VLADIMIR VAUHNIK I JUGOSLOVENSKA TAJNA SLUŽBA U NEMAČKOJ U DRUGOM SVETSKOM RATU

VLADIMIR VAUHNIK I JUGOSLOVENSKA TAJNA SLUŽBA U NEMAČKOJ U DRUGOM SVETSKOM RATU

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

„General Račić“, „Vasić“, „Vajko“, bili su samo neki od kodnih pseudonima koje je u toku svoje bogate obaveštajne karijere koristio pukovnik Vladimir Vauhnik, vojni ataše jugoslovenskog poslanstva u Berlinu u godinama pre strahovite nacističke agresije Trećeg rajha protiv prve zajedničke države Južnih Slovena. U narednim decenijama ime Vladimira Vauhnika bilo je poznato jedino veoma malom broju istoričara, dok je u svesti najširih slojeva srpske, slovenačke i jugoslovenske javnosti u dobrom delu bilo potpuno iščezlo. Naravno, godine komunističke diktature u Drugoj Jugoslaviji osujetile su potrebu da u kolektivnom pamćenju jugoslovenskih naroda na zaslužnom mestu bude zabeleženo i ime velikog jugoslovenskog patriote, visprenog obaveštajca i špijuna, vrsnog i obrazovanog kraljevskog oficira, svojevrsnog učesnika u zaveri unutar nemačkih vojnih krugova organizovanoj sa ciljem obaranja nacističkog poretka, čoveka koji je prvi, možda i u svetu, zapadnim demokratijama, a na prvom mestu svojoj otadžbini, otkrio namere nacističkih glavešina o pokretanju invazije na Poljsku, koja je pomenutu političku „iskru“ „pretvorila u buktinju“ najvećeg ratnog požara u istoriji čovečanstva. Takođe, Vauhnik je bio čovek koji je otkrio i tačne datume početka fašističke agresije na Kraljevinu Jugoslaviju, a možda i datum pokretanja operacije „Barbarosa“. Svakako, rizikujući i sopstveni život i bezbednost istog, bio je ličnost koja je svojim radom u mnogome doprinela da u zakulisnim geopolitičkim okolnostima u kojima su se našle ondašnje evropske države, obaveštajnim i bezbednosnim sistemima „evropskih demokratija“ omogući bolje uslove rada u tom gigantskom okršaju čovečanstva protiv monstruoznosti „apetita nacističkog Moloha“. Rad Vladimira Vauhnika i jugoslovenske tajne službe u nemačkoj prestonici, a u osvit i u prvim godinama Drugog svetskog rata, predstavlja neprevaziđeni primer profesionalnog i odgovornog odnosa jedne državne ustanove u patriotskoj misiji zaštite slobode i života države i naroda kojeg je ista predstavljala. Kada iznosimo ovu tvrdnju, sa pravom postavljamo pitanje, zbog čega rezultati tih delatnosti, upravo po vrednosti slobode i prosperiteta jednog naroda, nisu doneli zadovoljavajuće rezultate i poslužili svrsi za koju su i preduzimani? Možda smo sada u prilici da ponudimo rešenja na nerazjašnjenu dilemu, zbog čega u kolektivnom pamćenju i mentalnom sklopu srpskog etnosa, ime Mustafe Golubića, obaveštajca i agenta interesa inostranih bezbednosno-obaveštajnih sistema i dalje zauzima počasno, ali „pod upitnikom“ zasluženo mesto, dok su identitet i delatnost neustrašivog jugoslovenskog heroja obaveštajnih delatnosti tajnih službi ondašnje otadžbine srpskog naroda, uglavnom ostali nepoznati, pa i vrednosno marginalizovani u istoj toj svesti našeg kolektiviteta.

Vladimir Vauhnik je rođen u porodici prosvetnih delatnika u mestu Svetinje kod Ormoža u današnjoj Sloveniji, a ondašnjoj Austrougarskoj, 24. juna 1896. godine. Pored njega, u braku roditelja Vladimira Vauhnika rođena su još dva sina i jedna ćerka. U Mariboru je završio gimnaziju i austrijsku Kadetsku školu i to kao najbolji student, odnosno prvi u klasi. Izbijanje Prvog svetskog rata onemogućilo je Vauhnikove studije na Vojnoj akademiji, ali je ipak u činu poručnika u sastavu 17. pešadijskog puka 6. austrougarske divizije bio raspoređen na Istočnom frontu u Galiciji, gde se borio u blizini Pšemisla. Pomenuti 17. puk uglavnom su činili pripadnici slovačkog nacionalnog porekla, a delimično i slovenačkog. Učestvovao je u nizu bitaka u kojima je bio i ranjavan, a jedno kratko vreme u 1918. godini obavljao je i dužnost komandanta Puka sa kojim je bio raspoređen na tirolskom ratištu, prema Italiji. Nakon sloma Austrougarske, Vauhnik je nameravo da svoj puk vrati u slovenačke zemlje, međutim, u okolini Venecije isti je ostao opkoljen. Postignut je svojevrstan dogovor sa italijanskim komandantima da vojnici iz 17. puka sa ličnim naoružanjem budu pušteni kroz obruč, čime bi bio omogućen njihov bezbedan povratak u domovinu. Italijanske jedinice su prekršile navedeni sporazum, te su Vauhnika i njegov puk zarobili. U pomenutim okolnostima uskoro se pokazala njegova hazarderska karakterna strana ličnosti, koja mu je sigurno bila veliki oslonac u potonjem životu i karijeri izvanredno obučenog obaveštajca i „tajnog agenta“. Naime, Vauhnik je uspeo da pobegne iz savezničkog zarobljeništva, te se uskoro obreo u otadžbini, odnosno u prvoj zajedničkoj državi Južnih Slovena, Kraljevstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslaviji. Zajedno sa svojim pukom pridružio se novostvorenoj Vojsci Kraljevstva SHS, kasnije Jugoslovenskoj kraljevskoj vojsci, gde je prema ustaljenom pravilu za sve oficire i podoficire iz bivše austrougarske vojske koji su se odlučili da svoj profesionalni vojni angažman nastave u oružanim snagama nove države, Vauhnik dobio viši, kapetanski oficirski čin. Učestvovao je u završnim borbama u Južnoj Koruškoj u postratnim danima 1918. godine. U Beogradu je nastavio prekinuto školovanje, pa je uskoro, opet kao najbolji student, uspešno okončao studije u školi za generalštabne oficire, gde je dobio čin majora, prvog u rangu. Dalje specijalističko usavršavanje, odnosno studije, Vauhnik je nastavio u visokoškolskim ustanovama u Francuskoj i Velikoj Britaniji, pa je na taj način pohađao i čuvenu Écoles supérieures de guerre u Parizu. Kasnije, u svojim memoarima objavljenim na nemačkom jeziku, Vauhnik je ostavio podatak da je upravo u ovoj školi upoznao Šarla de Gola i Dragoljuba Dražu Mihailovića, za koga je, u kontekstu izlaganja o pokretanju otpora protiv nacističke okupacije u Jugoslaviji 1941. godine, doslovce napisao da je „…svima bio uzor pukovnik Mihailović, moj pobratim i školski drug na najvišim vojnim školama…“. Doduše, navedeni segment izlaganja u Vauhnikovim memoarima izostavljen je iz publikacija na slovenačkom i srpsko-hrvatskom jeziku, koje su štampane za potrebe jugoslovenskog tržišta. Nakon povratka u zemlju, profesionalna karijera ovog sposobnog oficira zaslužno je napredovala, uistinu nezapamćenom brzinom. Uskoro je unapređen u čin pukovnika i postao je najmlađi pukovnik u jugoslovenskoj vojsci. Napisao je veliki broj zapaženih naučnih i stručnih radova iz oblasti vojne strategije i taktike. Vauhnikov brat je tvrdio da je značajan deo radova napisao i za svoje profesore, kako bi istima pomogao u njihovom radu. Takođe, bio je organizator vojnih manevara jugoslovenske vojske i njegova revnosna služba otadžbini i njenim oružanim snagama doživela je posebno priznanje 1930. godine kada je postao profesor pitomcima za generalštabnu struku na Vojnoj akademiji, gde je u narednih šest godina predavao vojnu strategiju. Uskoro je imenovan za načelnika Odeljenja za nastavu na Vojnoj akademiji, da bi 1936. godine bio postavljen na mesto načelnika Štaba Drinske divizije. Impresivna karijera pukovnika Vauhnika svoj poseban izražaj dobija ukoliko znamo da je isti bio vrstan poliglota, koji je, pored nemačkog jezika, govorio još i srpski, nemački, francuski, engleski i italijanski jezik.

Neustrašiv, hrabar, poverljiv, inteligentan, snalažljiv, obrazovan… kada ovako taksativno nabrojimo njegove očigledne i nesporne osobine, postaje nam sasvim jasno da je vlada Milana Stojadinovića ispravno postupila kada je Vauhnika imenovala na položaj vojnog atašea u Poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Berlinu 1938. godine. U vladajućim krugovima jugoslovenske državne politike i diplomatije izvršena je procena da bi u veoma komplikovanim međunarodnim i unutrašnjim političkim okolnostima visprena i sposobna ličnost jednog istinskog jugoslovenskog patriote, poput Vladimira Vauhnika i te kako umela da pomogne diplomatiji i nacionalnim interesima Jugoslavije u njenim odnosima sa nezajažljivim „apetitima“ revanšistički opredeljenog Hitlerovog Trećeg rajha. Prema njegovim pisanim svedočenjima, Vauhnik se za pomenutu misiju studiozno i temeljeno pripremio. Veoma dobro je razumeo u čemu se sastoji njegov osnovni zadatak u diplomatskoj delatnosti u okviru jugoslovenskog poslanstva u Berlinu. Trebalo je da ustanovi da li je Nemačka spremna da u svojim aktivnostima usmerenim u pravcu opšteg „demontiranja“ versajskog poretka u Evropi pokrene i oružane sukobe širokih razmera, te da li bi u kontekstu navedene, postojeće i potencijalne geopolitičke situacije i sama Jugoslavija postala predmet „pažnje“ Trećeg rajha. U pomenute svrhe realizacije tih zadataka, Vauhnik je pristupio temeljnom istraživanju zakonomernosti prema kojima funkcioniše nemačko društvo. Priznao je da je pročitao i knjigu Adolfa Hitlera, „Majn kampf“, za koju je kazao da je štivo bez bilo kojih stručno-naučnih ili umetničko-esejističkih vrednosnih referenci, ali koja mu je, sa druge strane, pomogla da izvrši ispravnu procenu suštinskih karakterno-kvalitativnih postavki na kojima počiva režim nacional-socijalizma u Nemačkoj. Došao je do zaključka da ukoliko ima nameru da usvoji određena saznanja o planovima i strateškoj politici hitlerovske Nemačke, da je onda potrebno da se u tim „obaveštajnim“ procesima u radu oslanja na podršku svojevrsne opozicije nacističkom režimu. Opoziciju je mogao da pronađe u redovima nemačke aristokratije, u velikoj meri društveno marginalizovane, ali ipak sa određenim, čak i visokim stepenom uticaja na elitne socijalne krugove vojnog karaktera. Takođe, ispravno je zaključio da je nemačka vojska uistinu predstavljala veoma diferenciran „državni organizam“ ili „zaseban sistem“, koji je u jednom takvom militarističkom društvu, često imao i presudni uticaj na važna politička pitanja. U prilog dokaza za pomenutu činjenicu moramo da navedemo da je i sam Hitler u odnosima sa vojnim krugovima Rajha pristupao sa velikim stepenom takta, što nije bilo svojstveno karakteru njegove ličnosti. Sve do anšlusa Austrije 1938. godine, u krugovima jugoslovenske političke elite, kao najvažniji spoljnopolitički činilac među revizionistički i iredentistički opredeljenim velikim silama, koji bi mogao da ugrozi opstanak ili bezbednost Jugoslavije, percepiran je Musolinijev fašistički režim u Italiji. Međutim, pomenutim anšlusom, Treći rajh postao je neposredni severni sused države Južnih Slovena, pa je pred jugoslovensku diplomatiju i obaveštajno-bezbednosni sistem postavljen zadatak da isti doznaju da li nacistički režim ima plan da zonu svoje agresije proširi i prema Jugoistoku Evrope i jadranskom basenu. Realizaciju navedenog, kao i drugih istovetnih ili sličnih zadataka, Vauhnik je preuzeo na sebe. Uspostavio je prisne, čak i prijateljske veze sa najvišim oficirskim kadrom u Trećem rajhu, a sami komandanti svih rodova nemačkih oružanih snaga, poput Geringa, Redera ili Fon Brauhiča, izražavali su veoma blagonaklona mišljenja o novom jugoslovenskom vojnom atašeu u Berlinu, posebno iz razloga što su ga posmatrali kao bivšeg oficira nekadašnje austrougarske vojske. Od početka svog angažmana, Vauhnik je veoma prilježno i temeljno uspostavljao neophodnu mrežu poznanstava i bliskih odnosa sa nemačkim oficirskim kadrom. U date svrhe, kao svojevrsni vid taktike, upotrebio je, čak i čuveno „balkansko gostoprimstvo“, pa je makar jednom u mesec dana organizovao svečane, neformalne, ali veoma raskošne gozbe za „vojničke prvake“ Trećeg rajha, gde je uz ugodna jugoslovenska jela i napitke, stvarao neophodnu komunikaciju, a onda i poverenje u svoje namere kod navedenih gostiju. Kuriozitet predstavlja i činjenica da je pomenute gozbe, često finansirao i iz sopstvenih sredstava.

Na opisane načine, uskoro je došao do važnih saznanja o istinskoj veličini i opremljenosti nemačkih oružanih snaga, koje su ondašnjim vladama u svetu bile potpuno nepoznate. Naime, u obaveštajnom radu na prikupljanju navedenih podataka, Vauhnik je upotrebio obimnu dokumentaciju čehoslovačkog poslanstva u Berlinu iz 1938. godine o stanju u nemačkom Vermahtu. Kada je Čehoslovačka okupirana i zapravo prestala da postoji u martu 1939. godine, Vauhniku je čehoslovački poslanik predao poverljivi materijal u kome je bilo detaljno precizirano da Rajh raspolaže sa pedeset potpuno opremljenih divizija, spremnih za ratne operacije. Ubrzo, Vauhnik je ustanovio da su ti podaci zastareli, te da ne odražavaju realno stanje u nemačkom Vermahtu, kada je u pitanju „tekuća“ 1939. godina. Iz saradnje sa nemačkim industrijalcima, posebno njihovim krugovima iz domena vojne industrije, kao i uz pomoć matematičkih procena dinamike progresije formiranja novih jedinica iz svih rodova nemačke vojske, Vauhnik je ustanovio da će u junu pomenute godine nemačke oružane snage raspolagati sa stotinu potpuno spremnih divizija. Sva navedena saznanja Vauhnik je sistematizovao i u poverljivom formatu dostavio, odnosno predstavio jugoslovenskom vojnom i političkom vrhu. Kod neupućenih posmatrača jugoslovenske političke zbilje, reakcija vojno-političke elite u Beogradu na Vauhnikove izveštaje, možda bi izazvala iznenađenje, pa i zaprepašćenje, ali ne i kod dobro obaveštenih pojedinica, koji su razumeli kompleksnost odnosa stanja i procesa unutar obaveštajno-bezbednosnog i diplomatskog „aparata“ Kraljevine Jugoslavije. Naime, date izveštaje vojnog atašea u Berlinu, jugoslovenske vlasti primile su sa zapaženom nevericom i podozrenjem. Pojavile su se sumnje da je Vauhnik stekao pogrešne utiske pod uticajem snažne nemačke propagande, ali i tvrdnje da je postao nacistički špijun. Od ranije prisutni zahtevi za njegovom smenom, jer su mnoge „oči odavno merkale“ ugodni položaj vojnog atašea u Berlinu za sebe, postali su glasniji i odlučniji. Međutim, Vauhnik se nije mnogo obazirao na postojeće kritike, već je svoj posao nastavio da obavlja sa istovetnom revnošću. Prema njegovom svedočenju, jedan od najvažnijih zadataka u trogodišnjem diplomatskom angažmanu u Berlinu, sastojao se u organizovanju posete Prvog namesnika Kraljevine Jugoslavije kneza Pavla Karađorđevića Trećem rajhu. Bio je to veoma važan čin, odnosno važan diplomatski akt u međudržavnim odnosima između Jugoslavije i Nemačke. Nemačke vlasti, a posebno njihov propagandni „aparat“ posvetili su neviđenu pažnju poseti jugoslovenskog namesnika u junu 1939. godine. Nemački štampani mediji pisali su hvalospeve o Jugoslaviji, njenom knezu, kao i o dinastiji Karađorđević. U čast „visokog gosta“, priređena je impozantna vojna parada u kojoj je bilo angažovano deset hiljada pripadnika Vafen SS jedinica, a suma novčanih sredstava utrošenih za date potrebe organizovanja posete dostizala je „vrtoglave cifre“. Poseta jugoslovenskog kneza-namesnika bila je neophodna nemačkim vlastima, jer su organizovanjem iste, domaćoj i svetskoj javnosti želeli da pokažu da je jedan vladar iz ugledne i veoma poštovane evropske dinastije, a uz to i sa anglofilskim ličnim i političkim opredeljenjima i svetonazorima, odlučio da izgradi povoljne relacije sa nacističkim režimom u Berlinu, čime su nameravali da legitimizuju svoj totalitarni sistem vladavine u očima čovečanstva. Sa druge strane, u sklopu velikih geostrateških i geopolitičkih planova Trećeg rajha, Hitler je u odnosu prema knezu Pavlu imao i izrazito konkretne namere. Naime, nemački „firer“ želeo je da uspostavi sveobuhvatni savez sa Kraljevinom Jugoslavijom, pa je i celokupan kontekst pomenute posete bio upravljen u cilju realizacije datih planova. Međutim, u tom segmentu poseta kneza Pavla ostala je neuspešna, a nakon pregovora jugoslovenskog kneza i nemačkog vođe, Vauhnik je od namesnika dobio uputstva da u delokrugu atašeovih obaveza, nepodeljena pažnja bude posvećena izgradnji ili očuvanju prijateljskih veza između Trećeg rajha i Jugoslavije, dok će se vlasti u Beogradu potruditi da učvrste i očuvaju savezničke odnose sa Velikom Britanijom i Francuskom. Upravo uz pomoć datih smernica, Vauhnik je stekao uverenje da knez Pavle veoma dobro razume međunarodne političke okolnosti, kao i spoljnopolitičku poziciju Kraljevine Jugoslavije.

Bez obzira na izvestan neuspeh neposrednih pregovora između kneza Pavla i Hitlera u segmentu namera rukovodstva Trećeg rajha da Jugoslaviju uvedu u krug svojih saveznika, nemačke vlasti i tamošnja štampa nastavili su da izražavaju povoljne ocene o jugoslovenskoj državi i vladi. Navedena tvrdnja najbolje se ogleda u činjenici da je prilikom manevara nemačke ratne mornarice u Hamburgu, neposredno posle posete kneza Pavla Trećem rajhu, na svečani način dočekana jugoslovenska jedrilica „Jadran“, a mornari na istoj dobili su tretman koji bi sledovao „sigurnim“ nemačkim saveznicima. Defile nemačkih pomorskih snaga pratio je i sam nacistički diktator, a uz njega i gotovo svi ratni admirali, uz prisustvo mnogih vojnih atašea iz različitih stranih diplomatskih misija akreditovanih u Berlinu. Vladimir Vauhnik prisustvovao je pomenutim manevrima, a tom prilikom je dobio, takođe impresivan tretman i pažnju nemačkih vlasti. U okviru datih manevara, na poverljivom sastanku sa odgovornim licima, Hitler je tim krugovima nemačkih vojnih elita saopštio da je usvojena odluka o pokretanju invazije na Poljsku, te da je u sklopu iste, u izgledu izvođenje operacija u dogovoru sa Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika i Staljinom. Navedene frapantne informacije o neposrednim nemačkim planovima, kao i o mogućem savezu sa boljševičkom Rusijom (što je u zapadnim, bilo demokratskim ili totalitarnim državama, do tada bilo apsolutno nezamislivo, čak i „blasfemično“ zamisliti), Vauniku je, možda i nesmotreno, preneo jedan nacistički rukovodilac. U datom periodu već je počela snažna „antipoljska“ propagandna kampanja u nemačkim medijima, te su se ove informacije, iako u prvi mah neverovatne, Vauhniku, ipak učinile kao prilično pouzdane, pa je iste, šifrovanim porukama iz jugoslovenskog poslanstva odmah dostavio svojoj vezi u Beogradu, koja je imala kodni pseudonim „Žarko“. Inače, Vauhnik je svako veče u periodu između ponoći, pa sve do jedan sat iza ponoći, jugoslovenskim vlastima, odnosno svojim vezama u Beogradu dostavljao sve informacije o političkoj situaciji u Nemačkoj. Međutim, ponovile su se okolnosti koje su pratile i njegove izveštaje o stvarnom stanju nemačkih vojnih snaga. Jugoslovenski političari, kao i Analitičko odeljenje u Ministarstvu inostranih dela u Beogradu, odbili su da pruže podršku verodostojnosti ovim podacima, pa je i ovaj Vauhnikov izveštaj ostao potpuno marginalizovan. Uskoro, Vauhnik je putem ličnih veza sa uticajnim oficirima iz nemačkog generalštaba, kao i upotrebom saznanja do kojih je došao u komunikaciji sa svojim nekadašnjim kolegama iz austrougarske vojske, ustanovio da je za napad na Poljsku obezbeđeno dejstvo dve armije u istočnom delu zemlje, kao i jedan korpus lociran u Slovačkoj. Kao i u narednoj godini, kada je lično i sam otputovao u Slovačku, kako bi ustanovio da li su istinite informacije koje su širile nemačke obaveštajne službe o mogućem udaru na Balkan, a ne na Francusku kako je bilo i očekivano, tako je i nekoliko meseci ranije, odlučio da lično izvrši uvid u situaciju na prostorima Istočne Pruske i Šlezije. U zoni budućih ratnih operacija, nacističkim stražama predstavio se kao nemački novinar, pa je bio u prilici da ustanovi tačan broj, raspored i snagu nemačke vojne „mašine“. Ponovo je dostavio precizne podatke o datim pitanjima u svoje ministarstvo, uz procenu da u slučaju samostalnog nemačkog udara na Poljsku, vojne snage ove zapadnoslovenske zemlje mogu da pruže samo jednomesečni otpor, a da bi u okolnostima sadejstva između snaga sovjetske Crvene armije i Vermahta, Poljska morala da kapitulira za dvadeset dana. Kao i ranije, reakcija jugoslovenskih vlasti bila je munjevita i do krajnjih granica neprijatna, pa čak i neprijateljska prema Vauhniku i njegovim izveštajima. Obaveštajne strukture u Kraljevini Jugoslaviji odlučile su da poverenje poklone izveštajima iz jugoslovenskog poslanstva u Varšavi koji su govorili da je u slučaju pomenutog i mogućeg rata, Poljska u stanju da pruži višemesečni otpor. Kada je do invazije na Poljsku zaista i došlo, gde je ova „versajska država“ pružala otpor svega osamnaest dana, tek onda su rukovodioci u odgovornim državnim organima u Beogradu odlučili da poklone poverenje obaveštajnom radu Vladimira Vauhnika u Berlinu.

Sve naredne aktivnosti Vermahta i nacističke države bili su dobro opservirani i procenjeni od strane Vauhnika. Takođe, date opservacije i saznanja uvek je uredno dostavljao jugoslovenskim vlastima, a iste su, date podatke dalje prosleđivale u „ruke“ britanskoj vladi u Londonu. Vladimir Vauhnik je bio čovek koji je prvi otkrio da u njenoj „prolećnoj ofanzivi“ 1940. godine, Nemačka namerava da napadne Dansku, Norvešku, a potom zemlje Beneluksa i Francusku. Na vreme dostavljene Vauhnikove informacije o napadu Nemačke na Norvešku, britanska vlada nije iskoristila kako bi predupredila neutralisanje baze u Narviku, a dati propusti bili su delimično uslovljeni birokratskom inercijom jugoslovenskih vlasti u odnosu na obaveštajne podatke koje je trebalo proslediti u London. Sa druge strane, Vauhnik je otkrio da Nemačka nema nameru da izvrši invaziju na britanska ostrva i sva pomenuta saznanja bila su „plod“ revnosnog i uspešnog rada ovog izvanrednog obaveštajca koji je, upravo u Berlinu oformio jednu upečatljivu i snažnu mrežu jugoslovenskih obaveštajnih agenata, a u svojim aktivnostima, vojni ataše i pripadnici njegove mreže koristili su se sa najrazličitijim metodama, od „prisne komunikacije“ sa operativcima i rukovodiocima unutar nemačkih državnih organa, do stvaranja posebnih, ličnih, pa i emotivnih veza između Vauhnikovih „špijuna“ i supruga, odnosno životnih partnerki različitih oficira i službenika u nemačkom Vermahtu. Upotrebom pomenutih metoda u radu, Vauhnik je i došao do najvažnijih saznanja o planovima Trećeg rajha. Međutim, njegov osnovni zadatak bio je da sazna u kojoj meri je položaj Kraljevine Jugoslavije ugrožen u toj eksplozivnoj političkoj situaciji. Nije postojala nijedna sumnja da su namere Hitlera prema Jugoslaviji od početka 1939. godine usmerene u pravcu uvođenja južnoslovenske države u red savezničkih zemalja Trećeg rajha. Međutim, završetak druge ratne godine u, pokazaće se, najvećem „ratnom požaru“ u povesnici čovečanstva, uslovio je sasvim različit položaj Jugoslavije u odnosu prema hitlerovskoj Nemačkoj, nego što je ta pozicija bila determinisana u vreme posete kneza Pavla Trećem rajhu u junu 1939. godine. Posebno zabrinut bio je Vladimir Vauhnik, koji je prvi dolazio do važnih obaveštajnih podataka o planovima i aktivnostima nemačkih oružanih snaga i sve te informacije koje su uredno dostavljane jugoslovenskim, a preko njih i britanskim vlastima, uvek su predstavljale pouzdana i verodostojna saznanja, besprekorno autentična, zbog čega je bilo jasno da je Nemačka pripremala svoju oružanu silu u svrhe vođenja čuvenog „totalnog rata“. Naime, Vauhnik je imao saznanja da je i posle poraza Velike Britanije na Zapadnom frontu i okupacije Francuske, nemačka vrhovna komanda pod oružjem i u potpunoj pripremljenosti ostavila blizu 150 divizija. Kao izvrstan matematičar i još bolji obaveštajac, Vauhnik je izračunao, a potom i pouzdano ustanovio da bi za invaziju na britanska ostrva Rajhu bilo potrebno svega četrdesetak divizija. Takođe, ustanovio je da je nemačkim snagama za eventualnu invaziju na severnu Afriku potrebno trideset divizija, pa se onda sa pravom upitao zbog čega nemačke vojne i političke vlasti u mobilnom stanju drže preko stotinu divizija i to u situaciji kada su ratne operacije okončane veoma uspešno po interese Trećeg rajha u Evropi. Nakon „Prve bečke arbitraže“, odnosno praktičnog zaposedanja i komadanja Rumunije, Vauhnik je bio veoma zabrinut zbog pojedinih vesti da je Nemačka spremna da izvrši napad na Jugoslaviju, kako bi preko teritorije Bugarske, Turske i francuskih kolonija u Siriji, izvršila invaziju na Bliski istok, gde bi neutralisala britanske snage i preuzela kontrolu nad Egiptom i Sueckim kanalom, čime bi na taj način ugrozila i britanske posede u Indiji i Jugoistočnoj Aziji. U nameri da otkrije pojedinosti o položaju njegove zemlje u odnosu na potencijalnu opasnost od nemačke agresije na Jugoistok Evrope, Vauhnik je posetio i rajhsmaršala Hermana Geringa, zamenika Adolfa Hitlera i zapovednika Luftvafea. Poseta je upriličena u Geringovoj kancelariji, gde je komandanta ratnog vazduhoplovstva Trećeg rajha zatekao u prilično neformalnoj atmosferi. Gering ga je dočekao u negližeu, pa iako se povod za organizovanjem posete nalazio u formalnom zahtevu jugoslovenske vlade da Nemačka ispuni svoje vojnotrgovinske obaveze (isporuka 150 aviona jugoslovenskom ratnom vazduhoplovstvu), razgovor je „krenuo u drugom pravcu“. Gering i Vauhnik šetali su po kancelariji, dok je jugoslovenskog atašea, nemački rajhsmaršal držao ispod ruke, pri čemu mu je izrazio sumnju u iskrenost jugoslovenskih političkih opredeljenja prema Rajhu. Ultimativno je tražio da Vauhnik kod svoje vlade obezbedi podršku procesima pristupanja Jugoslavije savezu sa Trećim rajhom, što je jugoslovenski vojni ataše odlučno odbio i zapitao Geringa, „da li se Nemačka, koja raspolaže sa 150 divizija, zaista plaši snage jugoslovenske vojske“, a više u besu i nesmotreno, nemački komandant ratnog vazduhoplovstva mu je odgovorio da Rajh raspolaže sa 240, a ne 150 divizija. Ubrzo, Vauhnik je zaključio da Nemačka ne izvršava demobilizaciju svojih snaga, ne iz razloga što planira da izvrši invaziju na severnu Afriku ili Bliski istok, već zbog toga što namerava da napadne Sovjetski Savez.

Od kraja 1940. godine Vauhnik je prilježno sabirao sve podatke koji su govorili u prilog njegovoj tezi da je Hitler naumio da izvrši agresiju na Sovjetski Savez. Putem već ustanovljene mreže svojih agenata saznao je da nemačka vojska obnavlja železničku i putnu saobraćajnu mrežu i infrastrukturu u krajnjim istočnim predelima njihove okupacione zone u Poljskoj. Date i slične podatke Vauhnik je uglavnom dobijao od disidentski opredeljenih visokih oficira Rajha, koji su ga „primili“ u svoj „kružok“, sa stavom da je i jugoslovenski vojni ataše deo njihovog „zavereničkog klana“ organizovanog u cilju uklanjanja Hitlera i nacističkog režima u Nemačkoj. Pomenuti oficiri koristili su mrežu Vauhnikovih agenata kako bi međusobno mogli neometano da komuniciraju, dok je Vauhnik od njih dobijao važne informacije o ukupnom društveno-političkom stanju u Nemačkoj. Vauhnik je shvatio da će invazija na Sovjetski Savez „otvoriti“ novu dimenziju rata, što bi moglo da izazove nesagledive posledice po bezbednost svih evropskih i svetskih država i nacija. Iz navedenih razloga, od krucijalne važnosti za njega bilo je da ustanovi razmere buduće invazije i tačan datum početka iste. Uspostavio je poverljive odnose sa najbližim krugom saradnika Vilhelma Kanarisa, šefa Abvera, odnosno nemačke vojne kontraobaveštajne službe, koji je u toku rata sarađivao sa saveznicima iz Koalicije ujedinjenih naroda. U drugoj polovini februara i u prvim nedeljama marta 1941. godine, Vauhnik je dobio pouzdane informacije da je invazija na SSSR neizbežna. U drugoj nedelji marta, njegov glavni doušnik, koga jugoslovenski ataše u svojim memoarima pominje pod nadimkom „major P“ (pri čemu, danas sa velikom sigurnošću možemo da ustanovimo da je u pitanju bio major Valdemar Pabst, operativac Vilhema Kanarisa), obaveštava Vauhnika da je već izdato naređenje o pokretanju operacije „Barbarosa“, odnosno o invaziji na SSSR. Takođe, Vauhnik je dobio autentičnu i verodostojnu dokumentaciju o broju vojnih jedinica, stanju u trupama, logističkoj podršci i konkretnim ratnim planovima nemačkog Vermahta kada je u pitanju bila predstojeća vojna operacija. Pabst i drugi „opozicioni“ oficiri, pre svih iz krugova bliskih Kanarisu i Abveru, odlučili su da dostave date podatke Vladimiru Vauhniku, iz razloga što su bili uvereni da će isti biti pravovremeno i pouzdano isporučeni britanskoj vladi, pa im je saradnja sa jugoslovenskim obaveštajcem predstavljala sigurniji način da neće biti otkriveni od strane nacističkih struktura vlasti u Nemačkoj. Bližu opasnost po njihovu bezbednost predstavljale bi aktivnosti usmerene prema ostvarenju neposrednijih kontakata sa britanskom obaveštajnom službom. Sve informacije i kompletnu dokumentaciju koju je dobio od nemačkog oficirskog kora u svom obaveštajnom radu, Vauhnik je dostavio Generalštabu Jugoslovenske kraljevske vojske, potom ađutantu kneza Pavla Karađorđevića, a preko švedskog vojnog atašea u Berlinu i britanskoj vladi. Smatrao je da „adrese“ kojima je dostavio pomenuti materijal možda neće biti u stanju da pravovremeno i ispravno uspostave odnos prema datoj situaciji, pa je iste podatke lično isporučio i sovjetskom vojnom atašeu u Berlinu, kao i jugoslovenskom vojnom atašeu u Londonu. Sovjetskog kolegu je uveravao da je napad Nemačke na SSSR apsolutno neizbežan, ali je sovjetski vojni diplomata odlučno odbacivao tu mogućnost, što je kod Vauhnika stvorilo ispravno uverenje da je sovjetska vlada bila dobro obaveštena o namerama nacističke Nemačke. Od posebne važnosti bila je i informacija da su oficiri iz nemačkog Odeljenja za snabdevanje apsolutno uvereni da će Hitler izgubiti rat sa SSSR, ukoliko isti ne okonča do sredine 1942. godine. Naravno, Hitler je bio uveren da će „blickrig“ protiv boljševičke Rusije Nemačkoj doneti uspeh već nakon pedeset dana od početka istog, te je datum za pokretanje operacije „Barbarosa“ odredio za 15. maj 1941. godine. Međutim, taj datum je ubrzo odbačen, jer je nemački generalštab uverio nacističkog diktatora da je mogućnost preduzimanja „munjevitog rata“ protiv Rusije u prolećno godišnje doba i na močvarnom, nizijskom terenu evropskog dela SSSR, osuđen na katastrofalnu propast, te je datum početka invazije pomeren za kraj juna iste godine. Navedeno Vauhnikovo otkriće apsolutno demantuje zaključke posleratne jugoslovenske i srpske, a delom i inostrane istoriografije, da je pomeranje datuma početka operacije „Barbarosa“ bilo uslovljeno prethodnim, neplaniranim napadom osovinskih sila na Kraljevinu Jugoslaviju, čime je stvoreno lažno uverenje da je, kolokvijalno rečeno, „Jugoslavija spasila Sovjetski Savez“, na taj način što je Nemačka bila prinuđena da rat protiv Rusije preduzme u leto 1941. godine, pa je zbog toga njihov „blickrig“ doživeo neuspeh kada je surova „ruska zima“ zaustavila nemačke ofanzive. Dokazi su neumoljivi. Osim Hitlera, niko u vrhovima nacističkih političkih i vojnih elita nikada nije nameravao da invaziju Nemačke protiv SSSR organizuje sredinom maja 1941. godine, dok je i sam nacistički firer ubrzo ustuknuo pred snagom logističkih i vojnotaktičkih argumenata svog oficirskog kadra i datum početka agresije na Rusiju pomerio u period ranog leta iste godine. Takođe, agresija na Jugoslaviju u aprilu 1941. godine, zapravo nije poremetila nijedan nemački ratni plan, jer je Hitler pomenuti napad, samo „pridružio“ već planiranoj ratnoj kampanji protiv Grčke, koja je izvedena pod kodnim nazivom operacija „Marita“. Međutim, od velike važnosti je da napomenemo da su upravo Vauhnikova saznanja, jugoslovenskoj i britanskoj vladi otkrila stvarne nacističke namere u ratnoj 1941. godini.

Zbog čega je Vladimir Vauhnik tako grozničavo pokušavao da otkrije tajne iz nemačkih ratnih planova usmerenih u cilju realizacije invazije na Sovjetski Savez? Ne možemo da zaključimo da je taj predani obaveštajni rad bio preduzet u cilju stvaranja strateške prednosti za sovjetske oružane snage, niti za eventualno odvraćanje nacista od ideje o agresiji na SSSR. Sam Vauhnik napisao je u svojim memoarima da je bio „pomalo radostan, što nacistička agresija neće biti usmerena na Balkan, već na Istok“. Postavljamo pitanje, u čemu su se onda ogledale Vauhnikove namere? Vauhnik je dobro razumeo da se najviši izrazi patriotizma u tom istorijskom trenutku, koji bi morali da poseduju nadležni državni organi i njihovi predstavnici u Jugoslaviji, nalaze u naporima koji bi njegovu otadžbinu trebalo da odvoje od „ratnog požara“  Drugog svetskog rata. Bio je dobro obavešten da bi u slučaju agresije osovinskih sila protiv Jugoslavije, njegova država i narod bili možda i zauvek uništeni. Takođe, imao je pouzdane informacije da Velika Britanija nema nameru da pruži neposrednu i adekvatnu zaštitu jugoslovenskoj državi u slučaju takvog rata, te je usvojio mišljenje da je za Jugoslaviju najbolje da očuva svoj neutralni status u odnosu na ratni sukob. Međutim, nacistički pritisci na zvanični Beograd  da isti pristupi Trojnom paktu nisu mogli biti ignorisani, te je Vauhnik sa olakšanjem primio vest da su u Beču 25. marta 1941. godine predstavnici jugoslovenske vlade, Cvetković i Cincar Marković potpisali Protokol o pristupanju Kraljevine savezu Osovine. Taj Pakt je za Vladimira Vauhnika predstavljao savršen diplomatsko-taktički potez jugoslovenskih vlasti, a za istog, takođe je imao i efemerni karakter. Naime, u svojim političkim izveštajima nadležnim državnim organima u Beogradu, Vauhnik je iznosio procenu da će rat Nemačke protiv Sovjetskog Saveza pomeriti pažnju Hitlera sa prostora tzv. „mekog trbuha“ Evrope, odnosno sa prostora Jugoslavije i Balkana, te da je za opstanak jugoslovenske države važno da očuva formalno prijateljstvo sa Silama Osovine do kraja 1941. godine. Procenio je da će navedeni položaj Jugoslavije omogućiti Velikoj Britaniji, a možda i Sjedinjenim Američkim Državama da pokrenu invaziju na „Hitlerovu evropsku tvrđavu“ sa jadranske obale, odnosno preko teritorije Kraljevine Jugoslavije, čime bi na početku naredne, 1942. godine, nacistička Nemačka („zaglavljena“ u ratu sa SSSR) mogla biti dovedena i do čina kapitulacije. Na taj način, Hitler i nacistički režim bili bi zauvek uništeni. Bili su to ispravni zaključci jednog sposobnog obaveštajca i profesionalnog vojnog stratega i oficira, ali iznad svega iskrenog jugoslovenskog rodoljuba i humaniste. Sa navedenim zaključcima složio se i Ivo Andrić, veleposlanik Kraljevine Jugoslavije u Trećem rajhu. Međutim, državni udar od 27. marta, pad Namesništva i vlade Cvetković-Maček zauvek su osujetili napore Vladimira Vauhnika da očuva Jugoslaviju i njen građanski poredak. Mirnog i staloženog duhovnog karaktera, u svojim memoarima Vauhnik je retko iznosio određena zapažanja o istorijskim ličnostima i događajima, gde bi mogli da prepoznamo svojevrsnu gorčinu u njegovim rečima. Međutim, kada je govorio o generalima Dušanu Simoviću, Bori Mirkoviću (predvodnicima puča od 27. marta) ili, čak o Vinstonu Čerčilu, Vauhnik se nije ustručavao da o njihovim ličnostima iznese najnegativnije i pogrdne ocene. Takođe, bio je zaprepašten da je pokazana doza nezapamćenog bezumlja u vezi sa uvođenjem Jugoslavije u Drugi svetski rat, „potekla“ iz srpskih vojno-oficirskih krugova. Napisao je da je uvek strahovao da bi položaj Jugoslavije u odnosu na postojeća geopolitička pitanja mogli da ugroze potezi „srpskih kvazipatriotskih“ političara „seoskog porekla“ ili kako ih je nazivao, „ura-političara“, odnosno „ura-patriota“, ali nije mogao da poveruje da su iste zablude sledili i pojedini predstavnici jugoslovenskih vojnih elita, koji su dobro znali da njihova država ne može da očekuje bilo koji uspeh u sukobu sa zločinačkim nacističkim „Molohom“. Vauhnik je pružio i ispravnu procenu da oko 90 procenata oficira u jugoslovenskoj vojsci ne podržava puč, ali su i oni, kao i sama država postali „žrtva Čerčilove perverzne procene“ da nacistički napad na Jugoslaviju može da olakša položaj britanskih snaga u tom ratu. Postoji i podatak da je Vauhnikov brat, Miloš koji je tada živeo u Beogradu, bio obavešten o „pučističkoj zaveri“, te da je, svakako pod uticajem jugoslovenskog atašeu u Berlinu, molio vođe te akcije da, ukoliko nisu u stanju da obustave svoje namere, da onda, makar iste odlože do kraja godine, kako bi se stvorile povoljnije strateško-taktičke vojnopolitičke okolnosti u odnosu na položaj Jugoslavije u sukobu sa Silama Osovine.

Svi Vauhnikovi napori i kompletan obaveštajni rad njegove tajne službe u Berlinu doživeli su propast. Prema uputstvima Ive Andrića, Vauhnik je posle puča nastojao da uveri „nacističke glavešine“ da su „događaji od 27. marta“ samo rezulatat izvesnih političkih razmirica unutar same Jugoslavije, te da njen odnos prema Nemačkoj i Trojnom paktu nije promenjen. Nemačke vlasti nisu mogle biti prevarene. U nekoliko narednih dana dobio je zvanična uveravanja od nemačke vlade da su indicije o pokretanju agresije protiv Kraljevine Jugoslavije neistinite, te da takvi planovi jednostavno ne postoje. Međutim, da je došlo do ozbiljnog preokreta u namerama nacističkog režima prema Jugoslaviji, Vauhniku je postalo jasno kada su agenti Gestapoa, već 27. marta, a nakon kratkotrajnog prekida posle potpisivanja Protokola o pristupanju jugoslovenske države Trojnom paktu dva dana ranije, ponovo počeli intenzivno da prate njegovo kretanje. Uskoro, u jugoslovenskom poslanstvu dobio je podatak od izvesnog nemačkog oficira da će napad na Jugoslaviju biti izveden 6. aprila 1941. godine u 6 časova, te da će odmazda biti posebno usmerena prema Beogradu. Verovatno, isti taj saradnik Vladimira Vauhnika, obavestio je jugoslovenskog diplomatu da će u rupi kamena na unutrašnjem zidu garaže u njegovom domu biti ostavljen jedan dopis, gde će biti iznete sve pojedinosti o predstojećem napadu. Zaista, kada je došla noć, Vauhnik je prikriveno ušao u garažu, našao traženo mesto i pomenuti spisak. Spisak je otkrio sve pojedinosti o agresiji, te je Vauhnik dobio saznanja o broju i karakteru vojnih formacija koje će izvesti napad, pravce kretanja neprijateljskih snaga i konačne ciljeve nemačke „ratne kampanje“ prema Jugoslaviji (otkrio je da će glavni udar biti izveden sa teritorije Bugarske putem pravca vardarsko-moravske doline i to na potezu Jug-Sever). Sve informacije i pomenuti famozni spisak Vauhnik je ponovo dostavio jugoslovenskoj vladi u Beogradu. Nepojmljivo deluje saznanje da je reakcija „pučističke vlade“ praktično izostala, te da je za 6. april, predsednik vlade general Dušan Simović zakazao venčanje svoje ćerke. Setimo se da ni zvuk za oglašavanje vazdušne opasnosti nije „pustio svoj glas“ tog jutra u Beogradu. Sudbina Vauhnika bila je određena i pre početka Aprilskog rata 1941. godine. Nemački generalštab, ali i sam Hitler bili su jako besni na jugoslovenskog vojnog atašea. Naime, dobili su pouzdane informacije od svojih obaveštajaca u Beogradu da je Vauhnik, svega dan nakon usvajanja planova o napadu na Jugoslaviju unutar strogo poverljivih krugova najviših nacističkih rukovodilaca u okolini Hitlera, te iste planove dostavio svojoj vladi u otadžbini. Naravno, Vauhnik je imao taj impozantni uspeh u svom radu iz razloga o kojima smo već govorili, ali možemo slobodno da zaključimo da je jugoslovenski vojni ataše bio sigurno najobavešteniji diplomata u Berlinu u datom periodu. Kuriozitet predstavlja i činjenica da je Vauhnik uvek dobro znao koje su bile planirane teme u razgovorima između Hitlera i Musolinija. Spisak tema tih razgovora dobijao je od jedne mlade žene koja je bila zaposlena u kabinetu Joakima fon Ribentropa, nemačkog ministra spoljnih poslova. Sjajan bezbednosno-obaveštajni rad Vladimira Vauhnika, nažalost ostao je bez adekvatnih poteza i odgovora kod jugoslovenskih vlasti.

Bez obzira na postojeća međunarodna pravila o tretmanu i ponašanju diplomata u slučaju da se nađu u neprijateljskoj zemlji u toku određenog oružanog sukoba (u toj situaciji bilo je uobičajeno da diplomatskom osoblju bude ponuđena ekstradicija u neku od neutralnih zemalja u ratu), nekoliko meseci posle završetka Aprilskog rata, zajedno sa Andrićem i Vauhnikom, osoblje jugoslovenske ambasade vraćeno je u Beograd. Međutim, odmah po dolasku u Beograd, tačnije, već na Železničkoj stanici, Vauhnik je uhapšen i vraćen u Berlin. Nemačke vlasti nisu uvažile njegove apele za poštovanjem diplomatskog statusa i imuniteta koji je uživao, nego su bivšeg atašea zatočili u tamnicu Glavnog stana Gestapoa u nemačkoj prestonici. U Gestapou je mučen i ispitivan četiri meseca. Zanimljivo je da je do tada Vauhnik u toj zgradi boravio samo jednom i to pre posete kneza Pavla Berlinu, kada je jedini put imao sastanak sa Hajnrihom Himlerom, rajhsfirerom SS. Naime, nacistički rukovodioci izrazili su želju da prilikom posete kneza Pavla uglednim nemačkim građanima bude uručeno 540 jugoslovenskih odlikovanja. Naravno, nije bilo moguće realizovati zahtev iznesen u datom kontekstu, ali je ipak uručeno preko stotinu ordena. Jedan orden uručen je i Himleru, a to uručenje, u ime jugoslovenske vlade, lično je izvršio Vladimir Vauhnik i to u zgradi u kojoj će boraviti kao zatočenik. Ispitivanja su bila intenzivna i veoma dramatična, ali Vauhnik je bio iskusni obaveštajac i za sve vreme boravka u kazamatima Gestapoa nije odao nijednu tajnu svojim ispitivačima. Imao je pripremljene odgovore na sva pitanja i jedino je gajio bojazan da bi nemačke vlasti mogle da dođu u posed mnogih poverljivih izveštaja koje je dostavljao u Beograd. Međutim, nemačka tajna policija uspela je da zapleni samo fragmentarne ostatke tih izveštaja, koji su uglavnom već bili uništeni. Dokumenta sa kompromitujućim sadržajem koja su se nalazila u njegovom posedu, Vauhnik je uništio već posle puča od 27. marta. Sasvim sigurno, u uništavanju tih dokaza o Vauhnikovom špijunskom radu učestvovali su i njegovi saradnici iz nemačkih državnih organa, koji su mu dostavili informaciju da „jugoslovenska šifra“, pomoću koje je komunicirao sa jugoslovenskim vlastima u Beogradu, nije otkrivena. Na neki način, Vauhnik je bio bezbedan. Dokazi o njegovom špijunskom radu nisu postojali, iako je i sam Hitler bio uveren da su sve informacije koje su „curile“ iz rada vladajućih krugova u Nemačkoj, upućivane upravo Vauhniku. Vauhniku je uskoro bilo dopušteno da u tamnici koristi literaturu u svrhe relaksacije i razonode u slobodnom vremenu. Pre čitanja svake knjige, Vauhnik bi pregledao sve njene listove u nadi da će pronaći neku poverljivu poruku koja bi mogla da mu pruži određeni uvid u neizvesnu budućnost koja ga je sigurno očekivala. Zaista, pronašao je poruku u kojoj je pisalo da će uskoro biti oslobođen i da je potrebno da od nacističkih vlasti traži da ga pošalju u Slovačku ili u Nezavisnu Državu Hrvatsku. Bilo je očigledno da njegovi prijatelji i saradnici u Abveru i drugim nemačkim državnim organima nemaju nameru samo da ga oslobode iz kazamata, već su „kovali“ planove o Vauhnikovom narednom zadatku koji je, takođe bio obaveštajnog karaktera. Nemačkim tajnim agentima bivši ataše više nije mogao biti od koristi, niti njegova eventualna saznanja, koja uostalom nije ni saopštio svojim ispitivačima, a kako je invazija na SSSR bila uveliko u toku, Vauhnik je oslobođen. Prema svedočenju njegovog brata Miloša, koji ga je uskoro video, tretman u višemesečnom zatočeništvu ostavio je trag na psihofizičkom profilu Vladimira Vauhnika. Pre zatočenja Vauhnik je imao „gustu“, crnu kosu, da bi nakon četiri meseca ista postala „proređena“ i potpuno seda. Dobio je plahovit izgled, potom i hroničnu drhtavicu, a njegovo ponašanje postalo je bojažljivo. Vladimir Vauhnik nije mnogo govorio o mučenju, kao ni o drugim oblicima nezakonitog tretmana nad njim u nemačkim kazamatima. Jedino je Milošu Vauhniku otkrio da je često bio pod dejstvom izvesnih narkotika, jer bi, kako je tvrdio, odmah posle obroka spavao, a imao je izvesna nejasna sećanja da je u toku sna dobijao ubode od injekcijskih igli u svoje telo. Sigurno, putem postupaka drogiranja njegovog organizma, nemački agenti iz Gestapoa pokušavali su da otkriju pojedine tajne koje je Vauhnik čuvao za sebe. Na sreću, u tome nisu uspeli.

Nakon oslobođenja iz zatvora, nemačke vlasti ponudile su Vauhniku mogućnost da se zaposli u kompaniji „Krup“ i to u statusu službenika. Prema savetima svojih saradnika, Vauhnik je tražio od Gestapoa da budu upućen na rad u NDH ili Slovačku. Gestapo je odlučio da angažuje Vauhnika na poslovima pomoći u organizovanju oružanih snaga NDH, pošto ustaše nisu bile u stanju da pomenute zadatke okončaju na adekvatan način. Nakon deset godina, Vauhnik je prvi put došao u Zagreb, koji je prema njegovom svedočenju imao jedan „žalostan izgled“. Komunalne službe nisu obavljale svoje poslove, pa su otpaci postali neizbežna slika na zagrebačkim ulicama. Bilo je prisutno mnoštvo uniformisanih lica, pa iako Zagreb nije imao status okupiranog grada, utisak Vauhnika bio je da se isti ne razlikuje mnogo od drugih zaposednutih gradova u nemačkom okupacionom sistemu u Evropi. U komunikaciji sa različitim osobama, prevashodno sa prijateljima iz predratne Jugoslavije, Vauhnik je spoznao sve pojedinosti o dimenzijama užasnih zločina koje je generisao ustaški režim u pomenutoj nacističkoj tvorevini NDH. Prema uputstvima dobijenim od strane nemačkih vlasti, stupio je u vezu sa generalom Marićem, takođe poznanikom iz „predratnih vremena“, nekadašnjim časnim jugoslovenskim oficirom, koji je sada bio angažovan u oružanim snagama NDH. Marić ga je obavestio da je u NDH prisutan snažan sukob unutar hrvatskih oružanih snaga i to između nekadašnjih jugoslovenskih i austrougarskih oficira, sa jedne strane i ustaškog vojnog kadra, sa druge strane. Uz opravdanje da je ophrvan teškim zdravstvenim stanjem, Vauhnik u početku nije bio angažovan u radu na predviđenim zadacima. Zapravo, general Marić mu je pružio neophodnu zaštitu od nepoverljivih ustaških i nemačkih vojnih starešina. Međutim, Vauhnik je uskoro dobio konkretan, ali neformalan angažman u oružanim snagama NDH. Nikada nije bio formalno imenovan za obavljanje poslova na određenom položaju, niti je postao oficir ili vojnopolitički starešina u nomenklaturi organizacije vlasti u tzv. NDH, ali Marić je uspeo da obezbedi pomenuti neformalni status za Vladimira Vauhnika u navedenim strukturama, sa zadatkom da održava komunikaciju sa vojnim atašeima diplomatskih misija osovinskih sila koje su bile akreditovane u Zagrebu. Uskoro, ustaše su u potpunosti preuzele kontrolu nad oružanim snagama NDH, pa je i general Marić bio uklonjen iz njenih struktura. U narednih nekoliko meseci, dakle u periodu kada je imao taj neformalni status u hrvatskim oružanim snagama, Vauhnik je zapravo strpljivo očekivao uspostavljanje veze sa britanskom obaveštajnom službom, sa kojom je sigurno i ranije sarađivao. Međutim, sada je očekivao konkretan zadatak od iste i uputstvo na koji način će biti organizovani poslovi u njegovom budućem obaveštajnom angažmanu. Veza je uskoro uspostavljena. Jedan bivši jugoslovenski oficir, kome Vauhnik nikada i nigde nije naveo pravo ime i prezime, već ga je u memoarima označio sa akronimom A. A., uspostavio je vezu sa bivšim jugoslovenskim vojnim atašeom u Berlinu. Pomenuti A. A. obavestio je Vauhnika da je njima dvojici stavljeno u zadatak da obnove obaveštajnu mrežu agenata koji bi svoje zadatke obavljali u interesu britanske obaveštajne službe, te da je za date svrhe potrebno da napuste Zagreb i da poslove organizuju u LJubljani, gde je pomenuta obaveštajna služba oformila centar svojih aktivnosti za taj deo Evrope. Pre odlaska u LJubljanu, Vauhnik je angažovao svoju sestričinu Melitu, udovicu jugoslovenskog vojnog obaveštajca i oficira, koji je bio ubijen od strane ustaša, na mesto neformalnog „šefa“ i organizatora antinacističke obaveštajne mreže agenata u Zagrebu. Melita je uspešno obavljala svoje dužnosti i mreža Vauhnikovih agenata u Zagrebu pokazala je izvrsno umeće u poslovima na kojima su bili angažovani. Nakon dolaska u LJubljanu, Vladimir Vauhnik je određeno vreme boravio u rehabilitacionom sanatorijumu, usled narušenog zdravstvenog stanja, a do kraja svog angažmana u današnjoj slovenačkoj prestonici, bio je zaposlen u jednoj pilani u statusu službenika. Naravno, pomenuto zaposlenje predstavljalo je kamuflažu za njegove poslove izgradnje i širenja mreže obaveštajnih agenata, koje je preduzimao u saradnji sa pomenutim A. A. Mreža je bila razvijena u Splitu, Trstu, kao i u Beogradu. Uspostavio je vezu sa Dražom Mihailovićem i njegovim Pokretom otpora, pa je od strane četničkog komandanta bio imenovan na položaj zapovednika Jugoslovenske vojske u Otadžbini za područje Slovenije 1944. godine, gde je nastupao pod različitim „kodnim“ pseudonimima, poput već navedenog, „general Račić“.

Kao što smo ranije napomenuli, još pre početka Drugog svetskog rata, ličnost i sposobnosti Vladimira Vauhnika izazivali su veliko podozrenje i zavist kod mnogih starešina i službenika u jugoslovenskim vojno-političkim krugovima. Kada je Vauhnik dospeo u nacističko zatočeništvo 1941. godine, pomenuti „krugovi“ širili su različite glasine o ovom jugoslovenskom rodoljubu. Tako je nastala neistina da Vauhnik nije boravio u zatočeništvu nacističke tajne policije, već da je 1941. godine bio jedan od zapovednika nemačkih jedinica koje su izvršile invaziju na Sovjetski Savez. Nakon rata, ovu neistinu posebno su zloupotrebile komunističke vlasti u naporima da kompromituju Vauhnikovu ličnost i da naruše njegov ugled. U periodu kada je bio angažovan u oružanim snagama NDH, vlada Dušana Simovića u egzilu, Vladimiru Vauhniku, čak je oduzela i čin pukovnika, te ga osudila kao veleizdajnika. Pomenuti čin pukovnika, kao i navedeni položaj četničkog komandanta, Vauhniku će biti vraćen 1944. godine, sigurno pod uticajem Draže Mihailovića, a jugoslovenska vlada u egzilu uskoro je ovog obaveštajca unapredila u čin generala. Međutim, u okviru svojih poslova u LJubljani, „general Račić“ održavao je komunikaciju sa svojim prijateljima u Minhenu, a ponovo je uspostavio relacije sa predratnim saradnicima u nemačkim oficirskim krugovima u Berlinu. Kao i ranije, sve informacije do kojih je dolazio u svom obaveštajnom radu, Vauhnik je dostavljao britanskoj vladi. Prema akronimskom nazivu jednog časopisa koji bio publikovan u Berlinu („Berliner Börse Zeitung“), u okviru britanske obaveštajne službe Vauhnik je koristio „kodno ime“ BBZ, za koje je sam govorio da u transkripciji na ćiriličnom pismu označava akronim „Vladimir Vauhnik Zagreb“. Vauhnik je uspešno obavljao svoje poslove sve do, kako je sam kazao, trenutka kada je u 1943. godini Čerčil odlučio da podrži Josipa Broza Tita i njegov antifašistički pokret u ratu, pri čemu je ista podrška bila uskraćena Draži Mihailoviću i Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini. Pomenuta odluka savezničkih zemalja, u prvom redu britanske vlade, bila je kobna za službu Vladimira Vauhnika i mrežu njegovih agenata, jer su komunisti počeli da otkrivaju identitete tih agenata ustaškim i nacističkim vlastima u okupiranoj Jugoslaviji. Vauhnikova mreža agenata u Zagrebu doživela je tešku sudbinu. Naime, pomenuta Melita u toku rata je stupila u emotivnu vezu sa jednim mladim doktorom medicine, koji je zapravo bio komunistički agent. Taj doktor uspeo je da dobije spisak svih Vauhnikovih saradnika u Zagrebu, pa je isti odlučio da dostavi partizanskom pokretu. Međutim, nemačke vlasti uspele su da zarobe i ubiju kurira koji je trebalo da izvrši pomenuti zadatak, pri čemu je taj spisak dospeo u ruke Gestapoa i ustaša. Zajedno sa Melitom, uhapšena je celokupna grupa Vauhnikovih agenata, a njegova obaveštajna mreža u NDH bila je uništena. Ubrzo, Melita je osuđena i streljana u maksimirskoj šumi, a leš u otvorenoj grobnici pronašao je njen brat, koji je isti na svojim rukama preneo do groblja u Zagrebu, gde je i sahranjena. Vauhnik je tvrdio da je preko hiljadu ljudi prisustvovalo na pogrebnoj ceremoniji prilikom sahrane njegove sestričine Melite, te da su u narednim danima mnogi građani Zagreba dolazili u posetu njenom grobu, gde su ostavljali cveće, a zabeležio je da je u jednoj takvoj prilici na njenom grobu neko ostavio i Orden za hrabrost Jugoslovenske kraljevske vojske, koji je kasnije pronašao Melitin brat. Posle otkrivanja mreže agenata u Zagrebu, Vauhnik i A. A. shvatili su da je njihova bezbednost u LJubljani postala kompromitovana, te su odlučili da napuste Sloveniju. Uz pomoć italijanskih krijumčara pobegli su u Veneciju, a potom i Milano, odakle su krišom „prebačeni“ u Švajcarsku. Vauhnik je dospeo u Švajcarsku sa jednim koferom u kome se nalazila određena dokumentacija (prilikom polaska iz LJubljane imao je tri kofera, ali su mu krijumčari konfiskovali dva). Vauhnik se više nikada nije vratio u otadžbinu. Do kraja rata živeo je bezbedno u Švajcarskoj, da bi posle svršetka istog emigrirao u Argentinu, gde je u 58. godini života preminuo  31. marta 1955. godine u Buenos Airesu. Biografija ovog zanimljivog čoveka je, svakako nesvakidašnja, ali je istovremeno i nepravedno marginalizovana. Svoju „priču“ Vauhnik je napisao u delu „Nevidljivi front, borba za očuvanje Jugoslavije“, koje je prvo publikovanje doživelo u Minhenu 1986. godine. Ne postoji adekvatan način koji bi današnje generacije na prostorima nekadašnje Jugoslavije mogle da upotrebe kako bi se, makar i delimično odužile za celukupan rad koji je Vauhnik ostavio u svom životu. Za početak, moramo da se sećamo imena ovog velikog jugoslovenskog rodoljuba.