Аутор: Жељко Ињац, новинар
Европа може да изгуби будућност и пре него што крочи у њу. Најпре ће отићи капитал, за њим људи који имају шта да створе, а онда ће и одлуке о следећој технолошкој епохи почети да се доносе негде другде. Европски градови остаће уређени, универзитети угледни, установе уверене у сопствени значај. На први поглед све ће бити на свом месту. Само ће се испоставити да се будућност више не односи на Европу.
Зато расправа о вештачкој интелигенцији задире у питање европске виталности. Има ли Европа још снаге да нешто започне, да ризикује, погреши и поново покуша? Или је одлучила да остатак свог историјског угледа потроши прописујући услове под којима ће њени народи користити туђе изуме? Старица Европа би, изгледа, да задржи право да одобрава будућност, пошто је све мање вољна да је сама гради. Звучи монтипајтоновски. Невоља је што би рачун за ту представу могао бити сасвим озбиљан.
Папина упозорења о вештачкој интелигенцији зато заслужују политички контекст. Достојанство човека, одговорност и опште добро припадају уобичајеном језику црквеног обраћања свету. Али када се тај језик преточи у захтев за управљањем технологијом, он улази у област конкретне власти. Ватикан је у поруци самиту AI for Good из 2025. подржао координисано локално и глобално управљање вештачком интелигенцијом. [1] Тиме се отвара и питање ко ће одређивати шта је добро, како ће то добро постати пропис и ко ће сносити последице ако се са прописаним тумачењем не сагласи.
Нема потребе претпостављати да је свака брига неискрена да бисмо испитали чему политички служи. Папа може страховати за човека, а Ватикан настојати да сачува место међу онима који одређују границе новог поретка. Европски чиновник може желети да спречи злоупотребу и истовремено рачунати на проширење сопствених надлежности. Узвишена намера и интерес установе нису неспојиви. Баш зато треба гледати шта из њиховог сусрета произлази. Истраживачу коме је рад успорен, предузетнику коме је понестало капитала и друштву које је изгубило развојну прилику мало значи што је све образложено бригом за њихово добро.
Ту већ делује црквено-бриселска бирократска симфонија, прећутна, али сасвим стварна. Брисел обезбеђује прописе и механизме спровођења, Ватикан морални ауторитет. У том савезништву назире се савремени облик византијске симфоније Цркве и државе: световна власт добија духовну потпору, а црквена институција утицај на политичко одлучивање. Византија је, међутим, уз такво устројство неговала образовање, научни рад и техничко умеће. Питање је шта ће ова савремена симфонија подстицати, а шта спутавати. Секуларној Европи, изгледа, верски легитимитет ипак није сувишан када треба оправдати нове границе допуштеног.
Могућност договора Брисела и Ватикана зато не треба одбацити као недопустиву помисао. Дипломатија и постоји ради разговора, усаглашавања и тражења савезника. Јавно сагласје даје разлог да се испитају претходни контакти и подударност предложених мера. Без извора не знамо садржај затворених разговора, али нисмо дужни ни да свако приближавање ставова прогласимо случајношћу. Договор остаје политичка хипотеза. Његова могућа функција већ је довољно јасна да заслужује расправу: старим средиштима моћи омогућио би да промену која угрожава њихов положај ставе под сопствени надзор.
У таквој подели улога приговор лошем пропису лако постаје морални преступ. Предузетник указује на трошкове, а одговара му се да ставља профит испред достојанства. Истраживач тражи простор за експеримент, па се поставља питање да ли довољно брине о човечанству. Расправа о учинку правила уступа место испитивању врлина онога ко их оспорава. Ту асоцијација на средњовековље добија смисао: ауторитет поставља границе знања, а послушност представља као обавезу према вишем добру. Савремена правила нису историјска инквизиција. Ипак, право установе да своје тумачење прогласи морално обавезујућим заслужује опрез и данас. Благослов не мења економске последице погрешне одлуке.
Али шта би Европа таквом политиком добила? Одговор да у Бриселу седе неспособни људи сувише је лак. Велике администрације имају стручњаке, анализе и дугорочне планове. Могуће је да врло добро разумеју шта чине, само што успех установе мере другачије од успеха народа којима управљају. Администрација шири надлежности, запошљава нове надзорнике и условљава компаније. Њен значај расте. Истовремено, привреда губи удео у стварању технологије од које ће зависити. Чиновнички апарат може напредовати усред цивилизацијског заостајања.
Величина европског тржишта даје тој рачуници извесну основу. Европа би увозила најнапредније системе, а њиховим произвођачима одређивала услове приступа својим корисницима. Док је тржиште довољно привлачно, то јесте преговарачка снага. Међутим, са растом зависности мења се и однос снага. Ако рад европских предузећа почне да зависи од малог броја спољних добављача, забрана њихових производа удара и по сопственој привреди. Тада се власт нађе пред избором да попусти или да спровођењем својих начела паралише оне које наводно штити. Право да нешто забраниш није нарочита моћ ако себи не можеш приуштити последице забране.
Ни развој европских примена на увезеним основним моделима не решава аутоматски питање самосталности. Нико разуман не очекује да свака земља производи сваки чип и сваки део софтвера. Али мора постојати избор, могућност измене система и способност да се рад настави када се политички односи погоршају. Подаци на европском серверу мало помажу ако лиценцу, ажурирање модела или неопходну опрему контролише неко други. Суверенитет се проверава оног дана када донесеш одлуку која се добављачу не допада. Можеш ли и сутра да наставиш да радиш?
Европска политика, наравно, званично не предвиђа одустајање од АИ. Акциони план за АИ континент и иницијатива InvestAI најављују инвестирање 200 милијарди евра, развој рачунарских капацитета и подршку примени. [2] То обећање треба мерити оствареним способностима. Колико нових тимова може да расте? Колико истраживања прераста у производ? Колико капитала остаје ту где је идеја настала? Ако се једном руком најављују улагања, а другом отежава рад онима који би требало да их претворе у резултат, стратегија сама себе поткопава. Од најављених милијарди до стварног технолошког напретка дуг је пут.
Терет прописа притом није исти за све. Велика корпорација има правну службу, средства и време за сложене поступке усклађивања. Млади тим има неколико плата у резерви и рок да покаже да његов производ вреди. За њега месец одлагања може значити крај. Јасно правило може помоћи улагању; спорно је колико се захтева намеће, чему служе и ко може да их плати. Политика која обећава заштиту од концентрације моћи може тако обезбедити најбољу заштиту управо великим играчима. Препрека коју они лако савладају остаје испред њихових будућих конкурената.
Постоји још један разлог због којег се изгубљено време неће лако надокнадити. Вештачка интелигенција већ улази у процес стварања технологије. Текст „Последњи АИ који су направили људи“ на порталу Микорист отвара питање рекурзивног самопобољшавања: система који учествује у сопственом унапређењу и у усавршавању поступка тог унапређења. [3] Не морамо претпоставити да је потпуна аутономија постигнута да бисмо разумели значај таквог правца. Онај ко успешније користи АИ за истраживање следеће генерације АИ може повећавати предност брже него што је то било могуће у уобичајеној трци развојних тимова.
Том процесу потребни су енергија, рачунарски капацитети, подаци и провера резултата. Машински предлог може бити погрешан као и људски. Ипак, физичке и организационе границе не поништавају могућност великог убрзања. Ако Европа успори себе, тиме није успорила друге. Оставила им је више времена да предност претворе у приход, инфраструктуру и искуство. Када нова способност почне да олакшава стварање следеће, пропуштена година може постати много скупља од једне године накнадног труда. Заостајање тада добија сопствену логику: што си више изгубио, више ти треба да се вратиш.
Зато је и замисао да се може сачувати некакав „класични интернет“, а АИ оставити другима, прилично варљива. Интернет се непрестано мењао кроз претраживање, трговину, оглашавање и производњу садржаја. Сада се мењају развој софтвера, обрада информација и услуге које користимо. Каблови и протоколи остају, али послови који преко њих пролазе добијају нови облик. Корпорација која би данас одлучила да јој је оглашавање у часописима довољно могла би још неко време да опстане. То јој не би вратило купце који су отишли другде, нити године искуства које је препустила конкурентима.
Слична заблуда била би усвојити Гутенбергову штампу, па закључити да је даље усавршавање непотребно. Почетни добитак био би сачуван, а сваки следећи уступљен другима. Европа је велики део своје снаге стекла управо способношћу да настави оно што је започела. Данас ризикује да се те навике одрекне под изговором зрелости. Спорији развој повећава увозну зависност, приходи и кадрови одлазе у средишта која производе нове системе, а повратак постаје све скупљи. Једног дана још ће прописивати како се технологија користи, али ће њене могућности, цену и правац развоја одређивати други. Задржала је печат, а изгубила фирму.
Та опасност превазилази једну технолошку област. Европска моћ често се процењује према способности Брисела да условљава чланице и кандидате, да одобрава фондове или приступ тржишту. То је стварна моћ у ближем окружењу. Али из ње не следи да Европа може да одређује светске токове. Установа може успешно дисциплиновати оне који зависе од ње, док сама постаје зависнија од актера на које све теже утиче. Ако унутрашњу послушност замени за доказ глобалне снаге, касно ће приметити шта је изгубила.
Енергија, одбрана и технологија ту су тесно повезане. АИ захтева струју и рачунарску инфраструктуру, привреда сигурно снабдевање, одбрана индустријске и истраживачке способности. Увоз је саставни део савремене економије. Зависност постаје политички пресудна када се прекидом једног важног ланца може паралисати читав систем. Тада свечане декларације о суверенитету уступају место много непријатнијем питању: колико дуго можеш да истрајеш у својој одлуци ако неко други има средства да је учини неодрживом?
Европи не недостају ни знање ни способни људи. Драгијев извештај о конкурентности и потоње расправе европских институција препознају тешкоћу претварања истраживачког талента у комерцијални успех и потребу да се смањи иновациони јаз. [4] То признање погађа суштину проблема. Друштво може школовати одличне стручњаке, а затим их сопственим условима рада упутити другоме. Финансирало је њихово образовање, али ће највећу корист од њиховог знања имати неко други. Наслеђени углед универзитета служиће као добра препорука за одлазак.
Повлачење у таквим околностима тешко може бити припрема за обнову. Опоравак захтева да се јачају способности које ће омогућити повратак. Ако за време повлачења слабе производња, истраживање и одбрана, онда се троши последња резерва. Европа може остати богата и уређена, а изгубити положај самосталног средишта моћи. Такав губитак не мора имати један драматичан датум. Може се састојати од ситних уступака, сваки пут објашњених као разумних и привремених, све док се не покаже да је привремено постало трајно.
Будућност Европе зависи и од тога коме ће оставити своје наслеђе и хоће ли њени наследници умети да га наставе. Школа, језик, знање и однос према закону не обнављају се сами. Неко мора да их пренесе и неко мора да има разлог да их прихвати. Демографске потребе не могу се решавати само бројем новопридошлих становника. Прихват и интеграција нису истоветни поступци. Ако усељавање не прати озбиљан образовни и друштвени рад, број људи може порасти док заједнички простор поверења слаби. Држава тада има више становника, а све мање извесности о томе шта их повезује.
Затворене средине, непознавање језика, одбојност према домаћој култури и неповерење према држави заслужују отворен разговор. Службена формула их неће уклонити. Исход, међутим, није унапред уписан у порекло човека, а деца досељеника немају једну истоветну судбину. Подаци ОЕЦД-а бележе тешкоће, али и побољшања образовних и радних исхода наредних генерација. [5] То нас враћа одговорности установа: где успевају, где подбацују и шта заиста траже од оних које укључују у заједницу. Може ли школа да одржи захтеве? Важи ли закон једнако? Постоји ли уверљив разлог да човек ту заједницу осети као своју и пожели да јој нешто допринесе?
Иста питања важе и за староседелачке породице. Европа не може живети од уверења да ће се њено наслеђе само пренети. Мора образовати сопствене наследнике и дати им простор да нешто створе. У томе Шпенглер и Тојнби, сваки из свог угла, помажу да се постави питање цивилизацијског замора. Форме могу опстати пошто ослаби снага која их је испунила. Универзитет задржава име, администрација речник напретка, а друштво све теже предузима нешто ново. Тада прописи постају највидљивији доказ активности. Установа показује да ради тако што непрестано уређује живот који све мање уме да подстакне.
Цивилизацијски замор препознаје се и по томе што друштво све теже подноси могућност неуспеха. Сваку нову иницијативу најпре испитује као опасност, па тек онда као прилику. Од човека који нешто започиње тражи се да унапред докаже како никога неће угрозити, ништа пореметити и ни у чему погрешити. Такав доказ нико не може да пружи. Да су претходне генерације чекале ту врсту извесности, добар део онога чиме се Европа данас поноси никада не би настао. Сада се, међутим, одсуство ризика нуди као највиши облик мудрости. Установа која је спречила покушај може да се похвали да је спречила и могућу штету. За корист која због тога није настала нико је неће позвати на одговорност. Она нема оштећеног који би поднео жалбу, нема свој образац и свој предмет. Будућност која је изостала не појављује се на шалтеру. А за пропуштене прилике и оно што је могло да буде створено нико не одговара.
Тако очување постојећег поретка постепено постаје једина прихватљива представа напретка. Допуштају се промене које не угрожавају оне на власти, док се све што би могло да им ослаби положај дочекује с подозрењем и спутава разним проверама. Старе установе тада живе од успеха људи који су својевремено имали више простора да покушају него њихови данашњи наследници. Иронија је прилично сурова: Европа слави своје проналазаче, а онима који би данас пошли њиховим стопама намеће толике бирократске препреке да им мало снаге остаје за проналаске. Може ли се стваралачка снага сачувати ако се свака генерација васпитава да је најсигурније ништа не започети? У једном тренутку више неће бити потребна забрана. Људи ће сами престати да покушавају. То искуство кроз које сад намерава да прође Западна Европа, ми на истоку смо већ прошли за време сличног левичарског система.
Избор пред Европом зато је прилично конкретан. Може постављати разумне границе употребе технологије и истовремено улагати у сопствени развој. За то су потребни капитал, енергија и услови да истраживање прерасте у самосталне компаније. Ако се европска политика сведе на забране и ограничења, а развој остане само обећање, Европа ће све више зависити од других. Ни најбоље образложена забрана не производи оно што је забрањено. Црквено-бриселска симфонија могла би тада послужити моралном оправдавању повлачења: једни ће изградити механизме контроле, други објаснити зашто је одрицање од развојне прилике доказ бриге за човека.
Религијски ауторитет има право да говори о човеку. Када подупире конкретан модел управљања, преузима и одговорност за његове последице. Исто важи за световну власт. Позивање на достојанство не затвара расправу о томе ко добија овлашћења, ко плаћа цену и шта народима остаје да сами стварају. Управо ту треба вратити човека о коме се толико говори: његову способност да покуша, да преузме одговорност и да плодове свог рада остави онима који долазе после њега. Брига која му одузима простор за све то заслужује да буде испитана, ма колико свечано била изговорена.
Као Србин, немам разлога да идеализујем Европу, али не могу ни да посматрам њено слабљење као пропаст неког туђег света. Сувише је наше историје у њој и труда наших људи да бисмо је препустили онима који данас говоре у њено име. Европа је и наша, ма колико нам саопштавали да у њу тек треба да уђемо. Ми јесмо Европа и то онај старији део. Зато ме њено потенцијално пропадање не радује. Оно опомиње да народ може изгубити будућност и док његове установе раде. Представници ЕУ су данас прилично гласни, а народи ЕУ уверавају своју децу, па и нашу децу, да живе у најбољем од свих светова, али колико ће тај свет потрајати?
У расправи о вештачкој интелигенцији зато се открива нешто дубље од односа према једној технологији. Открива се колико Европа још верује у сопственог човека и његову способност да ствара. Ако му за сваку иницијативу треба све више дозвола, док му се истовремено објашњава да га тиме штите, онда треба питати какву му будућност припремају. Човеково достојанство подразумева и одговорност, и слободу да нешто покуша, и могућност да плодове свог рада остави онима који долазе после њега. У томе има више бриге за човека него у поретку који га постепено претвара у зависног корисника туђег знања, па ту зависност још представља као цивилизацијско достигнуће.
Од Брисела и Ватикана зато треба тражити одговор на једноставно питање: шта ће после свих њихових правила и благослова остати европским народима да сами стварају и о чему ће моћи сами да одлучују? Ако се простор те самосталности сужава, никаква прича о моралној надмоћи неће надокнадити изгубљено. Пред онима који ће наследити последице таквих одлука нећемо моћи да се оправдамо тиме да је све било прописно урађено. Питаће нас зашто смо пристали да им оставимо мање могућности него што смо сами имали.
Можда ми Срби, управо због сопственог искуства губитака, добро знамо колико је опасно када се човек навикне да други одлучује уместо њега. Знамо и да наслеђе обавезује, да се оно мора наставити сопственим трудом, иначе ће од њега остати само успомена. То важи и за Европу. Ако њени народи прихвате да им будућност граде други, док њихове власти надзиру шта смеју да мисле и покушају, онда ће сами пристати на своје историјско понижење. А за такав пристанак неће бити крива вештачка интелигенција. Биће одговорни људи који су имали знање и средства да нешто створе, а изабрали су да своју немоћ прогласе врлином.
Извори и полазишта
- [1] Ватикан, порука самиту AI for Good, 2025. https://press.vatican.va/content/leo-xiv/en/messages/pont-messages/2025/documents/20250708-messaggio-aiforgood-ginevra.pdf
- [2] Европска комисија, AI Continent Action Plan — Q&A. https://digital-strategy.ec.europa.eu/en/faqs/ai-continent-action-plan-qa
- [3] Микорист, „Последњи АИ који су направили људи“, 18. септембар 2026. https://mikorist.com/poslednji-ai-koji-su-napravili-ljudi/ — полазиште за расправу о темпу развоја.
- [4] Европска комисија, The Draghi report on EU competitiveness, 2024; Савет ЕУ, документ ST 12821/2025. https://commission.europa.eu/topics/competitiveness/draghi-report_en
- [5] OECD / European Commission, Indicators of Immigrant Integration 2023, поглавље 7. https://doi.org/10.1787/1d5020a6-en
Остави коментар