Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Волтер Липман (Њујорк, 23. септембар 1889 ‒ Њујорк, 14. децембар 1974) био је писац, новинар, политички коментатор и једна од најутицајнијих личности на америчкој друштвеној сцени у 20. веку. Родио се у породици немачко-јеврејског порекла, од оца Џејкоба и мајке Дејзи Баум. После завршетка школе у Њујорку наставио је студије на Харварду на којем је исказао посебно интересовање за филозофију, немачки и француски језик. Једно време уређивао је либерални Њу рипаблик, а када је прешао у Хералд трибјун из позиције републиканца подржао je председника Рузвелта. Његова књига Јавно мњење (1922) сматрана је „оснивачком књигом америчких медијских студија“. Уз Ану Макормик био је најутицајнији колумниста за време Другог светског рата, после којег је међу првима почео да користи израз хладни рат. Поред тога, бавио се феноменима масовне културе и улогом новинарства у демократији, а сковао је и термин „производња сагласности“ који су Ноам Чомски и Едвард Херман користили приликом писања своје познате студије о медијима.
У политички живот ступио је као секретар социјалистичког клуба на Харварду где се повезао са знаменитим америчким комунистом Џоном Ридом, писцем књиге Десет дана који су уздрмали свет, која је посвећена Октобарској револуцији. Липман је убрзо напустио Рида и приближио се председнику Вилсону и пуковнику Хаусу. Један је од аутора Декларације у четрнаест тачака, документа који је представљао амерички предлог за преуређење међународних односа после Првог светског рата, а био је и међу оснивачима веома утицајног Савета за иностране послове (1921). Припадао је струји која се залагала за нову америчку спољнополитичку стратегију, што је детаљно појаснио у својој капиталној монографији Спољна политика Сједињених Држава (1943).
За време Другог светског рата залагао се за сарадњу са Совјетским Савезом у оквиру антихитлеровске коалиције. Пред крај рата, неколико месеци уочи слома Немачке, објавио је књигу Ратни циљеви САД (1944) у којој је писао о послератној подели интересних сфера. Предлагао је да се светска мировна организација подели на секторе, односно сфере утицаја, што је логично водило ка војноблоковској конфронтацији и стварању једне врсте послератног Саниратног кордона у односу на СССР. Предлажући формирање укупно четири сектора, Липман је једино прецизно омеђио границе тзв. Атлантске конфедерације, која би поред САД обухватала Енглеску и њене доминионе и колоније, затим Латинску Америку, Француску и њене колоније, Белгију, Холандију, Норвешку, Данску, Шведску, Италију, Грчку и Швајцарску. За руску сферу утицаја Липман је предлагао зону „источно од Немачке и западно од Русије“, што је у ондашњим совјетским круговима оштро осуђено.
Био је типичан пример новинара који није писао само запажене колумне, него и представљао личност која је креирала основне спољнополитичке принципе америчке државе. То је практично значило да су се председници смењивали, али и да је Липман опстајао као утицајни гласноговорник оних кругова који су медијски и политички заступали интересе владајућих елита у Америци. Липман је добитник две Пулицерове награде (1958. и 1961) и писац више запажених књига (Јавна филозофија, 1955) у којима је отворено указивао на манипулативну улогу медија у креирању јавног мњења.
Слобода и вести
Липман се придружио обавештајном одељењу америчке војске у Француској у јуну 1918. године, а већ у октобру је био у тиму пуковника Едварда Хауса који се припремао за преговоре о миру који су отпочели крајем године. У фебруару 1919. године вратио се у Америку где је демобилисан. Волтер Липман је још тада наговештавао свој политички утицај, јер је у својству саветника председника био ангажован на састављању Декларације у четрнаест тачака која је била Вилсонов предлог за преуређење међународних односа после завршетка Великог рата.
По окончању рата Липман је проучавао новинске извештаје и уочио многобројне нетачности. С Чарлсом Мерцом је под окриљем часописа Њу рипаблик августа 1920. године објавио студију Проверавање вести. Испитивање извештаја у Њујорк тајмсу од значаја за Америку, о изгледима руске револуције, која је сачињена на основу хиљаду бројева Тајмса и начина на који је овај лист током 36 месеци писао о Октобарској револуцији. Између новембра 1917. године и новембра 1919, ова новина је деведесет и један пут известила да је совјетска власт пропала или да ће се то у најскорије време догодити. Тајмс је према овој студији више пута писао о Лењиновом бекству из земље, затим се неколико пута појавила лажна вест о убиству вође Октобра, а извештавано је и о масовним дезертерствима у совјетској армији. Тајмс је ширио и дезинформације о току грађанског рата у Русији и наводним успесима трупа генерала Дењикина и Колчака, а објавио је и лаж о томе да су Совјети напали Пољаке, иако се у стварности десило да су Пољаци уз помоћ западних сила чак 250 километара продрли на совјетску територију. Јануара 1920. у Тајмсу су се појавили и наслови Совјети припремају офанзиву против Британије у Индији и Могућност инвазије Европе који неодољиво подсећају на садашње време када се на Западу води агресивна антируска кампања.
Липман је на основу писања Тајмса и личног ратног искуства међу првима уочио тенденцију новинара да одређена питања генерализују градећи ставове без дубљег критичког размишљања. Писао је „да људска бића кондензују идеје у симболе“, као и да је новинарство као масмедиј неефикасан начин едукације јавности. Липман такође није нарочито веровао у заинтересованост читалаца новина „за учење и асимиловање резултата тачне истраге“, што је објашњавао пословичном незаинтересованошћу грађана за врхунска политичка питања. Овоме додајмо да за Липмана појмови вести и истине нису били синоними. Наиме, он је сматрао улогом једне вести да сигнализира догађај, док је функција истине „да расветли скривене чињенице, да их постави у међусобну везу и да креира стварност по којој људи могу да делују“.
Управо о овим питањима писао је у студији Јавно мњење (1922) у којој је истицао да се владајућа класа на почетку 20. века суочила с новим реалностима. Једна од тих нових стварности на америчком тлу свакако је била и појава масовне културе о којој је много писао. Поводом изласка књиге Фантомска јавност (1925) остала је упамћена његова полемика с филозофом Џоном Дјуијем, који је подржавао Липманов став о сложености савременог света и неспособности грађанина да разуме све његове реалности, али је за разлику од Липмана предлагао формирање „Велике заједнице“ која би окупљала оне делове јавности који би о сложеним питањима расправљали и доносили одговарајуће судове. У раздобљу од 1930. до 1950. године Липман је био још скептичнији у погледу способности владајуће класе, док је у познатој књизи Јавна филозофија (1955) навукао гнев либералне интелигенције твдњом да она подрива оквире демократије.
Спољна политика
Веома важан део Липманове биографије свакако је његово чланство у Савету за иностране послове САД. Када је формиран 1921. године, СИО је окупљао углавном следбенике политике председника Вилсона и осликавао ставове „струје идеалиста“ у америчкој спољној политици. Подсетимо, идеалисти су пропагирали претварање Америке у једну врсту универзалног модела друштва за цео свет, које би се заснивало на идејама либерализма у економској сфери и демократије у политичкој сфери. Знаменита Декларација у четрнаест тачака, чије је основно полазиште било право народа на самоопредељење, била је отворена манифестација тог става. На овим премисама формирано је и Друштво народа као прва светска универзална организација.
Мада је СИО оформљен на иницијативу моћних приватних банкарских групација, које су 1913. године захваљујући акту председника Вилсона преузеле ФЕД и фактички монетарни суверенитет ове земље, покушај преузимања спољне политике од стране групе утицајних моћника наилазио је на велике отпоре у Конгресу и широј политичкој јавности. Због тога је СИО био принуђен да заузме флексибилнију позицију према тзв. струји реалиста која је заступала традиционалистичке ставове о америчкој спољној политици. Под утицајем велике економске кризе (1929‒1933) и кроз разговоре унутар Савета за иностране послове, струје иделиста и реалиста су знатно приближиле ставове. Тако су идеалисти одустали од својих прокламованих универзалија, док су реалисти напустили своју ригидну позицију о немешању Америке у светске послове. На тај начин СИО је, уочи и за време Другог светског рата, постао неформална лабораторија америчке спољне политике у оквиру које су разрађиване концепције послератног преуређења света, разуме се у складу с америчким националним интересима (студија Рат и мир). Истовремено, у раду ове организације учествовали су најзначајнији англоамерички геополитичари тога доба: Мекиндер, Спајкман, Баумен и др. Баш у то време Липман је написао своје најзначајније геополитичке радове: Спољна политика Сједињених Држава (1943) и Ратни циљеви САД (1944).
Као што је истакнуто, Волтер Липман се за време Другог светског рата залагао за сарадњу са Совјетима у оквирима антихитлеровске коалиције. Пред крај рата, неколико месеци уочи слома Немачке, објавио је књигу Ратни циљеви САД (1944) у којој је писао о послератној подели интересних сфера, што је логично водило ка једној врсти војноблоковске конфронтације са Совјетским Савезом. Заправо, ова Липманова књига била је на фону оријентације СИО о „послератном обуздавању СССР“ коју је касније у одговарајући стратешки документ уобличио дипломата Џорџ Кенан.
Липман је предлагао да се светска мировна организација подели на секторе, односно сфере утицаја, што је закономерно водило стварању послератног Санитарног кордона у односу на СССР. Предлажући формирање укупно четири сектора, Липман је једино прецизно омеђио границе тзв. Атлантске конфедерације (о чијим границама је било речи у горњем делу текста). На овај начин Липман је унутар СИО себе позиционирао као следбеника струје реалиста.
Атлантска заједница
Липманова студија Спољна политика Сједињених Држава објављена је у јеку ратних дешавања 1943. године. Унутар америчке политичке класе већ тада је постојала сагласност о новој улози ове државе у светским пословима, која по Липману није била могућа без темељне анализе спољнополитичких неуспеха Америке у дотадашњем току 20. века. Већ у уводу студије Липман указује на склоност ка партизанштини (идеализму – прим. аутора) као главном узроку неуспеха америчке спољне политике, што је последица историјских околности које су ову земљу, од објављивања Монроове доктрине до краја рата са Шпанијом, лишиле потребе да уопште има спољну политику. Настојећи да артикулише основна начела једне спољне политике, он је указао на потребу успостављања равнотеже између међународних обавеза једне државе и војне силе којом се исказују такве намере. По Липману, Американци су дуго били жртве једне слепе предрасуде да је брига о границама, наоружању и савезницима неморална и реакционарна. Због тога нови амерички спољнополитички принципи морају да се заснивају на прецизном дефинисању иностраних обавеза и војних снага које су у стању да те обавезе и остваре.
За разлику од старих америчких реалиста који су се противили америчком мешању у светске послове, Липман као представник струје нових реалиста америчке иностране обавезе описује као дужност ове земље да делује изван својих континенталних граница, уз употребу војне силе која би била успешно мобилисана на њеном тлу и која би појачања могла да добије од поузданих савезника. Занимљиво је да Липман указује да је најодговорнији чинилац за остварење једне овакве стратегије „амерички народ који живи у континенталним границама САД“ и који мора да мобилише војне ресурсе и организује евентуалну одбрану Аљаске, Хаваја или Лузона. Он указује и на одређене америчке иностране обавезе које су садржане у неким законима и декларацијама, а које се морају поштовати и по цену ратних дејстава. То је пре свега одбрана Панамског канала, Филипина, Кубе и читаве Западне хемисфере, које још тада описује као ексклузивне зоне америчких стратешких интереса.
Липман се у овом огледу посебно бавио историјатом настанка америчких континенталних граница од 1803. до 1853. године, указујући на шест различитих етапа у оквиру којих је постепено ширена територија првобитних тринаест колонија. Све то произвело је важне геополитичке последице. Прва и свакако највидљивија последица било је стварање простране домовине, док је друга ништа мање важна последица проистекла из чувене Монроове доктрине из 1823. године, када су САД и Британија дошле у прилику да заједнички дефинишу подручје Западне хемисфере, без присуства других великих сила попут Француске, Шпаније, Русије и Аустрије. Ипак, ову новонасталу ситуацију тадашња америчка спољна политика није искористила, јер споразум с поморском силом каква је била Британија није заживео због међусобног спора насталог око признања независности латиноамеричких држава. Липман овакво понашање Америке описује као типичан пример недостатка равнотеже између преузетих обавеза и снага које су у стању да такве обавезе и спроведу. У наставку излагања он наводи и друге примере из 19. века којима доказује америчко неразумевање природе спољне политике (примерима из 1844. године када су вођени преговори за уговор с Кином, ситуацијом насталом после куповине Аљаске 1867. године, потом анектирањем Хаваја од 1893. до 1898. године, све до закључења Париског уговора у децембру 1898. године када је Шпанија уступила САД филипинска острва).
У поглављу под насловом Банкротство америчких међународних обавеза (1898‒1941) Липман је заузео становиште по којем је Америка од фебруара 1899. године себи наметнула огроман збир иностраних обавеза, које у наступајућем 20. веку није могла да испуни па је као таква потпуно неспремно дочекала оба светска рата. Када је 1914. године избио дугоочекивани рат у Европи, САД нису имале спољну политику која би оспособила нацију да утврди своје интересе у међународном сукобу. Управо због тога од 1914. до 1916. године председник Вилсон „колебао се између излагања америчких права и опирања да гледа у очи последицама њихове одбране“, што је било последица стања америчке нације која није имала основне појмове о одређеној међународној политици. Лимпан је у фебруару 1917. године, дакле свега два месеца пре формалног америчког уласка у Први светски рат, написао веома запажен спољнополитички уводник у Њу рипаблику под насловом Одбрана атлантског света, у којем је истакао да је повод за рат неограничена употреба немачких подморница која с обе стране Атлантика угрожава дубоку мрежу интереса који везују западни свет. Он је ту првенствено мислио на Британију, Француску, Италију, али и Шпанију, Белгију, Холандију, скандинавске земље и тзв. Пан-Америку, које имају заједнички интерес на Океану који их повезује и које су, у том тренутку, биле много више везане него што су то многи разумели. Липман у поменутом уводнику констатује „да покушај Немачке да пут од којег живе атлантске силе начини гробљем представља злочин, као и да би евентуални тријумф такве врсте Немачку учинио вођом Истока против Запада, коначно вођом германско-руско-јапанске коалиције против атлантског света“. У априлу 1917. године председник Вилсон објавио је рат Немачкој, избегавајући да нацији укаже на ове, додали бисмо сасвим јасне, геополитичке разлоге. Коначно, за читаоца ове студије врло је важна и Липманова констатација „да Сједињене Државе нису ушле у Први светски рат зато што су желеле да формирају Друштво народа; оне су ушле у рат да би очувале америчку безбедност“.
Нови реализам
Када је 1943. године писао монографију о спољној политици САД, Волтер Липман је далекосежно предвиђао да ће се после окончања рата догодити тзв. блоковска подела света. Анализирајући послератну будућност америчко-руских односа, указао је да ће се они наћи на великој прекретници. Истицао је да ће после ратног пораза Немачка и Јапан изгубити статус „првостепених великих сила“, али и процењивао успон не само Русије, него и Кине која ће временом стећи статус индустријализоване силе. У таквим измењеним међународним околностима, Липман је настојао да дефинише појам „атлантске заједнице“ као синоним за ексклузивне територијалне и цивилизацијске зоне интереса САД у послератном свету.
У време када је чувени дипломата Џорџ Кенан објавио познати оглед Узроци совјетског понашања и најавио своју Стратегију обуздавања СССР, Липман је био један од његових најжешћих критичара. У серији текстова које је објединио у култну књигу Хладни рат (1947) он је Кенанов приступ описао као „стратегијску монструозност“. Наиме, Липман је бројним аргументима озбиљно оспорио Кенанову препоруку о томе да би америчка противтежа Совјетима морала да се испољи у свакој тачки на свету, залажући се искључиво за онај модел супротстављања који највише одговара Америци, тј. тамо где би до изражаја дошла америчка поморска и ваздушна моћ. Липман је визионарски проценио да би неселективна помоћ свим оним земљама које САД прогласе за савезнике легитимисала ситуацију у којој би војна димензија обуздавања маргинализовала дипломатију. У каснијим деценијама овакво Липманово страховање се показало као сасвим оправдано, јер су САД, непосредно или посредно, биле ангажоване у свим сукобима, превратима, локалним и регионалним ратовима дуж читавог појаса континенталног обода Евроазије ‒ тзв. Римланда. Овоме додајмо и да је Липман био велики критичар начина вођења Вијетнамског рата, што је било у складу с његовом критиком стратегије обуздавања.
На крају вреди нагласити да је Липман добитник многобројних признања које су му додељивали амерички председници. На знаменитом Харварду налази се кућа названа његовим именом.Чувени Џорџ Селдес га је још 1943. године назвао једним од најутицајнијих америчких колумниста, док су га следбеници сматрали „оцем савременог новинарства“. Свој звездани тренутак у новинарству доживео је 1961. године када је интервјуисао совјетског председника Никиту Хрушчова. Америчка пошта му је одала признање и штампала марку с његовим ликом у оквиру серијала Велики Американци.
ЛИТЕРАТУРА:
Владимир Дедијер, Белешке из Америке, Култура, Београд, 1945.
Волтер Липман, Спољна политика Сједињених Држава, ATHENAUM, Београд, 1946.
Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.
Остави коментар