„Велики двобој – руска и српска књижевност наспрам Наполеона“  

query_builder

„Велики двобој руска и српска књижевност наспрам Наполеона“

 

Аутор: Милован Балабан

 

Наполеон је сигурно једна од најзанимљивијих, али и најсложенијих личности која се појавила на раскршћу епоха, старе монархистичке и нове републиканске и демократско-либералне, чији је носилац грађанска класа. Сложеност Наполеона као личности и времена у којем је живео наглашена је и самим тим што је на ову тему написано више десетина хиљада књига. Коњаник силни, како би рекао Пушкин, изникао је из идеја револуционарне Француске, која је уставши против сталешких друштвених модела срушила стари државни поредак, прокламовала слободу, једнакост и братство, али се на свом врхунцу претворила у своју супротност – диктатуру и владавину терора. Инспирисани француском и европском грађанском мишљу, чини се значајно и Англосаксонским моделом поимања државе, друштва и појединца, француски револуционари су пропагирали слободе које су ослобађале феудалних стега, пре свих буржоазију, али су на свом врхунцу дошли до реализације тоталитарне идеолошке државе, угрозивши темеље сопственог модела уређења друштва за који су се залагали.

У тренутку када су револуционарне тековине доведене у питање, пре свега урушене институције и изневерена слобода, појавио се Наполеон. Преузео је власт у Француској, завео ред, успоставио јаку државу и каналисао огромну енергију коју је произвела револуционарна Француска. Рушећи и слабећи старе европске монархије, Наполеон је доносио нови модел уређења државе и друштва, што је био сигнал за буђење великог дела европске буржоазије. Отуд се Наполеон доживљавао (а и данас се доживљава) не само као освајач, већ и као онај који руши ретроградне друштвене системе и ослобађа од окова сталешког система огромне креативне енергије грађанства, што је био услов за просперитет Европе и њених држава.

Када је у питању Русија, много је теже применити овакав двојни доживљај на Наполеона. Француски цар је покушао да дисциплинује и покори Русију,  покренуо је огромну армију од око 600.000 људи, ангажовао све економске и људске ресурсе како би приморао Русију да поштује континенталну блокаду према Британији на коју се ова обавезала миром у Тилзиту 1807. године. Мотив Наполеона био је и у његовом нејасном осећају тежње ка светској моћи, што је француског цара, изданка просветитељске Француске, гонило ка покоравању света, а самим тим у културолошку и цивилизацијску мисију коју је наводно требао да реализује у непросвећеној Русији.

Дух Наполеона, који оличава целокупну европску цивилизацију, са њеном умишљеном супериорношћу, имао је јасне претензије на потирање Русије као светске силе, али је управо учинио то да се аутентични, православни руски дух, до тад, од Петрових реформи као утонуо у сан, пробуди и изазове рефлексну реакцију читавог руског народа. Брутална агресија је оголила европско просветитељство, те су у очима обичних Руса и његове позитивне стране биле избрисане пред најездом Наполеонове војске. Дакле, Руси су били јединствени иако су се повлачили до Москве. Барклаје де Толи, а касније и Кутузов, су схватили војну ситуацију, као и то да је повлачење било неминовност. Оно што је специфично за Кутузова је то да је схватио како руски народ дише, како доживљава ову најезду те је својом тактиком и поступцима допринео да сe нaродни дух у потпуности изрази и покаже снагу.

То ће се десити у Москви. Повлачењем из Москве без капитулације и организовањем нове војске у Тарутинском логору, Руси су показали да хоће да наставе рат и да нису сломљени. Но, ово је управо сломило француског цара. После стајања две војске, једне наспрам друге код Калуге, Наполеон се одлучио на повлачење, које се наставило до руских граница и изазвало до тада невиђено пропадања војске претворене у Русији у мародерску дружину.

Дакле, могло би се рећи да су различит менталитетки образац руског народа као и другачији духовно-историјски темељи источно-православне цивилизацијске хемисфере, којој припадају Руси, произвели огроман анимозитет према Наполеоновој кампањи у Русији, а Руси (пре свега руски народ) су модерног Цезара једноставно прогласили за антихриста. Ово се десило делимично и због тога што се Наполеонов карактер власти променио и у самој Европи добијајући (пре свега услед сукоба и немоћи француског цара наспрам Британије) све више тоталитарни карактер оличен у бруталном покоравању држава и све мање скривеној амбицији ка неограниченој власти.

После Наполеонове инвазије на Русију са војском какву свет до тада није видео, после паљења земље, огромног страдања народа и натчовечанског напрезања читаве нације, изгледало је да идеје модерне Европе и Русије никада нису биле удаљеније. Међутим, током читавог века идеје које је Наполеон ширио имаће јак уплив на руску елиту производећи њено већ постојеће, али сада све израженије удаљавање од народа и приближавање западно-европским идеолошким матрицама. Са друге стране, Русија ће исто тако током XIX века покушавати, напрегнувши све духовне и интелектуалне потенцијале нације, да се дефинише и одреди, како према Западу тако и према сопственој историјској мисији. Западњаци и Словенофили неће бити једине дефиниције Русије. Иако су били вероватно најбројнији, ипак може да се каже да су они само два најекстремнија пола међу понуђеним решењима које ће произвести руска интелектуална и духовна мисао. Но, апострофираћемо посебно оне који нису потпуно припадали овим покретима, а који су изградили велику руску књижевност и понудили алтернативу западно-европском моделу човека и друштва, какво би требало да се понуди са истока – из руске идеје која је неодвојиво везана за хришћанско поимање света. Пре свих то су Александар Пушкин, Фјодор Достојевски и Лав Толстој са којима је руска књижевност покушала да одговори на “велику реч”, коју су свету понудили европски народи, католичко-протестантског цивилизацијског круга.

У песми Наполеону, Пушкин је интуитивно предосетио будућу славу Наполеона. Не само славу коју ће овај имати на западу него и битност његове појаве за руску идеју. Остајући недоречен он Наполеона карактерише као супротстављеног традиционалном руском поимању света, али га види и као онога који својим обједињавањем запада и походом на Русију утиче да Руси извуку све своје духовне снаге како би се ослободили антихриста, како га Пушкин изгледа доживљава иако то никада није децидно рекао. Јер, Наполеон иако је по Пушкину “Коњаник силни који гони цареве моћне”, ипак је на крају и “Цар грозни што ишчезе попут сени ноћне”.

Код Толстоја у “Рату и миру” се види тежња да се антијунак Наполеон погази, без признања било каквих квалитета француског цара и без признања било какве идеје из које је произашао Корзиканац. Он је обичан човек који је игром промисла постављен у такву улогу лако изводљиву за сваког обичног човека само ако је провиђењем одабран за тако нешто. Лакеј Лаврушка лако схвата Наполеона, царев изасланик Балашов брзо схвата његове потезе док истовремено Наполеон опијен славом не осећа потребу да разуме свет око себе, сматрајући све време да је исти дужан да му се диви и да му се после само неколико тренутака разговора, сваки човек заиста и почиње да диви. Код Тослтоја узрочник историје, покрета маса са запада на исток, а затим и обратни процеси покрета са истока на запад, је провиђење, невидљива рука, која на крају, валда за поуку свима и главног јунака огољава и показује како је он обичан, чак и баналан откривајући читавом човечанству коме се дивило.

У “Рату и миру”, једним од најбољих романа у руској и светској кљижевности, Толстој газећи Наполеона није успео да схвати и открије тајну његову, а Русија кроз писца из Јасне Пољане није успела да дефинише оно што је Пушкин интуитивно осећао. Значај Наполеонове, односно западно-европске идеје човеко-бога, а самим тим није успела ни да изрази руску идеју Бого-човека. То је тек у својим делима успео да схвати, дефинише, објасни и понуди Русима и човечанству Достојевски.

Још у делу “Записи из подземља”, антихерој Достојевског се затвара у подземље и ослобађајући се свих спољашњих утицаја промишља и анализира човека. Беспоштедна анализа доводи очајног антихероја до закључка да је човек затворена монада, да је потпуно немоћан, условљен природним законима. Модерна наука ће само продубити неслободу човекову и појачати условљеност када открије све потребе човекове и разумски их дефинише. Тада човек неће ни имати потребу да жели, а свет ће бити уређен благоразумски. Сем што такав благоразум антихероја, услед неслободе, не прихвата, њему разум говори да проблем није решив услед тога што се извија у бесконачност, те да бесконачност не може бити другачија од овоземаљског стања и да је она само наставак овоземаљске условљености и неслободе. Али, антихерој долази ипак до једног позитивног закључка, а то је да човек поседује слободну вољу и да њу треба чувати по сваку цену. Он чак ликује над тим да ће у будућем благоразумном друштву, где ће све бити детерминисано, се појавити неко ко ће казати да то треба све одбацити и наставити да се живи по људкој будаластој вољи.

Макар била и будаласта, слободна воља је по антихероју оно што човека још увек чини човеком. Ипак, и природа и људско друштво несрећном човеку откривају у сваком моменту да је детерминисаност друштвеним, а поготово природним законима, да управо природа је та која омаловажава, па чак и вређа, а нада све ограничава човека за било какву акцију, као и било какав смисао који би се могао дати човековом деловању. У осталим делима Достојевског се разрађује овај проблем и њиме се муче сви антихероји руског писца, све до Ивана Карамазова. Иван закључује да је природа фактор детерминисаности човека, да су духовни светови и тајне недоступни оваквом сићушном бићу као што је човек, те да човек нема механизме којима би припитомио природу, али и друштво упркос томе што је заједница човеку велика мука и велика потреба. Ујединити човечанство је нешто што су људи увек покушавали макар и несвесно као Џингис кан.

Но, како људи немају средства и није им таква природа да се то може учинити божанским рецептима, ствар се мора реализовати насилно. Покоравајући природу и покоравајући друштво, изузетни људи, који су издигнути изнад великог дела човечанства, ће бити основ будућег свеопштег људског уједињења. Они не смеју да се осврћу на старе законе, на морал, на осећања, јер поштујући све наведено велика идеја уједињења не може да се оствари услед несавршене људске природе. Такви људи чак ни пред злочином не треба да се зауставе у остваривању великог циља.

Достојевски Наполеона посматра у том кључу. Као (анти)хероја који је изникао из цивилизације која вековима баштини такав дух од тренутка када је Папа основао световну државу и прогласио да се Христово царство не може реализовати на земљи без његовог намесника. Дух је преношен на западу са Папе на западно-европске краљеве кроз теорију о божанском праву краља, све до Наполеона који је изникао из грађанске револуције, али је она, заглављена у својим противуречностима, избацила на површину опет човека са прерогативима човеко-бога препакованим у другу, грађанску и демократску форму.

Природно је, као што је било природно у ранијим вековима, крсташима, колонизаторима нових континената, да се такав дух покуша наметнути и цивилизацијски потпуно другачијој Русији. Духовна позадина Наполеоновог напада на Русију изазвала је отпор Русије, нечувен у светској историји, али баш због, исто тако снажне његове духовне позадине. Снага руског духа је одбранила Русију и Достојевски је схватио и сведочио, као и Пушкин, да је у томе значај Наполеона за Русију. Осећао је да ће он покренути, макар у ужем кругу руске интелигенције, покушај да се схвати дух отпора према Наполеону и да се он прошири и уобличи у руску реч свету, која би стајала поред западно-европске, виђене у једној од својих форми и у Наполеону.

Руски дух, за разлику од западно-европског, је дух служења и дух који је усмерен ка крајњем преображају света као заједнице љубави. То јесте идеал далеки, али управо кроз друштво, цивилизацијске обрасце организовања, констатантним служењем једних другима, он треба да се остварује постепено. Без револуција и покушаја да се на силу потчини свет и природа. Она треба временом да се преобрази, а човек уздигнут творцем треба да се појави као пастир читавог створеног света. И само грађанско друштво, које у Западној Европи почива и које се формира на интересима по Достојевском, треба да има тај виши циљ и виши смисао удруживања, где је есхатолошка духовна стварност у љубавној заједници личности са врховном творачком личности Бога Логоса (доступна на литургији и у актуелном тренутку) треба да буде крајњи и финалнио смисао свих делатности, па ако хоћемо можемо дефинисати да она треба да буде интерес свих интереса.

Достојевски у овоме види смисао постојања руског народа. Иако представа помало идеалистичка, али проповед да бити Рус значи бити брат свима значи да он верује у то, макар се то остварило када пропадну све овосветске човеко-бошке идеје о преуређењу и уједињењу света. Тада ће, по Достојевском, руски народ открити Христа свету, оног Христа ког он чува у својим манастирима, домовима и душама, који једини може за вечност преобразити, просветлити људе и спремити их за заједницу светих, односно уздићи их у вечност где је једино и могуће уједињење света.

Неће то учинити само руски народ већ сви они који сачувају лик Христов неокрњен у својим душама. Отуда руска идеја није само национална, него и наднационална. Она се утапа у идеју новог универзалног духовног изабрања које је новозаветна Црква Христова, као позвана да преображава свет и да га спреми за заједницу у вечности где је врхунска личност сам Творац, а човек у заједници са творцем остварује општечовечанску заједницу савршенства и постаје истински пастир света.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language