XX vek – senke nad Srbijom

27/12/2017

SENKE NAD SRBIJOM

Autor: Milovan Balaban

Prva Knjiga Mojsijeva koja se zove Postanje, glava 11

  1. A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči.
  2. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde.
  3. Pa rekoše među sobom: Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji.
  4. A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji.
  5. I reče Gospod: Gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade šta su naumili.
  6. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugog šta govore
  7. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.
  8. Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

U ovom biblijskom tekstu vidimo svu dramu kontrasta imperijalnog, odnosno svetovnog (obezduhovljenog) i duhovnog koncepta sveta. Vazda je u istoriji duhovno bilo ono što je osvetljavalo put narodima, duhovno iskustvo i osećaj, dok je svetovno bez rukovođenja duhovnim, bivalo stalno razlog za stranputicu država i naroda i dovodilo do propasti civilizacija, posle čega je čovečanstvo moralo ponovo da gradi sve ispočetka. Možemo figurativno reći da je susret duhovnog i obezduhovljenog svetovnog (jer svetovno samo po sebi nije negativno) mesto sudara svetlosti i senki. Pri tome što je duhovno izraženije, senke su manje vidljive i obrnuto, što je duhovno više prognano iz ljudskog društva senke su snažnije, a stranputice naroda ozbiljnije. Ljudi udaljeni od Boga, zaokupljeni mišlju da steknu besmrtnost i istisnu Boga, po nekom nepisanom zakonu naivno počinju da veruju kako tako mogu da obezbede nadvremenu egzistenciju i obezbede bogovanje na zemlji.

Kakva je razlika između Vavilonsko-imperijalnog, preovlađujuće zapadnog stanovišta nacije i Vizantijsko-istočnog, a time i srpskog, potrebno je objasniti. Takođe, treba reći zašto čovečanstvo ne može biti zajednica imperijalna, planetarna zajednica, jednog carstva, zajednica jedinstvenog planetarnog tržišta? Pre svega zato što je svetski jezik i ujedinjenje po horizontali sa fokusom na materijalno korisno samo za svetsku trgovinu, biznis, razmenu roba i kapitala, što i jeste suština aktuelne globalizacije, koja ima najčešće za rezultat (uprkos proklamovanom progresu i ljudskim pravima) sticanje i koncentraciju nadnacionalnog kapitala u rukama nadnacionalne elite, prevagu ovozemaljskog, materijalnog antiduhovnog principa, vremenskog, koje isključuje nadvremensko, a samim tim i nacije kao nadvremenske zajednice. Upravo suprotno onome na šta upućuje srpsko zavetno opredeljenje ka carstvu nebeskom. Imperijalni princip (a takav je princip uglavnom u državama-nacijama u katoličko-protestantskom civilizacijskom krugu) isključuje i čovekovu ličnost koja je ostvariva jedino u nadvremenu, koja je neponovljiva i vrednost sama po sebi, bez merenja njene vrednosti nečim spoljašnjim. Za dijalog i kontakt, što je uslov za ostvarenje večnog duhovnog principa, kao i ostvarenje čovekove ličnosti, potrebna je različitost, potreban je duševni dodir, dodir osećanja, samospoznaja, smirenja i bliskost bližnjih. Potrebno je da se zajednice povezuju i prožimaju u dijalogu, molitvi, poeziji, priči, istoriji, da bi bio moguć kontakt. Duhovan, bogat ličnom sadržinom osećanja, poezije, vere, bliskosti nacija i građana pri čemu svaka nacija, kao i svaka ličnost, po duhovnoj neophodnosti, ali i zakonitosti ostaje svoja, utemeljena na svom identitetu, zavetu i istoriji.

Upravo je tako u svetosavskom shvatanju zajednice. Ljudska zajednica je moguća samo kao duhovna. Samo u njoj je izražena i poštovana težnja da sama ličnost bude shvaćena kao suština čoveka. Ali ta duhovna zajednica je nadsvetovna, transcendentalna, narod i ličnosti su prepoznati kao autentični i neponovljivi, što je osnova duhovnog iskustva. Nisu to iskustva mišljenja i analiziranja naroda i ličnosti nego prepoznavanje od strane duhovnog nadvremenog. Za to prepoznavanje je potrebno prvo doživeti svoju ličnost, doprineti usmeravanju nacije na pravi, duhovni put kroz katarzu i upodobljavanje nadvremenom, koji potom i naciju i ličnost uvodi svojim energijama u večno.

O nadvremenoj i zavetnoj zajednici (koja treba da bude deo Nebeskog Jerusalima) Srbi u potpunosti prvi put slušaju od Svetog Save, kada on govori na dva sabora srpske gospode u Žiči i u Studenici. Ta zajednica će kasnije biti poznata, a i danas je poznata, kao Kosovski Zavet, kao deo biblijskog zaveta, a nacija-narod, u ovom slučaju srpski, kao deo novog  univerzalnog Izrailja. Dakle, po istočnom principu nacija je zajednica zaveta, nezavisna o svetovnoj sudbini naroda i njegove države, jer njeni temelji su u duhovnom, u misteriji i Liturgiji, a ne u državnim zakonima i ustanovama. Zanimljivo je da su srpski vladari shvatali i praktikovali takav oblik zavetne zajednice, a potpuno privoljenje duhovnom zavetnom principu su pokazivali odlaskom u manastir i građenjem crkava i manastira, dakle i odricanjem od prestola i vlasti.

Svetosavska životna filizofija prepoznaje i državu. Država po svetosavlju nije zajednica, nego pravna ustanova, institucija. Kao takva, ona je potrebna, ali samo kao sredstvo u rukama ljudi, ona je delo sposobnih i slobodnih ljudi sa ciljem da se oni tim delom i sredstvom služe na dobrobit zavetne zajednice. Jer svaka ustanova, pa i država je samo instrument, a ne nešto sušto što treba i može da preraste u nadvremeno. Dakle, naciju ne tvori, a još manje ne spasava država, nego naprotiv, državu stvara, gradi, ako treba i obnavlja kao svoj prostor i svoju kuću, nacija.

Nacija se na Zapadu shvata kao nešto neodvojivo od države. Čak je država presudna za formiranje nacije od strane srodnih naroda (tako je bilo) i ona je organski vezana za naciju i tvori je, čuva, izgrađuje i daje ulogu u svetskim međunarodnim odnosima. Nacija je na Zapadu nezamisliva bez države. Otud horizontala u istorijskom kretanju zapadnih naroda, otuda vremenska konačnost i hod ka apokalipsi, ali ne i eshatologiji. Zapadno shvaćene nacije su izvorno plemenske zajednice, agresivne, koje menjaju svoj identitet (sa civilizacijskim i materijalno-tehničkim razvojem) vremenom u državno i imperijalno, pošto apsorbuju sve što je drugačije oduzimajući mu identit i stapajući ga u svoj vrednosni obrazac, materijalni, obezduhovljen, te onaj koji negira narod i ličnost i od njih stvara podanike i obožavaoce države i njenih institucija na čelu sa njenom elitom i samim državnim vrhom (npr. Božansko pravo kraljeva u apsolutističkoj monarhiji). Otud zapadno shvaćena država-nacija širi svoj posed, teži svim sredstvima, pa i ratno-krstaškim da ovlada prostorom (nasuprot naciji shvaćenoj biblijski, zavetno i hrišćanski), jer se ona ne uspinje na nebo nego duž zemlje.

Zavetni princip opredeljenja za nebesko carstvo kod Srba je još od Svetog Save ugrađen u kod srpskog naroda, a na Kosovu polju 1389. godine je potvrđen na najupečatljiviji način, tako što su Srbi masovno dali živote za ispunjenje zaveta u kom čvrsto stoji princip opredeljenja za carstvo nebesko. Zbog toga je i odstupanje od svetosavsko-vidovdanskog zaveta kod Srba i odstupanje od autentične srpske ideje, bez koje se ne može spasiti zajednica, ali ni zadugo očuvati država. Zavetni princip su Srbi zadržali tokom turskog ropstva i bez države su naciju (u svetosavskom smislu naciju) sačuvali, ali stvaranjem novovekovne srpske države, naročito u dvadesetom veku, počelo se odstupati od zavetnih vrednosti što je i dovelo do stvaranja nadnacionalne države Jugoslavije, gde je pokušano da se po zapadnom principu izgradi nacija koju će tvoriti pre svega snažna država.

Na početku veka nije izgledalo da će tako biti. Kod samog Petra I Karađorđevića, koji je stupio na srpski presto posle majskog prevrata 1903. godine, vidimo, makar delom prisutnost osećaja za zavetnu zajednicu stvaranu na duhovnom iskustvu. Po dolasku na vlast on počinje, poput Nemanjića, da gradi svoju zadužbinu u Topoli. Takođe, kralj Petar, uprkos malom političkom uplivu na događaje u Srbiji, gradi harizmu u narodu, više kao otac nacije nego monarh. Popularni Čika Pera gradi harizmu tiho i neprimetno ali čitava nacija poštuje ovog starinu, koji je posle 45 godina izgnastva došao u Srbiju. I po predavanju vlasti regentu Aleksandru on 1914. godine, u vreme Kolubarske bitke, ide na prve borbene položaje da se obrati vojnicima, deci njegovoj dragoj kako on kaže. Time im diže moral i pokazuje da služi zajednici kao faktor njenog objedinjavanja i integracije. No u toku Prvog svetskog rata njega bolest sve više onesposobljava za prisutnost u naciji te njegovu ulogu preuzima tada regent, a budući kralj Jugoslavije Aleksandar.

Aleksandar je postao u toku rata pravi eksponent i izvršitelj strategija i planova dobrog dela srpske elite. Deklaracijom u Nišu decembra 1914. godine, Srbija se opredelila za oslobađanje ne samo Srbije nego i braće Hrvata i Slovenaca u ovom velikom ratu. Stvaranje države Južnih Slovena je postao ratni cilj Srbije što je već bilo sporno sa aspekta zavetne zajednice i Vidovdanskog opredeljenja. No, protagonisti ovakve strategije su računali da će jedino na ovaj način biti moguće ujedinjenje svih Srba u istu državu. Naizgled se čitav svet opirao proklamovanom srpskom ratnom cilju, a naročito Britanija. Činilo se da se Londonskim ugovorom Srbiji nudi znatno proširenje, da joj se nude sve istorijske teritorije nastanjene pretežno srpskim narodom. No, ipak ovaj ugovor nije jednostavan za tumačenje. Potrebno je istaći da se Srbiji nudilo nešto što tek treba u neizvesnom ratu zadobiti, a zauzvrat je traženo da se odrekne Vardarske Makedonije, i to odmah, kako bi Bugarska ušla u rat na strani Antante. Srbija je odbila ovaj ugovor, a projekti koje je proklamovao britanski Forin ofis tokom 1916., 1917. i 1918. godine za Srbiju govore o tome da se imperija postavljala samo u skladu sa svojim interesima i da bi ponude iz Londonskog ugovora izigrala ako bi joj to odgovaralo, recimo da je uspela da separatnim mirom očuva Austro-Ugarsku. Izlazak Rusije iz rata, potpuna dezintegracija Habzburške monarhije na kraju rata, kao i potreba da se stvori geopolitički igrač koji će biti brana boljševizmu i Rusiji sa istoka i novoj Germanskoj najezdi sa severo-zapada, uslovili su stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Interesi velikih sila su se na kraju rata poklopili sa težnjama srpske elite te je stvorena zajednička država Južnih Slovena.

Formirana država bila je osetljiva, kako spolja zato što je bila okružena revizionističkim silama tako i iznutra istrzana nacionalnim protivrečnostima. Slovenci i Hrvati su je od početka shvatili kao tranzitnu zajednicu. Slovenci su učestvovali u političkom životu, smatrajući da ih očigledne razlike od ostatka Južnih Slovena ne mogu utopiti u jugoslovensku zajednicu, dok su se Hrvati usled sličnosti sa Srbima, a strahujući od stvaranja čvršćeg jedinstva koje bi ugrozilo njihov nacionalni identitet, odlučili za bojkot države, bojkot institucija, zauzimajući takav stav bezmalo tokom čitavog trajanja kraljevine Jugoslavije.

Sa druge strane i Srbi su se našli u komplikovanoj situaciji, u skladu sa onim rečima koje je posle stvaranja države rekao Nikola Pašić: “mi smo stvorili ovaj brod, ali ne znamo i kuda će on da otplovi”. Jedan deo elite je proklamovao ideju jugoslovenske nacije, smatrajući da će ona za razliku od navodne velikosrpske ideje biti prihvatljivija za “braću” sa zapada. No, nedovoljan uticaj, ili odbacivanje duhovnog iskustva, otuđenost od kosovskog principa deo srpske elite je vremenom upućivao ka sve snažnijoj negaciji svega što je srpsko. Cilj je bio da Hrvati i Slovenci prihvate obesrbljene Srbe u zajednici koje će legitimna hrvatska i slovenačka nacionalna stanovišta vremenom privoleti, uputiti i utopiti u jugoslovenskoj zajednici. Velika greška srpske elite, jer se to pokazalo kao nemoguće, a rezultat je bio porazan po srpsku nacionalnu i zavetnu ideju, koje su se Srbi permanetno odricali u korist nekakve nedefinisane nadnacionalne zajednice. Otud je Jugoslavija pokušaj stvaranja nacije koja proizilazi iz države, a otud i negiranje srpskog stanovišta, što je negiranje zavetnog principa. Stav dela srpske elite da jedino sa Jugoslavijom i jugoslovenskom idejom možemo da idemo među Hrvate, kao da posredno prihvata koncept o velikosrpskom karakteru srpskih ratova i kulturološke borbe za objedinjavanje svog rasutog srpskog naroda. Iz ovog posrednog prihvatanja bečkog viđenja suštine srpske ideje vremenom se u srspkoj eliti rađa osećaj krivice, koji će upravo ona (otuđena elita) razvijati tokom čitavog dvadesetog veka u srpskom narodu.

Isto tako srpska elita, ili bar njen izvestan deo, prihvatanjem slovenačke i hrvatske nacionalne ideje kao postojeće, uz negiranje srpske, a pokušajem da bude avangarda jugoslovenstva među zapadnom “braćom” prihvata jednu nerazumnu mesijansku ulogu, ali, kao što je gore navedeno, i posredno prihvata krivicu srpske nacije kao navodno ugnjetačke i velikosrpske, što su stavovi koji su u različitim vremenima dolazili iz Beča, Londona, Berlina, danas Amerike. Drugim rečima, srpska elita je po rečima Vladike Nikolaja sve više mislila tuđom glavom, onako kako je naučena na zapadu na koji se decenijama ugledala.

Kao kruna jugoslovenskog idealizma može da se istakne zavođenje diktature kralja Aleksandra i naturanje integralnog jugoslovenstva čime su negirane sve tri nacije u državi. Istina, mora se istaći da se kralj lomio, razmišljao je da posle ubistva u skupštini 1928. godine amputira Hrvatsku, ali pošto nije mogao to da učini, kako zbog unutrašnjeg, ali pre svega spoljnjeg faktora, odlučio se (praktično u tom trenutku u bezizlaznoj situaciji) za ovaj radikalan potez. Ideologija je trajala koliko i njegov život. Posle ubistva kralja 1934. godine, obnavlja se rad stranaka, a jugoslovenstvo se rastače obnavljanjem nacionalnih ideja, pre svega Hrvata i Slovenaca, što je kulminiralo stvaranjem banovine Hrvatske 1939. godine. Kako bi se dalje razvijao politički život u kraljevini, ne znamo usled približavanja rata koji je već besneo Evropom, ali znamo šta je uradila buduća komunistička vladajuća garnitura, i tokom rata ali i posle, kada je preuzela vlast u Jugoslaviji.

Kada je u pitanju KPJ treba istaći da je ona 30-tih godina očišćena od starih kadrova i da je novo rukovodstvo sa Titom krčilo put ka ovladavanjem ove organizacije. Takođe, treba istaći da sa novim rukovodstvom preovlađuje u partiji hrvatsko-slovenački element, u značajnim vezama, kako će se pokazati, sa katoličkim faktorom i u jednoj vrsti suprotstavljenih interesa (istina prikriveno) sa Kominternom i Staljinom. Naročito je primetno rekonstruisanje KPJ posle odbacivanja Konkordata od strane Pravoslavne crkve 1937. godine, kada su se osnovale zasebne KP Hrvatske i KP Slovenije. U ovo vreme se odvija i krčenje puta Tita ka vrhu partije, ali počinje i da se nazire novi kurs organizacije, proaustrijski i prozapadni (još uvek prikriven i teško prepoznatljiv).

U previranjima KPJ posle ubistva Gorkića 1937. godine, Tito se predstavio kao vođa koji ima mandat od Staljina. Iako nije uživao potpuno poverenje sticaj okolnosti je doveo do toga da on umesto starog rukovodstva, razbijenog, čiji se jedan deo nalazio u Parizu, formira novo, sebi lojalno. Rukovodstvo u Parizu je ponudilo saradnju Titu, ali je on odbio iako tada nije imao mandat od kominterne da preuzme partiju (dobiće ga tek 1940. godine, kada je postao zvanično Generalni sekretar KPJ). U tom vremenu on je znalački samo gradio uslove da ovlada organizacijom smatrajući da će Kominterna priznati faktičko stanje, što se na kraju i desilo. Ivo Marić je znao da Broz nije dobio mandat od Kominterne i počela je akcija njegovog raskrinkavanja i kandidatura Petka Miletića za generalnog sekretara. Potvrdu da Josip Broz nema mandat, komunisti u Parizu su dobili i od Mustafe Golubića. No Petar Miletić je posle izlaska sa robije 1939. godine završio misteriozno. Postoje dve priče o njegovom kraju. Po jednoj su ga ubili pripadnici KPJ, dok je po drugoj stradao u Staljinovim čistkama SSSR-u optužen od Brozovog krila partije. Sa druge strane Tito je, iako optužen od strane pariskog krila partije, zahvaljujući strukturama u NKVD-u uspeo da se izvuče 1938. godine od pogubljenja, uz pomoć, pre svih, Josipa Kopiniča, visoko pozicioniranog u sovjetskim bezbednosnim strukturama.

Partija pod Titom je gradila veze sa Zapadom preko Vatikana (naročito kada je počeo rat, a samim tim i revolucija koja je trebalo da rezultira preuzimanjem vlasti komunista) koji je prirodni centar gravitiranja Slovenaca i Hrvata. Preko veza sa Zapada, postepeno Titov komunizam dobija međunarodnu zapadnu podršku, a za to je najbolji svedok Edvar Kocbek. On je vodeći član Slovenačke katoličke (narodne) stranke koja daje 1943. godine (Dolomitske izjave gde oslobodilni front preuzimaju komunisti) podršku slovenačkim komunistima (oročenu i privremenu) u ostvarivanju plana stvaranja nacionalne slovenačke države. Sva slovenačka politička i intelektualna elita je bila protiv obnove Versajske Jugoslavije, jer je ona uvek shvatana kao tranzitna tvorevina. Savez komunista sa Oslobodilnom frontom (koja jeste bila antifašistička), koju su činili većina slovenačkih stranaka i istaknutih ličnosti je odigrala veliku ulogu u otklanjanju nedoumica oko Broza kao igrača u kog se može pouzdati zapad, odnosno on će postati za Zapadu prihvatljiv kao čovek koji nije, makar potpuno odan Kominterni, ili u najmanju ruku kao čovek koji se može otrgnuti od Kominterne. Vatikan se preko svojih veza (pre svega građanskih slovenačkih struktura), na neki način, približio komunistima, počeo da računa na njih kao moguće saveznike i vremenom ih vezao za sebe, čime im je omogućio prodor na Zapad i poverenje Zapada, kao i prihvatljivost od strane istog.

Veze slovenačkih komunista, preko Oslobodilnog fronta, sa Vatikanom uticale su da se sada ozbiljni krugovi u Katoličkoj crkvi založe za rasturanje Versajske Jugoslavije, koja je imala legitimnu vladu u Londonu. Razlog za rasturanje stare Jugoslavije u pojedinim katoličkim krugovima (nasuprot ozbiljnih struja u katoličkoj crkvi koje su smatrale da Vatikan treba da se ogradi od ustaških zločina) se pojačao zbog mogućnosti suđenja Hrvatskoj i njenom rukovodstvu, pogotovo što je posle Drugog svetskog rata raspoloženje kod saveznika bilo takvo da ukoliko bi se restaurirala stara država, vrh NDH i Katoličke crkve u Hrvatskoj teško da bi izbegao javno suđenje. Kako su saveznici još uvek, bar oficijelno, bili na stanovištu obnove monarhije, izgleda da su slovenački, i komunisti i katolici i građanska elita,  pokušavali da preko Vatikana i Vatikanskih veza izdejstvuju ulazak Crvene armije u Srbiju kako bi ona uspostavila komunizam i sprečila restauraciju monarhije.

Plan je bio da Slovenija i Hrvatska, sada u okviru federativne Jugoslavije kao neke vrste tranzitnog provizorijuma, treba da obnove nezavisnost, a Srbija da potpadne pod komuniste, čiji bi komandni kadar bili uglavnom Slovenci i Hrvati (uz podobne Srbe) na čelu sa Titom, te da se tako spreči obnova monarhije, koja bi svakako sudila javno NDH i hrvatskim ustašama što bi kompromitovalo Katoličku crkvu. Kako bi se to sprečilo (obnova monarhije) formirala se država, ili države kao federalne jedinice sa jasnim hrvatskim i slovenačkim nacionalnim integritetom i konceptom konstantnog razdruživanja sprovedenog tokom trajanja druge Jugoslavije postepeno, izmenama ustava i ustavnih amandmana, što je sve bilo prikriveno AVNOJ-evskim, navodnim administrativnim, a de fakto stvarnim državnim granicama. Ovo se najbolje videlo pri razbijanju Jugoslavije 90-tih godina kada čitav Zapad nije odstupao od ovih granica kao državnih. Praktično tada je već izvršeno razbijanje Versajske Jugoslavije, a ono što se tokom trajanja Titove Jugoslavije događalo samo je posledica već razrađene strategije i davne težnje Slovenaca i Hrvata da stvore svoje države za šta im je poslužila tranzitna zajednica kakva je po njima bila država Jugoslavija.

Emigrantska vlada, kao uostalom gotovo celokupna srpska politička i intelektualna elita su se pokazali kao naivni i nesposobni. Sa druge strane i splet istorijskih okolnosti i interesa zapadnih sila uslovili su da položaj srpskog naroda u novoj (tranzitnoj Jugoslaviji) bude još nepovoljniji nego u prvoj – monarhističkoj. Zarad Hladnog rata, koji je predstojao, saveznici su odobrili ulazak SSSR-a u Srbiju (ali samo u Nemačku okupacionu zonu, odnosno Nedićevu Srbiju) i uspostavljanje komunizma u Srbiji (ovo potvrđuje da su se interesi Vatikana i saveznika poklopili, jer Vatikan naravno ne bi mogao da izdejstvuje ulazak Crvene armije u Srbiju). Usledilo je stradanje srpske građanske klase i crkve i aboliranje NDH i hrvatskih zločina, kao i otvaranje pacovskih kanala za izvlačenje hrvatskih zločinaca preko Vatikana. Katoličanstvo je upotrebilo komuniste da ovlada prostorom gotovo do Drine, kako bi svoje istorijske teritorije obezbedilo i onemogućilo srpsku ekspanziju, što je i bio cilj bezmalo čitavog Zapada tokom prethodna dva veka. Sa druge strane Srbi su u projektu prve Jugoslavije udarili temelje, odričući se sebe i svog zavetnog nacionalnog i kosovskog puta, za katastrofu koja ih je zadesila stvaranjem druge, Titove Jugoslavije.

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja