Аутор: Дајана Грубишић
Венеција се налази у североисточном делу Италије, на 118 малих острва у лагуни, на месту где се река Брента улива у Венецијанску лагуну. Источно и јужно од града је Јадранско море. Данас је управно средиште покрајине Венето и истоименог округа Венеција.
Историја Венеције започиње пљачкама и варварски нападима на простору римске империје. Становништво је бежало на острва Венецијанске лагуне, у потрази за безбеднијим животом. У 7. и 8. веку на овим просторима успостављена је византијска управа, јер је море омогућавало везу са Цариградом. Ово је поспешило развој приобалних насеља и саме Венеције. Од 9. до 12. века град се развија и постаје једно од најважнијих средишта тадашње цивилизације. Положај града, између Истока и Запада, Средоземља и континенталног cевера, омогућава процват и напредак. У ово време подижу се и неке од најважнијих грађевина и власт се шири на околна места. Опадање моћи Византије отвара врата Венецији, која шири свој утицај Јадраном, сада већ позната као главни град Млетачке републике.
Град је био на врхунцу моћи у позном средњем веку. Поред најорганизованије градске управе, изузетне дипломатије, развија се наука и уметност. На власти је била аристократија, која је бирала дужда за владара.
Међутим, у 15. веку долази до стагнације, а убрзо и опадања моћи ове велике силе. Овакав преокрет условило је опадање значаја Истока и неблагонаклоност Османлија са Балкана, које су проузроковале назадовање трговине. Светски путеви померају се са Медитерана на Атлантик, што истиска Венецију из трговине са Далеким истоком. Упркос свему, она опстаје као важно трговинско и занатско средиште Европе до касног 18. века, мада видно ослабљена. Баш у овом периоду уметност и култура доживљавају велики развој- у време ренесансе и барока.
Мир у Кампоформију 1797, којим Наполеон укида Млетачку републику, први је корак наглог суноврата Венеције. Током Бонапартиних ратова она је била део његове Краљевине Италије, а затим и Ломбардо- Венеције. Године 1886. Венеција и околна места придружени су новооснованој Краљевини Италији. Овакви бурни догађаји довели су до опадања броја становника, као и до пропадања града, али се родило интересовање међу европском аристократијом. Тако град постаје битно туристичко одредиште.
Уметност је веома цењена, што се осим у очуваним занатима огледа у музици, архитектури, музејима, сликама, филмовима. На познатом Венецијанском филмском фестивалу окупља се велики број уметника из читавог света. Златни лав који се додељује најбољим остварењима носио је име Мусолини куп од 1932. до 1942. Овај фестивал је установио гроф Ђузепе Волпи 1932. у оквиру Бијенала.
Кад говоримо о уметности, треба се осврнути на књигу „Медитеран“ Фернана Бродела, где аутор помиње неке од славних сликара који су потекли из Венеције, а чију је уметност упознао читав свет. Он истиче Ђамбатисту Тиеполоа, Франческа Гвардија, Ђованија Антонија Каналета, Пелегринија… Венеција је огледало уметности – од своје архитектуре, преко Бурано чипке и Мурано стакла, књижевности, слика, музике, до маски које се продају на улици, гондола и бродова. У Венецији је све уметност, у шта је могуће уверити се чим се дође у овај град.
Позориште, карневали и прославе
Власници првог позоришта у Сан Касијану били су Тронови, породица богатих патриција. Они су увели плаћање улазница што није умањило посету позоришту, напротив. Богати су седели у ложама, а остали испуњавали партер често и стојећи. Мења се и опера када се у међучину на сцени појављују акробате, кловнови, приповедачи и све добија свежију ноту. У овом највеселијем граду Европе, како Стендал каже за Венецију, све је повод за свечаност.
Карневали имају дугу традицију у Венецији и привлаче велики број људи. Неки записи помињу карневал у 5. веку, када је почело и само зачеће града. С друге стране, победа Млетачке републике над Аквилејом 1162. године наводи се како повод за први карневал. Прве маске појавиле су се 1268. и тада је одржан први прави карневал. Маске су омогућавале људима да буду оно што желе, без обзира на свој друштвени положај, материјално стање, улогу у друштву. Наравно, то је имало и лошу страну, па су маске неколико пута забрањиване. Млечани су прибегавали ношењу маски и мимо карневала, што је узроковало бројне неприлике. Први пут је 1458. дужд донео проглас којим забрањује маскирање у одређеним ситуацијама, због ласцивног понашања, крађе и разбојништва. Временом је уведено правило да се маске могу носити само током карневала. Падом Млетачке републике под Аустрију крајем 18. века, укинута је традиција карневала. Мусолини је у 20. веку потпуно законом забранио карневале. Ипак, карневал удише ваздух и отвара очи 1979. године и од тада је једна од светских атракција, уживање и за туристе и за локално становништво.
Када су прославе у питању, Ла Сенса је један од празника са најдужом традицијом у Венецији. Дужд Пиетро Орсеоло увео је тај обичај 1000. године. Од краја 12. века до пада Млетачке републике сваке године дужд би испловљавао са својом свитом на буцинтору, посебно украшеном броду намењеном за ту прилику. Знајући да свој напредак и благостање дугују мору, дужд се на овај начин захваљује и одаје му почаст. Бацајући посебно израђен прстен у воду он изговара: „Венчава се Венеција са морем“. Данас ту дужност обавља градоначелник, бацајући ловорову круну и прстен у море.
Грађевине
Венеција је град на води, али и град на потонулој шуми. Наиме, да би копно могло да понесе Венецију било је потребно ојачати га каменом, поново га створити од безброј храстових стабала, усправно побијених. Такође, за изградњу предивне цркве Госпе од спаса (Santa Maria della Salute) страдале су бројне шуме. Лаза Костић у песми „Беседа“ жали за боровим шумама посеченим у Далмацији, које је Млетачка узимала за изградњу цркве. Када је након неколико година песник видео цркву, сломљен болом за својом једином љубави – Ленком и очаран лепотом ове грађевине, написао је једну од најлепших и најпознатијих песама наше књижевности. Ова црква настала је као знак захвалности Богородици Марији за престанак куге која је однела више од половине становништва.
Поред поменуте и цркве Светог Марка, који је заштитник града, дуж канала у Венецији налази се низ цркава и палата. Због тога су Венеција и њени канали проглашени спомеником Светске баштине УНЕСКА.
У Венецији има више од 400 мостова. Најпознатији је Мост уздаха, који спаја Дуждеву палату са некада најбоље чуваним и најокрутнијим затвором. Туристи који слушају приче о Венецији и њеним мостовима, понесени романтиком која је свуда и у свему, помислиће како је и назив овог моста романтичан. Ипак, није ни најмање. Мост је тако назван јер се веровало да су на њему осуђеници застајали да последњи пут погледају град кроз мале прорезе и уздахну због слободе која ће им недостајати. Много је мрачних страна које овај град скрива, правећи од њих само сенке насупрот сунцем окупаних лепота. Мало ко истражује по тим сенкама, а ако се некад трагови сами наметну, људи их свесно избегну. Они којима је ова прича превише тужна за целокупну слику коју имају о Венецији, верују да ће парови који се пољубе испод овог моста бити вечно заљубљени.
Данашња Венеција
Венеција се данас сусреће са смањењем броја становника. Природни прираштај је знатно мањи у односу на остале значајније градове Италије. Такође, просечни Венецијанац има 46 година. У старом делу града живот се није много променио кроз векове. Венецијанци се морају навићи на пешачење, прашину, велику влажност и честе поплаве. Средоземна клима, измењена утицајима са континенталног севера, доноси топла лета и оштре зиме, често уз јаке ветрове попут буре. Оно што лети прави проблем је непријатан мирис који се шири из канала и чини ваздух тешким. Због тога је пролеће можда најповољнији период у Венецији, наравно уколико не донесе обилне кише.
Унутарградски саобраћај је углавном водени и обавља се бродићима који се називају вапорето. Главна саобраћајница је Велики канал на којем се налази чувени мост Риалто и дели град на два дела. До данас је сачувана нумерација улица која је установљена још 1171, када је град подељен у шест зона: три са једне и три са друге стране Великог канала.
Град је очувао дух прошлог времена негујући традицију посебних и цењених заната, по којима је одувек био познат. Данас су они знатно осавремењени и односе се на производњу стакла (на острву Мурано), чипке (Бурано), производа од коже, сребра и злата. У фабрици на острву Мурано постоји и продајни простор, као и место на којем можете видети сам процес израде фигурица од стакла, што је изузетно искуство.
Када на интернет претраживачу укуцате Венеција прво на шта ће те наићи су бројне понуде туристичких агенција. Дакле, баш као у 19. веку, Венеција је и данас једно од најатрактивнијих туристичких места. У већ поменутој књизи Бродел каже да Венеција није измислила ни туризам, ни световну музику, ни позориште, ни карневале, ни оперу, ни маске, али да је то све похрлило ка њој. И управо тако. Венеција је једна разгледница од милион боја, обрубљена чипком и пресвучена стаклом. У њој све буја од живота и енергије, све је подређено задовољству, потребама и жељама. Све је подређено страсти и љубави, отворено за доживљаје и за маштање. Попут ковчега за накит, у који безброј мањих стаје, Венеција отвара своје браве са сваким новим кораком и чини вам се да никада не можете доћи до краја и лупити ногом од дно. Јер међу толиким маскама нешто мора остати скривено и остављено машти на вољу. Управо та машта наводи путника да се врати, да још једном дође и нађе оно што замишља и сања да је изгубио.
Остави коментар