Војвода Вук – заборављени јунак Кајмакчалана

query_builder

Војвода Вук – заборављени јунак Кајмакчалана

 

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

„Чинило ми се да се са њим сахрањује и Србија…“, речи су новинара Милосава Јелића, саборца Војина Поповића, односно легендарног Војводе Вука, преточене у дневничку забелешку о страдању овог див-јунака српског рода на Грунишком вису, те судбоносне 1916. године. Нема сумње да су многи припадници широких слојева нашег друштва чули за име Војина Поповића, чувенијег по његовом надимку Војвода Вук, али постављамо питање колико заправо познајемо биографију и делатнички опус овог заточника фундаменталне борбе српског етноса за слободом у годинама и деценијама које су у многоме одредиле будућност, како наше земље и региона, тако и свакодневицу живота нас који живимо на овим просторима у првим деценијама трећег миленијума. У протеклих неколико деценија, па и стотину година, у својим истраживачким подухватима, српска историографија поклонила је запањујуће мало пажње анализи повеснице Четничког покрета у Старој и Јужној Србији на крају XIX века и у првим деценијама XX столећа. На тај начин, начињена је фундаментална и методолошка грешка у процесима научних истраживачких подухвата, који су се предузимали ради детерминисања свеобухватног сагледавања историјског стања у коме се српски етнос налазио у датом повесном периоду и посебно на поменутим геополитичким просторима. Можда су наведени пропусти утицали и на чињеницу да су поједина историјска сазнања о датом периоду и поменутим повесним збивањима, а у првом реду извори о истима, остали делимично до потпуно непознати академским и ширим круговима јавности, због чега каснијим заточницима развоја културе није ни било допуштено да ове важне прилике из „најтрагичније и најславније прошлости“ српског народа очувају у колективном сећању етноса, ради афирмације свести о потреби стварања „образаца понашања“ неопходних за будућност, како колективитета, тако и свих појединаца у њему. Не заборавимо да су делатност герилског покрета отпора српског народа на просторима Старе и Јужне Србије у годинама „када се до Небеса развијао срцепарајући јаук са Југа“, Балкански ратови, сукоб државних институција са неформалним политичким снагама окупљеним око организације „Уједињење или смрт“, Први светски рат, Голгота преко Албаније, Солунски фронт, али и Солунски процес на најнепосреднији начин утицали на даљи ток развоја улоге Србије у Великом рату, али и на епохалне политичке и геополитичке потресе у којима се српски народ нашао у временима после свршетка до тада највећег глобалног оружаног сукоба у повести свих цивилизација. У великом делу наведених историјских стања и процеса учествовао је и Војвода Вук, а његово дело имало је макар посредан утицај и на она стања и процесе који су се догодили у првим годинама и деценијама након његове херојске смрти. Потенцијалну везу између живота и смрти Војводе Вука, са једне стране и поменутих историјских процеса у повести српског етноса са друге стране, покушаћемо да осветлимо у оквиру овог рада.

Војин Поповић, односно потоњи чувени Војвода Вук или Змај од Пчиње, рођен је 9. или 26. новембра 1881. године у Сјеници у породици седларског мајстора Алексе Поповића и домаћице Стане Поповић, рођене Каличанин из села Штавље. Био је најстарије дете у породици, а поред њега, у браку Алексе и Стане, рођена су још два сина Глигорије и Драгољуб, као и ћерка Кристина. Када је Војин имао пет година, Алекса и његова породица су избегли из Турске у Србију, тачније у Крагујевац. На поменути чин породица се одлучила из разлога заштите личне безбедности својих чланова, јер је Алекса у периоду од фебруара до јула 1886. године био подвргнут страховитом мучењу од стране турских власти које су га у групи од стотину српских мушкараца из Сјенице ухапсиле због учешћа у девастацији конака Мустафе-паше Ћатовића, сјеничког зулумћара, у фебруару 1886. године. Након преживљене тортуре у сјеничким тамницама, Алекса Поповић успео је да се ослободи ропства и то више подмићивањем стражара и локалних власти, него примењивањем неких других метода. Последњих дана јула исте године, породица Поповић успела је да непримећено напусти Сјеницу, да би 2. августа доспела у Крагујевац, где јој је тадашњи окружни начелник помогао у организацији породичних и уопште животних прилика у новој средини. У наредним годинама породица Поповић боравила је у прилично тешким условима материјалне оскудице, а породични живот и активности организовала је у две просторије куће у крагујевачком насељу Палилула, у којој се примарно налазила „кожарска мануфактурна радња“, због чега су непријатни мириси често отежавали свакодневицу у дому Алексе и Стане Поповић. Алекса је био ангажован на пословима у Војнотехничком заводу и то за малу надокнаду, па је и глад често доминирала у животима чланова породице Поповић. Међутим, постоје сведочанства Војинових савременика и пријатеља његовог родитељског дома, према којима су се основне карактеристике живота у породици Поповић састојале у присуству неизмерне међусобне љубави и хармоничне слоге у животима њених чланова. Заиста, и у каснијем животном добу, Војина Поповића одликовала је велика духовна сталоженост и стабилност карактера. Био је миран и тих човек, али истовремено неустрашив и храбар. Једино би дамар наглашене страсти у њему био пробуђен због снажног осећаја за нарушену правду или насилничко понашање. Неправедно и насилничко понашање других људи, оштро је и немилосрдно кажњавао. Поменуту особину Војин је испољио још у дечачким годинама, када је у дечијим играма исказао своја чојствена уверења, због којих је код несташне и насиљу склоне палилулске деце стекао надимак „Воја-туре“. Касније, без обзира на свој црномањасти изглед и осредњи раст, али и умиљат и пријатан физички изглед и лични карактер, Војин Поповић показао је особине достојне својих чувених надимака и псеудонима: „Војвода Вук“ или „Змај од Пчиње“. У више од деценије дугој герилској и „фронтовској“ борби против турских, бугарских, аустроугарских и немачких зулумћара, завојевача и агресора, а на челу својих четничких и добровољачких одреда, Војин Поповић се истицао примерима личног пожртвовања, нештедимице улажући и сопствени живот у патриотском прегнућу српског народа да слободу свог национа оствари и очува, при том је уздижући на вечни „Олтар Победе“. У борбама је наступао увек испред својих сабораца, а познато је да у „ватреним окршајима“ није користио заклоне, што је на крају и довело до његове трагичне и јуначке смрти. Тих и смеран у комуникацији према својим најмилијима и сарадницима, завидног официрског образовања и знања, али и са личним ставом одговорности према војничким обавезама и дисциплини, био је то човек који није поседовао одређене политичке амбиције, нити склоности према истицању у јавном животу ондашње Србије, што је, рецимо, била важна одлика карактера војводе Војислава Танкосића и других руководилаца и Војинових сабораца у организацији „Уједињење или смрт“.

Након завршеног шестог разреда крагујевачке гимназије, породица Војина Поповића преселила се у Београд, где потоњи добровољачки командант и четнички војвода уписује Нижу школу Војне академије 1899. године, да би студије у истој, у оквиру чувене 32. класе, успешно завршио 1901. године. Распоређен је у 18. пешадијски пук на Топчидеру, а на сопствени захтев, већ наредне године премештен је у 19. пешадијски пук у Крагујевац. Од поменутог периода, Војинова каријера добила је изразито афирмативан карактер. Као младић који је у најранијим данима усвојио животна начела према којима је слобода српског народа „императив разума“ свих појединaца у Србији, одазвао се великом националном покрету, подстицаном од стране званичних српских државних органа са циљем организовања герилске борбе етноса против зулума турских власти и злочина арнаутских и бугарских комитских банди на просторима Јужне и Старе Србије и то у годинама које је обележила страхотна и чувена максима „јаук са Југа“. Без размишљања, придружио се одреду Четничке акције Бошка Паштровића и у априлу 1905. године доживео је своје прво „ватрено крштење“ у Бици на Челопеку. Својом храброшћу и исказаним командујућим стратегијским и тактичким знањима, за свега неколико месеци изградио је завидан углед међу саборцима из четничких одреда у којима је био заповедник, па су га исти већ у другој половини 1905. године изабрали за члана Штаба Четничких одреда Источног Повардарја, да би у 1906. години био изабран за шефа поменутог Штаба, а 1908. године за шефа Горског штаба четничких одреда за целу Јужну Србију. Ускоро је успешно окончао и студије на Вишој школи Војне академије. У готово деценијском прегнућу и герилској борби, посебно на просторима Јужне Србије, Војина су његови четнички саборци прозвали надимцима Војвода Вук и Змај од Пчиње. Показано умеће у герилским акцијама Четничке акције у Јужној Србији, војводи Вуку донели су велику популарност и наклоност официрских кругова. У 1908. години добио је чин капетана II класе, а почетком 1912. године унапређен је у чин капетана I класе, да би исте године добио и унапређење у чин мајора. Учествовао је у Првом и Другом балканском рату. У Кумановској бици 23. и 24. октобра 1912. године, заједно са четничким јединицама бранио је положаје на узвишењу Сртевица, где је штитио бокове Прве српске армије, односно Дунавске дивизије првог позива. Његова једница у новембру и децембру 1912. године ослободила је Прилеп, Битољ и Лерин, да би потом била упућена у Елбасан, где је разоружала арнаутске снаге и заробила преко 10 хиљада пушака и других комада оружја. У Другом балканском рату, једнице под командом војводе Вука активно су учествовале у операцијама дуж целе границе између Србије и Бугарске.

Потпуно је разумљиво да у таквој, богатој војничкој каријери и ратничким обавезама, војвода Вук није имао прилику да се у већој мери посвети личном, брачном или породичном животу. Међутим, у фебруару 1914. године, виша команда издала је одобрење мајору Војину Поповићу, према коме је војвода Вук стекао право да ступи у брак са Јелисаветом Каракашевић, женом из угледне београдске породице, чији су родитељи били Марко Каракашевић, начелник инспекцијске службе српских железница и Зорка Каракашевић. Венчање је обављено у Саборној цркви у Београду 2. маја исте године, а свадбено весеље приређено је у кући која се налазила у београдској Савамали на адреси Карађорђева број 91. На поменутом свадбеном весељу присуствовали су и сви виђенији руководиоци у организацији „Црна рука“, а међу истима и Драгутин Димитријевић Апис, као и Војислав Танкосић. Брачни пар настанио се у наведеном дому, који се налазио у власништву Војиновог таста, Марка Каракашевића. Међутим, безбрижни и срећни дани брачног живота Војина и Јелисавете нису дуго трајали, из разлога што су ратничке обавезе војводе Вука захтевале његово ангажовање у Великом рату који је „закуцао“ на врата Србије након Сарајевског атентата и Јулске кризе. Првих дана августа 1914. године постао је командант Јадарског четничког, касније добровољачког одреда и заједно са Рудничким одредом који се налазио под командом мајора Танкосића, сврстан је у редове Треће армије. У „ватреном гротлу“ Церске битке водио је беспоштедне окршаје у подрињском и лозничком крају, потом на Текеришу, а крајем августа доживео је и лакше рањавање. Још тежа искушења дочекала су га у биткама на Дрини и Колубари, а у октобру исте године тешко је рањен, када му је непријатељски куршум пробио абдоменални део тела. Опорављао се у ваљевској болници, да би средином децембра био именован за привременог управника Вароши Београда, након што је престоница ослобођена од привремене аустроугарске окупације. Из разлога што су добровољачке и четничке јединице у свим ратним операцијама, као и у предратним герилским борбама биле ангажоване за најтеже и најопасније подухвате, пре свих, диверзантског карактера, смртност у тим одредима била је изразито доминантна и достизала је цифру од чак 63 процента. Након трагичне 1914. године и великих успеха српске војске у одбрани Отаџбине, почетком наредне године пошаст епидемије пегавог тифуса поново је десетковала и једнице војводе Вука, када је од 500 његових добровољаца, преко 70 подлегло овој заразној болести. Према упутствима Врховне команде о реорганизацији добровољачких јединица, војвода Вук је формирао Први добровољачки батаљон на лето 1915. године, да би у октобру исте године, а након спајања Првог и Другог добровољачког батаљона у јединствени Добровољачки одред, постао и командант ове јединице. На челу овог одреда водио је сурове борбе приликом повлачења Друге армије и народа у жестокој офанзиви непријатељских снага Централних сила на Србију крајем 1915. године, штитећи бокове армије под командом војводе Степе Степановића. До краја децембра исте године, одред мајора Поповића штитио је одступницу Првој армији и у јануару 1916. године повлачио се под непрекидном борбом од Призрена, преко Андријевице, Подгорице, Скадра, па све до Драча. Војинов одред укрцан је на савезнички брод и пребачен на Крф у последњим данима јануара 1916. године.

Спашена српска војска, фебруар 1916. године искористила је за рехабилитацију и пун опоравак, а већ у марту месецу долази до нове реорганизације Војске Краљевине Србије. Војвода Вук поново добија команду над реорганизованим Добровољачким одредом, као и унапређење у чин потпуковника српске војске. У међувремену, војвода Вук добио је вест из Србије да је 21. априла 1916. године у његовом породичном дому у Карађорђевој улици на броју 91. рођено, показаће се Војиново једино дете, ћерка која је добила име Слободанка. Војин никада није добио прилику да упозна своју ћерку, а њену слику која му је достављена путем кријумчарене, дирљиве и потресне преписке са супругом која је остала у Београду, увек је носио са собом, чак и оног дана када је погинуо. Према наређењу заповедника савезничке Источне армије генерала Мориса Сараја, Добровољачки одред војводе Вука био је распоређен на подручје „леринског дела“ Солунског фронта, где је у јуну и јулу обављао задатке спречавања кријумчарења оружја и логистичке опреме. У извештајима генералу Сарају, војвода Вук је истакао да је његов одред поменуте задатке обавио са великим успехом. У јулу и августу води борбе у оквиру „леринске операције“, заправо прве фазе Битке на Кајмакчалану, да би се, потом његов одред укључио у „паклене окршаје“ на врхунцу „кајмакчаланске операције“, односно у битку за ослобођање врха планине Ниџе (коте 2525) од бугарског непријатеља, као и у сукобе на Сивој стени, Старковом гробу, Старковом зубу, све до 3. октобра, када су војводини добровољци у трупама Дринске и Дунавске дивизије потиснули непријатеља и отворили „врата Србије“. На почетку поменутих ратних операција Добровољачки одред у свом бројном стању имао је 2250 бораца, да би до октобра његов капацитет опао на половину поменуте цифре. Од 9. октобра, па све до почетка децембра настављене су операције за ослобођење рукавца Црне реке, која је протицала између наведених висова данашње македонско-грчке границе. У периоду од 16. новембра развила се немилосрдна битка за контролу над чувеним Грунишким висом, који је био практично неосвојив. По наређењу пуковника Крсте Смиљанића, команданта Дринске дивизије, Добровољачки одред војводе Вука добио је задатак да освоји Груниште  и бугарске снаге потисне према Северу. Остала су сведочења, према којима је војвода Вук три пута захтевао од пуковника Смиљанића да његов десетковани и исцрпљени одред буде поштеђен од тог тешког и опасног задатка. Када су све молбе биле ускраћене, војвода Вук наводно је запретио пуковнику Смиљанићу „…да ће га убити уколико се жив врати из боја…“. Одред војводе Вука укључио се у распламсале борбе већ 19. новембра, а приликом завршног јуриша у раним послеподневним часовима 29. новембра, Војин је смртно рањен у помало бизарној ситуацији. Наиме, борбе су биле страховито крваве. На бојишту је остало преко 150 мртвих Војинових четника и добровољаца. Приликом јуриша на врх Груништа под називом Црни камен, Вук је био рањен у десну руку. Међутим, одбио је савет својих пратилаца да застане, како би рана била санирана, већ је револвер пребацио у леву руку, након чега је наставио са потером над десеткованим и „растуреним“ јединицама бугарског непријатеља. Када је јуриш био окончан, а Црни камен ослобођен, Вук је коначно стао у намери да свом особљу дозволи санирање ране на десној руци. У том моменту, један унезверени бугарски војник открио је свој положај иза извесне стене, уперивши пушку у војводу Вука, да би затим из исте испалио смртоносни хитац који је Војина Поповића погодио у десни пазух, прошао директно кроз срце и изашао са леве стране војводиног тела. Војин Поповић пао је у наручје својих избезумљених четничких сабораца, а команду над Одредом преузео је Душан Јездић. Бугарски војник одмах је убијен, а потом је настала језива и туробна тишина и као што је његов саборац Милосав Јелић, касније тврдио, чинило се као да је тада „сахрањена и сама Србија“. Четници и добровољци су тело свог погинулог јунака-заповедника на носилима пренели до пољске болнице, која се налазила подно Груништа. Опсервацију над лешом Војина Поповића обавио је др Александар Костић, отац чувеног композитора Војислава Вокија Костића. Тада је и настала фотографија коју су снимили саборци војводе Вука, који су придигли леш свог команданта у усправан положај да би се поред њега фотографисали. Уследила је потресна и достојанствена сахрана посмртних остатака потпуковника Војина Поповића, уз све државне и војне почасти. Сахрањен је на Српском војничком гробљу на Зејтинлику крај Солуна, где је остало забележено да је приликом погребних активности, Апис „плакао као мало дете“. Након Вукове смрти, постало је очигледно да се његов Добровољачки одред не може очувати. Почетком децембра 1916. године, у оквиру Одреда остало је свега 450 ратника, па је исти ускоро и расформиран. Његови борци придружени су јединицама Треће армије, пре свих у састав Дринске дивизије. Био је то и крај постојања и улоге „добровољачког четништва“ у ослободилачким ратовима и прегнућима српског народа у првим деценијама претходног столећа. При томе, морамо да напоменемо да традиција добровољаштва тиме није прекинута, већ је добила нову форму и смисао, формирањем потоњег Југословенског добровољачког одреда, од српских и појединих јужнословенских заробљеника из аустроугарске војске.

У деценијама након смрти војводе Вука, појавиле су се неутемељене гласине о наводној завери која је потекла из највиших војних и политичких кругова српске државе у емиграцији, са циљем ликвидације Војина Поповића, као могућег опонента у планираној акцији распуштања организације „Црна рука“ и хапшења Аписа и руководилаца тог тајног друштва, што је све резултирало организовањем чувеног Солунског процеса. Осим посредних сазнања о тврдњи др Александра Костића да се „убица“ војводе Вука налазио на фотографији која је снимљена непосредно после Војинове смрти, других доказа о евентуалном унапред смишљеном уморству команданта Добровољачког одреда, нема, тако да ту „нечасну хипотезу“ са правом морамо одбацити. Нема сумње да је околност смрти војводе Вука у многоме олакшала акцију хапшења Аписа и „црнорукашких“ руководилаца, која је уследила свега неколико дана након сахране Војина Поповића, али потпуно је искључено да је датој операцији претходила смишљена завера са циљем ликвидације Змаја од Пчиње. Посмртни остаци војводе Вука пренесени су у Београд 1923. године, где је поново, свечано и уз државне почасти сахрањен на Новом гробљу. У присуству породице, изасланика краља Петра II, владе и војске, на Топличином венцу у Београду свечано је откривен споменик војводи Вуку 1936. године. Споменик је дело вајара Ђорђа Јовановића, а подигнут је добровољним средствима и прилозима четничких и добровољачких удружења. Вукова удовица Јелисавета није се више удавала, већ се посветила заштити успомене на свог јуначког супруга, као и васпитању своје ћерке Слободанке. Војинова мајка Стана преминула је у 84. години живота 1940. године у Цвијећевој улици у Београду, где је живела после завршетка Првог светског рата. Слободанка Поповић успешно је завршила Трговачку академију, а у фебруару 1943. године венчала се са Истранином Франом Брумнићем, инжењером из Пазина. Након завршетка Другог светског рата са супругом се преселила у Пулу, да би се брачни пар почетком шездесетих година XX века настанио у Лазаревцу, где је Франо био запослен у Рударско-топионичарском басену „Колубара“, док је Слободанка радила у Центру за социјални рад. Нису имали потомство, а ускоро се код своје ћерке у Лазаревац доселила и удовица војводе Вука, Јелисавета Поповић. У 77. години живота, 1969. године, у Лазаревцу је преминула и Јелисавета Поповић. Свега четири месеца након одласка у пензију 1980. године умро је и Франо Брумнић. Слободанка је остала сама и заборављена од стране нације и друштва за чије постојање и слободу је њен отац уложио све што је имао. Слободанку су повремено обилазили и помагали поједини даљи рођаци. Након неколико година, тачније 1986. године, Слободанка је вратила стан у Лазаревцу државним властима, а потом се преселила у Геронтолошки центар на београдској Бежанијској коси, где је у немаштини и преминула крајем маја 1994. године у својој 78. години живота. На тај начин угасила се и породична лоза војводе Вука. Готово ниједан писани или електронски медиј није пренео вест о смрти ћерке војводе Вука. У годинама пре и после Слободанкине смрти, само су се поједини становници Топличиног венца у Београду сећали да је извесна смерна и љубазна старица често посећивала парк у коме је подигнут споменик војводи Вуку, где би та старија дама, тихо и у самоћи, колико су јој њене здравствене прилике то дозвољавале, седела на оближњој клупи и нетремице гледала у лице великог хероја са Кајмакчалана, војводе Вука и Змаја од Пчиње, а њеног милог и непознатог оца.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language