Autor: Jovanka Simić, novinar
SRPSKO zadužbinarstvo od Nemanjića, kada je utemeljeno pa sve do danas, iznedrilo je brojne dobrotvore čija dela i kroz sadašnje vreme pronose sećanje na velike rodoljube koji kroz svoje zadužbine već stolećima šalju poruku o nasušnoj potrebi ljudi da čine dobra dela za svoju dušu, u slavu otadžbine, vere i svog naroda, te tako podstaknu i nova pokolenja na dobročinstva.
Marija Popović Trandafil jedna od najistaknutijih zadužbinarki, ne samo u Novom Sadu, nego u vascelom našem narodu, veleposednica i ktitorka Matice srpske, njenih ustanova i Srpske pravoslavne crkve, nije strepela da će biti zaboravljena, već da bi njena dobročinstva mogla da iščeznu u „prašini istorije.ˮ
Moj najveći strah nije da ja budem zaboravljena, nego da moja dela iščeznu u prašini istorije kao da nikada nisu značila ništa. Moja najveća nada je da moja dobra dela imaju eho mnogo posle moje smrti i da budu inspiracija drugim dobročiniteljima.
Marija je rođena 1816. godine u Novom Sadu, u uglednoj ćurčijskoj porodici Popović. NJen otac bio je grčkog porekla, a majka rodom iz Tajčevićeva kod Oseka, kako su Srbi u austrougarskom dobu nazivali Osijek.
NJeni roditelji rano su poumirali, te je Marija postala štićenica bogate trgovačke porodice Hadži Kire Nikolića iz Osjeka. O Marijinom školovanju malo je podataka, ali zna se da je bila pismena, razumela se u tajne trgovačke delatnosti i čitala je nemačku literaturu.
Kako navodi dr Gordana Stojaković, Marijin skrbnik Hadži Kira Nikolić uvideo je da brak može da donese i korist te je svoju štićenicu „sa nepunih 16 godinaˮ udao 1832. godine za svog četrdesetogodišnjeg delovođu Jovana Trandafila (1799–1863), grčkog trgovca krznom iz Erdelja. Ubrzo je u centru Srpske Atine kupio kuću i u njoj započeo život sa svojom mladom suprugom koja je pozamašan miraz unela u taj brak. Mladoženja se uz preporuke Hadži Kire Nikolića, kako je zabeležio knjižar Luka Jocić (1839–1926), obogatio „na pamukuˮ i „karavanima sukna iz Erdeljaˮ.
Supružnici Trandafil nisu imali sreće s porodom – deca Sofija i Kosta su im rano poumirala. Svoju ličnu tugu do kraja života pretakali su u dobra dela. Ulagali su u kupovinu kuća, naročito u dobrotvorne svrhe. Novac od 476 jutara zemlje pretvorili su u zadužbinu za školovanje darovite dece iz siromašnih porodica. Deo imovine darovali su bolnicama u Novom Sadu, Somboru i Osijeku, a u Novom Sadu obnovili su Nikolajevsku crkvu, ikonostas Uspenskog hrama, kao i Jermensko katoličku crkvu.
Mermerni krst, koji i danas krasi Sabornu crkvu izrađen je po želji Marije Trandafil. Tokom Prvog srpsko-turskog rata (1876) ovoj izuzetnoj ženi povereno je zaduženje predsednice Odbora za prikupljanje pomoći ranjenicima, te je povodom tog dobročinstva odlikovana Ordenom Crvenog krsta.
Veliki deo imovine, Marija i Jovan Trandafil testamentom iz 1860. ostavili su u dobrotvorne svrhe. Posle smrti svog supruga (1863) Marija, vođena snažnim uverenjem da svako delo mora biti učinjeno u slavu Boga i na korist naroda, nastavlja da uvećava bogatstvo i umnožava zaveštanja. Nemoćnima i bolesnima, sa kojima se često susretala, namenila je velika sredstva. Brinula je i o deci bez roditelja, starajući se o njihovom školovanju, a kada bi škole završili, nastojala je da im pronađe posao.
Savremenici su svedočili da koliko je bila široke ruke prema nevoljnicima, na sebi je štedela „i u hrani i u odeluˮ, ali je zato odevala siromašne đake, brojne razrede snabdevala je knjigama, siromašne žene novčano je pomagala, sirotim porodicama ogrev kupovala, na stotine dece je krstila, da bi im docnije bila i venčana kuma.
Najčuvenije njeno zaveštanje bio je Zavod (Zavedenije) za srpsku pravoslavnu siročad pod upravom Matice srpske, a u slučaju njenog preseljenja ili ukidanja, upravljanje po želji darodavke preuzela bi pravoslavna opština u Novom Sadu. Gradnja te zadužbine trebalo je da započne onog trenutka kad je kapital dostigao sumu od 300.000 forinti, od čega je 100.000 trebalo da služi za gradnju, a ostalo za izdržavanje zavoda. Testament je dugo bio osporavan od strane rođaka upokojenog Jovana Trandafila da bi 1904. godine najzad postao pravosnažan.
Četiri godine docnije (1908) izabran je projekat Momčila Tapavice, a gradnja je završena 1912. godine. Osim dece bez roditelja, u istoj zgradi upečatljive arhitekture do Prvog svetskog rata bila je smeštena i gradska čitaonica. Posle Prvog svetskog rata, u sirotištu je bilo malo pitomaca, a zgrada se koristila za smeštaj vojnika, pripadnika raznih vojski. Godine 1928. u Tapavičino remek-delo uselila se Matica srpska koju su 1826. godine u Pešti osnovali Srbi, a 1864. preselili u Novi Sad (Srpsku Atinu).
Tih godina unutrašnjost zgrade unekoliko je izmenjena, a drugo sirotište je podignuto na zadužbinskom placu na Sajlovu 1930. godine gde su izgrađeni kuća za smeštaj dece, ekonomska zgrada i stan upravitelja. Svakom pitomcu je posle završene škole sledovalo po 500 forinti za otpočinjanje posla.
Tokom Drugog svetskog rata i mađarske uprave nad Novim Sadom, zgrada je sve do oslobođenja služila kao Dom za vaspitavanje devojaka. Imovina Marije Trandafil posle rata potpala je pod agrarnu reformu čime je narušena njena testamentarna volja. Sirotište je posle rata nastavilo sa radom, ali je bilo predviđeno za proširivanje i rekonstrukciju u Dom za prevaspitanje mladeži, koji je nekoliko godina kasnije zatvoren i od tada se u toj zgradi u novosadskom naselju Sajlovo nalazi Veterinarski institut.
Prema zaveštanju Marije Trandafil osnovan je i fond za pomoć Nikolajevskoj i Uspenskoj crkvi. Trećinu čistog prihoda od kuće u Osijeku dobio je tadašnji Uboški dom u Nikolajevskoj porti, a za potrebe same Nikolajevske crkve darovana je „Kuća kod ikoneˮ. Iz ovog fonda izdržavani su sveštenik, crkvenjak i jedan pojac, dok je za popadiju, u slučaju da ostane udovica, bilo predviđeno doživotno izdržavanje od 200 forinti godišnje.
U vlasništvu Marije Trandafil bile su i kuće u Zmaj Jovinoj, Pašićevoj, Dunavskoj i Miletićevoj ulici koje su docnije zaveštane Matici srpskoj i Pravoslavnoj opštini.
Velika dobrotvorka poživela je 66 godina. Povodom njenog upokojenja list „Javorˮ, vlasnika Jovana Jovanovića Zmaja i urednika dr Ilije Ognjanovića, objavio je da se 14. oktobra 1883. godine „posle kratkog, a teškog bolovanja upokojila Marija Trandafil, dobrotvorka naroda srpskogˮ.
Hvala ti dobrotvorko narodna, ti nisi umrla, u srcima srpskim živećeš do najpotonjijih vremena! – stajalo je na kraju ove tužne obavesti.
Na vest o smrti majke sirotih i ubogih, bezmalo tri dana dolazili su poštovaoci da se oproste od ove velike žene. Na Marijinoj sahrani u Nikolajevskoj crkvi, gde su već počivala njena deca i suprug Jovan, činodejstvovao je episkop bački Vasilijan Petrović uz sasluženje brojnih sveštenika iz Novog Sada i drugih mesta. Dirljiv govor održao je dr Ilija Ognjanović, bivši štićenik Marije Trandafil.
Danas u Novom Sadu njenim imenom diče se trg u Matičinoj neposrednoj blizini, kao i škola u Veterniku. Na ulasku u zgradu Matice srpske svaki poštovalac ove najstarije institucije književnosti, kulture i nauke našeg naroda, najpre se susretne sa Marijinim bronzanim poprsjem. Sve navedeno ukazuje da, iako je 140 leta prohujalo od upokojenja ove izuzetne zadužbinarke, bezrazložno je strepela da bi sećanje na njena dobročinstva moglo da iščezne „u prašini istorijeˮ.
Literatura:
- Stojaković, G. (2001). Znamenite žene Novog Sada, Novi Sad: Futura publikacije
- Jocić, L. (1904). Tridesetogodišnje ugodne i neugodne uspomene 1854–1884, Deoničarsko društvo „Branikˮ, Novi Sad
- Biblioteka Matice srpske: Marija Popović Trandafil, elektronski katalog (2011)
- http://www.bms.ns.ac.rs/izlozbe/izlozba190.pdf
Ostavi komentar