Владимир Ламански: геополитика панславизма

07/03/2022

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

 

Владимир Иванович Ламански (Санкт Петербург, 8. јул 1833 − Петроград, 2. децембар 1914) био је познати руски историчар, филолог, етнограф и универзитетски професор. Родио се као пето дете у деветочланој породици од оца Ивана Ивановича, сенатора и директора Кредитне канцеларије Министарства финанисија, и мајке Вере Јаковљевне, која је била личност широког образовања. Захваљујући мајци стекао је почетно образовање и рано научио да говори француски језик. Потом је завршио Прву петербуршку гимназију 1850. године и студирао на Историјско-филолошком факултету Петербуршког универзитета где је похађао семинар Измаила Ивановича Срезњевског, првог доктора словенско-руске филологије. Под утицајем овог истакнутог мислиоца Ламански је развио интересовање за изучавање славистике као сложене дисциплине која обухвата широк спектар истраживања: лингвистичких, етнолошких и  археолошких, историјско-филолошких, религиозних и фолклорних.

Владимир Иванович је истраживао руску историју 18. и 19. века, а изворе је налазио у архиви Министарства иностраних послова царске Русије. Рано је почео да узима учешћа у радовима Етнографског одељења Руског географског друштва, а већ 1857. године објавио је чланак О распространении знаний в России (О ширењу знања у Русији). Године 1859. је завршио магистарску тезу под насловом О Словенима у Малој Азији, у Африци и у Шпанији. Од 1862. до 1864. године је путовао по словенским земљама и написао низ радова (Србија и јужнословенске покрајине Аустрије, Народност Италијана и Словена у политичким и културним односима) у којима је настојао да потврди и развије словенофилска стајалишта. Тада је настала његова идеја о словенском уједињењу под окриљем руског језика, као општег књижевног језика целог Словенства. За време боравка у Београду, Загребу и Бечу прикупио је богат рукописни материјал који је објавио 1864. године. Наредне године добио је катедру на Универзитету у Петербургу и почео је да спроводи концепцију словенских истраживања у интересу руске самоспознаје (Чтения о славянской истории). У звању редовног професора Петербуршког универзитета (од 1873) образовао је читаву школу слависта, а једно време је обављао функцију секретара Руског географског друштва.

Написао је 1869. године више чланака под називом Нерешено питање у којима је изнео размишљања о историјском развоју старословенског језика, као и о бугарској писмености и језику 16 — 18. века. Године 1871. објављена је његова докторска дисертација О историјском проучавању грчко-словенског света у Европи  у којој је изложио оригиналну теорију о постојању и разликама између грчко-словенске и романо-германске цивилизације. Био је уредник географског дела Жива старина, а писао је и чланке из области етнографије. За кореспондентног члана Друштва српске словесности изабран је 1863. године, затим за дописног члана Српског ученог друштва 1864. године, док је почасни члан Српске краљевске академије од новембра 1892. године. Исте године написао је познати чланак Три света азијско-европског континента који ће касније бити повод за тврдњу емигрантског писца Петра Николајевича Савицког о томе да је „руска цивилизацијска геополитичка школа мишљења била теоријски заокружена већ крајем 19. века”. Владимир Ламански је од 1900. године стекао звање академика Петербуршке академије наука, а био је и почасни професор Петербуршког универзитета. У својој богатој научној каријери публиковао је огроман број текстова, а постхумно 1916. године објављена је његова капитална монографија Геополитика панславизма.

 

Словенофилство

Знатније интересовање руске јавности за словенско питање везује се за време Наполеонових ратова када је током војних похода велики број  мислећих  Руса био у прилици да непосредно спозна начин живота словенског живља изван Русије. Други важан чинилац који је покренуо занимање руског друштва за словенско питање били су национално-ослободилачки покрети у јужнословенским и западнословенским крајевима који су свакако утицали на формирање заједничке свести о припадности словенском племену. Јачање германског милитаризма такође је знатно допринело јачању словенске самосвести. У првој половини 19. века водећа светска штампа доста је обрађивала теме које су се односиле на положај Словена, а и престижне универзитетске катедре у Паризу, Бечу, Берлину и Лајпцигу окупљале су стручњаке које је занимала ова материја. Тридесетих година 19. века је раздобље отварања славистичких катедри на руским универзитетима у Москви, Петербургу, Казању и Харкову, а на основу предлога тадашњег министра просвете грофа Уварова. У то време донета је одлука о томе да одређени број младих научника буде упућен у разне словенске земље ради продубљенијих истраживања. Тако је проф. И. Срезењски стекао прве важније увиде у словенске теме на којима је касније темељио своју докторску дисертацију и укупно стваралаштво, чије резултате је преносио следбеницима међу којима је био и Ламански.

Средином 19. века под утицајем лекције изгубљеног Кримског рата (1853−1856) догодиле су се тектонске промене у руској друштвеној свести. Једна група истакнутих аутора словенофилске оријентације (Достојевски, Данилевски, Леонтјев) у својим радовима осликавала је руску разочараност у подршку коју је у овом ратном сукобу тадашња Европа пружила Османском царству. Шта је смисао руског историјског пута и на којим основама треба да почива однос Русије према Западу, његовим институцијама и вредностима? Ово су само нека од питања на која су поменути аутори имали сасвим оригинална запажања. Тако је Николај Данилевски у капиталној монографији Русија и Европа (1871) изнео становиште о томе да се Русија и Европа разликују у сваком погледу, а посебно у оном најдубљем културно-цивилизацијском смислу. Он је доводио у питање многе представе које је наметала тадашња романско-германска цивилизација, укључујући и географске стереотипе о Уралу као некаквој природној граници која наводно дели Европу од Азије.

За Данилевског је постојање „словенског културно-цивилизацијског типа“ била неспорна метаисторијска датост која је као таква објективно супростављена „општечовечанским“ тежњама романско-германске цивилизације. Мада није користио израз геополитика, Данилевски се у овом делу приказао као врстан геополитичар, пишући између осталог о војностратегијском значају Цариграда као друге словенске престонице и контроли над овим подручјем која је за Русију егзистенцијално питање. Писац и дипломата Константин Леонтјев донекле је ревидирао становиште Данилевског, истичући аксиом о „Словенству које постоји и славизму којег нема“. Наиме, он је као убеђени традиционалиста и монархиста био веома опрезан према настојањима једне групе словенофила који су истицали принцип о некаквом прерастању руског национализма у тзв. свесловенски национализам. Уопштено за њега је изостанак славизма као заједничке идеологије био кључни разлог одбацивања идеје о руском предводништву у процесу обједињавања Словена. По његовом мишљењу за Русију је нарочито опасно прихватање западних либералних идеја, па је у вези с тим био врло опрезан према ослободилачким покретима јужнословенских народа за које је истицао да су замка за његову земљу и „оруђе светске револуције“.

Владимир Иванович је у јануару 1860. године одбранио своју магистарску тезу О Словенима у Малој Азији, у Африци и у Шпанији за коју је добио тада престижну Демидовску награду Академије наука. До појаве ове студије тема исељавања Словена изван њиховог цивилизацијског круга била је готово потпуно неистражена. Поред дубине научног истраживања овај рад је важан и због чињенице да је њиме утемељена чувена руска историозофска школа. Њено обележје је разматрање историје као процеса који се не може разумети без уважавања њених духовно-филозофских основа. Ламански је после тога написао и нека од својих најзначајнијих дела која су по свом садржају веома допринела развоју словенофилске идеје у Русији тога доба (Народности Италијана и Словена у политичким и културним дешавањима, 1865; О историјском проучавању грчко-словенског света у Европи, 1871; Истакнуте личности западнословенске просвете у 15, 16. и 17. веку, 1875). Такође је у то време публиковао и бројне чланке о словенским темама у оквиру часописа који је излазио под окриљем Словенског добротворног друштва (1883−1888). Заједничко обележје свих ових радова је тежња ка словенском уједињењу под окриљем Русије, али уз пуно уважавање идентитета и културе „малих словенских народа“.

 

Грчко-словенски свет

Ламански је 1871. године објавио докторску дисертацију О историјском проучавању грчко-словенског света у Европи  у којој је изложио оригиналну теорију о постојању и разликама између грчко-словенске и романо-германске цивилизације. Занимљиво је да је писању овог доктората претходио његов боравак у Венецији 1868. године током којег је обављао истраживања у тамошњем државном архиву. На основу увида у тајна архивска документа он је касније на француском језику објавио књигу Државне тајне Венеције (1884). Реч је о јединственом зборнику докумената на основу којих је стекао увид у природу венецијанске спољне политике у односу на Грке, Словене и Турке у 15. и 16. веку.

Владимир Иванович је прочучавајући прошлост грчко-словенског света на европском тлу имао у виду и радове других истакнутих првака словенофилске мисли у Русији: Данилевског, Хомјакова, Аксакова и др. У основи његове теорије је подела хришћанско-аријског историјског ареала на два света: западнокатолички романско-германски и источноправославни грчко-словенски, које деле дубоке разлике које су географског, етнографског, културног, верског и друштвеног садржаја. Ламански истиче догађаје из 9. века када су се за време монархије Карла IX и отпадања Рима из васељенског јединства, први пут, разлике између два света оштро испољиле. Владимир Иванович је истицао да је наведена подела проистицала и из различитих географских карактеристика. Наиме, у оквиру источног грчко-словенског света доминирају равнице и степа што их чини јединственом целином, док су брда и мора као географске препреке западни романско-германски свет онемогућавале да буде једна природна целина, па је између осталог и због тога између њих настала велика борба за политичку превласт. Ламански је указивао и на различитост друштвене структуре оба света. Грчко-словенски свет карактерише превласт села у односу на градове, а што за последицу има више хришћана у односу на буржује, и доминацију обичаја у односу на појединачне интересе. Све то намеће један сасвим другачији идеал врховној државној власти, која је у грчко-словенском свету сасвим другачија у односу на романско-германски свет. Разуме се, основа свега је религиозна пракса и филозофија живљења коју намеће православна црква која је темељ грчко-словенске самобитности. Владимир Иванович је посебно потенцирао језичку самобитност грчко-словенског света која је развила посебну културу и начин живљења, насупрот романско-германском свету где је превладавао један црквени, друштвени, политички и дипломатски образац заснован на мртвом језику, што је неминовно оформило дубок јаз између више образованије класе и нижих друштвених слојева који су остали углавном непросвећени.

Ламански је указивао на историјске узроке који су довели до тога да је приликом поделе на романски свет (Француска, Италија, Шпанија) и германски свет (Немачка, Енглеска) свака од наведених држава имала општесветске претензије, па и потребу да приликом колонијалних освајања локалним народима намеће свој језик и културу живљења. Управо из ових разлога, Ламански је сматрао да ће језици западнословенских (Пољаци, Чеси) и јужнословенских народа (Срби, Хрвати) тешко опстати под политичким притисцима романско-германских сила, уколико не прихвате руски језик који је легитимни наследник древног старословенског језика и његове писмености. Отуда је предлагао да у малим словенским народима руски језик буде средство општења више друштвене класе и да има статус званичног службеног језика. На тај начин руски језик био би не само начин духовног повезивања Словена, него и највећа брана аспирацијама романско-германске цивилизације. Колико је Ламански био далековид најбоље сведоче актуелне поделе у словенском свету где се један део отуђене интелигенције сврстао уз туђи културно-цивилизацијски образац (Пољска, Украјина, Хрватска) који у односу на руски језик и културу поприма и најрадикалнија шовинистичка и расистичка обележја.

Средишњи свет

Владимир Ламански је био следбеник Николаја Данилевског и његовог поимања односа Русије и Европе. У свом познатом огледу Три света азијско-европског континента који је написао 1892. године подвргао је додатној критичкој анализи своје дотадашње историозофске ставове о словенском питању. Ослањајући се на однос Данилевског према феномену европоцентризма преузео је његове ставове о „словенском културно-цивилизацијском типу“ и његовој самобитности у односу на општечовечанске претензије романско-германског света. Ламански је у овом раду одбацио и европоцентрично становиште о подели јединственог евроазијског континента на европски и азијски део који наводно дели планина Урал, наглашавајућу неутемељеност оваквих теорија.

Полазећи од својих ранијих истраживања он је потенцирао јединственост евроазијског копна чији су народи изњедрили сва најзначајнија достигнућа у религији, уметности, науци, привреди, унутардржавним и међународним пословима. Из једне такве интегралности произилази и подела Континента на три макроцелине: Праву Европу (романско-германску), Праву Азију (свет старих и древних цивилизација, укључујући разна племена, полуисторијске и историјске народе) и Средишњи свет који обухвата „неаутентични део Европе и неаутентични део Азије“. Ламански је простор тзв. Средишњег света веома јасно одредио и то тако што у његов састав улазе: Русија у тадашњим границама империје, као и источна и југоистична Европа. Занимљиво је да западна граница Средишњег света почиње на северу од норвешко-шведско-руске тромеђе и протеже се до Гдањска и Балтичког мора, потом кривудајући наизменично у дубину централне и источне Европе, а на југу излази на Јадран код Трста и даље наставља дуж Јадранског и Јонског мора. Јужна граница овог света трасирана је Средоземним морем до обала Сирије и Мале Азије, где се очувало хришћанско становништво и култура, а затим се даље протеже до Тихог океана, где се потпуно поклапа са ондашњим јужним границама Руске империје.

Ламански је овако виђеном Средишњем свету предвиђао блиставу будућност, док је у време писања поменутог трактата сматрао да је романско-германска цивилизација у опадању. Веома је занимљива и његова процена да се, поред грчко-словенског универзума, слична блистава перспектива налази и пред англосаконским светом (крај 19. и почетак 20. века), а што су каснији догађаји и потврдили. Такође је интересантно да је у ондашњим међународним околностима предвиђао назадовање азијског света, а што је објашњавао његовом политичком, економском и културном подређеношћу. Из свега наведног произилази закључак да је крајем 19. века Ламански донекле ревидирао своје виђење света и некадашњу дуалистичку поделу на романско-германски и грчко-словенски свет заменио тројном поделом света на Праву Европу, Праву Азију и Средишњи свет (Русију-Евроазију).

 

Евроазијство

У знаменитом чланку  Евроазијство објављеном 1925. године у Берлину, идеје Ламанског ће на особен начин реинтерпретирати један од водећих мислилаца класичног евроазијства Петар Савицки. Он је полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе у речник геополитике увео појам Евроазије „као трећег континента“ у оквиру којег су Европа и Азија периферне области са мање-више израженим маритимним утицајима са Атлантског, односно Тихог и Индијског океана. Ова теза о географској интегралности и централности „Русије-Евроазије“ послужила је као теоријски предложак за ревизију руске историјске и културне самоспознаје, тј. његов закључак „да из географског јединства произилази историјско, културно, економско и политичко јединство“ (Географске особености Русије, 1927).

За ову прилику издавајамо његову детаљнију географску анализу простора Евроазије коју је објавио 1927. године, a која се у великој мери ослањала на В. Ламанског и његово геополитичко одређење Средишњег света. Под Азијом је подразумевао систем источних, југоисточних и јужних периферија Старог света у које спадају: Јапан, Кина (иза Кинеског зида), Индокина, Индија (тада још у проширеним колонијалним оквирима Британске Индије), Иран и тзв. предња Азија, тј. Блиски исток и Мала Азија. У овој варијанти јужним границама Евроазије, заједно са Русијом (СССР-ом) обухваћени су још Монголија и читав западни и југозападни део Кине (пустиња Гоби, Синкјанг, Тибет), уз напомену да Корејско полуострво и Манџурија нису изричито поменути као део Евроазије, не само због тога што нису у саставу Русије (СССР-а) већ и због маритимних утицаја, па је логично да припадају периферији – тј. Азији. Према овој географској анализи Европа обухвата само Западну Европу и Централну Европу, док је простор Источне Европе интегрални део евроазијског копна. Са становишта разграничења Русије-Евроазије и Европе веома је важно питање да ли су евроазијци прихватали западну границу Русије до 1917. године или западну границу касније створеног Совјетског Савеза. Наиме, нова граница Совјетског Савеза се у односу на претходну померила ка истоку, дуж линије Одеса на Црном мору – Нарва у Финском заливу (ампутирани су Финска, Естонија, Летонија, Литванија, Пољска, Бесарабија и западни делови данашње Белорусије и Украјине). Врло је индикативно да се Балкан у оба случаја налази западно од назначених граница и да не припада Русији-Евроазији. Друга дилема је заиста суштинске природе и односи се на то да ли су евроазијци под границама Русије-Евроазије подразумевали границе државе Русије (СССР-а), или су своја виђења заснивали на ономе што колоквијално називамо руском (совјетском) интересном сфером. Тако је Савицки у једном тексту из 1919. године писао о линији Трст – Чешке планине – Познањ „као западној граници руских интереса“, из чега следи да се граница помера ка западу, на стратешко централноевропско континентално сужење дуж линије Трст на Јадрану – Гдањск на Балтику, што значи да у овој варијанти Балкан припада Русији-Евроазији, а што је такође блиско ставовима Ламанског.

Тако је захваљујући Петру Николајевичу Савицком, једном од најутицајнијих емигрантских писаца, очувано сећање на огроман научни допринос Владимира Ламанског. У совјетско време о његовим радовима се мало говорило. После завршетка Хладног рата и поновне појаве Русије на међународној сцени обновљено је интересовање за дела овог истакнутог научника, универзитетског професора и друштвеног делатника. Институт руске цивилизације је 2010. године поново штампао његово дело Геополитика панславизма које представља квинтесенцију његових истраживања.

ЛИТЕРАТУРА: Милан Суботић, Пут Русије. Евроазијско становиште, Плато, Београд 2004; Владимир Ламански, Геополитика панславизма, Институт руске цивилизације, Москва 2010 (руско издање); Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад 2021.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања