Autor: Prof dr Boris Stojkovski
Ropstvo je fenomen koji je prisutan u svetskoj istoriji od prvih velikih civilizacija, Mesopotamije i Egipta, pa sve do modernih vremena. Ni Rimsko carstvo, pa ni njegova naslednica na Istoku Vizantija, nije bila izuzetak. Uostalom, Vizantinci su sebe nazivali Rimljanima (Romejima) i rimsko pravo i državno uređenje je bilo u temelju njihove celokupne civilizacije, uz hrišćansku veru i grčku kulturu i jezik.
Što se tiče zakonodavstva o ropstvu, ono je uglavnom preuzeto iz Justinijanovih zakona koji su opet izvučeni iz rimskog zakonodavstva. Car Justinijan je svakako tokom svoje vladavine (527–565) bio neko ko je izvršio temeljnu reformu rimskog prava u svim domenima, pa i u vezi sa robljem. Međutim, novele careva nam daju pregled razvoja zakonodavstva o roblju za svaku epohu, za razliku od uopštenih i opštih stavova u zakonima bilo kod Justinijana ili u kasnijim zakonskim aktima. Primera radi, novele vasilevsa Vizantije Lava VI Mudrog nam govore o položaju roblja u H veku i slično.
Prvi zakonski akti dosežu u doba prvog vizantijskog cara Konstantina I Velikog. Car je naredio oslobađanje svog roblja koje pređe u hrišćansku veru. Međutim, u praksi se to i nije dešavalo i ova odredba se mahom primenjivala na jevrejske robove. Carevi Konstantin i njegovi naslednici Konstancije i Konstans podržavali su otkup mladih devojaka iz ropstva jer su mnoge korišćene za prostituisanje. Oni su jula 343. godine doneli zakon po kome zabranjuju prodaju devojaka u roblje radi prostituisanja.
Car Konstantin I oduzeo je gospodarima pravo da ubijaju robove, kao i odvajanje dece od roditelja ili braće i sestara. Zakonodavstvo najranijih vizantijskih careva priznavalo je oslobađanje roblja u crkvi pred kliricima. Ukoliko bi gospodar bio crkveno lice to je mogao da učini dajući izjavu, ili čak i na samrtnom odru. Međutim, ukoliko bi rob ili robinja bili optuženi za silovanje ili podvođenje, spaljivani su živi ili su bili surovo mučeni. Primera radi, u grlo im je sipano vrelo gvožđe. Konstantin je zabranio lokalnim upraviteljima, kao i provincijskim, da kupuju roblje van prostora svoje jurisdikcije.
U svojoj Noveli LXXXIX Περί τών νοθών car Justinijan I je proklamovao da treba da se radi na oslobađanju ljudi koji su ranije bili robovi. Posebno se doticao oslobađanja robova putem testamenta i davanja statusa oslobođenika. Novelom LXXVIII ovaj car olakšava oslobađanje roblja i ograničava prava vlasnika. Cela Novela je posvećena ovoj temi, a primera radi u 4 glavi se uređuju eventualni odnosi vlasnika i robinja. Ukoliko bi vlasnik dobio dete s robinjom i ona i dete su slobodni. Bračne odredbe vezane i za roblje sadržane su u Noveli XXII Περί τών δέυτεραγαμουντων. Kao i u prethodno pomenutoj Noveli i ovde se određuje da rob (robinja) koji sklopi brak sa gospodarom dobija slobodu. Brak zarobljenika ili robova sa slobodnim ljudima zakonodavstvo ne priznaje. Prema mišljenju rimskih pravnika Gaja i Ulpijana, koje nalazimo u Justinijanovim Digestama, pravnom spisu iz vremena njegove velike reforme, ako rob bude zlostavljan preko mere morao je da se proda drugome. Pod ovim se podrazumevalo i seksualno maltretiranje robova, prisiljavanje na homoseksualizam ili druge izopačenosti.
U Justinijanovim Digestama možemo naći pomen „malog imanja“, lat. peculium. Naziv se odnosio, simbolično, na imovinu koja se mogla „zahvatiti sa dve ruke“ uz gospodarevu dozvolu. Ova imovina mogla je biti i pokretna i nepokretna, u biti je sačinjavala nešto što rob ili robinja pribavi, izvan imovine koju je dobio od vlasnika. Preciznije rečeno, radi se o posebnoj vrsti imovine datoj na korišćenje. U Digestama nalazimo i Ulpijanovo mišljenje o odbeglom robu koji je bio svedok krađe, što se smatra kao da je i sam počinio ovo krivično delo. Oslobođena robinja može da postane supruga samo onome ko ju je oslobodio, ali ako hoće da se uda za nekog drugog, vraća se u ropski status.
Opšta tendencija Justinijanovog prava jeste da se uplivom hrišćanstva položaj roblja delimično humanizuje. Iako se nije radilo mnogo na iskorenjivanju roblja, ipak ono nije imalo status oruđa koje govori, kako ga je nazvao Aristotel. Daleko od toga da je ropski status i položaj po bilo čemu bio lagodan, ali određene promene se kroz sve ove navedene pravne odredbe ipak naziru.
Ekloga, zbirka zakona iz vremena cara Lava III Isavrijanca (717–741) sadrži odredbe vezane za roblje. Ona se bavi krivičnim delima koje čini roblje, konkretno krađom i otmicom. Rob koji krade, ukoliko to čini bez da ga je gospodar video, biva dat onome od koga je krao. Za otmicu slobodnog čoveka odsecala se robu ruka. Ova zakonska zbirka dotiče se i krađe robova, kao i bračnih i seksualnih odnosa između roblja i gospodara. U Eklogi je regulisano da ako gospodar spava s robinjom svoje žene ili nekog drugog mora da plati 36 nomizmi (vizantijski novac) kao kaznu za ovaj čin.
Knjiga eparha donosi nekoliko odredaba vezanih za upošljavanje roblja. So nije mogao da kupuje rob niti da je prodaje izvan grada u kome se nalazi. Ukoliko bi rob radio ilegalno u fabrici sapuna, postajao bi carski rob. So je bila jedna od najznačajnijih artikala u srednjem veku, neophodna kako bi se što duže održala svežina mesa i ribe. To je posebno bilo značajno u mediteranskim krajevima, kakva je uostalom bila i sama Vizantija. Meso i riba ne mogu da opstanu dugo na visokim temperaturama, pa je so bila od ogromnog značaja. Zbog toga, nije svako mogao u srednjem veku ni da trguje solju i ona je gotovo u svim zemljama i civilizacijskim krugovima bila jasno regulisana. Vidimo ovde da se doticala i roblja u Vizantijskom carstvu.
Velike promene u Carstvu su nastale kada je na presto stupio Vasilije I Makedonac (867–886) i kada je nastala nova Makedonska dinastija u čije vreme je Istočno Rimsko Carstvo dostiglo vrhunac. U njegovo vreme i njegovih naslednika otpočelo je prečišćavanje starih zakona i sistematizacija Justinijanovog prava.
Najznačajniji car-zakonodavac ove dinastije Lav Mudri, u svojoj Noveli LIX zabranio je da se slobodan čovek proda u roblje. Uopšte, Makedonska dinastija donosila je niz odredaba u korist robova u Vizantiji. Ključna je Novela XXXVIII, kojom se carskim robovima daje sloboda da svoja dobra raspodele po svom nahođenju, a pozivaju se i ostali vlasnici robova, bilo državni organi bilo privatna lica, da učine isto. Car Lav VI (886–912) robove je smatrao ljudskim bićima, ali ih se trebalo čuvati, jer su bili pripadnici nižeg, nipodaštavanog staleža. Trebalo je pronaći način da ne ostavljaju gospodare i ne traže slobodu, ali ipak su smatrani ljudskim bićima koja rade i koji mogu da raspolažu delom plodova svoga rada. U vreme Lava Mudrog rob je mogao da upravlja celokupnom imovinom svoga gospodara ili delom njegovih poslova, pre svega prodavnicama ili radionicama. Robovi u Vizantiji, prema jednoj Noveli cara Lava Mudrog, nisu mogli biti svedoci ni na sudu ni u bilo kojoj drugoj prilici. Robovi, prema odredbama iz još tri Novele Lava VI, nisu mogli bez dozvole postati sveštenici niti monasi ili episkopi. Ukoliko se to desi, rob bi bivao vraćen gospodaru. Isti car je takođe zabranio samoprodaju u roblje, ali je i to praktikovano kasnije. Vizantijski car Lav VI Mudri zabranjuje striktno i prodaju slobodnog čoveka u roblje, a isto čini i njegov sin, car Konstantin VII Porfirogenit, koji još naređuje momentalno oslobađanje roblja preminulog vlasnika robova.
Novela cara Jovana Cimiskija iz 974–975. godine pojašnjava kako je ratni zarobljenik postajao rob. Vojnik je imao pravo da samostalno odlučuje o svojim zarobljenicima, mogao je da ih zadrži ili da proda roba. Onoga trenutka kada bi ratni zatočenik kupoprodajom legalno promenio vlasnika, on postaje artikal kojim se trguje. Šestina cene išla je državi kao neka vrsta poreza na svakog prodatog roba. Treba reći da je ovaj porez stariji od Cimiskijeve vladavine. On je na tronu u Konstantinopolju sedeo od 967. do 976. godine, ali je njegov prethodnik Nićifor Foka (963–969) uveo ponovo ovaj porez, koji je carica Irina bila ukinula još 801. godine. Ona je, kako bi dobila podršku što širih slojeva društva, davala ogromne poreske olakšice pa je tako i kontrolu nad trgovinom robljem potpuno ispustila iz državne kontrole. Vidimo da je polovinom H veka ova trgovina ponovo stavljena pod regulaciju od strane carigradske vlasti.
Tokom XI i XII veka ropstvo lagano nestaje, sem kućne posluge. U noveli iz 1095. godine Aleksije I Komnin (1081–1118) žali zato što ne može da promeni uvreženo stanje. On prepoznaje da među ljudima postoji nepravda protivna hrišćanstvu, ali, po njegovom sopstvenom priznanju on nema moć da promeni već postojeće ustrojstvo. Za njega robovi jesu ljudska bića koja takođe treba da slave božanski zakon. Ovaj vizantijski avtokrator naredio da robovi moraju da budu venčani pred sveštenikom. Ovo je značajna novina, jer u ranijim vremenima nije priznavan brak niti porodica robova i robinja. Sa druge strane, po odluci cara Aleksija Komnina, ako bi rob uz dva ili tri svedoka dokazao da nije rob već slobodan čovek, bivao bi pušten na slobodu. Manojlo I Komnin (1143–1180) je bio poslednji imperator koji je donosio zakonske odredbe u vezi sa robljem otkupivši u Carigradu njihovu slobodu.
U XI veku dolazi do postepenog oslobađanja roblja i do laganog opadanja ropstva. Međutim, ropstvo ne nestaje, ono se širilo u dva osnovna pravca. Iako postoje oslobađanja od ropskog statusa, ipak ti ljudi biraju da ostanu na zemlji, zavisni od gospodara, nego da odu bez ikakvog imanja u nesigurnost. To je posebno aktuelno u vreme kada Vizantijsko carstvo počinje da opada, te je socijalna stratifikacija mnogo izraženija nego u ranijim stolećima. Podsetimo, vizantijska vojska se vekovima zasnivala na vojsci stratiota, odnosno slobodnih vojnika-seljaka. Imperija je tada bila na vrhuncu i nastojala je da kao nekad Rimsko carstvo Mediteran pretvori u svoje jezero. Ali, kako je počelo da opada tako su se stvari i izmenile, pa je zavisnog stanovništva bilo nezavisno od činjenice da je klasična trgovina robljem ipak opadala. I u potonjim stolećima srećemo roblje, npr. 1348. u odbrani same prestonice.
Posle Četvrtog krstaškog rata 1204. godine Mletačka Republika (Venecija) i Đenova su postale u velikoj meri gospodarice trgovine na Mediteranu i Levantu. One su u svoje kolonije u Egejskom, Jonskom, Sredozemnom i Crnom moru prenele i navike iz svojih matica. To se odnosi i na trgovinu robljem koja je bila vrlo intenzivna. Trgovina robljem je tako u Carigradu i u drugim delovima Carstva nadživela u stvari i samu Vizantiju. Ta trgovina je, međutim, zahvaljujući vezama mletačkih trgovaca po Mediteranu i Levantu bila još razgranatija nego što je to u vreme dominacije Vizantijskog carstva Mediteranom i Levantom, dakle pre 1204. godine. Daćemo samo jedan primer na kraju koji ilustruje tu činjenicu.
Od 1436. do 1439. na osnovu računa Đakoma Badoera, mletačkog trgovca u Carigradu saznajemo da je stotine robova slano na Majorku. Jedan trgovac sa Majorke, koji je stekao venecijansko građanstvo, Bartolomeus de Basis bio je je u unutrašnjosti Rusije i u Saraju da traži roblje, koje su u određenoj meri i sami roditelji prodavali kako bi se prehranili. Potom ih je preko Carigrada i celog Mediterana odveo na Balearska ostrva. Na Balearima prodali su Badoer i de Basis ukupno čak 182 roba trgovcima na Majorki. Italijani iz Firence, prevashodno naravno Venecije i drugih gradova, koji žive u Carigradu su od XIV veka bili aktivni prodavci čerkeskih robinja i robova. Posebno je bio značajan magacin roblja Đakoma Badoera u Konstantinopolju. Čerkeske robinje su važile za najlepše i mlada devojka čerkeskog porekla od 16 do 20 godina bila je među najskupljim koje su se kupovale i prodavale na pijacama roblja diljem Levanta, pa tako i na vizantijskim posedima koji su bili pod mletačkom vlašću.
Dakle, da zaključimo. Sve do 1204. godine postojala je jasna pravna regulacija od strane vizantijskih careva vezano za položaj roblja i trgovinu njime. Padom Carigrada 1204. godine i temeljnom izmenom geopolitičke slike Mediterana u poznom srednjem veku, ropstvo i položaj roblje menjaju svoj oblik. U centru pažnje je sada trgovina i pravno-ekonomski položaj robova koji se menja u korist velikih trgovaca.
Ostavi komentar