Аутор: др Александра Колаковић, научни саветник Института за политичке студије
Постоје историјски тренуци у којима једна технолошка иновација престаје да буде искључиво питање науке или индустрије и постаје предмет шире друштвене и политичке расправе. Управо се то догодило са развојем вештачке интелигенције. У Француској, земљи која је током више од три века настојала да сопствену политичку моћ заснива не само на војној снази већ и на културном, научном и технолошком престижу, појава генеративне вештачке интелигенције означила је почетак новог историјског циклуса. Није стога случајно што је Le Figaro, један од најстаријих и најутицајнијих француских дневних листова, посветио посебну пажњу овој теми под заједничким насловом Intelligence artificielle: tout ce qu‘il faut savoir sur cette nouvelle revolution – Вештачка интелигенција: све што је потребно знати о овој новој револуцији. Сам избор речи – „нова револуција” – говори више од било које дефиниције. Он открива да се вештачка интелигенција у француском јавном простору не доживљава као пролазна дигитална иновација, већ као један од кључних покретача преобликовања савременог света.
Историја Француске показује да технолошки развој никада није био схватан као самосталан процес. Још од времена Жана Батиста Колбера у XVII веку, држава је себе видела као организатора научног напретка, покровитеља образовања и заштитника стратешких индустрија. Оснивање академија, развој инжењерских школа и систематско подстицање производње представљали су рани израз онога што ће касније постати једно од основних обележја француског модела модернизације. За разлику од англосаксонског света, где су технолошке револуције најчешће настајале из предузетничке иницијативе приватног капитала, у Француској се развила идеја да држава има легитимну и неопходну улогу у усмеравању научног и технолошког развоја.
Једна од особености француске расправе о вештачкој интелигенцији јесте чињеница да се она не исцрпљује у техничким питањима нити у економским пројекцијама, процени тржишних потенцијала, продуктивности или ризика од аутоматизације. У Француској је од самог почетка добила изразито филозофску димензију. То није случајност, већ последица дуге интелектуалне традиције у којој је свака велика технолошка промена истовремено посматрана као промена у разумевању човека, друштва и политике. Још од Декарта и енциклопедиста XVIII века, француска култура неговала је уверење да научни напредак представља један од темеља цивилизацијског развоја. Међутим, истовремено је постојала и свест да свака нова техника мења не само производњу, већ и начин на који човек мисли, учи и организује друштвене односе. Савремене расправе о вештачкој интелигенцији у Француској наставиле су једну много старију традицију промишљања односа између технике и хуманизма.
Континуитет постаје још видљивији након Другог светског рата. Политика генерала Шарла де Гола није подразумевала само обнову политичке независности Француске, већ и изградњу научне и индустријске аутономије. Нуклеарни програм, оснивање Националног центра за свемирска истраживања (CNES), развој брзих железница, ваздухопловне индустрије и европског конзорцијума Airbus били су израз исте идеје: велика држава мора бити способна да овлада кључним технологијама свога времена ако жели да остане независан политички актер. У том историјском контексту данашња расправа о вештачкој интелигенцији добија много дубље значење. Она није питање дигиталне модернизације, већ наставак дуге француске традиције технолошког суверенитета.
Управо због тога је уређивачка политика листа Le Figaro посебно занимљива. За разлику од великог дела англоамеричке штампе, која је појаву ChatGPT-а најпре представила као сензационалну технолошку новину или потенцијалну претњу тржишту рада, француски лист настоји да ову појаву смести у шири политички и историјски оквир. Основно питање није само шта вештачка интелигенција може да уради, већ шта она значи за место Француске у свету које је у новој фази технолошког такмичења. Такав приступ није случајан. Последње две деценије донеле су дубоку промену у структури глобалне моћи. Док су током XX века нафта, челик, електрична енергија или нуклеарна технологија представљали основу геополитичког утицаја, у XXI веку ту улогу све више преузимају подаци, алгоритми, рачунарска инфраструктура и способност развоја великих језичких модела. У том новом поретку технолошка зависност постаје готово једнако значајна као некадашња енергетска зависност. Француска јавност стога све чешће поставља питање: да ли Европа може остати политички суверена ако њене најважније дигиталне платформе, претраживачи, друштвене мреже и системи вештачке интелигенције припадају компанијама из Сједињених Америчких Држава или Кине. Ова дилема је присутна још од успона компанија као што су: Google, Amazon, Microsoft и Meta, али је појава генеративне вештачке интелигенције драматично убрзала читав процес. Први пут је постало очигледно да ће будућа економска конкурентност зависити не само од индустријске производње, већ и од способности да се развијају сопствени алгоритми, центри за обраду података, специјализовани процесори и национални истраживачки капацитети. Због тога се у Француској све чешће говори о технолошком суверенитету као новом облику државне независности.
Још 2018. године, након извештаја математичара и посланика Седрика Виланија (Donner un sens à l‘intelligence artificielle), Француска је усвојила националну стратегију развоја вештачке интелигенције. Тај документ није био ограничен на финансирање истраживања. Он је полазио од много шире претпоставке: Француска мора повезати универзитете, истраживачке институте, велике индустријске системе и иновативне компаније како би задржала место међу водећим научним силама света. Управо се у томе препознаје континуитет са голистичком традицијом државног стратешког планирања. Истовремено, француска расправа показује извесну интелектуалну уздржаност према технолошком оптимизму који је дуго доминирао у Силицијумској долини. Док су америчке компаније наглашавале брзину иновација и способност тржишта да само регулише развој нових технологија, француски интелектуалци, политичари и медији све чешће постављају питања етике, одговорности и демократске контроле. За њих није спорно да ће вештачка интелигенција променити привреду; спорно је под којим условима ће се та промена догодити и ко ће имати право да управља њеним последицама. Отуда се и у листу Le Figaro постепено обликује једна шира теза: вештачка интелигенција није само нова технологија већ ново поље политичке моћи. Као што је индустријска револуција створила модерну државу, а нуклеарно доба променило равнотежу снага после 1945. године, тако и алгоритамска револуција мења саме основе економског развоја, безбедности, образовања и културе. Питање више није да ли ће вештачка интелигенција ући у свакодневни живот, већ ко ће одређивати правила њене употребе. Ова дискусија не своди вештачку интелигенцију на питање софтвера или дигиталних алата, већ је смешта у историјски контекст дугог трајања. Од Колберових мануфактура, преко просветитељства и Политехничке школе, до нуклеарног програма генерала Де Гола и данашњих лабораторија које развијају алгоритме нове генерације, Француска настоји да научни напредак увек повеже са идејом јавног интереса. Управо зато се расправа о вештачкој интелигенцији у савременој Француској не води само око технике, већ и око питања – шта то значи бити модерна, независна и демократска држава у XXI веку?
Још педесетих година XX века, много пре настанка интернета и савремених алгоритама, Жилбер Симондон је упозоравао да је погрешно посматрати технику као нешто спољашње у односу на човека. По његовом мишљењу, технички објекти развијају се заједно са друштвом и постају део културе. Отуда је и један од највећих проблема модерног доба управо неразумевање технике. Друштво које не познаје сопствене технологије лако постаје њихов пасивни корисник, уместо да буде њихов свесни стваралац. Ова мисао делује изузетно савремено у доба генеративне вештачке интелигенције. Ако алгоритме прихватимо као „црне кутије” чији рад не разумемо, онда ризикујемо да најважније одлуке постепено препустимо системима који остају изван демократске контроле. Француска расправа зато непрестано инсистира на образовању, дигиталној писмености и јавном разумевању начина на који функционишу алгоритми. Технолошки суверенитет, у том смислу, није само питање индустрије већ и питање знања. Анализирајући убрзање савременог света, Пол Вирилио је упозоравао да свака нова технологија истовремено ствара и нову врсту ризика. Ако је железница донела могућност железничке несреће, а авион опасност ваздушне катастрофе, онда дигитална цивилизација производи опасност информационог колапса, масовне манипулације и губитка способности критичког расуђивања. У доба генеративне вештачке интелигенције, његова упозорења добијају нову актуелност. Брзина којом алгоритми производе текстове, слике и видео-записе истовремено представља огроман цивилизацијски потенцијал, али и ризик од дезинформација, политичке манипулације и нарушавања поверења у јавни простор. Посебно место у савременој француској мисли припада Бернару Стиглеру. Полазећи од идеје да техника није само средство, већ и „спољашње памћење” човечанства, Стиглер је упозоравао да дигиталне платформе постепено преузимају функције које су некада припадале људском памћењу, пажњи и образовању. По његовом мишљењу, највећа опасност не лежи у томе што ће машине постати интелигентније од људи, већ што би људи могли постепено изгубити навику самосталног мишљења. Управо зато је Стиглер говорио о потреби да се дигиталне технологије развијају у служби човека, а не обрнуто. Ова мисао снажно одјекује и у савременим француским расправама о образовању. Појава великих језичких модела отворила је питање које превазилази проблем преписивања на испитима. Ако је могуће да алгоритам за неколико секунди напише есеј, анализу или превод, шта онда заиста значи учити? Француска академска заједница све чешће одговара да вредност образовања више неће почивати на меморисању информација, већ на способности постављања добрих питања, критичког вредновања извора, аргументовања и повезивања различитих области знања. Другим речима, вештачка интелигенција не укида потребу за образовањем, већ га чини захтевнијим.
Мишел Сер, један од најпознатијих француских филозофа науке, сматра да свака велика технолошка револуција дубоко мења начин на који људи уче и преносе знање. Као што је проналазак штампарије изменио универзитет, а појава књиге трансформисала културу читања, тако ће и дигиталне технологије неизбежно променити школе и универзитете. Ипак, суштина образовања не лежи у количини доступних информација већ у способности њиховог разумевања. У времену када је знање свима доступно, пресудну вредност добија расуђивање. Лик Фери, један од најчитанијих француских филозофа, често истиче да ће вештачка интелигенција бити једна од највећих прекретница у историји човечанства, упоредива са индустријском револуцијом. Паралелно, одбацује и технофобију и техноутопизам. За њега суштинско питање није да ли ће алгоритми заменити човека, већ како ће човек употребити алгоритме. Историја, подсећа Фери, показује да технологија никада сама по себи није ни добра ни лоша; њене последице зависе од политичких институција, културних вредности и друштвене одговорности. У овоме се препознаје специфичност француског приступа. Француска настоји да вештачку интелигенцију укључи у интелектуалну традицију. Просветитељски идеал разума је допуњен свешћу да разум данас делује у технолошком окружењу које је сложеније него икада раније. Отуда идеја о потреби новог дигиталног хуманизма – концепта који би омогућио да развој алгоритама остане подређен достојанству личности, демократским вредностима и јавном интересу. За Французе је најважније питање какву цивилизацију желимо да изградимо уз помоћ ове технологије. Одговор на ово питање подразумева учешће филозофа, правника, историчара, социолога, педагога и политичара јер вештачка интелигенција није само технички изазов, већ пре свега испит зрелости демократског друштва.
Остави коментар