Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar
Parafrazirajući narodnu izreku da „iver ne pada daleko od klade“, Sremac je na šaljiv način pristupio sceni u kojoj Vujadin izražava ogromnu želju da mu bar jedno od dece „ode u pandure“, da bi odmah nakon toga postao odbegli hajduk, baš kao što je i njegov otac bio, i kao što će njegov sin, samo u modernijoj verziji, postati. Ovu scenu pisac je uveo iz još jednog razloga, a to je da na humorističan i blago ironičan način dâ svoj pogled na ovo zanimanje. Pandurstvo je na ovaj način prikazano kao savršen posao za onoga ko ne želi da radi mnogo, već više voli da sedi u kancelariji. Jedini zadatak svodi se na dopunjavanje bokala s vodom, povremeno obećavanje pomoći i ustajanje kada se zvono oglasi, da bi se posetilac pustio unutra. Ovo nas vraća na gorepomenutu narodnu izreku, jer upravo ono što je Vujadin opisivao kao idealno kod pandurstva, „služba takva taman stvorena za jedan narod koji nema velikih ambicija niti voli velika naprezanja“ (Sremac 1960: 154), to je ono što je kasnije Vukadin želeo da postigne. Kasnije Vukadinu čak i nastavnik kaže: „Idi u žandare kad nećeš da učiš nego hoćeš da ostaneš toliki magarac!“ (Sremac 1960: 230).
Na isti način, šaljivo, Sremac je progovorio i o školstvu. Vukadina je u čitavu priču uveo veoma smešnom scenom kada su deca greškom pomislila da je on profesor, te krenula da čitaju molitvu sve dok ih nije zaobišao i seo da uči sa njima. Među učenicima Vukadin je bio „kao tučak među kašikama“, dok su profesori za njega govorili da je „krasan kao velika devojka“, a jedan od njih je čak želeo i da ga uzme za osnovu moralne pričice koja bi mogla da nosi naslov Siromašak Vukadin, kojom bi profesor prekoravao bogate učenike koji ništa ne žele da uče. Na ovaj način, pisac je ismevao, veoma suptilno, čas školstvo i njegove slabosti, čas Vukadina, a ponekad čak i roditelje istih tih učenika koji bez ustručavanja svoje dete uvek smatraju najboljim, dok je profesor sa kojim razgovaraju u tom momentu uvek najbolji, dok god treba da se popravi ocena. Dete se smatra genijem i čudom jer vešto vija golubove i hvata i bije komšijske mačke, što je odlična predispozicija da to isto dete postane doktor, a to što je malo nestašno – to je odlično za darovitost, i može samo da mu se desi da prođe kao svoj otac, da postane arhivar u okružnom sudu.
Jedna od naupečatljivijih scena svakako bi bila epizoda u kojoj Vukadin pokušava da izvede „Kaskalovu“ šalu i to se završava veoma tragikomično. Čitavu scenu pisac je postepeno humoristično gradio, i onog momenta kada je Vukadinov pokušaj propao, za šta je čak dobio i šamar, komično prelazi u ismevanje. Za prividnu zabrinutost okupljenih vrlo brzo postaje jasno da je u pitanju podsmeh, koji prerasta u vrlo zajedljive opaske, koje samo onima koji ih izgovaraju izmamljuju osmeh na lice – od neiskrenih pitanja: „A boli li te, kukavče sinji?“, sve do ironičnih komentara da „od takvog šamara i goveda, što kažu, lipsavaju a de li neće krštena duša“, do „iskrene“ zabrinutosti i saveta: „More, šta čekaš! Idi nesrećniče u Okružnu bolnicu, dok ti se nije dalo na gore; ʼoće da dobiješ bront, nesrećniče“ (Sremac 1960: 186). Scena se završava grotesknim dijalogom Vasice i Tasice, koji se, u gomili ljudi koji okružuju Vukadina, pronalaze i bratime, jer dele isti agresivni pristup koji rado demonstriraju na gušama okupljenih ljudi. Dok uzdižu jedno drugo u nebesa i lagano odlaze od mase još uvek glasno komentarišući da bi oni spornu situaciju potpuno drugačije rešili, oni koji su ostali da se zabave o Vukadinovom jadu, i dalje komentarišu njegov obraz koji se sada već naduo „kao somun“, dok se konačno, posle nekog vremena, i ne raziđu.
Isto tako tragikomično jeste i ismevanje greške koju je Vukadin zbog zaljubljenosti učinio. Umesto „Marinko“, na jednoj molbi koju je prepisivao potpisao se kao „Malvina“ i tu je sve počelo – od blage šale, do grubog preuveličavanja u cilju da se ismevanje nastavi, pa je tako jedna iskrena greška prerasla u uništavanje silnih državnih dokumenata koji su na kraju, prema rečima njegovih kolega, više ličila na pozivnice za svadbu. Međutim, u čitavoj ovoj gruboj šali upućenoj Vukadinu, Sremac je suptilno sproveo i svoju kritiku čitave „prepisivalačke delatnosti“.
„Na, pa prepiši ovo nanovo. Pa pazi dobro. Da opet ne zapitaju oni iz unutrašnjosti: kakva je to Malvina koju im Ministarstvo preporučuje, kao što se onomad jedno načelstvo prezidijalno pita, a mi ne znamo ništa“ (Sremac 1960: 251),
upozorova se Vukadin, a pisac se krišom podsmehuje ozbiljnosti sa kojom ovi praktikanti pristupaju svom poslu. Kasnije Vukadin nailazi na jednog poznanika koji ga iskreno (a misli se sarkastično), savetuje da razmisli malo bolje šta mu je činiti sa ovim poslom, jer – vremena su kritična i ljudi su počeli da izmišljaju nekakve pisaće mašine.
Čitav Vukadinov životni put pisac je predstavio kao niz komičnih situacija kojima kao da nema kraja. Scena njegovog izbacivanja iz Ministarstva u Beogradu toliko je humoristična, da je izuzetno teško ne nasmejati se njegovoj sudbini. Pisac je ovde odlučio da namerno ne pravi nikakvog reda u Vukadinovom izlaganju pred gospodinom načelnikom, laži prosto nisu birale kada će biti izrečene, pa je u jednom momentu on sebe predstavljao kao čoveka koji je oženjen već dve godine, da bi potom prešao na svoje „đedove“ koji su krv lili za ovu zemlju, i onda se ponovo vratio na porodicu koja odjednom broji sedmoro izrazito gladne dece. Upravo ovim neredom u izlaganju laži pisac je situaciju učinio dodatno komičnom.
Ipak, vrhunac komičnosti predstavljena je u poslednjoj sceni, gde Vukadin junački, izgovarajući za sebe: „Tvrd je orah voćka čudnovata“, zajaše Bucefalosa, magarca koji jednako obara fine, učene, i one obične trgovačke sinove. Dok ga je ponosno jahao već četvrti krug, slušao je predloge kako ukroćenu životinju treba pokloniti Jestastveničkom muzeju koji bi mogao da predstavlja njegov kamen temeljac, i zaista Vukadin obeća da će sledećeg magarca pokloniti u tu svrhu[1]. Komedija ne prestaje ovde, već se proširuje na silne listove i listiće koji su sutradan samo o ovom hrabrom Vukadinovom podvigu pisali.
„Celom je svetu poznato […] kakav je Srbin na bojnome polju, i da se na tome polju može slobodno meriti sa ma kojim narodom. Ali dok su drugi srećniji narodi napredovali u kulturi, mi smo morali biti na mrtvoj straži za tu kulturu“ (Sremac 1960: 318),
a na čelu te straže dostojanstveno je stajao Vukadin, koji je ovim hrabrim potezom konačno ispunio svoju blistavu sudbinu koju mu je Roždanik već davno prorekao.
„U opakom junaku svoga romana Sremac je otkrio živu i krvavu srpsku ranu svoje epohe – vukadinluk (reč je ružna, ali je pojam ružniji), i on tu krvavu temu nije tek mogao, onakav kakav je bio, tretirati uzdržanim, vazda pribranim, ledenim objektivizmom, recimo, nekakvih mopasanovskih metoda“ (Leskovac 1966: 85–86),
i Sremac zaista nije okrenuo leđa ovom fenomenu, već ga je opisao i komentarisao na sebi svojstven način – humorom – prirodnim, zdravim humorom iz narodnih poslovica, šaljivom igrom reči, situacijama koje su nastale (ne)srećnim spletom okolnosti koje je nameštao, finim dosetkama i blagom ironijom, baveći se problemima tadašnjeg društva, ali je to uvek činio oslanjajući se na onu „prirodnu potrebu čoveka za smehom, pa kroz celo delo ipak zvone glasovi puni vedrine“ (Novaković 1964: 15).
LITERATURA
Leskovac, Mladen (1966). „Poreklo i smisao završne scene Sremčeva Vukadina”. Zbornik Matice srpske za književost i jezik. XIV/I. Novi Sad: Budućnost. 81–86.
Maksimović, Goran (1998). Magija Sremčevog osmijeha. Niš: Prosveta.
Novaković, Boško (1964). Stevan Sremac. Beograd: Izdavačko preduzeće Rad.
Novaković, Boško (1960). „Predgovor“. Stevan Sremac. Pop Ćira i pop Spira. Novi Sad – Beograd: Matica srpska – Srpska književna zadruga. 7–23.
Pantić, Mihajlo (1999). „Pripovetke Stevana Sremca – himna svakodnevice“. Stevan Sremac. Vukadin i druge pripovetke. Prir. Mihajlo Pantić. Beograd: Zavod za udžbenike. 7–20.
Sremac, Stevan (1960). Ivkova Slava. Vukadin. Prir. Boško Novaković. Novi Sad – Beograd: Matica srpska – Srpska književna zadruga.
[1] Milan Kašanin za ovu poslednju scenu u Vukadinu kaže da predstavlja najveću pohvalu gluposti u srpskoj književnosti.
Ostavi komentar