ali se ono retko kada njima obraća.
Pre epidemije virusa korona jedna profesorka srpskog jezika novosadske gimnazije raspitivala se na koje predstave da uputi maturante i maturantkinje i od svih repertoara novosadskih pozorišta u tom trenutku, postojale su samo dve predstave institucionalnih pozorišta koje su bile adekvatna preporuka za srednjoškolce. Zato se mladima najčešće sugeriše da u pozorištu gledaju dramatizacije lektirnih naslova ili naslova čiji su autori sastavni deo školske lektire. Ovo nije najbolje rešenje jer predstava nije samo tekst i poznavanje i razumevanje teksta, i ne garantuje da će predstava u celini mladima biti razumljiva.
Prilikom razgovora na temu odlaska u pozorište, jedna srednjoškolka je vrlo precizno objasnila da u pozorište ne ide jer se u njemu oseća glupo zbog nemogućnosti tumačenja reditljskih znakova, nerazumevanja pozorišnog jezika i neraspoznavanja određenih simbola. A kako nikome ne može biti prijatno na mestu gde se oseća glupo i kao da ne pripada, jasno je i očekivano okretanje mladih drugim sadržajima.
Važno je napomenuti da mladi kao ciljna grupa nisu stavljeni u drugi plan samo u pozorištu već i sadržaj drugih medija, kao što su filmovi ili serije, često ne komunicira sa njihovim potrebama i problemima. Tako se dolazi u situacije da u pojedinim domaćim serijama namenjenim mladima junaci govore onako kako kreatori, mahom rođeni sredinom prošlog veka, zamišljaju da savremeni tinejdžeri govore.
Kako treba da izgleda pozorište namenjeno mladima?
Pitanje sadržaja, forme, stila, jezika i estetike predstava za mlade, bilo je jedno od centralnih pitanja konferencije regionalne platforme za afirmaciju pozorišta za decu i mlade „Od malih nogu“ održane u februaru. Umetnici/e, facilitatori/ke, edukatori/ke i pozorišni pedagozi/pedagoškinje razmenjivali su svoja iskustva i razmišljanja na ovu temu, naglašavajući održavanje ravnoteže između: biti aktuelan i zanimljiv i podilaziti mladima. I kako to izgleda u praksi?
Dve predstave koje će se u daljem tekstu analizirati jesu „Ana“, po motivima knjige „Dnevnik Ane Frank“, Teatra mladih Mišolovka i Kulturnog centra Novi Sad, u režiji i adaptaciji Ibra Sakića i Jelene Zdravković; i predstava „Projekat A.N.A. – Skrovišta i Slobodišta“, nastala (re)interpretacijom lektire „Dnevnik Ane Frank“ i pisanjem ličnih dnevnika četrdesetoro učenika sedmog razreda Osnovne škole „Sveti Sava“ iz Kruševca i u produkciji Kulturnog centra Kruševac, a u režiji i prema konceptu profesorke književnosti Sandre Maskimović. Osim što ih povezuje činjenica da se obe izvedbe temelje na istom, lektirskom, delu, obe predstave izvode mladi za svoje vršnjake, učenike viših razreda osnovne škole. Isto tako, vrlo vešto, obe predstave prave paralelu između osećaja zatočenosti koji Ana Frank ima na tavanu kuće krijući se od nacista i zatočenosti sadašnjih tinejdžera tokom epidemije virusa. Naravno, intencija predstava nije da izjednače virus i opasnost koju on nosi sa zločinima vršenim od strane nacističke Nemačke, ali uočava se da reditelji u obe postavke pokušavaju da aktuelizuju Aninu samoću, izolovanost, zabranu kretanja i uskraćenost sloboda različitih vrsta sa istim tim preprekama ovdašnjih mladih.
Predstava „Ana“ svoju premijeru je imala krajem juna ove godine u prostoru Kulturnog centra Novog Sada što je odličan primer umrežavanja i saradnje između nezavisne scene i institucije. Koncept facilitatora i dramskih pedagoga Ibra Sakića i Jelene Zdravković verno se drži samog tekstualnog predloška skraćenog na najupečatljivije i najvažnije situacije iz dnevničkog zapisa. Glumci i glumice svoju igru započinju iz publike dajući na znanje da baš neko kao što smo mi ili upravo neko ko je do malo pre sedeo pored nas može u tren oka postati žrtva sistema, što kako i sami autori objašnjavaju sugeriše i sam naziv predstave – jedna, bilo koja, moguće i savremena, Ana. Kostim je takođe savremen pa je teško razaznati da li se priča dešava danas ili pre više od pola veka čime se poentira teza da se diskriminacija i zlo mogu desiti jednako danas kao i onda.
Isto kao što mi ili neko iz našeg okruženja može biti potlačen, tako i bilo ko oko nas može vršiti represiju, u ovom slučaju, biti nacista. Ovo je pokazano tako što prilikom ulaska u gledalište dvojica glumaca, vrlo ljubazno asistiraju gledaocima u smeštanju na svoja mesta, a isti oni na kraju predstave hapse Anu i njene bližnje.
Zanimljivo je korišćenje audio materijala kojim se dobijaju dodatne informacije o porodici Ane Frank. Ovo je vrlo elegantno rešenje kojim se izbeglo odugovlačenje radnje opisima, a ipak se dobio uvid u njihove živote i odnose. Intervencije u tekstu urađene su vrlo znalački tako što su pojedine replike koje se odnose na relaciju Ane i Petra sa svojim roditeljima, modifikovane u cilju da na što bolji način korespondiraju sa savremenim odnosima između tinejdžera i roditelja.
Međutim, najveće vrednosti predstave Teatra mladih Mišolovka i Kulturnog centra Novog Sada jesu proces kroz koji su mladi prošli kreirajući „Anu“, a onda i prilika da svoje znanje podele sa vršnjacima. Radioničarskim pristupom polaznici Mišolovke su prvo učili o Drugom svetskom ratu, a zatim i razvijali empatiju prema marginilizovanima, ugroženima, u bilo kom smislu drugačijima. Iz pozicije u kojoj se današnjim mladima mnoge slobode podrazumevaju, tokom stvaranja predstave, dramski pedagozi su insistirali na razvijanju empatije prema onima koji ih nemaju što se jasno uočava na tribini koja sledi odmah nakon izvedbe. Tada predstava izlazi iz okvira scene i prerasta u dijalog sa publikom gde izvođači mogu dalje da prenose ono što su naučili.
„Projekat A.N.A. – Skrovišta i Slobodišta“ kao dokumentarna i edukativna predstava, zasnovana je na tromesečnom istraživačkom čitanju „Dnevnika Ane Frank“ gde su osnovci ujedno i izvođači i autori teksta, a putokaz u stvaranju koncepta i finalne forme predstave pružala im je njihova mentorka i profesorka Sandra Maksimović, nedavno nagrađena titulom Najboljeg edukatora Srbije od strane Udruženja Živojina Mišića. Za ovu predstavu zapisi Ane Frank poslužili su kao polazišna tačka u razmišljanju oduzimanja sloboda. Osnovci govore o svojim problemima obraćajući se devojčici Ani u kojoj oni sada pronalaze razumevanje, isto ono koje je Ana pronalazila u pisanju svog dnevnika. Problemi koji muče tinejdžere su sukob između roditelja, nasilje u školi, potisnuta agresija, predrasude koje drugi imaju o njima, hrabrost koja im manjka, prekomerno konzumiranje mobilnog telefona što za njih (ovo je veoma zanimljiva perspektiva) predstavlja samooduzimanje slobode i samolišavanje odlaska napolje na igru. Skrovišta koja ovi mladi ljudi pronalaze, umesto Aninog potkrovlja u kući, jesu odbrambeni mehanizmi kojima se priklanjaju kako bi izbegli sukobe kod kuće, u školi, sa vršanjacima. Za svaki problem koji izlažu, mladi iznalaze paralele sa vremenom Ane Frank.
Poigravanje senakama u dubini scene je veoma zanimljivo, što vizueno, što kao rediteljski znak prisustva uniformisane, nepoznate, a preteće gomile. Generalno sve grupne scene, kada je na sceni prisutno, čini se, i preko dvedesetoro dece, sjajno su komponovane.
Uloga dramskih radionica i pozorišta u kojem su mladi autori i izvođači vođeni pedagozima ogleda se i u razvijanju socijalnih veština, inkluziji pojedinaca u grupu, i sticanje samopouzdanja. Pa su tako pojedinci koji su po svojoj prirodi sramežljivi ili imaju druge probleme u socijalizaciji, to bez poteškoća prevazilazili na drmaskim sekcijama. Isto tako, mladi su dobili priliku da verbalizuju svoj problem i da se on čuje, a u predstavi „Skrovišta i Slobodišta“ i odjekne. Na početku predstave rediteljka u kratkom uvodu objašnjava da su ovo lične frustracije mladih ljudi. Ono što je dobro, jeste da tinejdžeri od njih ne beže već se na sceni, uz pomoć profesorke i dramske edukatorke, suočavaju sa njima. Ako pretpostavimo da u publici sede njihovi vršnjaci koji imaju iste ili slične probleme, terapeutsko dejstvo koje ovakva predstava može imati i više je nego očigledno.
I mladi iz Novog Sada i mladi iz Kruševca uzrasta su viših razreda osnovne škole što je neretko izostavljena grupa u promišljanju pozorišta za mlade jer nisu u pitanju niži uzrasti, ali ni srednjoškoci. Zbog toga su, između ostalog, ove dramatizovane Ane dragocene.
Obe predstave su, takođe, primer kako se sadržaj lektira može približiti učenicima. Kako može da se aktuelizuje i na taj način skine stigma sa lektira kao dosadnog, obaveznog štiva za čitanje. Ne postoji sumnja da bi prikazivanje ovih predstava osnovcima drugih škola doprinelo da i neki drugi đaci uvide važnost lektira. Verujem da kada bi mladi igrali za mlade i još nakon toga imali tribinu gde mogu da diskutuju na teme iz predstava, ne bi bilo potrebe za čitanjem prepričanih sadržaja lektira i prepisivanjem sastava sa interneta za potrebe časova srpskog, već bi se zaista zainteresovali za, sa jedne strane knjige, a sa druge strane za − pozorište.
FOTO: Privatna arhiva
Ostavi komentar