Војвода Живојин Мишић – победник у служби роду и отаџбини

query_builder

Војвода Живојин Мишић – победник у служби роду и отаџбини

Аутор: Милован Балабан, историчар

Војвода Мишић је кроз читав живот показао да је вршио своју дужност и да је управо урадио задатак због којег се родио. Ако би правили поређења Живојина Мишића би најпре могли упоредити са руским војсковођом Михаилом Иларионовичем Кутузовом, који је у критичном тренутку 1812. године бранио Русију. И јадан и други су били у служби својој отаџбини и својим монарсима, али пре свега свом народу. Поникли су из народа и најбоље су осећали његов дух. Исто тако и Мишић и Кутузов су били на бранику отаџбине те им је циљ био само њена одбрана од агресора, без намере да се уплићу у сложена међународна политичка кретања. Ово су препустили монарсима и политичарима, а они, када су извршили задатак одбране народа од агресора, су се повукли и убрзо после тога умрли. Као да су одбраном отаџбине испунили свој задатак на који су позвани када су дошли на овај свет.

Велике војсковође, попут Кутузова и Мишића, осим што су били истински народни хероји и временом постајали симболи нације, били су и инспирација песницима. Тако је о Кутузову писао Пушкин док је Алекса Шантић своју Песму Србији посветио Живојину Мишићу. Феномен народних хероја виђен кроз поезију и стваралачку књижевност, која је славила своје јунаке (какав је несумњиво био Живојин Мишић) као националне светионике у читавој нашој историји, показао се као жив и кроз Живојина Мишића. Он је ушао и у српску прозну кљижевност. Најупечатљивије у делу Добрице Ћосића „Време смрти“.

Живојин Мишић је живео и ратовао у, можемо рећи, јуначко доба Србије и остваривања српске националне идеје. Учествовао је у свим ослободилачким ратовима од 1875. до 1918, када су Срби сматрали да су остварили свој национални програм стварањем Југословенске државе. То јесте период успона и падова српске државе, али целокупно гледано то је време константног, бржег или споријег, уједињавања српског народа.

После Берлинског конгреса 1878. године изгледало је да је окупацијом Босне заувек онемогућен српски ослободилачки код, али испоставиће се да је стварност била другачија. Додуше на то ће се чекати више од тридесет година али и за то време Србија неће одустајати од свог националног програма. Србија и није могла да одустане од њега пошто је Аустроугарска, као наследнице турске империје у Босни и као она сила која је требала у стратегији Британаца да одмени посрнуле Османлије у обуздавању српског фактора на Балкану, у оквиру својих граница имала бројне српке поданике, као и поданике других југословенских народа који су, природно, упирали очи ка слободној Србији. Временом су две државе схватале да решење својих проблема неће моћи издејствовати док постоје једна поред друге. Наравно Аустоугарска империја је била агресивнија и то је и довело до Првог светског рата.

Са друге стране треба истачи да је друга половина 19. века време када Србија практично у пуном капацитету почиње да прима идеје државног устројства са запада, као и време када српска интелектуална и политичка елита, школујући се на западу, усваја и духовне обрасце западноевропских, католичко-протестантских народа. Осамдесетих година тога века формирају се све значајне политичке партије, с тим да треба констатовати да оне формално функционишу већ од половине века. Парламентарна монархија и парламентарни начин функционисања постају политичка стварност државе, нарочито од усвајања Устава из 1889. године.

Ово има позитивних контекста на српско друштво, али и оних негативних. Усвајањем духовне и институционалне матрице народа из католичко-протестантског цивилизацијског круга српска елита се све више удаљавала од сопствених вредносних начела, које су били залог очувања националне свести у време дуготрајног турског ропства. Трка за модерним и ниподоштавање традиционалног је резултирало све снажнијим отуђењем елите од народа, али оно у ово време ипак још није било фатално, какво ће постати у 20. веку. Уместо комбинације страног утицаја, у виду технологије и евентуално позитивних институционалних устројстава са вредносним системом који нуди Светосавска и косовска мисао, елити је све више било страно све што долази из народа. Оно се задржавало на селу, које је још увек живело традиционалним начином живота. Село је управо због тога и давало оне позитивне типове карактера из којих су се рађали хероји и узори нације.

Мишић је био управи једно такво дете. Рођен у српском селу Струганик, код Мионице половином 19 века (1855), где се још увек живело у складу са традицијом, чувајући вредносни систем наслеђен од предака и преношен васпитањем на младе нараштаје. Животну снагу Мишић је црпео из духовних вредности које је добио у детињству. Ово се одразило на његову одважност, смелост и надасве храброст на фронту и у контакту са надређеним српским и савезничким генералима, али и са политичарима.

Прва ратна искуства стекао је у српско- турским ратовима (1876 – 1888), а учествовао је и у српско-бугарском рату 1885. године. После Мајског преврата 1903. године, био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника,пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновић,  али је 1909. реактивиран током анексионе кризе на захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који је промовисао Мишића у свог помоћника. Мишић је помогао генералу Путнику и да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустроугарском, а био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата.

После битке на Куманову 1912.  године добио је чин Генерала, а одлучујуће је учествовао у стварању стратегије за одбрану против Бугара у Другом балканском рату, у бици на Брегалници. После Балканских ратова поново је пензионисан, али на почетку Првог светског рата још једном реактивиран. Био је помоћник Војводе Путника, али је пребачен на место команданта 1. армије уместо рањеног генерала Петра Бојовића, а у јеку друге Аустроугарске офанзиве на Србију током 1914. године.У најтежем тренутку за српски народ и војску засијао је најснажније Мишићев војнички геније. Током Колубарске битке, после које је добио чин Војводе, Мишић је једну изгубљену позицију претворио у величанствену победу. Његова иницијатива током Колубарске битке (није презао да се конфронтира ни са надређеним војводом Путником) довела је до највеће и најмаестралније савезничке и српске победе током 1914, коју је остварио у против офанзиви којој се командант Балканске Аустроугарске војске Оскар Поћорек најмање надао. Разултат је био потпуно протеривање непријатељских војниика из Србије и њено потпуно ослобађање половином децебра 1914. године.

Током 1915. године и Макензенове офанзиве на Србију Мишићева армија, здружена са осталим српским армијама је пружала изненађујуће жилав отпор немачкој оружаној сили. Но, сем повлачења у реду више није могла да оствари. Када је дошло наређење да се војска заједно са народом повлачи преко Албаније Мишић је на саветовању војних команданата у Пећи предложио контраофанзиву. Предлог није прихваћен, али Мишићева иницијатива говори да је он и у најтежим тренутцима задржавао оптимистички и победнички дух.

Ако није извршио против офанзиву против Макензена 1915. Мишић је то надокнадио (и наплатио) командовањем српском војском у пробоју Солунског фронта, када је за месец и по дана војевања ослобођена Србија. Савезници су били усхићени пробојем српске војске, који је задао и те како битан ударац Централним силама са бока, а британски премије Лојд Џорџ је рекао да Мишић спада у ред најталентованијих и најспособнијих генерала Великог рата. Као најзнаменитији војсковођа Првог светског рата, војвода Мишић је ушао и у светску војну историју, а у свом народу сматран је за легенду.

Његово командовање српском војском током пробоја Солунског фронта исписало је нови мит српске војске и српског народа. Тај мит је имао за главну вредност слободу у коју су јуришали српски војници 1918. године под Мишићевом командом, ослобађајући Србију и стварајући основ за прављење једне веће државе.

По завршетку рата Мишић је постао начелник генералштаба војске Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Но, ту се није дуго задржао. Разболео се и тиме као да је дао до знања да је обавио посао због ког је рођен. Према новој заједници Јужних Словена није имао најпозитивнији став, што је изражавао после обиласка новостворене велике државе. Као да се држао оне старе народне мудрости да луд човека умире кад мора, а паметан када он то хоће, Мишић је умро 1921. године када је завршио свој животни задатак поверен од самог провиђења,а у складу са светосавским и видовданским принципом и духовним вредностима, бивајући барјактар српске слободе у свим ратовима за ослобођење у којима је учествовао.

Личност војводе изграђивана у време великих искушења српског народа, а под утицајем вековних вредности које су Срби изграђивали од Светог Саве, преко Косовског мита, па све до Карађорђевог устанка и почетка процеса ослобођења народа од столетног турског ропства. Изграђивана је у време највећих искушења када квалитет личности и највише долази до изражаја. Због тога је Мишићев карактер и засијао Србима и сијаће докле год буду постојали.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language