Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
„Имала је српска књижевност пред крај XIX века и звучне песнике и зреле прозаисте, имала је у својој историјској архиви револуционарне вукове, мишљу моћно устремљене орлове, акцијом широко размахнуте змајеве и осећањем раскликтале славује, али није имала пунијих ни брујнијих жица за гласан смех ни потпунијих писаца за категорију хумора“ (Новаковић 1960: 7).
И заиста, писци који су у то време користили хумор у својим делима били су права реткост, а чак и код њих тај је хумор заступљен више успутно, а не као начин приказивања тадашњег друштва. Све се то мења осамдесетих година XIX века појавом Стевана Сремца, када српска књижевност коначно добија писца који ће се на хумористичан начин позабавити оним што је у то време требало бити дубоко критиковано. Због тога је врло често његов хумор ишао под руку са сатиром, некада толико блиско да није било могуће одлучити шта у том тренутку има примат. Он директан и јасан, она суптилна и спонтана, спојени у један савршен круг, где је тешко видети границу када се једно завршава, а друго почиње. Свака хумористична ситуација имала је дубље значење од оне пуке намере да се читалац насмеје, док је сатира у себи крила реалне свакодневне проблеме из живота.
„У свету Стевана Сремца нема оне пустошне најезде убица, тровача, бездушних пљачкаша, подводачица и разноврсних моралних наказа, нема оне загушиве, нискостима и силним пороцима пресићене атмосфере, мучне и замрачене, у којој се тешко дише и рђаво осећа“ (Новаковић 1964: 8),
наводи Бошко Новаковић, а Михајло Пантић то објашњава чињеницом да се писац посветио људској свакодневици из које је константно црпео инспирацију за сва своја дела: „Тражио је суштину тамо где ју је најтеже наћи – у свакодневном просеку, у ниској миметичности. И нашао је ту суштину, поразну и сетну, у најбољим својим делима, тачно онолико, односно највише што је могао да нађе. У Сремцу је људска свакодневица добила свога великог химничара“ (Пантић 1999: 20). Управо опредељеност за посматрање свакодневног подстакла је писање Вукадина.
Каријера практиканта Вукадина почела је да излази 1896. године у деловима у Бранковом колу, да би 1903. коначно била објављена у целини са краћим, упечатљивијим именом Вукадин. Мењајући име, писац као да је желео да уклони оквир у који је најпре ставио своје дело. Првобитан наслов сужавао је предмет радње на каријеру – отклањајући то писац је јасно дао до знања да није реч само о каријери једног практиканта, већ је прича много шира, а Вукадин није само лик, већ проблем целог друштва. Једном речју, тачније једним именом, писац је обухватио комплетно друштво, његов морал, менталитет и социјалне прилике, зато и не чуди што су критичари управо ово његово дело оцењивали као оно које у себи носи „најгорчу реч“. Та „горка“ реч била би – вукадиновштина: „За малу Србију, за њене опсеге и односе, вукадиновштина је функционалан смисао у истој мери у којој је то чичиковштина или обломовштина у већој земљи и од већих писаца“ (Новаковић 1960: 14). Нема јунака који, мање-више, није остао имун на чари вукадиновштине, те се овде сусрећемо са веома сличним ликовима. Сви су они лењи, себични, не претерано интелигентни, али зато у својој похлепи врло препредени и на моменте веома лукави, нарочито онда када се смишља стратегија како без трунке напора постићи нешто велико. Њихов представник јесте Вукадин, један цивилизовани хајдук, који је пратећи хајдучки нагон својих предака одлучио да циљ не треба мењати – од оних који имају требало би што пре уграбити, али начин на који ће се то постићи треба мало кориговати – да не захтева толико труда и вештине. Његова мисао-водиља јесте: зашто пушком, када може пером? Зашто поштено, када може лажима и преварама? Зашто имати образ, ако не да би га погазио када је то потребно?
Читаву ову причу о једном „непозваном“ тринаестом Вујадиновом детету, Сремац је одлучио да прикаже на врло хумористичан начин, користећи се разним досеткама, играма речи, пословицама и изрекама из народа, али никада злобним коментарима. Њима је маскирао или незнатно ублажавао оно што је у ствари желео да каже. Мане ликова је пренаглашавао, док је нешто што би се могло назвати врлином толико умањивао или карикирао, да од ње на крају ништа не би ни остало. Умео је и да еуфемизмима опише одређену ситуацију, која тако постављена не може, а да не изазове искрен смех код оних који су разумели пишчеву намеру. Његови ликови исмевају једни друге, несвесно понекад чак и сами себе, једни другима деле саркастичне савете, часте се карикираним поређењима, и готово сви кад-тад бивају жртве неке комичне ситуације до које се дошло (не)обичним неспоразумом.
Вукадиново рођење, којим и почиње приповетка, чини се има готово све од горенаведеног. На изузетно хумористичан начин, писац је описао како је свет дочекао то „јадно“ тринаесто дете Вујадина и Радојке: „Зар опет?! Еј, грешни Вујадине!“, проломило се комшилуком, „Па ти баш сваке године; а купус у кацу а дете у кућу“ (Сремац 1960: 140). „Иде то код њега каʼ код пореза“, још ће „почети сваког полгођа по једно да изваљују“, на шта је Вујадин могао само да погне главу, обећа да више неће чак ни погледати Радојку, само ће јој рећи: „Е, ово, вала, баш није морало бити!“ (Сремац 1960: 140), док једно на друго дуго пребацују кривицу. Чак и кум има шаљиву опаску уместо честитке, док покушава да смисли тринаесто име за Вујадиново дете, да „што рекли, подбиʼ ноге крстећи кумиће“ (Сремац 1960: 142). Како га тако несрећно не би назвали Созонтије, „сети се ћата у неко доба да се кумове домаћице покојни кум звао Вукадин“ (Сремац 1960: 143), и тако дете доби име по човеку којег ни кум ни отац дететов нису познавали, али што је у датом моменту било мање битно од чињенице да би Созонтије донело још већу бруку од ове која Вујадина већ прати. Сцена која потом следи, читање Рожданика, толико је искарикирана да је просто немогуће не насмејати се када ћата саопштава Вујадину да ће дете морати да се пази од воде, али и од дрвета, да ће шкрипати зубима док спава, волеће књигу и мораће да се помучи доста око неке преваре, а након свега тога ће га чак и пас ујести – све то јер је рођен месеца септембра, и тако пише у Рожданику. Врхунац комичне ситуације Сремац достиже увођењем сцене у којој баба Ђурисава препричава како је видела Усуда који се појавио када се Вукадин родио, те да је бацао разне хартије исписане силним цифрама, зарезана гушчија пера, фасцикле и некакве папире за преписивање. Карикирајући причу о Усуду, писац је на веома хумористичан начин наговестио будућу практикантску каријеру главног јунака.
ЛИТЕРАТУРА
Лесковац, Младен (1966). „Порекло и смисао завршне сцене Сремчева Вукадина”. Зборник Матице српске за књижевост и језик. XIV/I. Нови Сад: Будућност. 81–86.
Максимовић, Горан (1998). Магија Сремчевог осмијеха. Ниш: Просвета.
Новаковић, Бошко (1964). Стеван Сремац. Београд: Издавачко предузеће Рад.
Новаковић, Бошко (1960). „Предговор“. Стеван Сремац. Поп Ћира и поп Спира. Нови Сад – Београд: Матица српска – Српска књижевна задруга. 7–23.
Пантић, Михајло (1999). „Приповетке Стевана Сремца – химна свакодневице“. Стеван Сремац. Вукадин и друге приповетке. Прир. Михајло Пантић. Београд: Завод за уџбенике. 7–20.
Сремац, Стеван (1960). Ивкова Слава. Вукадин. Прир. Бошко Новаковић. Нови Сад – Београд: Матица српска – Српска књижевна задруга.
Остави коментар